Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Гостимира Поповића из Београда на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 1. априла 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Гостимира Поповића изјављена против пресуде Врховног суда Србије У-СЦГ 556/06 од 7. фебруара 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Гостимир Поповић из Београда је 5. маја 2008. године, преко пуномоћника Арсенија З. Катанића, адвоката из Новог Сада, поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије У-СЦГ 556/06 од 7. фебруара 2008. године, због повреде начела забране дискриминације, права на живот, права на суђење у разумном року и права на рад, зајемчених одредбама чл. 21, 24, 32. и 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да су разлози наведени у оспореној пресуди „веома паушални и без икаквих правних аргумената“, а да „сама чињеница да се о овом захтеву решава скоро четири године, указује на кршење основних људских права ... (неразуман рок суђења)“. Подносилац уставне жалбе је истакао да постоје и друга професионална војна лица која су остварила своје право на исплату плата и припадајућих накнада по основу службе у иностранству, а на коју су била званично упућена од стране Министарства одбране, „дакле лица која се налазе у потпуно идентичној ситуацији као и овде жалилац“. Од Уставног суда се тражи да усвоји уставну жалбу и поништи пресуду Врховног суда Србије У-СЦГ 556/06 од 7. фебруара 2008. године, као и решење Министарства одбране, Сектор за људске ресурсе, Управа за кадрове, број 5950-2/03 од 24. фебруара 2005. године.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у писмене доказе приложене уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе се као пуковник у пензији обратио Министарству одбране са захтевом за исплату неисплаћених плата и припадајућих дневница за период од 1. априла 1992. године до 31. маја 1999. године за време службе на територији стране државе, позивајући се на члан 79. став 3. Закона о Војсци Југославије. Решавајући о овом захтеву, Министарство одбране, Сектор за људске ресурсе, Управа за кадрове је 24. фебруара 2005. године донело решење 5950-2/03, којим је наведени захтев одбијен као неоснован, јер подносилац у назначеном периоду није био упућен на службу у дипломатско или конзуларно представништво Југославије у иностранство или ради вршења задатака и послова који произилазе из међународних уговора, већ је, увидом у службену евиденцију, утврђено да је био на служби у Војној пошти 7572 Бања Лука. С обзиром да се, како је у образложењу овог решења изнето, наведена војна пошта не може сматрати дипломатским или конзуларним представништвом у иностранству, то се, према овим наводима, ни подносиоцу не може признати статус професионалног војника који је упућен на службу у дипломатско или конзуларно представништво Југославије у иностранству, нити да је вршио задатке и послове који произилазе из међународних уговора.
Сматрајући овакав став Министарства одбране „погрешним“, подносилац је 25. марта 2005. године поднео тужбу Суду Србије и Црне Горе „због свих законских разлога“, тражећи од тог суда да уважи тужбу, поништи наведено решење и предмет врати на поновно решавање, те да наложи управном органу да након законито спроведеног поступка донесе правилно и на закону засновано решење којим ће удовољити захтеву подносиоца.
Врховни суд Србије је обавестио тужиоца да је дана 21. децембра 2006. године преузео нерешене предмете који се односе на управне спорове покренуте пред Савезним судом, односно Судом Србије и Црне Горе.
Одлучујући у овом управном спору, Врховни суд Србије је 7. фебруара 2008. године донео оспорену пресуду којом се тужба подносиоца одбија. У образложењу ове пресуде наведено је да је, по оцени Врховног суда Србије, правилно поступио тужени орган када је оспореним решењем одбио захтев подносиоца, правилно тумачећи да се, у смислу одредбе члана 79. став 3. Закона о Војсци Југославије, служба подносиоца у Војној пошти у Бања Луци не може уподобити раду у дипломатском или конзуларном представништву у иностранству, те налазећи да нису испуњени законом прописани услови за признавање тражене накнаде.
4. Одредбама Устава на чију повреду се указује у уставној жалби, поред осталог, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1, 2. и 3.); да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи право на рад, у складу са законом, да свако има право на поштовање достојанства своје личности на раду, безбедне и здраве услове рада, потребну заштиту на раду, ограничено радно време, дневни и недељни одмор, плаћени годишњи одмор, правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа и да се нико тих права не може одрећи (члан 60. ст. 1. и 4.).
Законом о Војсци Југославије („Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02 и „Службени лист СЦГ“, бр. 7/05 и 44/05) било је прописано да се професионалном војнику који је упућен на службу у дипломатско или конзуларно представништво Југославије у иностранству или ради вршења задатака и послова који произлазе из међународних уговора, плата и друге накнаде утврђују по прописима о платама и другим накнадама радника на раду у дипломатским и конзуларним представништвима Југославије у иностранству, с тим што се разврставање према чину, дужности, задацима и пословима које ће обављати за то време, ради одређивања плате, врши према посебном пропису Савезне владе (члан 79. став 3.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта садржине Уставом зајемчених права на чију повреду се подносилац позива, Уставни суд је утврдио да су о захтеву подносиоца уставне жалбе за исплату неисплаћених плата за време службе на територији стране државе за одређени период, одлучивали Уставом и законом установљени органи, који су у поступку спроведеном у складу са законом утврдили чињенично стање од значаја за доношење одговарајуће одлуке и одлучили о праву подносиоца уставне жалбе применом прописа којима су та права уређена. Према оцени Уставног суда, утврђено чињенично стање, примена одговарајућег материјалног права на тако утврђено чињенично стање, као и образложење заузетог правног става у овој управној ствари, представљају уставноправно утемељен основ за доношење оспорене пресуде Врховног суда Србије. Уставни суд налази да је одлучивање о законитости коначног управног акта у овом управном спору требало и могло да обухвати само испитивање да ли је у управном поступку утврђено да је подносилац уставне жалбе био упућен на рад у дипломатско или конзуларно представништво наше земље у иностранству, односно да ли је био упућен у инострансво ради вршења задатака и послова који произлазе из међународних уговора. Стога, по оцени Уставног суда, оспореном пресудом Врховног суда Србије подносиоцу уставне жалбе није повређено право на рад, зајемчено одредбом члана 60. Устава, јер је за службу коју је обављао у назначеном периоду примао прописану зараду. Наводи подносиоца уставне жалбе да су разлози наведени у оспореној пресуди паушални и без икаквих правних аргумената, према оцени Уставног суда, израз су његове субјективне оцене о непотпуно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и доказ о учињеној повреди Уставом зајемчених права наведених у уставној жалби.
У вези навода подносиоца који се односе на неједнако поступање, Уставни суд је утврдио да подносилац није пружио конкретне доказе који указују на неједнако поступање, као и да се из ових навода не може утврдити који орган је евентуално неједнако поступао, да ли Министарство одбране тиме што је неким професионалним војницима исплаћивао накнаде јер су упућени у дипломатско или конзуларно представништво, или што су неким професионалним војницима који су били распоређени у војне поште у Хрватској или Босни и Херцеговини исплатили накнаде као да су лица која су била упућена у дипломатско или конзуларно представништво, или, пак, је неједнако поступио Врховни суд Србије. Ово тим пре, што се из приложене пресуде Врховног суда Србије У-В. 2200/06 од 13. фебруара 2008. године може видети да је и у том случају Врховни суд Србије одбио тужбу као неосновану.
Имајући у виду наводе уставне жалбе и садржину Уставом зајемченог права на живот из члана 24. Устава, Суд је оценио да нису основане тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореном пресудом повређено наведено право, јер се садржина тог права ни на који начин не може довести у правну и логичку везу са предметом одлучивања Врховног суда Србије у конкретном случају.
6. У вези навода подносиоца уставне жалбе да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да је управни спор по тужби подносиоца уставне жалбе отпочео 25. марта 2005. године.
Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да цени повреду права на суђење у разумном року, Суд је утврдио да је период у коме се грађанима Србије јемче права и слободе утврђене Уставом и обезбеђује уставносудска заштита у поступку по уставној жалби почео да тече 8. новембра 2006. године, даном ступања на снагу Устава Републике Србије. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, која почиње покретањем поступка, односно подношењем тужбе, а завршава се доношењем одлуке којом се поступак окончава, Уставни суд је закључио да су испуњени услови да се приликом оцене разумног рока узме у обзир целокупни период трајања оспореног судског поступка, почев од 25. марта 2005. године.
Уставни суд сматра да се при оцењивању да ли је временски рок за одлучивање судских органа у управном спору о праву или обавези странке разуман, у сваком конкретном случају, поред саме дужине трајања поступка, морају узети у обзир и следећи критеријуми: сложеност предмета, понашање подносиоца уставне жалбе, поступање суда, као и то о ком праву подносиоца је у конкретном случају одлучивано.
Уставни суд налази да је непоступање Суда Србије и Црне Горе у управном спору по тужби подносиоца уставне жалбе проузроковало одређено кашњење у овом предмету. Наиме, у складу са тачком 1. алинеја 2. Одлуке о обавезама државних органа Републике Србије у остваривању надлежности Републике Србије као следбеника државне заједнице Србија и Црна Гора („Службени гласник РС“, број 48/06), Влада је 8. јуна 2006. године донела Уредбу о положају појединих институција бивше Србије и Црне Горе и Служби Савета Министара („Службени гласник РС“, број 49/06). У члану 2. тачка 5) наведене Уредбе констатује се да Суд Србије и Црне Горе престаје да ради, а одредбом члана 4. став 1. прописано је да предмете тог суда у којима се оцењује законитост коначних управних аката преузима Врховни суд Србије. Сагласно томе, Врховни суд Србије је 21. децембра 2006. године преузео нерешене управне предмете Суда Србије и Црне Горе, па и предмет по тужби подносиоца уставне жалбе. Врховни суд Србије је по поднетој тужби донео пресуду 7. фебруара 2008. године, односно у року од годину и месец и по дана од преузимања предмета Суда Србије и Црне Горе.
Уставни суд оцењује да се у конкретном случају није радило о нарочито сложеном предмету, као и да подносилац уставне жалбе својим понашањем није допринео дужини трајања поступка. У поступку који је претходио уставној жалби одлучивано је о захтеву који је, по мишљењу Суда, од значаја за подносиоца уставне жалбе, јер се радило о истицању права на исплату плата и припадајућих накнада по основу рада у иностранству, чије би утврђивање било од значаја и за одређивање висине пензије. Међутим, имајући у виду да је захтев подносиоца уставне жалбе правноснажно одбијен зато што није имао упориште у материјалном праву, те тако због застоја у поступку насталог због престанка рада Суда Србије и Црне Горе за подносиоца нису настале штетне последице, Уставни суд је оценио да поступком који је вођен пред Судом Србије и Црне Горе и пред Врховним судом Србије две године и десет и по месеци од дана подношења тужбе, подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају није повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава. При томе, Уставни суд је имао у виду да је поступак пред Врховним судом Србије, који је донео одлуку по поднетој тужби, окончан у року од нешто више од једне године, што се објективно не може сматрати неразумним роком.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, 109/07), уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
7. На основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучено је као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић