Преглед документа Уж-945/2008

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Гхреби Мунира Нина из Вршца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. децембра 2008. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба Гхреби Мунира Нина, изјављена против решења Окружног суда у Панчеву Кв. бр. 224/08 од 20. јуна 2008. године.

1. Гхреби Мунир Нино из Вршца, преко пуномоћника адвоката Звонимира Сајкова из Панчева, поднео је Уставном суду 4. августа 2008. године благовремену и дозвољену уставну жалбу против решења о продужењу притвора Окружног суда у Панчеву Кв. бр. 224/08 од 20. јуна 2008. године.

2. Подносилац уставне жалбе сматра да је оспореним решењем повређено његово право на личну слободу зајемчено одредбом члана 27. став 1. Устава Републике Србије, као и право утврђено одредбом члана 30. став 1. Устава. Наводи да се против њега води кривични поступак пред Окружним судом у Панчеву због кривичног дела неовлашћене производње, држања и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика ("Службени гласник РС", бр. 85/05, 88/05 и 107/05) и да му је од почетка истраге одређен и потом продужаван притвор, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3. Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", бр. 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС" бр. 58/04, 85/05 и 115/05). Подносилац жалбе, такође, наводи да је као разлог за притвор у оспореном решењу наведена ранија осуђиваност подносиоца жалбе која указује на опасност да би окривљени уколико би се нашао на слободи могао поновити, односно наставити са вршењем ових или других кривичних дела. Подносилац истиче да је и Врховни суд Србије у решењу којим је одбио жалбу изјављену против решења Окружног суда у Панчеву Кв. бр. 224/08 од 20. јуна 2008. године изразио исто становиште, па сматра да су на тај начин повређена његова права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, према којима се притвор може одредити само ради вођења кривичног поступка, а не и ради спречавања грађана да врше кривична дела. Такође, позивајући се на одредбу члана 142. став 2. Законика о кривичном поступку која предвиђа да се притвор може одредити само у циљу несметаног вођења кривичног поступка, подносилац жалбе сматра да је то основни предуслов за одређивање притвора, те да "ако нема сметњи за вођење кривичног поступка Суд нема основа за одређивање притвора, а спречавање грађана да врше кривична дела ни на који начин не омета нити практично може да омета вођење актуелног кривичног поступка". Предлаже да Суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених права и одложи извршење решења о продужењу притвора до окончања поступка по уставној жалби.
3. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи др­жав­них органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Ус­та­вом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања ос­но­ва­но­сти уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Ус­тав­ни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и оба­ве­за­ма под­но­сиоца ус­тав­не жал­бе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
Окружни јавни тужилац у Панчеву је 24. априла 2008. године ставио захтев за спровођење истраге против подносиоца уставне жалбе због кривичног дела неовлашћене производње, држања и стављања у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика. Према подносиоцу жалбе је одређен притвор решењем дежурног истражног судије Окружног суда у Панчеву КРИ. бр. 83/08 од 24. априла 2008. године, с тим да се притвор рачуна од 22. априла 2008. године од 23,00 часа када је окривљени лишен слободе, а притвор му је одређен на основу члана 142. став 2. тачка 3. Законика о кривичном поступку. Притвор је окривљеном био продужен за још месец дана решењем Већа Окружног Суда Кв. бр. 186/08 од 21. маја 2008. године, на основу одредбе истог члана Законика, а истражни судија Окружног суда у Панчеву је поднео предлог да се према окривљеном продужи притвор по истом основу за још месец дана, са чим је био сагласан и Окружни јавни тужилац у Панчеву. Одлучујући по овом предлогу, ванрасправно Кривично веће Окружног суда у Панчеву је 20. јула 2008. године, по прибављеном мишљењу Окружног јавног тужиоца у Панчеву КТ. бр. 96/08 од 19. јуна 2008. године, донело je оспорено решење Кв. бр. 224/08 којим је окривљеном, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3. Законика о кривичном поступку, продужило притвор одређен решењем дежурног истражног судије овог суда КРИ. бр. 83/08 од 24. априла 2008. године за још месец дана, тако да по овом решењу може трајати до 22. јула 2008. године до 23,00 часа.
Продужујући притвор окривљеном, ванрасправно кривично веће Окружног Суда је увидом у списе предмета КИ бр. 55/08 утврдило да истражни поступак против окривљеног још није био окончан, јер је у даљем току истражног поступка било неопходно саслушати још два сведока предложена од стране Окружног јавног тужиоца у Панчеву. Приликом доношења решења, Веће је имало у виду да се ради о лицу које је било правноснажно осуђивано, између осталог и због истоврсног кривичног дела и то пресудом Окружног суда у Панчеву К. бр. 179/05 од 20. фебруара 2006. године, када је окривљени био осуђен због кривичног дела из члана 245. став 3. Основног кривичног закона. Такође, веће овог суда је оценило да су чињенице које говоре о радњи осуђиваности окривљеног такве да указују на опасност да би окривљени уколико би се нашао на слободи могао поновити, односно наставити са вршењем ових или других кривичних дела, те му је притвор продужен за још месец дана, у смислу одредбе члана 142. став 2. тачка 3. Законика о кривичном поступку. Одлучујући по жалби браниоца окривљеног, Врховни суд Србије је донео решење Кж. II 1644/08 којим је жалбу одбио као неосновану, чиме је ожалбено решење о продужењу притвора окривљеном постало правноснажно. У решењу Врховног суда Србије се наводи да је окривљени био осуђиван за истоврсно кривично дело, те да околности у овом кривичном предмету несумњиво упућују на закључак да ће окривљени боравком на слободи поновити или наставити са вршењем кривичних дела, па је прихватио разлоге из првостепеног решења да је основано и оправдано продужење притвора окривљеном сагласно одредби члана 142. став 2. тачка 3. Законика о кривичном поступку.
Уставни суд је утврдио да је и решењем Окружног суда у Панчеву Кв. бр. 257/08 од 18. јула 2008. године продужен притвор окривљеном Гхреби Мунир Нину, коме је притвор био одређен решењем истражног судије истог суда КРИ бр. 88/08 од 24. априла 2008. године до закључења главног претреса, односно најдуже један месец или до 18. августа 2008. године, а на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3. Законика о кривичном поступку. Одлучујући по жалби браниоца окривљеног, Врховни суд Србије је, по прибављеном мишљењу Републичког јавног тужиоца, донео решење Кж. II 1898/08 од 25. јула 2008. године којим је одбио као неосновану ову жалбу, са образложењем да је окривљеном била изречена осуда за истоврсно кривично дело, али да је очигледно да није позитивно утицала на окривљеног да не понови кривично дело. Врховни суд је, при томе, имао у виду чињеницу да је у овом кривичном поступку окривљеном стављено на терет да је од НН лица у Београду набавио ради даље продаје неколико врста опојних дрога у већим количинама, које је неовлашћено држао ради продаје, што су несумњиво околности које представљају реалну опасност да би окривљени боравком на слободи могао поновити кривично дело. Стога је Врховни суд оценио да су испуњени услови за продужење притвора и након подизања оптужнице, на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 3. Законика о кривичном поступку, јер особите околности указују да ће поновити кривично дело, односно наставити са вршењем кривичних дела.
5. Одредбама члана 18. Устава утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (став 1.); да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, као и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (став 2.). Одредбом члана 20. став 3. Устава предвиђено је да су при ограничењу људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права. Према члану 27. став 1. Устава, свако има право на личну слободу и безбедност, а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом.
Одредбама члана 30. Устава утврђено је: да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (став 1.); да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (став 2.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, као и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 сати (став 3.).
Члан 31. Устава утврђује: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, те да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 142. став 2. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: Законик), који утврђује основе за факултативно одређивање притвора, поред осталог, прописано је: да ако постоји основана сумња да је одређено лице учинило кривично дело, у циљу несметаног вођења кривичног поступка, притвор се против тог лица може одредити - ако особите околности указују да ће поновити кривично дело, или довршити покушано кривично дело, или да ће учинити кривично дело којим прети (тачка 3.). Одредбом става 3. наведеног члана Законика изричито је ограничено трајање притвора када је одређен због постојања основа предвиђених чланом 142. став 2. тач. 1), 2) и 4), што значи да трајање притвора одређеног по ставу 2. тачка 3) овог члана није унапред временски ограничено. Одредбама члана 144. Законика прописано је: да се на основу решења истражног судије окривљени може задржати у притвору највише месец дана од дана лишења слободе, а после тог рока окривљени се може задржати у притвору само на основу решења о продужењу притвора (став 1.); да се притвор по одлуци већа може продужити највише за два месеца, а против решења већа дозвољена је жалба која не задржава извршење решења (став 2.); да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора преко пет година или тежа казна, веће врховног суда може, на образложени предлог истражног судије или јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца (став 3.); да ће се, ако се до истека рокова из ст. 2. и 3. овог члана не подигне оптужница, окривљени пустити на слободу (став 4.).

6. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и Законика, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе на која се позвао.
Уставни суд сматра да је за оцену навода подносиоца уставне жалбе о евентуалној повреди људских права оспореним решењем о продужењу притвора од значаја одредба члана 31. став 2. Устава, иако се подносилац на њу није позвао. Наведена одредба Устава налаже да се притвор сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом. Из одредаба Законика проистиче да се притвор према окривљеном може продужити на основу члана 142. став 2. тачка 3) Законика и након подизања оптужнице. Из одредбе члана 142. става 3. Законика произлази да нема унапред одређеног временског ограничења трајања притвора по овом основу, а из одредбе члана 358. Законика следи да се притвор због постојања особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело може не само продужити, већ и одредити, чак и након изрицања првостепене пресуде.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је оспорено решење о продужењу притвора правилно и законито, будући да је притвор подносиоцу продужен због особитих околности које указују да ће боравком на слободи поновити кривично дело за које је окривљен. Постојање особитих околности за продужење притвора је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено тиме да је подносилац уставне жалбе већ правноснажно осуђиван током 2006. године због извршења кривичног дела из члана 245. став 3. Основног кривичног закона, те да се против њега и сада води кривични поступак због постојања основане сумње да је извршио истоврсно кривично дело из члана 246. став 1. Кривичног законика.
7. На основу изложеног, Уставни суд сматра да решењем Окружног суда у Панчеву Кв. бр. 224/08 од 20. јуна 2008. године подносиоцу уставне жалбе нису повређена људска права гарантована Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима и законима, која се у смислу члана 18. Устава непосредно примењују. Суд је утврдио да је притвор продужен из разлога и у поступку који су предвиђени законом што је, иначе, прописани услов за ограничење зајемченог права на личну слободу из члана 27. став 1. Устава. При томе, Суд је оценио да је у конкретном кривичном поступку који се води против подносиоца ограничење наведеног права извршено у складу са сврхом његовог ограничења, па је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/2007), уставну жалбу одбио као неосновану. С обзиром на то да је Суд донео одлуку о одбијању уставне жалбе, то није било услова за одлагање извршења оспореног решења које је подносилац уставне жалбе предложио.
Сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео одлуку као у изреци.