Уставни суд, у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгана Николића, на издржавању казне затвора у КПЗ Пожаревац-Забела, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Одбија се као неснована уставна жалба Драгана Николића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године.
2. Одбацује се уставна жалба Драгана Николића изјављена против пресуде Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. I 1056/07 од 13. новембра 2007. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драган Николић, на издржавању казне затвора у КПЗ Пожаревац-Забела, поднео је 16. јуна 2009. године уставну жалбу, преко пуномоћника-адвоката Зорана Р. Стојковића из Београда, против пресуде Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године, пресуде Врховног суда Србије Кж. I 1056/07 од 13. новембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године, због повреде права на правично суђење и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 34. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да је правноснажном пресудом Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године оглашен кривим због кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 9) Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 30 година. Како је кривично дело извршено 15. јануара 2000. године, сматра да је према њему примењен строжији закон, да је оглашен кривим због кривичног дела и осуђен на казну затвора који нису били прописани у време извршења дела. Своје тврдње образлаже чињеницом да је у време извршења кривичног дела, 15. јануара 2000. године, на снази био Кривични закон Републике Србије којим није било прописано кривично дело тешко убиство. У време извршења кривичног дела је чланом 47. Кривичног закона Републике Србије било прописано кривично дело убиство и ставом 2. је била предвиђена казна затвора од најмање 10, а највише 20 година затвора. Изменом наведеног Закона 1. марта 2002. године, за исто кривично дело прописана је казна затвора у трајању од најмање 12, а највише од 40 година затвора. Кривичним закоником који је донет 2005. године и ступио на снагу 1. јануара 2006. године прописано је кривично дело тешко убиство и применом овог - строжијег закона је подносилац оглашен кривим и осуђен. На овај начин је, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, повређена одредба члана 197. став 3. Устава којa утврђује да одредба кривичног закона може имати повратно дејство само ако је блажа за учиниоца кривичног дела, јер је у конкретном случају Кривични закон Републике Србије био блажи од Кривичног законика, имајући у виду да њиме није било прописано кривично дело тешко убиство нити казна затвора у трајању од 30 година.
Своје наводе подносилац уставне жалбе поткрепљује и тиме што је пресудом Окружног суда у Београду К. 323/00 од 26. октобра 2001. године оглашен кривим због извршења кривичног дела убиство из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије и осуђен на казну затвора у трајању од 15 година, која пресуда је по жалбама укинута, да би у поновљеном поступку, по измењеној оптужници, оспореном пресудом Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године, која је потврђена оспореном пресудом Врховног суда Србије Кж. I 1056/07 од 13. новембра 2007. године, оглашен кривим због кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 9) Кривичног законика и осуђен на казну затвора у трајању од 30 година. У захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде указао је да је „у конкретном случају примењен закон и изречена казна затвора која није била прописана у кривичном закону у време извршења кривичног дела“, али је Врховни суд Србије оспореном пресудом Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године захтев одбио, те је наведеним пресудама „на најгрубљи могући начин“ подносиоцу уставне жалбе повређено Уставом зајемчено право на правично суђење и право на правну сигурност у казненом праву, као и једно од основних начела кривичног права - nullum crimen nulla poena sine lege.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, поништи оспорене пресуде и обустави извршење пресуде Окружног суда у Београду по којој подносилац уставне жалбе издржава затворску казну.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку Уставни суд је извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Против подносиоца уставне жалбе и још седам лица вођен је кривични поступак пред Окружним судом у Београду у предмету К. 715/02, који је правноснажно окончан.
Окружно јавно тужилаштво у Београду је 17. јула 2000. године актом Кт. 65/00 подигло оптужницу против подносиоца уставне жалбе, због постојања основане сумње да је 15. јануара 2000. године као саизвршилац извршио кривично дело убиство из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије у вези са чланом 22. Основног кривичног закона.
Пресудом Окружног суда у Београду К. 323/00 од 26. октобра 2001. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења наведеног кривичног дела и осуђен је на казну затвора у трајању од 15 година. Решењем Врховног суда Србије Кж. 389/02 од 24. септембра 2002. године, по жалбама странака, првостепена пресуда је укинута и предмет је враћен на поновно суђење, а главни претрес у овој правној ствари је почео изнова 24. децембра 2002. године.
Дана 7. септембра 2006. године, Окружно јавно тужилаштво у Београду је прецизирало оптужницу Кт. 65/00 од 26. октобра 2001. године у погледу правне квалификације и подносиоцу уставне жалбе ставило на терет извршење кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 9) у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Након одржаног јавног главног претреса, Окружни суд у Београду је 9. октобра 2006. године донео оспорену пресуду К. 715/02 којом је подносиоца уставне жалбе огласио кривим због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 9) у вези са чланом 33. Кривичног законика и осудио га на казну затвора у трајању од 30 година, у коју му је урачунато време које је провео у притвору по решењу истражног судије, као и у екстрадиционом притвору у Аустрији до изручења Републици Србији.
Врховни суд Србије је 13. новембра 2007. године донео оспорену пресуду Кж. I 1056/07 и, у првом ставу изреке пресуде, одбио као неосноване жалбе Окружног јавног тужиоца у Београду, подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца и браниоца оптуженог М.Ђ, те у односу на подносиоца уставне жалбе и М.Ђ. потврдио пресуду Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године.
Подносилац уставне жалбе је потом, преко бранилаца, поднео захтев за испитивање законитости правноснажних пресуда Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године и Врховног суда Србије Кж. I 1056/07 од 13. новембра 2007. године, због повреда кривичног закона на штету осуђеног, битних повреда одредаба кривичног поступка у првостепеном и жалбеном поступку и због постојања знатне сумње у истинитост одлучних чињеница. У захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда подносилац уставне жалбе је, поред осталог, навео да су судови у редовном поступку, противно одредби члана 5. став 2. Кривичног законика, применили закон који није блажи, већ строжији за учиниоца, а требало је применити закон који је важио у периоду од 9. новембра 2001. године до 1. марта 2002. године, када је општа максимална казна затвора била прописана у трајању од 15, односно 20 година.
Врховни суд Србије је, одлучујући о поднетом захтеву, донео 18. марта 2009. године оспорену пресуду Кзп. 299/08 којом је одбијен као неоснован захтев бранилаца осуђеног Драгана Николића, овде подносиоца уставне жалбе, за испитивање законитости правноснажне пресуде Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године и пресуде Врховног суда Србије Кж. I 1056/07 од 13. новембра 2007. године. У образложењу оспорене пресуде, Врховни суд је, поред осталог, навео „да пре свега имајући у виду да је од извршења кривичног дела, то јест од 15. јануара 2000. године, кривични закон више пута мењан, поставља се питање блажег закона, имајући у виду императивну одредбу члана 5. став 2. Кривичног законика (члан 4. став 2. Кривичног закона Савезне Републике Југославије) која налаже да ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоце“. Врховни суд је нашао да су судови у редовном поступку правилно закључили да је најблажи закон који се има применити на оптужене, дакле и на подносиоца уставне жалбе, Кривични законик који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године. Образлажући овакав став, Врховни суд је детаљно изнео све измене у кривичном законодавству Савезне Републике Југославије и Републике Србије у вези са смртном казном или казном затвора, које кривичне санкције су алтернативно биле прописане за најтежа кривична дела и најтеже облике тешких кривичних дела. Након извршене анализе свих измена кривичног законодавства, Врховни суд је закључио да је у кривичном законодавству Републике Србије смртна казна била непрекидно прописана све до 1. марта 2002. године, када је дефинитивно укинута и замењена казном затвора од 40 година, која је била прописана и за кривично дело које је подносиоцу уставне жалбе оптужницом стављено на терет. Пошто је чланом 114. важећег Кривичног законика за ово кривично дело као максимална предвиђена казна затвора од 30 до 40 година, Врховни суд је нашао да је то најблажи закон који се мора применити на извршиоце предметног кривичног дела, односно „да су судови у редовном поступку правилно применили Кривични закон када су дела оптужених правно оценили према одредбама Кривичног законика“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 34. Устава зајемчено је да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (став 1.), да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца и да се кривична дела и кривичне санкције одређују законом (став 2.).
Према члану 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Закоником о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07 и 122/08), који је важио у време доношења оспорених одлука, било је прописано: да овај законик утврђује правила са циљем да нико невин не буде осуђен, а да се учиниоцу кривичног дела изрекне кривична санкција под условима које предвиђа кривични закон и на основу законито спроведеног поступка (члан 1.); да судови суде у границама своје стварне надлежности одређене законом (члан 23.); да окривљени који је правноснажно осуђен на безусловну казну затвора или малолетничког затвора може поднети захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде због повреде закона у случајевима предвиђеним овим закоником (члан 428. став 1.); да о захтеву за испитивање законитости правноснажне пресуде решава суд одређен законом (члан 429.).
Одредбама члана 430. Законика било је прописано да се захтев за испитивање законитости правноснажне пресуде може поднети у следећим случајевима: због повреде кривичног закона на штету осуђеног прописане у члану 369. став 1. тач. 1) до 4) и тачки 6) овог законика, или због повреде из тачке 5) тог члана ако се прекорачење овлашћења односи на одлуку о казни, мери безбедности или одузимању имовинске користи (тачка 1)); због повреде одредаба кривичног поступка прописаних у члану 368. став 1. тачка 1), 5), 8), 9) и 10) овог законика, или због учествовања у решавању у другом, односно трећем степену судије или судије-поротника који се морао изузети (члан 40. тач. 1) до 5)), или због тога што је окривљеном, противно његовом захтеву, ускраћено да на главном претресу или претресу пред другостепеним судом употребљава свој језик (члан 9.) (тачка 2)); због повреде права осуђеног на одбрану на главном претресу или због повреде одредаба кривичног поступка у жалбеном поступку, ако је та повреда била од утицаја на доношење правилне пресуде (тачка 3)).
Осталим релевантним одредбама Законика прописано је - чланом 368. став 1. - да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји: ако је оптужба прекорачена (члан 351. став 1.) (тачка 8)); ако се пресуда заснива на доказу на коме се по одредбама овог законика не може заснивати (тачка 10)), а чланом 369. став 1. тачка 1) - да повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повређен у питању да ли је дело за које се оптужени гони кривично дело.
Законом о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 63/01, 42/02, 27/03, 103/03, 29/04, 101/05 и 46/06) било је прописано да веће од седам судија Врховног суда Србије одлучује о правном средству изјављеном на одлуку већа Врховног суда Србије (члан 29. став 2.).
Кривичним закоником Републике Србије („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 и 107/05), који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године и који је важио у време доношења оспорених пресуда, прописано је: да никоме не може бити изречена казна или друга кривична санкција за дело које пре него што је учињено законом није било одређено као кривично дело, нити му се може изрећи казна или друга кривична санкција која законом није била прописана пре него што је кривично дело учињено (члан 1.); да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца (члан 5. ст. 1. и 2.); да ако више лица учествовањем у радњи извршења са умишљајем или из нехата заједнички изврше кривично дело, или остварујући заједничку одлуку другом радњом са умишљајем битно допринесу извршењу кривичног дела, свако од њих казниће се казном прописаном за то дело (члан 33.); да казна затвора не може бити краћа од тридесет дана нити дужа од двадесет година и да се за најтежа кривична дела и најтеже облике тешких кривичних дела може уз казну из става 1. овог члана изузетно прописати и казна затвора од тридесет до четрдесет година, као и да се казна затвора од тридесет до четрдесет година изриче на пуне године (члан 45. став 1. и 3.).
Кривично дело убиство прописано је чланом 113. Кривичног законика - да ко другог лиши живота, казниће се затвором од пет до петнаест година, а кривично дело тешко убиство чланом 114. истог законика, у чијем је ставу 1. тачка 9), пре последњих измена, било прописано - да ће се затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казнити ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости.
Кривичним законом Републике Србије ("Службени гласник СРС", бр. 26/77, 28/77, 43/77, 20/79, 24/84, 39/86, 51/87, 6/89, 42/89 и 21/90 и "Службени гласник РС", бр. 16/90, 26/91, 75/91, 9/92, 49/92, 51/92, 23/93, 67/93, 47/94, 17/95 и 44/98), који је важио у време извршења кривичног дела за које је подносилац уставне жалбе осуђен, било је прописано: да се смртна казна не може прописати као једина главна казна за одређено кривично дело, да се смртна казна не може се изрећи лицу које у време извршења кривичног дела није навршило 21 годину нити бременитој жени, да се смртна казна може изрећи само за најтеже случајеве тешких кривичних дела за која је законом прописана и да за кривична дела за која је прописана смртна казна, суд може изрећи казну затвора од 20 година (члан 2а ст. 1, 2, 3. и 4.); да ко другог лиши живота, казниће се затвором најмање пет година (члан 47. став 1.); да ће се затвором најмање десет година или смртном казном казнити ко са умишљајем лиши живота више лица а не ради се о убиству на мах или убиству детета при порођају (члан 47. став 2. тачка 6)).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине зајемчених права на правично суђење и права на правну сигурност у казненом праву из члана 32. став 1. и члана 34. ст. 1. и 2. Устава, а полазећи од претходно утврђених чињеница и околности, те одредаба наведених закона, Уставни суд је утврдио следеће:
У време доношења оспорених пресуда важио је Кривични законик који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године и применом тог закона подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 9) и осуђен на казну затвора у трајању од 30 година, док је кривично дело за које је подносилац уставне жалбе осуђен извршено 15. јануара 2000. године, када су на снази били Кривични закон Републике Србије и Основни кривични закон.
Полазећи од уставне одредбе да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев када је каснији пропис повољнији за учиниоца, те цитираних одредаба кривичних закона и навода подносиоца уставне жалбе, основно постављено уставноправно питање је то - који је закон и из којих разлога био повољнији за подносиоца уставне жалбе у конкретном случају.
Уставни суд је, дајући одговор на ово питање, пошао од чињенице да је подносилац уставне жалбе оптужен, а након спроведеног кривичног поступка и осуђен, јер је заједно са Д.Г. и М.Ђ, као саизвршилац, са умишљајем учествовао у лишењу живота Ж.Р, М.М. и Д.Г, односно да је извршио кривично дело у коме је са умишљајем лишено живота више лица.
Обележје овог кривичног дела у време извршења било је прописано чланом 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије - „ ко са умишљајем лиши живота више лица а не ради се о убиству на мах или убиству детета при порођају“, а у време доношења оспорених пресуда чланом 114. став 1. тачка 9) Кривичног законика - „ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или убиству из самилости“.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, несумњиво произлази да је биће кривичног дела за које је подносилац уставне жалбе оптужен, а потом и осуђен, било прописано и Кривичним законом Републике Србије и Кривичним закоником, тако да наводи подносиоца да кривично дело за које је осуђен није било прописано у време извршења крививичног дела, нису основани. Сам назив дела, у терминолошком смислу - убиство (његов тежи, односно квалификовани облик) или тешко убиство, није од значаја за утврђење да ли је ово кривично дело и у време извршења било законом прописано као кривично дело, јер су сва обележја која чине биће овог дела била потпуно исто одређена и у време извршења дела и у време пресуђења.
У време извршења предметног кривичног дела, Кривичним законом Републике Србије је за кривично дело из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије била предвиђена казна затвора од најмање десет година или смртна казна, док је у време доношења оспорених пресуда, Кривичним закоником за кривично дело из члана 114. став 1. тачка 9) била предвиђена казна затвора од најмање десет година или од тридесет до четрдесет година.
Дакле, из изнетог произлази да казна од 30 година затвора, на коју је подносилац уставне жалбе осуђен, као таква, није била прописана у време извршења овог дела.
Међутим, Уставни суд је утврдио да је Кривични законик из 2005. године, који је ступио на снагу 1. јануара 2006. године, онај закон који је, у конкретном случају, повољнији за подносиоца уставне жалбе као учиниоца кривичног дела. Ово из разлога што је чланом 5. став 1. Кривичног законика прописано да се на учиниоца кривичног дела примењује закон који је важио у време извршења кривичног дела, а ставом 2. истог члана је прописано да ако је после извршења кривичног дела измењен закон, једном или више пута, примениће се закон који је најблажи за учиниоца.
Подносилац уставне жалбе је осуђен за кривично дело извршено у јануару 2000. године, када је важио Кривични закон Републике Србије и када је за кривично дело убиство (квалификован облик) из члана 47. став 2. тачка 6) била запрећена казна затвора у трајању од најмање 10 година или смртна казна. Чланом 2а истог Закона била је прописана смртна казна као кривична санкција и, поред осталог, било је предвиђено да се смртна казна не може прописати као једина главна казна за одређено кривично дело (став 1.), да се може изрећи само за најтеже случајеве тешких кривичних дела за које је законом прописана (став 3.) и да за кривична дела за која је прописана смртна казна, суд може изрећи казну затвора од 20 година. Цитиране одредбе Кривичног закона Републике Србије важиле су све до измена објављених у "Службеном гласнику РС", број 10/02 од 1. марта 2002. године, када је члан 2а брисан, а одредбе члана 47. став 2. тачка 6) измењене тако што је за ово дело запрећена казна затвора од најмање десет година или затвор од 40 година.
Основним кривичним законом који је важио у време извршења кривичног дела ("Службени лист СФРЈ", бр. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 и 54/90 и "Службени лист СРЈ", бр. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93 и 24/94), није била прописана смртна казна, јер је изменама објављеним у „Службеном листу СРЈ“, број 37/93 брисана, али је остала могућност изрицања смртне казне „када је прописана Законом Републике“. После извршења кривичног дела, ступио је на снагу 17. новембра 2001. године Закон о изменама и допунама Кривичног закона СРЈ (ранији Основни кривични закон), којим је прописано да се брише тачка 1. члана 34. КЗЈ којом је било прописано да се смртна казна може изрећи када је прописана Законом Републике, затим је прописано да затвор не може бити краћи од 30 дана ни дужи од 15 година, а да се за најтежа кривична дела и најтеже облике кривичних дела може прописати казна затвора од 40 година и да се ова казна може прописати само уз казну затвора од 15 година и да се не може изрећи лицу које у време извршења кривичног дела није навршило 21 годину.
Из наведеног произлази да се након ступања на снагу Закона о изменама и допунама Кривичног закона СРЈ (ранији Основни кривични закон), више није могла изрећи смртна казна и казна затвора у трајању од 20 година, али и да је одредба члана 2а Кривичног закона Републике Србије, која је предвиђала смртну казну као кривичну санкцију, важила све до измена објављених у "Службеном гласнику РС", број 10/02 од 1. марта 2002. године, када је овај члан брисан и када је за она дела за која је била прописана смртна казна тада прописана посебна казна затвора у трајању од 40 година, тако да је за кривично дело убиство (квалификован облик) из члана 47. став 2. тачка 6) Кривичног закона Републике Србије било предвиђено да се учиниоцу може изрећи казна затвора од 40 година. Како је у време доношења оспорених пресуда Кривичним закоником - и то чланом 114. став 1. тачка 9) било предвиђено да ће се учинилац казнити затвором најмање 10 година или затвором од 30 до 40 година, то из свих ових законских одредаба, по оцени Уставног суда, произлази да је за подносиоца уставне жалбе најблажи управо Кривични законик, који је и примењен код изрицања кривичне санкције, јер исти не предвиђа смртну казну, нити као посебну казну предвиђа затвор само у трајању од 40 година, већ као посебну казну прописује затвор у распону од 30 до 40 година, при чему је подносилац и осуђен на ову посебну затворску казну, уведену за најтеже облике тешких кривичних дела, у најмањем прописаном трајању од 30 година.
Како је смртна казна у Кривичном закону Републике Србије била прописана у непрекидном трајању све до 1. марта 2002. године, дакле постојала је и у време извршења предметног кривичног дела, а била је прописана и за дело за које је подносилац оптужен и потом осуђен, то је Уставни суд утврдио да је за подносиоца уставне жалбе без сумње блажи Кривични законик који смртну казну, као најтежу у систему кривичних санкција, не предвиђа. Свака казна затвора је, по оцени Суда, увек блажа од смртне казне, јер је живот основна вредност сваког човека и посебан је предмет заштите како уставних, тако и кривичноправних норми. Због свега наведеног, Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе нису повређена права зајемчена у члану 34. ст. 1. и 2. Устава.
6. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење, Уставни суд је испитивао да ли је одлукама и радњама редовних судова дошло до повреде или ускраћивања овог уставног права подносиоца и да ли је примена закона била произвољна и дискриминаторска, односно да ли је кривични поступак као целина био правичан и да ли је доказни поступак злоупотребљен на штету подносиоца уставне жалбе.
Имајући у виду изнето, као и наводе уставне жалбе, Уставни суд је првенствено оцењивао да ли су у поступку пред Врховним судом Србије по поднетом захтеву за испитивање законитости правноснажних пресуда Окружног суда у Београду К. 715/02 и Врховног суда Србије Кж. I 1056/07, отклоњене евентуалне повреде права учињене пред првостепеним и другостепеним судом, и да ли је у поступку по овом ванредном правном леку дошло до повреде Уставом зајемчених права на које се подносилац уставне жалбе позвао.
Уставом зајемченим правом на правично суђење се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, у коме ће се јавно расправити и одлучити о правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка и о оптужбама против неког лица. Уставни суд је становишта да је оспорену пресуду Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године донео законом установљен суд, у прописаном већу од седам судија, који је поступао у границама своје надлежности и у складу са тада важећим процесним и материјалним законима, у поступку у коме је подносиоцу уставне жалбе омогућено суделовање. Такође, као што је већ изнето, Уставни суд сматра да је у конкретном случају примењен кривични закон који је повољнији за подносиоца уставне жалбе, као и да је подносилац уставне жалбе оглашен кривим за кривично дело које је било законом прописано и да му је изречена казна која је блажа од оне предвиђене у време извршења дела. По оцени Уставног суда, Врховни суд Србије се, одлучујући о предлозима подносиоца уставне жалбе из захтева за испитивање законитости правноснажних пресуда у границама предвиђеним законом, детаљно изјаснио о свим наводима из овог захтева и дао ваљане и образложене правне разлоге зашто је нашао да је подносиочев захтев неоснован. Изнети ставови и разлози за доношење такве одлуке, по мишљењу Уставног суда, имају правно утемељење и нису последица произвољног тумачења или арбитрерне примене меродавног материјалног и процесног права.
Следом изнетог, Уставни суд је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца изјављену против пресуде Врховног суда Србије Кзп. 299/08 од 18. марта 2009. године и одлучио као у тачки 1. изреке.
7. У односу на оспорене пресуде Окружног суда у Београду К. 715/02 од 9. октобра 2006. године и Врховног суда Србије Кж. I. 1056/07 од 13. новембра 2007. године, Уставни суд је утврдио да су пресуду Врховног суда Србије Кж. I. 1056/07 од 13. новембра 2007. године, донету по жалби као правном средству којим се исцрпљује редован правни пут у кривичном поступку пре изјављивања уставне жалбе, подносилац уставне жалбе и његов бранилац примили најкасније у мају 2008. године, јер се Републички јавни тужилац у поднеску од 27. маја 2008. године изјаснио да неће давати одговор на поднете захтеве за испитивање законитости правноснажне пресуде. Како је уставна жалба изјављена 16. јуна 2009. године, дакле по истеку рока од 30 дана од дана достављања оспореног акта, прописаног у члану 84. став 1. Закона о Уставном суду, Суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као неблаговремену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона, и одлучио као у тачки 2. изреке.
8. На основу свега наведеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић