Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Слободана Јовановића и Светислава Стојменовића, обојице из Бујановца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. марта 2010. године, донео је
О Д Л У КУ
Одбија се као неоснована уставна жалба Слободана Јовановића и Светислава Стојменовића изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2522/07 од 6. маја 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Слободан Јовановић и Светислав Стојменовић, обојица из Бујановца, су 9. октобра 2008. године изјавили уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 2522/07 од 6. маја 2008. године, због повреде права зајемчених чланом 21. став 2, чланом 32. став 1. и чланом 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је Врховни суд Србије усвојио ревизију туженог и преиначио пресуду Окружног суда у Врању Гж. 688/07 од 13. априла 2007. године, иако је ревизију требало одбацити као недозвољену. Подносиоци наводе да у овом конкретном случају није требало применити одредбе раније важећег Закона о парничном поступка, већ сада важећег Закона о парничном поступку, сагласно одредби члана 491. став 3. истог Закона, с обзиром да је првостепена пресуда Општинског суда у Бујановцу П. 102/01 од 31. децембра 2004. године била укинута решењем Окружног суда у Врању Гж. 2485/05 од 29. новембра 2005. године, што у конкретном случају, чак и ако би се имао у виду збир појединачних захтева који су ревизијом побијани, не би довело до износа који би омогућио туженом да изјави дозвољену ревизију. Подносиоци сматрају да су им оваквим поступањем Врховног суда Србије повређена Уставом зајемчена права на једнаку законску заштиту, без дискриминације, на правично суђење и на једнаку заштиту права и на правно средство.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 21. став 2. Устава је утврђено да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право сваког да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.), као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његовог Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Пресудом Општинског суда у Бујановцу П. 16/06 од 30. јануара 2007. године у ставу првом изреке одбијен је као неоснован тужбени захтев тужилаца, овде подносилаца уставне жалбе, којим су тражили да се нареди туженој - Републици Србији, Влади Републике Србије, Координационом телу за Прешево, Бујановац и Медвеђу да повуче изјаву која је изнета у јавност на конференцији за штампу у Прес центру у Бујановцу 8. марта 2001. године у делу који се односи на учешће тужилаца и подржавање оснивања Српског националног већа за Бујановац, као и да се обавеже тужена да им на име накнаде штете за претрпљене душевне болове због страха плати по 200.000 динара сваком, а за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа по 300.000 динара сваком, са припадајућом законском каматом.
Пресудом Окружног суда у Врању Гж. 688/07 од 13. априла 2007. године преиначена је пресуда Општинског суда у Бујановцу П. 16/06 од 30. јануара 2007. године и делимично усвојен тужбени захтев тужилаца, тако што је обавезана тужена да повуче изјаву која је изнета у јавност на конференцији за штампу у "Прес центру" у Бујановцу 8. марта 2001. године у делу који се односи на учешће тужилаца и подржавање оснивања Српског националног већа за Бујановац, као и да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа исплати по 150.000 динара сваком, са припадајућом законском каматом. Ставом другим изреке другостепене пресуде одбијена је као неоснована жалба тужилаца и првостепена пресуда потврђена у делу који се односи на тражену накнаду штете на име претрпљених душевних болова због страха.
Поступајући по ревизији тужене, Врховни суд Србије је оспореном пресудом Рев. 2522/07 од 6. маја 2008. године усвојио ревизију и преиначио побијану пресуду Окружног суда у Врању Гж. 688/07 од 13. априла 2007. године, тако што је у ставу првом изреке одбио жалбу тужилаца и потврдио пресуду Општинског суда у Бујановцу П. 16/06 од 30. јануара 2007. године у делу у коме је другостепеном пресудом била преиначена првостепена пресуда и усвојен тужбени захтев, а ставом другим изреке обавезао тужиоце да исплате туженом износ од 19.800 динара на име трошкова парничног поступка.
4. Одредбом члана 382. став 3. Закона о парничном поступку („Службени лист СФРЈ“, бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 и 35/91 и "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94 и 12/98) било је прописано да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази 15.000 нових динара.
Одредбама Закона о изменама Закона о парничном поступку ("Службени лист СРЈ", број 3/02), који је ступио на снагу 26. јануара 2002. године, било је прописано: да се у члану 382. ст. 2. и 3. број „15.000“ замењује бројем: „300.000“ (члан 8.); да ће се о ревизији изјављеној против правноснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре ступања на снагу овог закона, решавати по правилима парничног поступка која су важила до дана ступања на снагу овог закона (члан 16. став 3.).
Одредбама члана 491. Закона о парничном поступку (''Службени гласник РС'', број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП) прописано је: да ако је пре ступања на снагу овог закона донета првостепена пресуда или решење којим се поступак пред првостепеним судом окончава, даљи поступак спровешће се по досадашњим прописима (став 1.); да ако по ступању на снагу овог закона буде укинута првостепена одлука из става 1. овог члана, даљи поступак спровешће се по овом закону (став 3.); да ће се о ревизији изјављеној против правноснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучивати по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона (став 4.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда Уставом зајемчених права, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да је пресуду која је уставном жалбом оспорена, донео Уставом и законом установљен суд у границама своје надлежности и у поступку спроведеном у складу са законским одредбама. По оцени Уставног суда, доношење пресуде којом је мериторно одлучено о изјављеној ревизији се заснива на уставноправно прихватљивом тумачењу и примени релевантних одредаба процесног права. Супротна тврдња подносилаца уставне жалбе да је у конкретном случају ревизија морала бити одбачена као недозвољена, представља израз њихове субјективне оцене о погрешној примени одредаба Закона о парничном поступку, али не и прихватљив аргумент који би потврдио њихове наводе о учињеној повреди права на правично суђење.
Наиме, неспорна је чињеница да је у време када су подносиоци уставне жалбе поднели тужбу Општинском суду у Бујановцу, по тада важећем Закону о парничном поступку, закључно са изменама које су објављене у „Службеном листу СРЈ“, број 15/98, минимална вредност предмета спора за дозвољеност изјављивања ревизије била је 15.000 динара, да би ова вредност Законом о изменама Закона о парничном поступку објављеном у „Службеном листу СРЈ“, број 3/2002, била повећана на 300.000 динара.
Имајући у виду време подношења тужбе, те измене Закона о парничном поступку које су након тога уследиле, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају у погледу ревизије изјављене против пресуде Окружног суда у Врању Гж. 688/07 од 13. априла 2007. године имају примењивати одредбе Закона о парничном поступку које су важиле у тренутку подношења тужбе, а које су прописивале новчани лимит за изјављивање ревизије у износу од 15.000 динара па навише. С обзиром на то да је вредност предмета спора побијаног дела правноснажне пресуде 300.000 динара, Уставни суд је оценио да је изјављена ревизија била законом допуштена у конкретном случају.
Уставни суд је разматрао наводе подносилаца уставне жалбе да се у овом конкретном случају има применити одредба из става 3. члана 491. сада важећег ЗПП, али је нашао да нису основани, због тога што се на ревизију у овом случају примењује одредба става 4. члана 491. ЗПП која је lex specialis у односу на претходно наведену одредбу, која се пак односи на парнични поступак у целини.
6. Оцењујући постојање повреде забране начела дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд оцењује да нема основа за тврдње да су оспореном одлуком подносиоци уставне жалбе на било који начин дискриминисани. У уставној жалби нису пружени докази да им је због личних својстава повређено неко људско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда забране дискриминације.
Уставни суд налази да подносиоцима уставне жалбе није повређено ни право на једнаку заштиту права пред судовима и на правно средство из члана 36. Устава, јер се ни из оспорених аката, нити из других доказа приложених уз уставну жалбу такав закључак није могао извести. Наиме, Уставни суд констатује да је услов који мора постојати да би се могла утврдити повреда права на једнаку заштиту права пред судовима из члана 36. став 1. Устава, постојање исте чињеничне и правне ситуације у поступцима у којима је исти суд различито пресуђивао, а који услов у конретном случају није испуњен. Уставни суд, такође, оцењује да није било повреде права на правно средство из става 2. истог члана Устава, с обзиром да подносиоци уставне жалбе нису ни изјавили ревизију, већ супротна страна - тужена, а о тој ревизији је одлучио надлежни суд у поступку спроведеном у складу са законским одредбама.
7. Следом реченог, а на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07), Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић