Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић и др Милан Шкулић, у поступку по уставној жалби Д. Н. из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 3. децембра 2020. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се уставна жалба Д. Н. изјављена против пресуде Основног суда у Лесковцу К. 1352/13 од 13. априла 2016. године, Вишег суда у Лесковцу Кж. 276/16 од 15. јула 2016. године и Врховног касационог суда Кзз. 1158/16 од 27. октобра 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Н. из Лесковца је, 3. марта 2017. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуда означених у изреци због повреде слободе мишљења и изражавања, зајемчене одредбом члана 46. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава пресуда којом је одбијен као неоснован захтев за заштиту законитости који је подносилац уставне жалбе, преко свог браниоца, поднео против пресуда којима је правноснажно оглашен кривим због учињеног кривичног дела увреда.
У уставној жалби је наведено да је тачно да је подносилац уставне жалбе доставио спорно саопштење Медија центру Лесковац, градоначелнику и Градском већу Новог Пазара, али то саопштење се није односило на приватног тужиоца као физичко лице, већ искључиво као носиоца политичке функције, из разлога што подносилац као законити заступник О. љ. п. има право да упозна јавност са активностима приватног тужиоца као носиоца разних политичких функција, који није подобна и компетентна личност да прими представнике једне вишенационалне средине, из разлога што је приватни тужилац члан СПС чији су високи функционери после пада са власти били процесуирани у међународном суду у Хагу. Подносилац је, у уставној жалби, навео да је приватни тужилац јавна политичка личност у Лесковцу и да његов праг толеранције мора бити виши у односу на остале грађане, посебно са аспекта критике која се бави његовом политичком прошлошћу. Подносилац уставне жалбе наводи да је у спорном саопштењу користио своје Уставом гарантовано право да критикује носиоце политичке власти, што је сврха постојања цивилног друштва.
Од Уставног суда тражи да усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права, поништи оспорене пресуде и утврди право подносиоца на накнаду материјалне штете у износу од 89.730,00 динара, који ће са законском затезном каматом бити исплаћени на терет приватног тужиоца Б.В.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, утврдио да је пресуда Вишег суда у Лесковцу Кж. 276/16 од 15. јула 2016. године, којом је правноснажно окончан кривични поступак који је претходио подношењу уставне жалбе, подносиоцу и његовом браниоцу достављена пре 27. октобра 2016. године, када је донета пресуда Врховног касационог суда Кзз. 1158/2016.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, у односу на пресуде Основног суда у Лесковцу К. 1352/13 од 13. априла 2016. године и Вишег суда у Лесковцу Кж. 276/16 од 15. јула 2016. године одбацио уставну жалбу као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона.
4. У односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда Кзз. 1158/2016 од 27. октобра 2016. године, Уставни суд је утврдио да је у образложењу оспорене пресуде наведено да је у првостепеном кривичном поступку утврђено да је окривљени увредио приватног тужиоца на тај начин што је као председник О. љ. п. у Лесковцу у саопштењу достављеном Медија центру Лесковац, које је објављено у писму упућеном градоначелнику и Градском већу Новог Пазара и другим означеним инстуцијама навео, између осталог, да је приватни тужилац особа „која није достојна њиховог поверења и са прљавом политичком прошлошћу... да је годинама био гласноговорник зла, експонент ратне Социјалистичке партије Србије, милитантне организације ... да такав човек, сада на челу некакве камуфлажне тротинет странке није прави саговорник за нормалну комуникацију Лесковца са вишенационалном средином каква је Општина Нови Пазар, да је његова политичка каријера обележена својеврсним политичким хохштаплерајем и слугеранством“, као и да је наведено саопштење дато поводом посете делегације Новог Пазара граду Лесковцу ради представљања туристичких потенцијала тог града, коју је, због одсуства градоначелника примио приватни тужилац у својству члана Градског већа Лесковца. Врховни касациони суд је оценио да је првостепени суд правилно нашао да из садржине спорног саопштења и околности под којима је дато, произлази да предметно саопштње окривљеног не садржи критичку оцену одређене политичке активности приватног тужиоца, као носиоца политичке функције коју обавља, нити је у вези са догађајем који је био повод саопштења, већ га је окривљени дао у намери да увреди, омаловажи и дискредитује личност приватног тужиоца.
У образложењу оспорене пресуде је такође наведено да је тачно, како наводи бранилац окривљеног, да се према међународним стандардима и пракси Европског суда за људска права, слобода изражавања односи не само на информације и идеје, које су повољне и неутралне, већ и на оне које вређају, шокирају или узнемиравају, као и да су границе прихватљиве критике шире када су у питању политичари, односно уопште јавне личности, који морају показати већи степен толеранције према критици изнетој у медијима, с обзиром на право јавности да прима информације о њиховом деловању и ставовима. Међутим, слобода изражавања, ни у делу који се односи на омогућавање широке и отворене расправе о политичким питањима од јавног интереса, није апсолутне природе и подлеже законским ограничењима, када је то неопходно и у обиму у којем је неопходно ради остваривања одређене сврхе у демократском друштву, између осталог, ради заштите части и угледа или права другог. Врховни касациони суд је констатовао да је према међународним стандардима у области људских права и пракси Европског суда за људска права, заштита части и угледа обезбеђена и када је реч о политичарима, односно свим јавним личностима, чак и када се не ради о њиховом иступању у приватном својству, те слобода изражавања не ужива заштиту када је критика изнета искључиво у намери вређања и омаловажавања личности, а не у доброј намери и у вези са стварном потребом политичке расправе за коју постоји јавни интерес.
5. Одредбама члана 46. Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (став 1.); да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (став 2.)
За доношење одлуке у овој правној ствари од значаја су и одредбе члана 170. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05 и др.), којима је прописано кривично дело увреда, и то: ко увреди другог казниће се новчаном казном од 20 до 100 дневних износа или новчаном казном од 40.000 до 200.000 динара (став 1.); ако је дело из става 1. овог члана учињено путем штампе, радија, телевизије или сличних средстава или на јавном скупу, учинилац ће се казнити новчаном казном од 80 до 240 дневних износа или новчаном казном од 150.000 до 450.000 динара (став 2.); ако је увређени увреду узвратио, суд може обе или једну страну казнити или ослободити од казне (став 3.); неће се казнити за дело из ст. 1. до 3. овог члана учинилац, ако је излагање дато у оквиру озбиљне критике у научном, књижевном или уметничком делу, у вршењу службене дужности, новинарског позива, политичке делатности, у одбрани неког права или заштити оправданих интереса, ако се из начина изражавања или других околности види да то није учинио у намери омаловажавања (став 4.).
6. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је, по спроведеном поступку, утврдио да оспореном кривичном пресудом није повређена Уставом зајемчена слобода подносиоца из члана 46. Устава на коју се у уставној жалби позвао.
Уставни суд је приликом испитивања основаности навода уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, пошао од гаранција које Устав предвиђа у одредби члана 46. став 1. и констатовао да Устав сваком лицу јемчи слободу мишљења и изражавања, као и слободу да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје. Међутим, ове слободе нису апсолутне, будући да је Устав у ставу 2. истог члана предвидео могућност њиховог ограничења, и то под следећим условима: 1) да је такво ограничење изричито прописано законом; 2) да ограничење мора служити заштити таксативно набројаних права других или заштити вредности демократског друштва, односно да је извршено са легитимним циљем и 3) да је таква врста ограничења неопходна и потребна у демократском друштву. Другим речима, до ограничења остваривања наведених слобода које не представља повреду истих, може доћи једино и само због оправдане и неопходне потребе заштите неког другог права или јавног интереса.
Стога је у оцени да ли је подносиоцу оспореном пресудом ускраћена слобода мишљења и изражавања у мери да се крши члан 46. Устава, потребно утврдити, најпре, да ли је оспореном пресудом дошло до мешања у смислу поменуте уставне одредбе, а затим, да ли је то мешање прописано законом, засновано на легитимном циљу и неопходно у демократском друштву.
Полазећи од тога да је оспореном пресудом одбијен као неоснован захтев за заштиту законитости подносиоца уставне жалбе, на који начин је суд највише судске инстанце оставио у правном поретку правноснажне пресуде којима је подносилац уставне жалбе оглашен кривим и новчано кажњен због јавно израженог мишљења о приватном тужиоцу као свом политичком неистомишљенику, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају оспореном пресудом ограничена слобода изражавања подносиоца уставне жалбе.
Следеће питање које се намеће је да ли та врста ограничења представља истовремено и повреду (недозвољено мешање у слободу изражавања), односно да ли су оспореном пресудом испуњени напред наведени услови за дозвољено ограничење слободе изражавања подносиоца уставне жалбе.
Испитујући испуњеност првог услова – да ли је то мешање прописано законом, Уставни суд је утврдио да је ограничење слободе изражавања подносиоца било засновано на примени одредаба члана 170. Кривичног законика, на које се суд позвао у оспореној пресуди, а за које је Уставни суд оценио да су довољно прецизне и предвидљиве као кривичноправне норме прописане законом.
Оцењујући да ли је наведено мешање у слободу изражавања подносиоца било оправдано – засновано на легитимном циљу, Уставни суд је утврдио да је оспореном пресудом суд ограничио слободу изражавања подносиоца, правдајући то заштитом части и угледа другог лица. Дакле, из образложења оспорене пресуде произлази да је ограничење слободе изражавања подносиоца уставне жалбе служило заштити Уставом утврђених права и интереса приватног тужиоца.
С тим у вези, Уставни суд је оценио да заштита части и угледа другог лица, као циљ ограничења слободе изражавања, представља Уставом дозвољен основ за такво ограничење. Такође, Уставни суд је оценио да је у оспореној пресуди суд довољно образложио због чега је ограничење слободе изражавања подносиоца уставне жалбе било у функцији заштите части и угледа приватног тужиоца у кривичном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе.
Приликом испитивања трећег услова – да ли је наведено ограничење слободе изражавања неопходно у демократском друштву, Уставни суд је примењујући принцип пропорционалности, оцењивао да ли је овакво мешање у слободу изражавања подносиоца уставне жалбе, а ради заштите части и угледа другог лица, заиста било и неопходно у отвореном и демократском друштву. Наиме, у ситуацији када постоје два или више супростављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак је редовних судова да, ценећи околности конкретног случаја, успоставе равнотежу између тих супростављених права, или да, уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права.
Имајући у виду изнето, Уставни суд пре свега указује да слобода изражавања и слобода медија подразумевају и дужност да се јавности пруже и саопште, у доброј намери, информације о свим питањима од јавног значаја, те да се тиме, између осталог, обезбеђују и информације које су битне за формирање ставова и мишљења јавности о идејама и понашању јавних личности и политичара, чак и када то подразумева штетне изјаве о појединцима (у том смислу видети, између многих других, пресуду Европског суда за људска права у предмету Филиповић против Србије, представка број 27935/05, од 20. новембра 2007. године, ст. 53. до 56.). То истовремено значи и да је граница прихватљиве критике шира уколико се информације саопштене јавности односе на политичаре или јавне личности (Европски суд за људска права, случај Lingens против Аустрије, по представки број 9815/82, пресуда од 8. јула 1986. године, став 42.). С друге стране, слобода изражавања односи се на саоштавање и ширење како чињеница, тако и вредносних судова, при чему чињенице подлежу доказивању, а вредносни судови и мишљења не (о разлици имеђу чињеница и мишљења/вредносних судова видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Jerusalem против Аустрије, представка број 26958/95, од 27. фебруара 2001. године, ст. 42. и 43.).
У том смислу, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе био аутор саопштења које је објављено од стране Медија центар Лесковац и упућено градоначелнику и Градском већу Новог Пазара у којем је приватни тужилац окарактерисан као „особа недостојна поверења, са прљавом политичком прошлошћу“, чија је политичка каријера обележена „политичким хохштаплерајем и слугеранством“. Из образложења оспорене пресуде произлази да је подносилац наведено саопштење дао поводом посете делегације Новог Пазара граду Лесковцу ради представљања туристичких потенцијала тог града. Врховни касациони суд, у оспореној пресуди, оценио је као правилан закључак првостепеног и другостепеног суда да, с обзиром на садржину саопштења и околности под којима је дато, предметно саопштење не садржи критичку оцену одређене политичке активности приватног тужиоца, већ је дато у намери да се приватни тужилац увреди, омаловажи и дискредитује, што свакако штети његовој части и угледу.
С обзиром на наведено, Уставни суд је утврдио да је у оспореној пресуди суд, у циљу успостављања правичне равнотеже између супротстављених права приватног тужиоца и окривљеног (овде подносиоца уставне жалбе), ценио околности конкретног случаја и да је за своју одлуку дао релевантне и довољне разлоге када је утврдио да је првостепени суд правилно нашао да су инкриминисаним радњама подносиоца уставне жалбе остварена објективна и субјективна обележја кривичног дела увреда из члана 170. став 2. у вези са ставом 1. КЗ, односно да су наводи окривљеног, овде подносиоца били првенствено усмерени на моралну дисквалификацију приватног тужиоца као носиоца политичке функције, а не на критичку оцену његове политичке активности.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да је ограничење слободе изражавања подносиоца било неопходно ради заштите части и угледа другог лица, као и да оспорена пресуда садржи довољно детаљно образложење разлога који су оправдавали да се ограничи слобода изражавања подносиоца уставне жалбе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама права оба лица.
Како је у предметном кривичном поступку успостављена правична равнотежа и пропорционалност између две супротстављене вредности – права на слободу изражавања и заштите части и угледа појединца, то су, по оцени Уставног суда, наводи уставне жалбе очигледно неосновани.
Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је утврдио да оспореном пресудом подносиоцу уставне жалбе није повређена слобода зајемчена одредбом члана 46. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, уставна жалба одбачена као очигледно неоснована.
7. На основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ЈОВАНА ЋИРИЋА У ПРЕДМЕТУ
Уж-1825/2017
У конкретном случају, радило се о томе да је једна делегација општине Нови Пазар долазила у посету општини Лесковац. Један активиста неке лесковачке невладине организације тада је био изјавио за једног од домаћина, локалног лесковачког политичара, да је он „башибозук“ и део раније мрачне политичке прошлости. По пријави дотичног лесковачког политичара, активиста невладине организације је кривично суђен и осуђен на казну од 20.000 динара. Ту казну су потврдиле све судске инстанце у Србији, па је у виду уставне жалбе, коју је поднео тај активиста невладиног сектора, овај случај доспео и до Уставног суда. Стицај околности је хтео да тога дана када смо расправљали о овом случају, ја на имејлу добијем интернет линк са изјавом једног тзв. експерта у којем он тврди како смо ми судије Уставног суда људи без икаквог личног и професионалног дигнитета и значаја. Иако сам потпуно свестан интелектуалних и моралних капацитета дотичног експерта, морам признати да ме је све то помало жацнуло. Међутим само на тренутак, јер сам одмах помислио: „ко ми је крив, сам сам досшео у жижу интересовања јавности, сам сам пристао на то да будем судија Уставног суда, а бити судија Уставног суда јесте само по себи једна привилегија, те према томе, макар само због тога морам мало и да претрпим.“ Са тим у глави отишао сам на седницу на којој је требало одлучивати да ли је локални лесковачки политичар морао да претрпи мало више (критике – увреде) од локалног активисте из невладиног сектора.
Случај је такође хтео и то да је један дан након што је Уставни суд одбацио уставну жалбу из предмета број 1825/2017, Премијерка Републике Србије Ана Брнабић имала састанак, видео конференцију са Председницом Европске Комисије Урсулом Фон дер Лајен. Судећи према медијским извештајима, и РТС-а и „Слободне Европе“, тема њиховог разговора биле су с једне стране питања недостатка медијских слобода у Србији, а са друге стране питања владавине праве у Србији. Не мислим да су примедбе које се од стране европских званичника упућују Србији, по питању медијских неслобода, баш много основане и оправдане, али је ипак јасно да би Премијерки Брнабић потпуно одговарало да је у том разговору могла да помене и случај о којем је реч у овој уставној жалби, када је један локални политичар из једне уже провинцијске средине, покренуо кривични поступак против једног активисте из невладиног сектора, зато што га је, по његовом мишљењу и осећању, овај увредио, а да је суд ипак стао на страну активисте а против локалног политичара. Да су судови у Србији, укључујући ту и Уставни суд, стали на страну активисте из невладиног сектора и његовог права на слободу говора, то би била ситуација са којом би се Србија могла похвалити пред светом у смислу доследног поштовања слободе говора, односно, да политичари у Србији нису „недодирљиви“ и изузети од критике. Тиме би се могле одбацити примедбе које се упућују Србији на рачун недовољне слободе говора (медија). То би у доброј мери утицало на поправљање имиџа Србије у свету, имиџа који је, уистину незаслужено нарушен у протеклим деценијама, али о којем сви ми морамо водити рачуна. За имиџ Србије није довољан само један Новак Ђоковић, већ је, између осталог, за имиџ Србије добро да се свету покаже како политичари, ни они на локалном, а наравно ни они на националном нивоу нису заштићени од критике друштвене јавности, поготову нису заштићени кривичноправним нормама. Овако како сада ствари стоје, један чак добронамеран посматрач из иностранства, једноставно може закључити да у Србији ако критикујете чак и сасвим минорне локалне политичаре, можете доћи под удар кривичног закона. Да ли је то добро за имиџ Србије у свету?
Проблем код оваквих критика, без обзира да ли су изречене од стране новинара, активиста из невладиног сектора, или других политичара, јесте питање до које се мере може ићи у критици, односно да ли се и у којој мери могу употребљавати, оштре, грубе речи? Став Европског суда за људска права је овде врло децидан: политичари, јавни функционери морају трпети „мало више“ од обичних људи. То је један од важних предуслова слободе и демократије, могућност да се јавним функционерима упуте оштре, критичке речи. Са друге стране, сви смо ми сведоци тога да се у нашем политичком, па и уопште јавном говору употребљавају, нарочито у последње време, веоме оштре речи, које су најчешће непримерене, на граници простаклука и увреда, па то с правом изазива моралну осуду најшире јавности, али, која је алтернатива томе? Увести списак забрањених речи, забрањених израза, те на крају увести језичку полицију и саму забрану говора и слободе говора? Значи ли то да треба увести, утврдити, списак забрањених речи које се не смеју употребљавати у јавном политичком дискурсу? Зачи ли то да треба увести и списак забрањених телесних покрета упућених политичарима? Једна Туркиња је у Турској у своје време била осуђена на скоро годину дана затвора, зато што је према аутобусу у којем се налазио Председник Ердоган упутила непристојан покрет руком. Треба ли и Србија да следи тај турски пример и како све то спровести у Србији у чијем језику псовке представљају нешто готово сасвим нормално, уобичајено? Ако је језичка полиција алтернатива постојећим увредама, непристојностима и вулгарностима у јавном дискурсу, онда је то нешто што је свакако горе и неповољније од слободе да се каже оно што се заиста мисли и да се на тај начин обезбеди постојање демократског дијалога, постојање демократије која каткада има своју цену, па и цену у виду непримерених речи и простаклука. Морамо бити свесни тога да слобода говора мора обухватати и „јак говор“, говор који политичари, јавни функционери, хтели-не хтели, морају трпети, како то на овај или онај начин, каже суд у Стразбуру, те ми овде желимо да кажемо и следеће.
Ако и када у политичком дискурсу не постоје „јаке“, „вруће“ већ само „слабе“, „млаке“ речи, ако не постоји запаљив и полемичан говор, онда је тај и такав „млаки“ говор, у основи празан, лицемеран, незанимљив, једно папагајско понављање празних фраза. Ту се заправо дискутанти у свему слажу и нема никакве полемике, а све то de facto води укидању вишестраначја. У једнопартијским, комунистичким временима, није било никаквог неслагања, противуречења, полемике, ни јаких, запаљивих, увредљивих речи., све је деловало фино, углађено и идилично. Поставља се међутим питање да ли тамо где нема дисонантних тонова, ни увредљивих речи, на граници говора мржње, да ли је то идеал коме треба тежити? Онда нам заправо није ни било потребно да мењамо комунистички систем и уводимо вишестраначје. Питање је само шта је вредније: ружан, увредљив говор, или слободно изражавање и демократско вишестраначје. Након свих искустава, можда би се данас неко определио за културан, уљудан говор и учитиво међусобно опхођење у којем неће бити вређања. Ипак, не верујемо да би се неко определио против слободе говора, вишестраначке демократије, а у корист комунистичког једнопартизма. У том смислу би овде требало цитирати став једног судије америчког Врховног суда из једног предмета: „Функција слободе говора у нашем систему јесте да изазове дискисије и да доведе до расправе и неслагања, а не до унисоног слагања по свим питањима. Та слобода говора можда понајбоље служи својој сврси када изазива и доводи до неслагања, па и свађа.“ Мало даље, исти судија каже и следеће: „оно што нас Американце разликује од других, јесте то што по цену незадовољства слушалаца ми говорницима дајемо право да изразе незадовољство постојећим стањем ствари у друштву. Основна разлика између комуниста и слободног света јесте управо у томе“.
Или, да поновимо одавно прихваћени став Суда из Стразбура: политичари и јавне личности, увек су дужни да трпе мало више, мало више него обични људи. Ово и када је реч о обичној критици, али и када је реч о томе да та критика пређе одређену границу и постане увреда. Обични људи наравно нису дужни да трпе никакве увредљиве речи, али јавне, политичке личности, самим тим што су се слободно и својевољно определили за то да буду јавне, политичке личности, као и зато што на основу тога уживају одговарајуће привилегије, морају трпети мало више, па и увреде. Ако не би било тога, то би директно водило укидању слободе говора и расправа и водило би успостављању унисоног слагања по свим питањима. То би у сваком погледу, чак и у економском смислу, било друштвено контрапродуктивно, јер више не би имао ко, односно не би смео нико да критикује поједине потезе Владе, односно поједине Владине званичнике.
На другој страни од слободе, увек се наравно налази неслобода, која се може правдати на различите начине, па и борбом против некултуре и простаклука. Међутим, осим тога на другој страни од слободе, налази се и страх. У конкретном случају ради се о страху од кривичноправног прогона, страху да ће вас држава казнити ако превише отворено, слободно, „јако“ критикујете неке јавне личности, политичаре.
Песник Бранко В. Радичевић је својевремено у својој књизи о споменицима крајпуташима забележио и следећи епитаф: „Опсовах Бога на врх брда нико не чу, опсовах краља у потоку, сви чуше!“ Није дакле паметно, псовати, а то ће рећи критиковати (јер у српском језику, псовка је готово једнака критици) политичаре, власт. Треба бити опрезан са слободом говора, или како то каже Иво Андрић: „у ћутању је сигурност“! То као да је нешто што је стални пратилац српске историје – то „држати језик за зубима“. Због чега је то лоше по друштво у целини? Не само зато што онемогућава слободу као такву, већ превасходно због тога што ограничава друштвену критику. Новинари, невладини активисти и било који други политичари и појединци, у страху да не буду кривично суђени, ћутаће и претвараће се да је све у реду. Нико више неће указивати ни на корупцију, ни на било које друге грешке и злоупотребе власти и политичара уопште, упркос одредбама о узбуњивачима и свим другим одредбама, које су тесно повезане са слободом и демократијом, а то онда на крају може значити да када је неко на власти он може чинити шта му је воља, без да му ико може било шта приговорити и критиковати га. Случај „чувеног“ Милутина Јеличића Јутке управо то потврђује, њему у његовој локалној средини дуги низ година нико није смео ништа да приговори, да га на било који начин критикује, да би на крају он „пао“, тј. завршио у затвору, због једне, вероватно сасвим багателне ствари. Да ли је „паметно“ чекати да неког лоаклног кабадахију[1] нека жена оптужи за сексуално узнемиравање, па да тек тада он добије казну и за то, као и за све друго, или је боље све то спречити правовременом критиком, па макар та критика била претерана, прејака, увредљива?
Лично верујем да је дотични активиста у конкретном случају вероватно претерао, односно говорио и понашао се на један сасвим неуљудан и непримерен начин, но овде се уопште не ради о фактичком питању, о утврђивању фактичког стања ствари да ли је нешто увредљиво или није, већ се ради о једном чисто принципијелном питању: сме ли се критиковати један политичар, јавна личност? Моје мишљење је да сме, односно да политичар, јавна личност мора трпети критике, па и увреде. Односно, моје мишљење је да је Волтер био потпуно у праву када је говорио: „драги господине ја се са вама уопште не слажем и гнушам се ваших речи, али ћу увак доследно бранити ваше право да слободно говорите“. Време је показало да је такав начин резоновања био далеко исправнији и паметнији него Робеспјеров став „да нема слободе за непријатеље слободе“, након чега је управо Робеспјер завршио на гиљотини. Због тога сам ја у конкретном случају издвојио своје мишљење, односно сматрао сам да локални активиста, без обзира на све, има право на грубу, увредљиву критику на рачун локалног политичара. То је у корист читавог друштва, а не само локалног активисте (новинара). Друга два разлога због којих сам издвојио своје мишљење у овом предмету, јесте и то што би „некажњавање“ локалног активисте (новинара) било у корист Србије и њеног имиџа пред светом, односно зато што би то „некажњавње“ могло да „упозори“ различите „јутке“ и друге локалне моћнике да на сваки начин поведу рачуна о свом понашању.
[1] Опет један турцизам, као и турцизам који је у конкретном случају употребио локални активиста невладиног сектора, с тим што је то што је он употребио „башибозук“, а то ће рећи припадник паравојних формација, ипак мање увредљиво, него „кабадахија“ који означава сировог, простог, неотесаног силника. Али, очигледно је да српски језик не може без турцизама исто као ни без псовки и ружних речи. Утолико је покушај увођења било које врсте језичке полиције једна потпуна бесмислица.