Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић` и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Жељка Стојковића из Бездана, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. априла 2010. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Жељка Стојковића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У. 3392/06 од 13. јуна 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Жељко Стојковић из Бездана је 8. јануара 2008. године, преко пуномоћника Арсенија Катанића, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У. 3392/06 од 13. јуна 2007. године.
У уставној жалби се наводи да је командант Новосадског корпуса донео наредбу о томе да подносиоцу престаје професионална војна служба услед његове трајне неспособности за војника по уговору, али да се из наредбе не може утврдити да ли је подносилац заправо оглашен неспособним за професионалну војну службу. Подносилац сматра да је услед „незаконито и непрецизно утврђеног разлога“ за престанак професионалне војне службе доведено у питање остваривање његовог права на пензију, а да наведену незаконитост није отклонио ни Врховни суд Србије. Подносилац стога предлаже да Уставни суд утврди да су му оспореном пресудом ускраћена права зајемчена одредбама чл. 24, 60, 68, 69. и 70. Устава Републике Србије, те да поништи оспорену пресуду Врховног суда Србије, као и акте управних органа којима је одлучивано о његовом праву.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружањa уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, поред осталог, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом (члан 60. став 1.); да свако има право на заштиту свог физичког и психичког здравља и да се здравствено осигурање, здравствена заштита и оснивање здравствених фондова уређују законом (члан 68. ст. 1. и 3.); да се права запослених и њихових породица на социјално обезбеђење и осигурање уређују законом и да се инвалидима, ратним ветеранима и жртвама рата пружа посебна заштита, у складу са законом (члан 69. ст. 2. и 4.); да се пензијско осигурање уређује законом (члан 70. став 1.).
Законом о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05) било је прописано: да професионалном војнику примљеном у службу у Војсци на одређено време служба престаје истеком уговореног рока, као и пре истека уговореног рока, ако је на основу оцене и мишљења надлежног органа здравствене службе утврђено да је трајно неспособан за службу у Војсци или да је неспособан за дужност за коју је примљен у службу по уговору (члан 108. став 1. и став 2. тачка 1)); да су основи за стицање права из инвалидског осигурања инвалидност и телесно оштећење, те да инвалидност по овом закону наступа кад професионалном војнику престане служба због утврђене трајне неспособности за професионалну војну службу услед болести, повреде ван рада, повреде на раду или професионалне болести (члан 246. ст. 1. и 3.).
4. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорену пресуду Врховног суда Србије и целокупну документацију која је приложена уз уставну жалбу, те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Командант Новосадског корпуса је 10. априла 2006. године донео наредбу број 33-176 о престанку професионалне војне службе Жељку Стојковићу, овде подносиоцу уставне жалбе, услед његове трајне неспособности за војника по уговору. У образложењу наредбе је наведено: да је Виша војнолекарска комисија у Београду својим налазом и мишљењем инт. број 3154/1/245 од 20. септембра 2005. године огласила подносиоца неспособним за војника по уговору - трајно; да су наведени налаз и мишљење достављени подносиоцу 17. октобра 2005. године и да их подносилац није оспорио подношењем приговора; да је на основу изложеног настао разлог да подносиоцу престане професионална војна служба сагласно члану 108. став 2. тачка 1) Закона о Војсци Југославије.
Подносилац уставне жалбе је против наведене наредбе 25. априла 2006. године поднео жалбу Војној пошти 1084 Београд. Другостепени орган је решењем Уп-2 број 221-2/2006 од 22. маја 2006. године одбио жалбу, са образложењем да је код жалиоца наступила трајна неспособност за вршење дужности војника по уговору за коју је примљен на службу у Војску, па је правилно поступио првостепени орган доносећи наредбу о престанку професионалне војне службе подносиоцу. Поред тога, у образложењу је наведено да је разлог за престанак службе заснован на налазу и мишљењу Више војнолекарске комисије у Београду, против којих подносилац није изјавио приговор.
Против другостепеног решења Војне поште 1084 Београд Уп-2 број 221-2/2006 од 22. маја 2006. године подносилац уставне жалбе је 29. јуна 2006. године поднео тужбу Врховном војном суду, због неправилно утврђеног чињеничног стања, повреде правила управног поступка и повреде материјалног права.
Поступак по тужби подносиоца настављен је пред Врховним судом Србије, који је 21. новембра 2006. године преузео нерешене предмете у управним споровима покренутим пред Врховним војним судом до 31. децембра 2004. године.
Врховни суд Србије, на седници већа одржаној 13. јуна 2007. године, донео је оспорену пресуду У. 3392/06 којом је тужба одбијена као неоснована, применом одредбе члана 41. став 2. Закона о управним споровима. Врховни суд Србије је у образложењу пресуде навео да је након разматрања списа предмета, оцене навода тужбе и одговора на тужбу, као и оцене законитости оспореног решења, утврдио следеће: да је подносилац примљен у професионалну војну службу по уговору на одређено време; да је налазом, оценом и мишљењем Више војнолекарске комисије у Београду оглашен трајно неспособним за војника по уговору; да је тај налаз постао коначан јер подносилац против њега није изјавио приговор; да је наредбом надлежног старешине одлучено да подносиоцу престане професионална војна служба, јер је утврђено да је неспособан за дужност за коју је примљен у службу по уговору. С обзиром на изнето, Врховни суд Србије је нашао да тужени орган, одбијајући жалбу подносиоца, није повредио закон на његову штету, а да остали наводи подносиоца нису могли довести до другачије одлуке.
5. Полазећи од садржине уставне жалбе, Уставни суд је оценио да подносилац у суштини истиче повреду права на рад због „незаконитог“ престанка професионалне војне службе, а да повреду права на здравствену и социјалну заштиту и права на пензијско осигурање налази у томе што након престанка службе у Војсци није у могућности да оствари наведена права.
Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредаба члана 60. Устава, Суд је пошао од тога да су одредбама члана 108. тада важећег Закона о Војсци Југославије посебно били прописани разлози за престанак професионалне војне службе војницима примљеним у службу у Војсци на одређено време. Будући да су наведена лица примљена у службу по уговору, њима је престајала професионална војна служба истеком уговореног рока, сагласно одредби става 1. наведеног члана Закона. Пре истека тог рока, војнику по уговору је престајала професионална војна служба, поред осталог, због трајне неспособности за службу у Војсци или неспособности за дужност за коју је примљен у службу по уговору, што се утврђивало на основу оцене и мишљења надлежног органа здравствене службе (став 2. тачка 1) истог члана Закона). Уставни суд је утврдио да наредбом надлежног старешине подносилац уставне жалбе није оглашен трајно неспособним за службу у Војсци, већ управо за дужност за коју је примљен – дакле, за војника по уговору. С обзиром на изнето, овај суд оцењује неоснованим наводе подносиоца да је „незаконито и непрецизно“ утврђен разлог за престанак његове војне службе.
Уставни суд је утврдио да су о престанку професионалне војне службе подносиоца одлучивали законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са одредбама важећег процесног закона утврдили чињенично стање од значаја за доношење оспорене одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом меродавног права. Уставни суд оцењује да је Врховни суд Србије спровео делотворну контролу законитости решења другостепеног управног органа, те да утврђено чињенично стање, примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става представљају правно утемељен основ за доношење оспорене пресуде. Стога је Уставни суд утврдио да оспореном пресудом Врховног суда Србије подносиоцу уставне жалбе није повређено Уставом гарантовано право на рад, нити права на здравствену и социјалну заштиту и на пензијско осигурање. Такође, Уставни суд оцењује да подносилац без основа истиче повреду права на живот, будући да се оспореном пресудом ни на који начин не дира у неприкосновеност живота зајемчену чланом 24. Устава.
С обзиром на изложено, Уставни суд је одбио уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду («Службени гласник РС», број 109/07).
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић