Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Бојана Трајковића и Душана Трајковића, обојице из Лоћике, општина Алексинац, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. априла 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Бојана Трајковића и Душана Трајковића изјављена против пресуде Општинског суда у Алексинцу П. 1030/06 од 27. новембра 2007. године и пресуде Окружног суда у Нишу Гж. 1114/08 од 26. марта 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Бојан Трајковић и Душан Трајковић, обојица из Лоћике, општина Алексинац, поднели су 8. маја 2008. године, преко пуномоћника Владислава Ђинђића, адвоката из Алексинца, Уставном суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Алексинцу П. 1030/06 од 27. новембра 2007. године и пресуде Окружног суда у Нишу Гж. 1114/08 од 26. марта 2008. године.
Подносиоци уставне жалбе су навели да је оспореном пресудом Општинског суда у Алексинцу П. 1030/06 од 27. новембра 2007. године одбијен њихов тужбени захтев против тужене Републике Србије, ради накнаде нематеријалне штете коју су претрпели услед терористичког акта припадника тзв. Ослободилачке војске Косова, који се догодио 24. септембра 1999. године, на путном правцу Косовска Каменица - Срезовце, код места званог „Кременданска река“. Подносиоци су даље навели да је оспореном пресудом Окружног суда у Нишу Гж. 1114/08 од 26. марта 2008. године одбијена као неоснована њихова жалба изјављена против првостепене пресуде.
Подносиоци уставне жалбе истичу да Република Србија, сагласно члану 180. Закона о облигационим односима, одговара за штету насталу услед терористичког напада по начелу објективне одговорности. Такође истичу да је Уставом прокламовано да је Косово и Метохија (у даљем тексту: КИМ), где се догодио терористички напад, део јединствене и недељиве територије Републике Србије, као и да је Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација истакнуто да је КИМ у саставу Савезне Републике Југославије, те да из тога произлази да је Република Србија „објективно одговорна да накнади штету насталу услед терористичког акта над њеним држављанима и на њеној територији“.
Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи пресуду Општинског суда у Алексинцу П. 1030/06 од 27. новембра 2007. године и пресуду Окружног суда у Нишу Гж. 1114/08 од 26. марта 2008. године и одложи извршење оспорених пресуда.
2. У поступку претходног испитивања поднеска утврђено је да уставна жалба не садржи све податке неопходне за поступање Суда, прописане одредбама члана 85. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07). На основу одредбе члана 44. став 1. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Уставни суд је дописом од 16. јула 2008. године обавестио пуномоћника подносилаца уставне жалбе о недостацима који спречавају поступање Суда по поднетој жалби и наложио да, у року од 15 дана од дана пријема дописа, уреди уставну жалбу на начин прописан одредбама члана 85. Закона о Уставном суду.
Подносиоци уставне жалбе су 1. августа 2008. године доставили Уставном суду допуну уставне жалбе, наводећи да им је оспореним пресудама повређено начело забране дискриминације зајемчено чланом 21. Устава и право на једнаку заштиту права и на правно средство зајемчено чланом 36. Устава. Подносиоци су истакли да су судови одбили тужбени захтев само из разлога што се терористички напад догодио на територији КИМ, иако је Уставом прокламовано да је КИМ део јединствене и недељиве територије Републике Србије.
3. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је у спроведеном поступку, на основу садржине уставне жалбе и увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Општински суд у Алексинцу је 27. новембра 2007. године донео оспорену пресуду П. 1030/06, којом је: у ставу првом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца Бојана Трајковића - овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да му тужена Република Србија, Министарство унутрашњих послова Републике Србије (у даљем тексту: МУП РС), исплати на име накнаде нематеријалне штете одговарајуће новчане износе; у ставу другом изреке одбио као неоснован тужбени захтев тужиоца Душана Трајковића - овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да му тужена Република Србија, МУП РС, исплати на име накнаде нематеријалне штете одговарајуће новчане износе; у ставу трећем изреке обавезаo тужиоцe - овде подносиоцe уставне жалбе да туженој Републици Србији, МУП РС, исплате одговарајући новчани износ на име накнаде трошкова парничног поступка. У образложењу пресуде је наведено да у време када су тужиоци претрпели повреде, МУП РС није вршило власт на територији КИМ, да су јединице Војске, сагласно Резолуцији 1244 и Војно-техничком споразуму, напустиле територију КИМ до 11. јуна 1999. године, да су власт на територији КИМ после 11. јуна 1999. године преузеле Уједињене нације, односно УНМИК, те је тако преузета и одговорност за безбедност грађана КИМ. С обзиром на наведено, по оцени суда, Република Србија није одговорна за штету коју су тужиоци претрпели, јер у време када су претрпели повреде, органи Републике Србије нису вршили власт на територији КИМ.
Одлучујући о жалби тужилаца, Окружни суд у Нишу је 26. марта 2008. године донео оспорену пресуду Гж. 1114/08, којом је одбио као неосновану жалбу тужилаца - овде подносилаца уставне жалбе и потврдио пресуду Општинског суда у Алексинцу П. 1030/06 од 27. новембра 2007. године. У образложењу пресуде је наведено да се терористички акт догодио на подручју КИМ, након повлачења свих снага државе Савезне Републике Југославије и Републике Србије са ове територије, да је КФОР преузео потпуну контролу над овом територијом и одговорност за безбедност грађана, тако да тужена више није могла да гарантује безбедност грађана на територији КИМ. С обзиром на наведено, по оцени другостепеног суда, тужена Република Србије није одговорна за штету коју су тужиоци претрпели у смислу члана 180. Закона о облигационим односима, будући да њени органи нису могли да спрече настанак штете.
5. За оцену навода и разлога уставне жалбе са становишта Уставом зајемчених права на чију повреду се подносиоци уставне жалбе позивају, релевантне су следеће одредбе Устава, закона и међународних правних аката:
Одредбама члана 21. Устава утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.).
Одредбама члана 36. Устава утврђено је: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбом члана 180. став 1. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99) прописано је да за штету насталу смрћу, телесном повредом или оштећењем, односно уништењем имовине физичког лица услед аката насиља или терора, као и приликом јавних демонстрација и манифестација, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету.
Чланом 1. Војно-техничког споразума између Међународних снага безбедности (КФОР) и Влада Савезне Републике Југославије (у даљем тексту: СРЈ) и Републике Србије, који је потписан и ступио на снагу 9. јуна 1999. године, предвиђено је: да стране уз овај споразум поново потврђују документ поднет од стране председника Ахтисарија председнику Милошевићу и одобреног од стране Скупштине Србије и Савезне владе 3. јуна 1999. године, да под покровитељством Уједињених нација укључи размештај ефикасног међународног цивилног и безбедносног присуства на Косову, као и да стране, надаље, примећују да је Савет безбедности Уједињених нација спреман да усвоји Резолуцију, која ће бити донета, у вези тог присуства (став 1.); да органи влада државе СРЈ и Републике Србије схватају и сагласни су да ће се међународне снаге безбедности (КФОР) разместити по прихватању Резолуције Савета безбедности Уједињених нација, која се помиње у ставу 1, и да ће оне без сметње деловати у оквиру Косова и са овлашћењем да предузму све неопходне акције за успостављање и одржавање безбедне средине за све грађане Косова и на други начин спроведу овај задатак, као и да су надаље сагласни да испоштују све обавезе овог Споразума и олакшају размештај и деловање тих снага (став 2.).
Чланом 2. став 2. Војно-техничког споразума утврђено је да је СРЈ сагласна са фазним повлачењем свих снага СРЈ са Косова на локације у Србију изван Косова ..., да ће улазак и размештај међународних снага безбедности (КФОР) на Косову бити синхронизован, а да ће фазно повлачење Снага СРЈ са Косова бити у складу са доле наведеним редоследом: дан ступања на снагу + 1 дан, Снаге СРЈ лоциране у Зони 3 напустиће дуж назначених маршрута ту зону да би показале поштовање споразума (тачка а); дан ступања на снагу + 6 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 1 (тачка б); дан ступања на снагу + 9 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 2 (тачка ц); дан ступања на снагу + 11 дана, све Снаге СРЈ на Косову напустиће Зону 3 (тачка д); дан ступања на снагу + 11 дана, све Снаге СРЈ на Косову ће завршити са својим повлачењем са Косова на локације у Србији изван Косова, и не у оквиру копнене зоне безбедности од 5 км (тачка е); Међународне снаге безбедности (КФОР) обезбедиће одговарајућу контролу границе СРЈ на Косову према Албанији и Бившој југословенској републици Македонији до доласка цивилне мисије Уједињених нација (тачка х).
Резолуцијом 1244 Савета безбедности Уједињених нација, која је усвојена 10. јуна 1999. године, утврђено је да је Савет безбедности oдлучан да обезбеди сигурност и безбедност међународног особља и спровођење обавеза које проистичу из ове резолуције од стране свих на које се она односи, и делујући у том циљу у складу са Главом VII Повеље Уједињених нација: одлучује о распоређивању цивилног и безбедносног присуства на Косову, под покровитељством Уједињених нација, са одговарајућом опремом и особљем, како се то тражи, и поздравља сагласност Савезне Републике Југославије за такво присуство (став 5.); овлашћује државе чланице и одговарајуће међународне организације да успоставе међународно безбедносно присуство на Косову, како се наводи у ставу 4 анекса 2 уз сва неопходна средства како би могло да обави своје одговорности из доле наведеног става 9. (став 7.); одлучује да ће одговорности међународног безбедносног присуства које ће бити распоређено на Косову укључивати осигурање јавне безбедности и реда док међународно цивилно присуство не преузме одговорност за спровођење тог задатка (став 9. тачка 4.).
6. Оцењујући наводе подносилаца уставне жалбе да им је оспореним пресудама Општинског суда у Алексинцу П. 1030/06 од 27. новембра 2007. године и Окружног суда у Нишу Гж. 1114/08 од 26. марта 2008. године повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчено чланом 36. Устава, Уставни суд је нашао да су они неосновани.
Подносиоци уставне жалбе су претрпели штету насталу задобијањем телесних повреда услед терористичког акта који се догодио 24. септембра 1999. године на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија.
Сагласно одредби члана 180. став 1. Закона о облигационим односима, за штету насталу телесном повредом физичког лица услед акта терора, одговара држава чији су органи по важећим прописима били дужни да спрече такву штету. Одговорност државе за штету у овом случају произлази из њене дужности да се стара о сигурности људи и да обезбеђује јавни ред и мир.
Међутим, одговорност државе за штету насталу услед акта терора ће постојати само ако је по важећим прописима држава вршила суверену власт над територијом на којој је извршен терористички акт, те је самим тим могла да спречи да до тог акта и до штете дође. За утврђивање одговорности државе у овом случају није од значаја чињеница да Аутономна покрајина Косово и Метохија има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије, већ да ли су надлежни државни органи Републике Србије у време предметног терористичког акта могли да врше послове јавне безбедности у овој покрајини.
Војно-техничким споразумом од 9. јуна 1999. године, Владе СРЈ и Републике Србије су се сагласиле са фазним повлачењењем Снага СРЈ са Косова и Метохије ради размештаја међународних цивилних и безбедносних снага. Повлачење Снага СРЈ са територије Косова и Метохије је у потпуности завршено 20. јуна 1999. године, и од тог тренутка, надлежни државни органи СРЈ и Републике Србије (војска и полиција) нису имали могућност да се старају о сигурности грађана на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија.
Резолуцијом 1244, која је донета 10. јуна 1999. године, у складу са Главом VII Повеље Уједињених нација, ради очувања међународног мира и безбедности, Савет безбедности Уједињених нација (у даљем тексту: Савет безбедности УН) је овластио међународне безбедносне снаге (КФОР) да осигурају јавну безбедност, ред и мир на територији Косова и Метохије.
Дакле, у време када се догодио терористички акт над подносиоцима уставне жалбе, органи СРЈ и Републике Србије, по важећим прописима - Резолуцији 1244 Савета безбедности УН и Војно-техничком споразуму, нису имали ефективну и стварну контролу над територијом Косова и Метохије, те нису могли да остваре своју дужност заштите јавне безбедности, реда и мира на овој територији, а тиме ни да спрече предузимање терористичког акт и наступање штете по подносиоце уставне жалбе. Стога, по оцени Уставног суда, Република Србија не може бити одговорна за штету која је проузрокована терористичким актом на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија након повлачења Снага СРЈ и Републике Србије са овог подручја.
Имајући у виду да су судови у оспореним пресудама пружили уставноправно прихватљиве разлоге за оцену да Република Србија не може бити одговорна за штету проузроковану подносиоцима уставне жалбе, као и да подносиоци уставне жалбе нису пружили доказе да су судови у истој чињеничној и правној ситуацији поступали на другачији начин, Уставни суд је оценио да није повређено право подносилаца уставне жалбе на једнаку заштиту пред судовима и на правно средство, зајемчено чланом 36. Устава.
У вези навода подносилаца уставне жалбе да им је оспореним пресудама повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд је оценио да подносиоци уставне жалбе нису пружили ниједан доказ који би указивао да је учињена повреда начела забране дискриминације.
Уставни суд је приликом одлучивања, у складу са одредбом члана 18. став 2. Устава, према којој се одредбе о људским и мањинским правима тумаче, поред осталог, и сагласно пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење, имао у виду праксу Европског суда за људска права. У предметима Behrami i Behrami protiv Francuske i Saramati protiv Francuske, Nemačke i Norveške (Predstavke br. 71412/01 i 78166/01) Европски суд за људска права је разматрао питање коме се може „приписати“ одговорност за смрт Гадафа Бехрамија, рођеног 1988. године, и рањавање његовог брата Бекира Бехрамија, рођеног 1990. године, услед експлозије касетне бомбе која је бачена за време НАТО бомбардовања 1999. године у близини Косовске Митровице, а која није уклоњена до спорног догађаја 11. марта 2000. године, као и одговорност за притварање Г. Сараматија 24. априла 2001. године на Косову и Метохији. Да би одлучило о прихватљивости наведених представки Велико веће Европског суда за људска права је у Одлуци од 2. маја 2007. године утврђивало да ли спорно нечињење УНМИК (неуклањање мина у предмету Behrami) и спорно чињење КФОР (стављање у притвор у предмету Saramati) може да се припише Уједињеним нацијама или туженим државама чланицама (Француској, Немачкој и Норвешкој) чије трупе су учествовале у мировним снагама. У Одлуци Европског суда за људска права је констатовано следеће: „Наредног дана, 10. јуна 1999. године, усвојена је Резолуција 1244 Савета безбедности УН. КФОР је добио мандат да врши потпуну контролу на Косову. УНМИК је требало да обезбеди привремену међународну администрацију и његова прва уредба је потврдила да овлашћење које му је дао Савет безбедности УН обухвата сву законодавну и извршну власт, као и овлашћење да управља судством (UNMIK Regulation 1999/1, види и UNMIK Regulation 2001/19). Иако је Савет безбедности УН предвидео постепени пренос одговорности УНМИК на локалне власти, нема доказа да су се било безбедносна било цивилна ситуација значајно промениле до датума ових догађаја. Косово је, стога, на те датуме било под стварном контролом међународних снага које су вршиле јавна овлашћења која је, под нормалним околностима, вршила Влада СРЈ“ (став 70.). Такође је констатовано да је КФОР „вршио законито пренета овлашћења Савета безбедности УН према Глави VII, тако да се спорно чињење у принципу могло приписати УН ...“ (став 141.), као и „да је УНМИК био помоћни орган УН основан сходно Глави VII Повеље, тако да се спорно нечињење у начелу могло приписати УН у истом смислу“ (став 143.). Европски суд за људска права је закључио да поднете представке морају бити проглашене неусаглашеним ratione personae с одредбама Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, јер тај суд није надлежан да разматра поступке тужених држава извршене у име УН.
7. Имајући у виду све наведено, Уставни суд је уставну жалбу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић