Преглед документа Уж-112/2007

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Јована Ђорића из Јеловице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. децембра 2008. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба Јована Ђорића изјављена против решења Врховног суда Србије Рев 2972/06 од 28. марта 2007. године.

1. Уставном суду поднета је 18. јуна 2007. године благовремена и дозвољена уставна жалба Јована Ђорића из Јеловице, кога заступа Марија Муршић из Ниша, против решења Врховног суда Србије Рев 2972/06 од 28. марта 2007. године, због повреде права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава Републике Србије.
Оспореним решењем Врховног суда Србије одбачена је као недозвољена ревизија подносиоца уставне жалбе изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж 16302/05 од 20. јуна 2006. године.
Поносилац уставне жалбе сматра да је Први општински суд у Београду, супротно правилима о уређењу поднеска упућених суду, прописаних одредбама чл. 100, 101, 102. и 103. у вези са чланом 84. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник Републике Србије“, број 125/2004), пропустио да предузме потребне мере за уређење изјављеног захтева за ревизију и проследио исти Врховном суду Србије. Наводи да је Врховни суд Србије, испитујући дозвољеност ревизије, донео оспорено решење, јер ревизија није била изјављена од стране лица које је адвокат. Сматра да је Врховни суд Србије поступио супротно одредбама члана 404. Закона о парничном поступку, јер није испитао да ли је првостепени суд предузео све потребне мере за уређење и исправку ревизије по правилима за уређење и исправку поднесака који се упућују суду. Коначно, подносилац устане жалбе сматра да му је оспореним појединачним актом повређено"Уставом загарантовано право на накнаду штете коју му је незаконитим и неправилним радом причини службено лице или државни орган или организација која врши јавна овлашћења" и предлаже да Уставни суд „у оквиру својих надлежности испита уставност и законитост оспореног решења“ и да „ову правну ствар врати првостепеном суду на решавање у смислу предузимања законом предвиђених мера за уређење и исправку ревизије изјављење против пресуде Окружног суда у Београду Гж 16302/05 од 20. јуна 2006. године“.

2. Према одредбама члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачног акта или радње државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари: да је подносилац уставне жалбе 9. новембра 2006. године, преко Првог општинског суда у Београду, Врховном суду Србије изјавио ревизију против пресуде Окружног суда у Београду Гж 16302/05 од 20. јуна 2006. године; да је ревизију у име подносиоца уставне жалбе изјавила његов пуномоћник Марија Маршић из Ниша, која није адвокат; да је, испитујући дозвољеност ревизије, Врховни суд Србије оспореним решењем Рев 2972/06 од 28. марта 2007. године ревизију одбацио као недозвољену, јер је у име тужиоца ревизију изјавила његов пуномоћник која није адвокат.

4. Уставом Републике Србије је у члану 35. став 2. утврђено да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе.
За оцену основаности уставне жалбе, у конкретном случају, од значаја су одредбе Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", бр. 125/2004). Одредбом члана 84. став 2. Закона прописано је да странку мора заступати адвокат у поступку по ревизији и захтеву за заштиту законитости. Одредбом члана 100. став 2. Закона прописано је да поднесци морају бити разумљиви и морају садржавати све оно што је потребно да би се по њима могло поступати, а нарочито треба да садрже: означење суда, име и презиме, назив фирме, пребивалиште или боравиште односно седиште странака, њихових законских заступника и пуномоћника ако их имају, предмет спора, садржину изјаве и потпис подносиоца. Одредбама члана 103. Закона уређенo је поступање суда са неуредним поднеском, тако што је, поред осталог, прописано да ако је поднесак неразумљив или не садржи све што је потребно да би се по њему могло поступити, суд ће странци која нема пуномоћника адвоката вратити поднесак ради исправке, осим ако законом није другачије одређено (став 1.). Одредбама чл. 394. до 412. овог закона уређена је ревизија, као један од ванредних правних лекова, при чему Закон, у одредбама чл. 394, 395. и 401. став 2. прописује у којим случајевима ревизија није дозвољена, односно дозвољена је само изузетно. Један од случајева у коме је ревизија недозвољена је ако је ревизију изјавило лице које није адвокат, што је предвиђено одредбом члана 401. став 2. тачка 2) Закона. Правна последица изјављивања недозвољене ревизије је њен одбачај, с тим што решење о одбачају може донети председник већа првостепеног суда (члан 401. став 1.), или ако он то није учинио, ревизијски суд (члан 404.).

5. Анализирајући наведене законске одредбе, Уставни суд је утврдио да Закон о парничном поступку, као један од услова за дозвољеност изјављивања ревизије, прописује да је ревизију изјавило лице које је адвокат. Према томе, изјављивање ревизије од стране лица које није адвокат не представља недостатак који поднесак чини неразумљивим или неуредним у смислу члана 103. Закона, већ недостатак који изјављени ванредни правни лек чини недозвољеним, у складу са одредбом члана 401. став 2. тачка 2) Закона. У том смислу се, по оцени Суда, и одредбе Закона о парничном поступку, којима се предвиђа враћање поднеска странци ради његове исправке, односе само на случајеве када је поднесак неуредан, а не и када је недозвољен. Стога Суд налази да су неосновани наводи подносиоца уставне жалбе о обавези првостепеног суда да изјављену ревизију врати странци на уређење када она садржи недостатак који је по самом Закону чини недозвољеном.
Оцењујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредаба члана 35. став 2. Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, а којом је зајемчено право на накнаду штете, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем којим је ревизија одбачена, а што је законска последица изјављивања неблаговремене, непотпуне или недозвољене ревизије, није повређено наведено Уставом гарантовано право подносиоца уставне жалбе.
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. у вези са чланом 45. тачка 9) Закона о Уставном суду („Службени гласник Републике Србије“, број 109/2007), одлучено је као у изреци.