Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Предрага Милутиновића из Деспотовца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. фебруара 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Предрага Милутиновића и утврђује да је решењем Окружног суда у Јагодини Гж. 1857/08 од 13. октобра 2008. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована.
2. Поништава се решење Окружног суда у Јагодини Гж. 1857/08 од 13. октобра 2008. године у делу у коме је потврђено решење Општинског суда у Јагодини П. 1087/08 од 19. септембра 2008. године којим је одбачена тужба у односу на тужену Републику Србију – Министарство правде и одређује да Виши суд у Јагодини донесе нову одлуку о жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против решења Општинског суда у Јагодини П. 1087/08 од 19. септембра 2008. године у односу на тужену Републику Србију.
О б р а з л о ж е њ е
1. Предраг Милутиновић из Деспотовца је 7. новембра 2008. године Уставном суду, преко пуномоћника, адвоката Милана Ц. Цветковића из Београда, поднео уставну жалбу против решења Општинског суда у Јагодини П. 1087/08 од 19. септембра 2008. године и решења Окружног суда у Јагодини Гж. 1857/08 од 13. октобра 2008. године, због повреде начела забране дискриминације, због повреде права на правично суђење, повреде права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених чланом 21, чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије.
Подносилац наводи да је тужбом поднетом Општинском суду у Јагодини тужио судије за које је сматрао да су му својим радњама повредили част и углед и право на правично суђење, јер нису „своју дужност вршили верно Уставу и закону“, па је на основу члана 200. Закона о облигационим односима тражио накнаду нематеријалне штете, при том означавајући као тужену страну и Републику Србију. Подносилац уставне жалбе тврди да суд туженима тужбу није доставио на одговор, а да је то био у обавези да учини на основу одредбе члана 274. став 2. Закона о парничном поступку, као и да је у оспореним решењима погрешно примењен члан 279. Закона о парничном поступку. Даље наводи да је Општински суд у Јагодини оспореним решењем одбацио његову тужбу као недозвољену, јер „према члану 5. Закона о судијама, судија никоме није одговоран за мишљење или глас дат у вршењу судијске функције“, одбацујући истовремено и тужбу против Републике Србије, чиме је суд, по мишљењу подносиоца уставне жалбе, повредио и Устав и закон. Подносилац уставне жалбе посебно истиче да се „нигде тужбом не тражи накнада штете због мишљења или гласа датог у вршењу судијске дужности нити се тражи накнада штете због незаконитог или неправилног рада тужених судија“ у предметном парничном поступку, већ је тужбом тражена накнада нематеријалне штете због повреде части и угледа и права на правично суђење. Подносилац наводи и да је суд повредио материјално право и одредбу члана 154. Закона о облигационим односима, као и да није применио одредбу члана 8. Закона о парничном поступку, већ је своју „одлуку донео на основу правних ставова тужених“. Уставном жалбом се тражи да Уставни суд поништи оспорена решења и „предмет врати у пређашње стање“.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама члана 21. Устава је утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.). Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбама члана 36. Устава је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања у правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подносилац уставне жалбе је 15. августа 2008. године поднео Општинском суду у Јагодини тужбу против Републике Србије, председника Врховног суда Србије Виде Петровић Шкеро, судија Врховног суда Србије - Предрага Трифуновића, Јасминке Станојевић, Весне Поповић, Мирјане Грубић, Миломира Николића, Слободана Дражића, Биљане Драгојевић, Власте Јовановић, Љубице Јеремић, Снежане Андрејевић, Соње Бркић, Споменке Зарић, Слађане Накић Момировић, Софије Вагнер Личеноски и Љубице Милутиновић, као и судија Окружног суда у Јагодини - Душице Живковић, Светлане Јеремић, Драгице Петровић, Зорана Хаџића и Живославе Димитријевић, тражећи да суд обавеже све тужене да му солидарно, на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде угледа и права личности, исплате износ од 9.900,00 динара са припадајућом законском затезном каматом од пресуђења па до исплате, као и да му надокнаде трошкове поступка. У наведеној тужби, подносилац уставне жалбе је навео да су тужени, заузимањем правних ставова по којима је утврђено да он нема право на накнаду штете због погрешог обрачуна зараде, створили образац, без обзира на чињенице које су утврђене у парници и да то вређа његово достојанство.
Оспореним решењем Општинског суда у Јагодини П. 1087/08 од 19. септембра 2008. године одбачена је тужба подносиоца уставне жалбе као неуредна. У образложењу је наведено да у петитуму тужбе није означено име и презиме тужиоца, као ни имена и презимена тужених. Позивајући се на одредбу члана 100. став 2. Закона о парничном поступку, Општински суд у Јагодини је оценио да „тужба садржи основни недостатак, јер сам петитум тужбе нема наведено име и презиме тужиоца нити наведена имена и презимена туженика како би се утврдило на која лица се захтев тужиоца односи и од кога који тужилац шта потражује“, а како је „тужбу сачинио адвокат по пуномоћју подносиоца тужбе које је приложено уз тужбу“, суд је применом члана 103. став 6. Закона о парничном поступку, тужбу одбацио као неуредну.
Оспореним решењем Окружног суда у Јагодини Гж. 1857/08 од 13. октобра 2008. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца уставне жалбе и потврђено решење Општинског суда у Јагодини П. 1087/08 од 19. септембра 2008. године. У образложењу је, поред осталог, наведено да је тужба тужиоца садржала све што је потребно сходно члану 100. став 2. Закона о парничном поступку да би се по истој могло поступати, тако да у конкретном случају није било места одбачају тужбе као неуредне, али како су правне последице одбачаја неуредне тужбе исте као правне последице одбачаја недозвољене тужбе, то је и разлог што је првостепено решење потврђено. Наиме, у образложењу је истакнуто да је одредбом члана 151. Устава Републике Србије утврђено да судија не може бити позван на одговорност за изнето мишљење или доношење судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу учињеном од стране судије. Како је у конкретном случају, као основ одговорности тужених, тужилац навео то што су тужени заузели правни став којим он није задовољан, те да није задовољан ни одлукама судова, тиме по мишљењу другостепеног суда, тужилац у суштини тражи да се преиспитује законитост судксих одлука и судских правила супротно одредбама Закона о парничном поступку, па је, по оцени Окружног суда у Јагодини, првостепени суд правилно поступио када је тужбу одбацио, као и да се наводима из жалбе тужиоца не доводи у сумњу правилност првостепеног решења.
4. Уставом је утврђено: да уређење власти почива на подели власти на законодавну, извршну и судску (члан 4. став 2.); да је судија независан и потчињен само Уставу и закону ( члан 149. став 1.) и да је сваки утицај на судију у вршењу судијске функције забрањен (члан 149. став 2.); да судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије (члан 151. став 1.) и да судија не може бити лишен слободе у поступку покренутом због кривичног дела учињеног у обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства (члан 151. став 2.).
Законом о судијама ("Службени гласник РС", бр. 63/01, 42/02, 60/02, 17/03, 25/03, 27/03, 29/04, 35/04, 44/04, 61/05, 101/05 и 46/06) који је био на снази у време подношења уставне жалбе било је прописано: да судија никоме није одговоран за мишљење или глас дат у вршењу судијске дужности (члан 5. став 1.) и да за штету коју судија проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија (члан 6. став 1.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да је oспореним решењем Окружног суда у Јагодини, у делу у којем се решење првостепеног суда о одбачају тужбе против тужене Републике Србије потврђује, јер је таква тужба недозвољена, повређено уставно право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Имајући у виду наводе из уставне жалбе о разлозима повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је претходно констатовао да у принципу није надлежан да преиспитују закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања и начин на који су редовни судови применили право у поступку који је вођен ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Наиме, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова евентуално дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, што би указало на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова.
С друге стране, Уставом зајемченим правом на правично суђење у парничном поступку се гарантује да ће поступак бити вођен и окончан у разумном року од стране надлежног, независног и непристрасног суда, образованог на основу закона, који ће јавно расправити и одлучити о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. Из наведеног произлази да је садржај уставног права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава у суштини ограничен на процесне гаранције овог права, па Уставни суд код оцене навода уставне жалбе испитује евентуално постојање уставноправно релевантних процесних повреда пред редовним судовима и, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
У одредби члана 32. став 1. Устава изричито је утврђено право на расправу и одлучивање пред судом, које даље обухвата више гаранција у ситуацији када је поступак већ покренут пред судом. Међутим, овим чланом није утврђено право на приступ суду, којим се обезбеђује право да ће сваки захтев који се односи на грађанска права и обавезе бити претходно размотрен пред судом. По оцени Уставног суда, иако није изричито утврђено одредом члана 32. став 1. Устава, ово право представља саставни део права на правично суђење. Овим правом се у парничном поступку даје тужиоцу могућност да „установи“ поступак пред надлежним судом ради евентуалног расправљања и одлучивања о постављеном захтеву којим се коначно може одлучити о његовим правима и обавезама.
Међутим, право на приступ суду по себи није апсолутно и неограничено. Наиме, сама природа овог права подразумева ситуације у којима се Уставом и законом могу утврдити одређене врсте ограничења (на пример: изјављивање ревизије Врховном суду које је ограничено вредношћу предмета спора и условом да ревизију изјави адвокат, прописивање рока у којем се може поднети тужба). С друге стране, таква ограничења, по оцени Уставног суда, не могу бити прописана на начин на који се повређује суштина самог права, већ морају тежити легитимном циљу због којег су и установљена, као и да постоји разуман однос пропорционалности између „коришћених средстава и циља којем се тежи“.
Неспорно је да до повреде права на приступ суду може доћи предвиђањем имунитета од одговорности за одређене категорија лица, којима се у суштини може спречити покретање парничног поступка против тих лица. У конкретном случају, тужба подносиоца уставне жалбе против судија и Републике Србије одбачена је као недозвољена, јер је, по оцени првостепеног и другостепеног суда, одредбом члана 151. став 1. Устава, изричито утврђено да судија не може бити позван на одговорност за изнето мишљење или доношење судске одлуке.
По оцени Уставног суда, из садржине одредбе члана 151. став 1. Устава и цитираног члана 5. став 1. Закона о судијама, неспорно произлази постојање имунитета од одговорности судије за мишљење дато у вршењу судијске дужности, па самим тим и ограничење на приступ суду у ситуацији када је тужен судија за изнето мишљење или доношење судске одлуке. Ова врста установљеног ограничења на приступ суду, по оцени Уставног суда, садржи легитимни циљ којем тежи, а то је очување независности суда и судија. Такође, по оцени Уставног суда, оваквом врстом ограничења приступа суду, успостављен је разуман однос пропорционалности између „коришћених средстава и циља којем се тежи“.
Наиме, у систему поделе власти, независност судије као носиоца судијске функције од било ког другог облика власти представља један од основних принципа независног судства. Уставним гарантовањем имунитетских права обезбеђује се додатна заштита независности судија, јер судијски имунитет обухвата слободу мишљења и гласања у пресуђивању (материјалноправни имунитет) и заштиту од притварања и вођења кривичног и других поступака без одобрења Високог савета судства (процесноправни имунитет). Да би судија поступао независно и непристрасно, његова функција мора бити Уставом загарантована, а судијско место не сме бити угрожено политичким и другим реакцијама на његове одлуке. Дакле, судијски имунитет није успостављен само ради заштите судске власти од других грана власти, већ и ради заштите судија од непосредних учесника судских поступака. Обезбеђивање услова за расправљање спорне правне ствари у складу са процесним законом и могућност доношења непристрасне одлуке у тој ствари засноване на правилној примени материјалног права, без непосредних и посредних притисака и утицаја, чини суштину судске независности.
У конкретном случају, по оцени Уставног суда, чињеница да су судије као тужена страна у поступку иницираним пред Општинском судом у Јагодини били тужени управо из разлога што су заузели одређени правни став у одлукама у којима се одлучивало о правима подносиоца уставне жалбе, упућује на директну примену наведених одредби Устава и Закона о судијама. Уставни суд је становишта да је Окружни суд у Јагодини у оспореном решењу дао уставноправно прихватљиве разлоге због којих је потврдио првостепено решење у делу који се односи на судије као тужене, тако да у овом делу Суд није утврдио или нашао било шта што би указало на то да је материјално право произвољно или неправично примењено на штету подносиоца уставне жалбе, нити да има основа који указују на процесну неправичност у смислу члана 32. став 1. Устава.
Међутим, по оцени Уставног суда, другостепени суд није могао потврдити решење о одбачају тужбе као недозвољене у делу који се односи на тужену Републику Србију. Наиме, могућност подношења тужбе против Републике Србије допушта управо цитирани члан 6. став 1. Закона о судијама. Без обзира на чињеницу постојања судијског имунитета, за штету коју судија евентуално проузрокује незаконитим или неправилним радом одговара Република Србија. Дакле, тужба против Републике Србије је дозвољена и није могла бити одбачена у том делу, јер Република Србија није обухваћена имунитетом који је установљен само за носиоце судијске функције. На описани начин, Окружни суд у Јагодини је de facto подносиоцу уставне жалбе ускратило право на приступ суду, јер га је онемогућило да иницира поступак како би се о основаности његовог захтева, односно о његовом праву на накнаду нематеријалне штете расправило и одлучило пред надлежним судом.
На основу изнетог, Уставни суд оцењује да је оваквим поступањем другостепеног суда, подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, односно право на приступ суду у остваривању његових грађанских права.
Приликом одлучивања о уставној жалби, Уставни суд је узео у обзир и праску Европског суда за људска права, и то следеће случајеве: Golder против Уједињеног Краљевства (пресуда од 21. фебруара 1975. године) о праву на приступ суду као елементу права на правично суђење; Ashingdane против Уједињеног Краљевства (пресуда од 28. маја 1985. године) и Gillow против Уједињеног Краљевства (пресуде од 24. новембра 1986. године и 14. јула 1987. године) о ограничењима права на приступ суду; Ernst и други против Белгије (пресуда од 15. јула 2003. године), о оправданости судијског имунитета од тужби за накнаду штете.
Оцењујући повреду начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да је оспореним одлукама подносилац уставне жалбе на било који начин дискриминисан. У уставној жалби нису пружени докази да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Уставни суд налази да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. Наиме, Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава - различито поступање судова у истој чињеничној и правној ситуацији.
Оцењујући повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да је подносилац уставне жалбе имао уставно и законско право на подношење жалбе против решења Општинског суда у Јагодини П. 1087/08 од 19. септембра 2008. године, које је искористио и на основу кога је донето оспорено решење Окружног суда у Јагодини Гж. 1857/08 од 13. октобра 2008. године. Уставни суд констатује да на описани начин подносиоцу није повређено право на правно средство, јер је о жалби против решења првостепеног суда, одлуку донео другостепени суд, чиме је, по оцени овог Суда, задовољено наведено Уставом зајемчено људско право подносиоца. Чињеница да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, не значи аутоматски и увек и повреду Уставом зајемченог права на правно средство.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права из тачке 1. изреке могу уклонити поништајем оспореног решења Окружног суда у Јагодини Гж. 1857/08 од 13. октобра 2008. године у делу у коме је потврђено решење Општинског суда у Јагодини П. 1087/08 од 19. септембра 2008. године, којим је одбачена тужба у односу на тужену Републику Србију – Министарство правде и одређивањем да се донесе нова одлука по жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против решења Општинског суда у Јагодини П. 1087/08 од 19. септембра 2008. године у односу на тужену Републику Србију, како би у поновном парничном поступку била донета нова одлука по жалби, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Како се у поступку по уставној жалби Уставни суд креће у границама захтева истакнутог у њој, Суд у конкретном поступку није одлучивао о праву на накнаду нематеријалне штете, будући да уставном жалбом такав захтев није ни постављен.
6. На основу изложеног и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић