Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Драгољуба Маринковића из Краљева, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 6. априла 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Драгољуба Маринковића изјављена против решења Првог општинског суда у Београду П. 8736/08 од 24. новембра 2008. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 16038/08 од 22. децембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Драгољуб Маринковић из Краљева је 13. фебруара 2009. године Уставном суду, преко пуномоћника - адвоката Милана Цветковића из Београда, изјавио благовремену и дозвољену уставну жалбу против решења Првог општинског суда у Београду П. 8736/08 од 24. новембра 2008. године и решења Окружног суда у Београду Гж. 16038/08 од 22. децембра 2008. године, због повреде начела забране дискриминације, повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је навео да је поднео тужбу Првом општинском суду у Београду са захтевом за исплату накнаде нематеријалне штете, при том означавајући као тужене више судија Окружног суда у Београду и Врховног суда Србије за које је сматрао да су му својим радњама причинили штету. Истакао је да је тужбом тражио накнаду нематеријалне штете у смислу члана 200. Закона о облигационим односима због повреде угледа и права на правично суђење, а не због мишљења или гласа датог у вршењу судијске дужности, нити је тражио накнаду штете због незаконитог или неправилног рада тужених судија у парничном предмету у коме је он био странка. Предложио је да Уставни суд поништи оспорена решења и „предмет врати у пређашње стање“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Разматрајући уставну жалбу, Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском поступку:
Тужилац, овде подносилац уставне жалбе, је 20. новембра 2008. године поднео тужбу Првом општинском суду у Београду против судија Окружног суда у Београду - Драгице Савељић – Николић, Светлане Павић, Зорице Смирчић, Зорице Китановић, Александре Спировски и Бисерке Живановић и судија Врховног суда Србије - Виде Петровић Шкеро, Браниславе Апостоловић, Надежде Радевић, Звездане Лутовац, Предрага Трифуновића, Јасминке Станојевић, Весне Поповић, Мирјане Грубић, Миломира Николића, Слободана Дражића, Биљане Драгојевић, Власте Јовановић, Љубице Јеремић, Соње Бркић, Споменке Зарић, Слађане Накић Момировић, Софије Вагнер Личеноски, Љубице Милутиновић и Снежане Андрејевић, тражећи да суд обавеже тужене да му солидарно, на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и права личности исплате износ од 9.900 динара, са припадајућом законском затезном каматом од пресуђења па до исплате, као и да му надокнаде трошкове поступка. У образложењу тужбе је истакнуто да су тужени причинили штету тужиоцу тако што је одржан састанак председнице Врховног суда Србије, председника Грађанског одељења Врховног суда Србије Предрага Трифуновића и председника Другог општинског суда са заступником раније туженог – Министарства одбране, на коме је утврђен начелан став да „тужилац нема право на накнаду штете“, јер му је плата у Војсци била редовно исплаћивана. Подносилац уставне жалбе је тужбом захтевао исплату наведене накнаде нематеријалне штете по основу члана 200. Закона о облигационим односима.
Оспореним решењем Првог општинског суда у Београду П. 8736/08 од 24. новембра 2008. године одбачена је тужба као недозвољена. У образложењу овог решења је истакнуто да je тужба недозвољена због тога што на основу међународних стандарда, важећег Устава и Закона о судијама, право на накнаду штете против судије није подобно за судску заштиту, а последица непостојања утуживости јесте одбацивање тужбе.
Окружни суд у Београду је, поступајући по жалби подносиоца уставне жалбе, оспореним решењем Гж. 16038/08 од 22. децембра 2008. године исту одбио као неосновану и потврдио решење Првог општинског суда у Београду П. 8736/08 од 24. новембра 2008. године. У образложењу решења је, између осталог, истакнуто да је одлука првостепеног суда правилна и законита и да су дати јасни и аргументовани разлози које и Окружни суд у потпуности прихвата. Другостепени суд сматра да је судија изабран од стране органа Републике Србије у чије име и обавља јавну функцију, па стога ужива имунитет, као посебну врсту правне заштите и да сагласно члану 151. Устава не може бити позван на материјалну или другу одговорност за мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке.
4. Одредбом члана 4. став 2. Устава је утврђено да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску.
Одредбама члана 149. Устава је утврђено да је судија независан и потчињен само Уставу и закону (став 1.), као и да је сваки утицај на судију у вршењу судијске функције забрањен (став 2.).
Одредбама члана 151. Устава је утврђено: да судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије (став 1); да судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због кривичног дела учињеног у обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства (став 2.).
Одредбама Закона о судијама ("Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 и 46/06) било је прописано: да судија никоме није одговоран за мишљење или глас дат у вршењу судијске дужности (члан 5. став 1.); да за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија (члан 6. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и Закона, Уставни суд је утврдио да oспореним решењима није повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је становишта да су Први општински суд у Београду и Окружни суд у Београду у оспореним решењима дали уставноправно прихватљиве разлоге због којих су одбацили тужбу. Наиме, из садржине одредаба члана 151. став 1. Устава и члана 5. став 1. Закона о судијама, произлази постојање имунитета судије за мишљење дато у вршењу судијске дужности. Дакле, чињеница да је већи број судија у парничном поступку иницираном пред Првим општинским судом у Београду, био тужен управо из разлога што су заузели одређени правни став у одлукама у којима су одлучивали о правима подносиоца уставне жалбе, упућује на директну примену наведених одредаба Устава и Закона о судијама.
Независност судије као носиоца судијске функције од било ког другог облика власти у отвореном демократском друштву представља један од темељних принципа независног судства. Уставним гарантовањем имунитетских права обезбеђује се додатна заштита независности судија, јер судијски имунитет обухвата слободу мишљења и гласања у пресуђивању (материјалноправни имунитет) и заштиту од притварања и вођења кривичног и других поступака без одобрења Високог савета судства (процесноправни имунитет). Да би судија поступао независно и непристрасно, његова функција мора бити Уставом загарантована, а судијско место не сме бити угрожено политичким и другим реакцијама на његове одлуке. Дакле, судијски имунитет није успостављен само ради заштите судске власти од других грана власти, већ и ради заштите судија од непосредних учесника судских поступака. Обезбеђивање услова за расправљање спорне правне ствари у складу са процесним законом и могућност доношења непристрасне одлуке у тој ствари засноване на правилној примени материјалног права, без непосредних и посредних притисака и утицаја, чини суштину судске независности.
У одредби члана 32. став 1. Устава није изричито прописана гарантија права на приступ суду, али је ово начело саставни део права на правично суђење којим се свакоме обезбеђује право да сваки захтев који се односи на његова грађанска права и обавезе буде размотрен пред судом. Неспорно је да повреда права на приступ суду може настати прописивањем имунитета који у суштини спречава покретање поступка. Међутим, Уставни суд наглашава да је у конкретном случају установљено ограничење права на приступ суду оправдано фундаменталним значајем очувања независности суда и судија. С тим у вези, Уставни суд указује на становиште Европског суда за људска права заузето у пресуди у предмету Ернст и други против Белгије од 15. јула 2003. године (број апликације 33400/96, ст. 53-56), о оправданости судијског имунитета од тужби за накнаду штете у грађанскоправном поступку.
Уставни суд наглашава да могућност подношења тужбе против Републике Србије није искључена и њу управо допушта одредба члана 6. став 1. Закона о судијама. Дакле, без обзира на чињеницу постојања судијског имунитета, за штету која је евентуално причињена од стране судије у вршењу судијске дужности одговара Република Србија. Дакле, тужба против Републике Србије би била дозвољена и не би могла бити одбачена, јер Република Србија није обухваћена имунитетом који је установљен само за носиоце судијске функције.
Уставни суд указује да је наведено становиште заузето у овом предмету, већ исказано кроз раније донете одлуке Уставног суда (видети Одлуку Уставног суда Уж - 1350/2008 од 4. фебруара 2010. године).
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено неко право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда начела забране дискриминације.
Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. Наиме, услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, је постојање различитих судских одлука код исте чињеничне и правне ситуације.
Оцењујући повреду права на правно средство зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао законско право на подношење жалбе против оспореног решења Првог општинског суда у Београду П. 8736/08 од 24. новембра 2008. године, које је искористио и на основу кога је донето оспорено решење другостепеног - Окружног суда у Београду Гж. 16038/08 од 22. децембра 2008. године. Имајући у виду наведено, Уставни суд констатује да на описани начин подносиоцу није повређено право на правно средство, јер је о жалби против решења првостепеног суда, одлуку донео другостепени суд у поступку у коме је подносиоцу било обезбеђено правично суђење, због чега је уставну жалбу у целини одбио као неосновану.
6. Следом реченог, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић