Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Мевљуде Шкријељ из Новог Пазара, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 4. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Мевљуде Шкријељ изјављена против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 621/07 од 25. фебруара 2008. године и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 756/07 од 4. јуна 2008. године и утврђује повреда права подноситељке уставне жалбе на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на правичну накнаду за рад зајемченог одредбом члана 60. став 4. Устава, док се у преосталом делу уставна жалба одбија.
2. Поништава се пресуда Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 756/07 од 4. јуна 2008. године и одређује да Апелациони суд у Крагујевцу донесе нову одлуку по жалби подноситељке уставне жалбе поднетој против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 621/07 од 25. фебруара 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Мевљуда Шкријељ из Новог Пазара је 11. јула 2008. године, преко пуномоћника - адвоката Рефије Гарибовић из Новог Пазара, изјавила Уставом суду уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Новом Пазару П1. 621/07 од 25. фебруара 2008. године и пресуде Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 756/07 од 4. јуна 2008. године, због повреде права на имовину из члана 58. Устава Републике Србије, права на правично суђење из члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и права на имовину из члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију.
Подноситељка у уставној жалби наводи следеће: да је била у радном односу у ''Рашка'' Холдинг компанија АД Нови Пазар Вискозна предионица ДОО Нови Пазар до 10. октобра 2007. године, када јој је престао радни однос на основу решења послодавца број 338 од 1. октобра 2007. године о престанку радног односа, из разлога јер је проглашена технолошким вишком; да је претходно правоснажном пресудом Општинског суда у Новом Пазару П1. 1135/06 од 25. априла 2007. године усвојен њен тужбени захтев и поништено решење о престанку радног односа број 28-95 од 9. септембра 1995. године, а тужени обавезан да њу врати на посао и распореди на радно место у складу са стручном спремом и радној способности стеченој радом, као и да изврши уплату доприноса на име тужиље код Фонда ПИО почев од 5. априла 1995. године до дана подношења тужбе 24. новембра 2006. године, а све у року од 8 дана по пријему пресуде; да је накнадно између подноситељке уставне жалбе и послодавца закључен споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада. Подноситељка даље наводи да су оспорене пресуде незаконите из разлога што су судови погрешно закључили да је наведеним споразумом регулисано питање накнаде зараде по основу плаћеног одсуства, те да послодавац према подноситељки нема дуговања, због чега су и одбили њен тужбени захтев за накнаду штете по основу изгубљене зараде, у висини гарантоване и нето минималне зараде за период од 5. априла 1995. до 10. септембра 2007. године са припадајућом законском затезном каматом. Подноситељка уставне жалбе сматра да се у конкретном случају ради о „исплати штете по основу изгубљене накнаде зараде по основу незаконитог престанка радног односа“, а не о исплати зараде, што је регулисано одредбом члана 2. наведеног споразума, те да су у питању „две потпуно различите категорије права“. Такође наводи да су Општински суд и Окружни суд у Новом Пазару по основу истог правног питања доносили различите пресуде чиме је створена правна несигурност. Као пример наводи пресуду Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 109/07 од 22. марта 2007. године, где је Окружни суд по истом правном питању заузео другачији став. Подноситељка предлаже да Уставни суд утврди да су јој оспореним пресудама повређена назначена људска права зајемчена Уставом Републике Србије и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у списе предмета Општинског суда у Новом Пазару П1. 621/07 и П1. 1079/06, као и достављену документацију и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Подностељка уставне жалбе је била у радном односу у ''Рашка'' Холдинг компанија АД Нови Пазар, Вискозна предионица ДОО Нови Пазар, до 10. октобра 2007. године, када јој је престао радни однос на основу решења послодавца број 338 од 1. октобра 2007. године о престанку радног односа, јер је проглашена технолошким вишком.
Претходно је пресудом Општинског суда у Новом Пазару П1. 1135/06 од 25. априла 2007. године усвојен њен тужбени захтев и поништено решење о престанку радног односа подноситељке број 28-95 од 9. септембра 1995. године, тужени послодавац је обавезан да је врати на посао и распореди на радно место у складу са стручном спремом и радном способношћу стеченом радом, као и да изврши уплату доприноса на име подноситељке код Фонда ПИО почев од 5. априла 1995. године до дана подношења тужбе 24. новембра 2006. године, а све у року од 8 дана по пријему пресуде.
Између ''Рашка'' Холдинг компанија АД Нови Пазар и подноситељке уставне жалбе закључен је споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада. Предмет овог споразума је утврђивање коначног дуговања предузећа према запосленој, овде подноситељки уставне жалбе, на дан престанка радног односа запослене у предузећу и регулисање међусобних права и обавеза поводом исплате предметног дуговања, као и дугови запослене према предузећу (члан 1.). У члану 2. наведеног споразума утврђено је да нема дуга предузећа према подноситељки уставне жалбе по основу неисплаћених зарада и предузеће се обавезало да уплати Републичком фонду пензијског и инвалидског осигурања доприносе према прописима у целини. Према члану 9. споразума, предузеће и запослена се одричу права на раскид овог споразума по било ком основу, осим по основу неиспуњења међусобних обавеза описаних у чл. 4. и 5, а споразум су потписали подноситељка уставне жалбе, надлежно лице код послодавца и представник синдиката.
Пресудом Општинског суда у Новом Пазару П1. 621/07 од 25. фебруара 2008. године одбијен је као неоснован део тужбеног захтева подноситељке уставне жалбе, којим је тражено да суд обавеже туженог „Рашка“ Холдинг компанија АД Нови Пазар, Вискозна предионица ДОО Нови Пазар, да тужиљи исплати штету по основу изгубљене накнаде зараде у висини гарантоване нето и минималне зараде, у опредељеном износу, за период од 5. априла 1995. године до 10. септембра 2007. године, све са законском затезном каматом почев од сваког доспелог износа за претходни месец, па до коначне исплате. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено да је „предмет закључивања споразума утврђивање коначног дуговања предузећа тј. туженика према запосленом на дан престанка радног односа...да тужено предузеће по основу неисплаћених зарада нема никаква дуговања према тужиљи...да је тужиља потписала горе наведени Споразум из којег се утврђује да тужено предузеће на дан престанка радног односа тужиље нема никаква дуговања према истој...те да без обзира што је тужиља предметном тужбом тражила накнаду штете по основу изгубљене накнаде зараде, самим потписивањем Споразума, регулисана су сва међусобна права и обавезе по основу рада, што подразумева и тражени основ, па је стога оцена суда да је тужбени захтев тужиље неоснован“.
Пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 765/08 од 4. јуна 2008. године одбијена је као неоснована жалба подноситељке уставне жалбе и потврђена пресуда Општинског суда у Новом Пазару П1. 621/07 од 25. фебруара 2008. године. У образложењу ове пресуде је наведено да „су неосновани наводи жалбе да првостепени суд није правилно у овом случају утврдио да тужилац потражује накнаду зараде по основу плаћеног одсуства а не накнаду зараде, те да су то две различите категорије које се исплаћују по основу плаћеног одсуства, јер без обзира какву категорију има, да ли накнада зараде или зарада, тужилац и туженик су потписаним споразумом регулисали сва права и обавезе по основу рада“.
Пресудом Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 109/07 од 22. фебруара 2007. године, на коју се подноситељка позива у уставној жалби, одбијена је као неоснована жалба пуномоћника туженика и потврђена пресуда Општинског суда у Новом Пазару П1. 1079/06 од 20. децембра 2006. године, а којом је усвојен тужбени захтев тужитељке Бахрије Мустафић из Новог Пазара и обавезан тужени ДП Савремена конфекција ''Рашка'' из Новог Пазара да тужиљи исплати по основу минималне зараде за период од 1. априла 2006. године до 16. октобра 2006. године таксативно наведене износе, као и да на име тужиље изврши уплату доприноса за социјално осигурање, за период од 29. марта 2006. године до 16. октобра 2006. године, у року од 8 дана по пријему пресуде. У образложењу ове пресуде је наведено да чињеница да је тужиља потписала споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада, не значи да је послодавац измирио за тужиљу све своје законске обавезе. Наиме, ''околност да је потписан споразум не искључује право тужиље да према туженику, као послодавцу и даље тражи исплату минималне зараде и уплату спорних доприноса, као право из радног односа, без обзира што јој је у међувремену престао радни однос и без обзира на стављање потписа на споразум, јер у чл. 2. истог споразума није наведен износ који је наводно плаћен по основу минималне зараде''.
4. Одредбама Устава на чију повреду подноситељка указује, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона; да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне; да се законом може ограничити начин коришћења имовине; да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.).
За оцену основаности уставне жалбе, у конкретном случају, од значаја су одредбе Закона о раду (''Службени гласник РС'', бр. 24/05 и 61/05) којима је прописано: да запослени има право на одговарајућу зараду, која се утврђује у складу са законом, општим актом и уговором о раду (члан 104. став 1.); да се зарада из члана 104. став 1. овог закона састоји од зараде за обављени рад и време проведено на раду, зараде по основу доприноса запосленог пословном успеху послодавца (награде, бонуси и сл.) и других примања по основу радног односа, у складу са општим актом и уговором о раду; да се под зарадом у смислу става 1. овог члана сматра зарада која садржи порез и доприносе који се плаћају из зараде; да се под зарадом, у смислу става 1. овог члана сматрају сва примања из радног односа, осим накнада трошкова запосленог у вези са радом из члана 118. тач. 1) до 4) и других примања из члана 119. и члана 120. тачка 1) овог закона (члан 105.); да запослени има право на минималну зараду за стандардни учинак и пуно радно време, односно радно време које се изједначава са пуним радним временом, а ако послодавац и запослени уговоре минималну зараду из става 1. овог члана, послодавац је дужан да ту зараду исплати запосленом у висини утврђеној одлуком из члана 113. овог закона за месец у којем се врши исплата (члан 111. ст. 1. и 2.); да запослени има право на накнаду зараде у висини просечне зараде у претходна три месеца, у складу са општим актом и уговором о раду, између осталог, и за време плаћеног одсуства (члан 114. став 1.); да је послодавац дужан да запосленом, у случају престанка радног односа, исплати све неисплаћене зараде, накнаде зараде и друга примања која је запослени остварио до дана престанка радног односа у складу са општим актом и уговором о раду (члан 186. став 1.).
5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да је у парничном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење.
Наиме, оцењујући наводе подноситељке уставне жалбе у погледу различитог поступања надлежних судова у Новом Пазару, који су у истој чињеничној и правној ситуацији донели различите пресуде, са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да различита пракса редовних судова сама по себи не указује нужно на повреду права на правично суђење, тим пре што уједначавање судске праксе судова опште надлежности не спада у надлежност Уставног суда, већ Врховног суда.
Ипак, полазећи од наведених одредаба Устава, као и одредаба Закона о раду, Уставни суд је утврдио да су наводи подноситељке уставне жалбе основани у погледу различитог поступања надлежних судова у Новом Пазару, који су у истој чињеничној и правној ситуацији донели различите пресуде. Наиме и у поступку који је предмет ове уставне жалбе и у поступку који се водио у предмету П1. 1079/06 је утврђено да су тужиље биле у радном односу код туженог до момента када им је престао радни однос по основу решења туженог о престанку радног односа јер су проглашене технолошким вишком, те да су се до тог момента налазиле на плаћеном одсуству. Такође, у оба поступка тужиље су тражиле исплату минималне зараде, које наводе је тужени оспорио из разлога што су тужиље потписале идентичан споразум о регулисању међусобних права и обавеза по основу рада. Код овако утврђеног чињеничног и правног стања у оба предмета, општински суд је у поступку који је предмет ове уставне жалбе тужбени захтев одбио, а у поступку који се водио у предмету П1. 1079/06 исти захтев усвојио, док је у оба случаја Окружни суд у Новом Пазару тако различите одлуке потврдио.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да су Општински и Окружни суд у Новом Пазару у идентичној чињеничној и правној ситуацији донели различите одлуке о основаности тужбених захтева и на тај начин подноситељку уставне жалбе довели у неравноправан положај у пружању судске заштите њеног права на накнаду зараде у односу на лице чији је тужбени захтев усвојен. Како је Окружни суд у Новом Пазару, као суд последње инстанце у конкретном случају донео потпуно различите пресуде по истом правном питању, Уставни суд је становишта да је таква пракса суда у погледу заштите права на накнаду зараде супротна принципу правне сигурности (о повреди права на правну сигурност видети пресуде Европског суда за људска права у предметима: Santos Pinto против Португалије од 20. маја 2008. године и Beian против Румуније од 6. децембра 2007. године). Стога је Уставни суд полазећи од одредбе члана 32. став 1. Устава, оценио да је различитом оценом суда датом поводом истог правног питања повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење.
Овакав став је Уставни суд заузео, између осталог, и у предметима Уж-280/2009 и Уж-1967/2009.
6. На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те утврдио да је оспореним пресудама Општинског суда у Новом Пазару П1. 621/07 од 25. фебруара 2008. године и Окружног суда у Новом Пазару Гж1. 765/08 од 4. јуна 2008. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да су у конкретном случају последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем другостепене пресуде, како би стварно надлежан суд, у поновном поступку донео нову одлуку по жалби подноситељке. Стога је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Имајући у виду да ће оспорена пресуда Општинског суда у Новом Пазару бити предмет поновног преиспитивања и одлучивања по жалби, Уставни суд сматра да је захтев подноситељке уставне жалбе за утврђивање повреде права на имовину, зајемченог одредбом члана 58. Устава, за сада преурањен, па је уставну жалбу у том делу одбио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд је оценио да је наведени захтев неоснован. Ово из разлога што је одредбама члана 6. Закона о Уставном суду прописано да се у поступку пред Уставним судом не плаћа такса и да учесници у поступку пред овим Судом сносе своје трошкове.
7. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић