Преглед документа Уж-904/2008

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби С.Л. из Б., на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 25. децембра 2008. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба С.Л. изјављена против пресуда Другог општинског суда у Београду П. бр. 5043/05 од 1. фебруара 2007. године и Окружног суда у Београду Гж. бр. 5329/07 од 12. јуна 2008. године.

1. С.Л. из Б. поднео је Уставном суду 30. јула 2008. године благовремену и дозвољену уставну жалбу изјављену против пресуда Другог општинског суда у Београду П. бр. 5043/05 од 1. фебруара 2007. године и Окружног суда у Београду Гж. бр. 5329/07 од 12. јуна 2008. године, истичући да су му оспореним пресудама повређена Уставом зајемчена права на правично суђење из члана 32. и на слободу мишљења и изражавања из члана 46. Устава Републике Србије. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи наведене судске одлуке, те да утврди његово право на накнаду нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене судске одлуке и другу документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском спору:
Дана 20. октобра 2000. године, у сали Архива Југославије у присуству више од 200 људи, одржана је ванредна седница Скупштине акционара предузећа ''Б'' а.д. Београд. Неколико пута узимајући реч за говорницом, а приликом личног обраћања К.М. као заменику генералног директора наведеног предузећа, подносилац уставне жалбе је, између осталог, рекао: ''...не може К. да замењује генералног директора, ни под разно. Виша школа – дописна, 30 година пљачкаш ''Б''-а и хоћеш да управљаш ''Б''-ом, не може господине. Не можеш. Дођи и кажи шта хоћеш. Да ли ти хоћеш да будеш генерални директор, кажи. Дођи и кажи!''
К.М. је 5. децембра 2000. године поднео против подносиоца уставне жалбе приватну кривичну тужбу Другом општинском суду у Београду, теретећи га за извршење кривичног дела клевете. Пресудом наведеног суда К. бр.1438/00 од 22. марта 2005. године, подносилац је оглашен кривим због извршења кривичног дела клевете из члана 92. став 3. у вези става 1. тада важећег Кривичног закона Републике Србије, зато што је на јавном скупу ''изнео неистине да је К.М. 30 година пљачкаш ''Б''-а, да је обезбедио два стана браћи, те да са вишом дописном школом не може да замењује генералног директора, ове неистине проносио међу запосленима а.д. ''Б'' током октобра и новембра месеца 2000. године и тиме изазвао подозрење у колективу од 3.000 радника као и у пословним круговима са којима К.М. координира, понижење К., као и понижење и подозрење према његовој породици''. Подносиоцу уставне жалбе изречена је условна осуда, тако што је утврђена казна затвора од четири месеца и истовремено одређено да се ова казна неће извршити уколико подносилац у року од две године не учини ново кривично дело. Приватни тужилац је истом пресудом упућен да истакнути имовинско-правни захтев за накнаду нематеријалне штете оствари у парничном поступку.
Решењем Окружног суда у Београду Кж. Бр. 3351/05 од 27. децембра 2005. године уважене су жалбе окривљеног и његовог браниоца, укинута је наведена првостепена кривична пресуда Другог општинског суда у Београду и предмет враћен на поновно суђење.
Решењем Другог општинског суда у Београду, под новим бројем К. 401/06 од 28. фебруара 2006. године, против кога није било жалби, обустављен је кривични поступак против подносиоца уставне жалбе по приватној кривичној тужби К.М., јер је ступањем на снагу новог Кривичног законика Републике Србије дана 1. јануара 2006. године, као блажег по учиниоца, наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења подносиоца за кривично дело клевете, због протека рока од четири године од дана извршења назначених инкриминисаних радњи.
Подносилац уставне жалбе је 17. априла 2001. године упутио Окружном јавном тужилаштву у Београду писану представку – пријаву против К.М., заведену под бројем Ктр. 862/01. У том поднеску се наводи: да је К.М., као заменик генералног директора ''Б''-а, у периоду од 1990. до 2000. године злоупотребио свој службени положај и овлашћење у намери да себи и другима прибави противправну имовинску корист, тако што је фалсификовао службене исправе и финансијско стање у ''Б''-у прикривао и лажно приказивао то стање као позитивно, иако је оно било негативно, чиме је предузеће презадужено и доведено у тежак материјални положај; да је као председник скупштине ''Б''-а у септембру 1998. године потписао Статут који скупштина није усвојила и доставио га Привредном суду у Београду, на основу чега су незаконито извршене статусне промене предузећа; да је омогућио лицима у различитим стовариштима ''Б''-а да незаконито послују и присвоје имовину предузећа у милионским износима, а што је све знао и прикривао, итд. По налогу надлежног јавног тужиоца, а ради провере навода из ове представке - пријаве, овлашћена службена лица Министарства унутрашњих послова су у пословним просторијама ''Б''-а обавила разговор са К.М. и тражила од њега писану изјаву, након чега је јавном тужиоцу достављен извештај о прикупљеним потребним обавештењима. Нашавши да из поступања пријављеног не проистиче основана сумња да је учинио било које кривично дело које се гони по службеној дужности, Окружно јавно тужилаштво у Београду је 9. новембра 2001. године службеном белешком решило предметну представку подносиоца, без покретања било каквог поступка.
Дана 6. јула 2005. године, К.М. је поднео Другом општинском суду у Београду парничну тужбу против подносиоца уставне жалбе (као туженог), ради накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа, тражећи да суд обавеже туженог да му, по наведеном основу, исплати износ од 200.000,00 динара и парничне трошкове.
У парничном поступку је извршен увид у кривични предмет Другог општинског суда у Београду К. бр. 401/06, прочитан је спис Окружног јавног тужилаштва у Београду Ктр. бр. 862/01, као и записник са ванредне седнице Скупштине акционара ''Б'' а.д. Београд одржане 20. октобра 2000. године, саслушани су сведоци С.Ј., Д.М., М.Ј. и Б.Ј., као и тужилац и тужени у својству парничних странка. Суд је одбио предлог туженог за допунско извођење доказа саслушањем сведока С.М., С.Д., М.Ј. и О.Ј., као и предлог за прибављање дневног реда ванредне скупштине ''Б''-а од 16. јуна 1998. године и извештаја о пословању ''Б''-а за 2000. годину, налазећи да су овакви доказни предлози усмерени на одуговлачење поступка, те да предложени писани докази нису ни у каквој вези са предметом тужбеног захтева.
Општински суд је оценио као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе да је тужиочево потраживање накнаде штете у парници застарело, с обзиром да је овакав одштетни захтев био постављен и у приватној кривичној тужби К.М. против подносиоца, те да је парнична тужба поднета у законском року након што је кривични суд упутио приватног тужиоца да истакнути имовинско-правни захтев оствари у парничном поступку.
На основу чињеница утврђених у парничном поступку, општински суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе повредио част и углед тужиоца тако што је изнео неистините наводе ''да је овај 30. година пљачкаш ''Б''-а и да има вишу школу дописну''. Даље је закључио да неки други наводи подносиоца, конкретно да је тужилац ''запослио 500 радника, обезбедио браћи два стана и да месечно троши 6.000,00 немачких марака за употребу аутомобила'' не повређују тужиочеву част и углед, а да наводи да је тужилац ''лажно приказивао пословање предузећа и тиме га довео у тежак економски положај и да је омогућио представницима стоваришта незаконито пословање и противправно присвајање имовине'' нису изговорени на седници Скупштине акционара од 20. октобра 2000. године. Ценећи истовремено да је подносилац уставне жалбе својим речима повредио част и углед тужиоца на скупу на коме је присуствовало око 200 људи, али и то да је већина људи из колектива и тужиочеве околине осудила подносиочев наступ и да нису поверовали његовим наводима, Други општински суд у Београду је закључио да последице по част и углед тужиоца нису биле тешке. Због тога је оспореном пресудом П. бр. 5043/05 од 1. фебруара 2007. године делимично усвојио постављени тужбени захтев и обавезао подносиоца уставне жалбе да на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде части и угледа исплати тужиоцу износ од 100.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до исплате, као и да накнади тужиоцу парничне трошкове у износу од 33.700,00 динара. У делу тужбеног захтева, преко досуђеног износа од 100.000,00 динара, па до траженог износа од 200.000,00 динара, тужбени захтев је одбијен.
Одлучујући о жалби подносиоца уставне жалбе против наведене пресуде, Окружни суд у Београду је правноснажном пресудом Гж. бр. 5329/07 од 12. јуна 2008. године, која је такође оспорена уставном жалбом, делимично преиначио првостепену пресуду, тако што је исту потврдио у делу првог става изреке којим је подносилац обавезан да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати износ од 50.000,00 динара са законском затезном каматом од 1. фебруара 2007. године па до исплате и у погледу одлуке о трошковима поступка. У преосталом делу првог става изреке, Окружни суд је првостепену пресуду преиначио, тако што је за разлику преко досуђеног износа, и то за износ од 50.000,00 динара тужбени захтев одбио, као неоснован. При томе, другостепени суд је нашао да је чињенично стање у првостепеном поступку правилно и потпуно утврђено, али да је правична накнада претрпљене нематеријалне штете за тужиоца превисоко одмерена, те да је износ накнаде од 50.000,00 динара примерена и довољна сатисфакција за повређену част и углед тужиоца.
4. За уставносудску оцену навода из уставне жалбе, релевантне су следеће одредбе домаћег материјалног и процесног права:
Чланом 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. У члану 46. Устава је утврђено да се јемчи слобода мишљења и изражавања, као и слобода да се говором, писањем, сликом или на други начин траже, примају и шире обавештења и идеје (став 1.) и да се слобода изражавања може законом ограничити, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других, чувања ауторитета и непристрасности суда и заштите јавног здравља, морала демократског друштва и националне безбедности Републике Србије (став 2.). У члану 23. Устава утврђено је да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите (став 1.), као и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (став 2.). Одредбама члана 18. Устава предвиђено је да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (став 1.); да се Уставом јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, као и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (став 2.); да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (став 3.). Одредбама члана 20. Устава је утврђено: да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (став 1.); да су при ограничењу људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (став 3.).
Законом о облигационим односима (''Службени лист СФРЈ'', бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89, ''Службени лист СРЈ'', бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99, 44/99) прописано је: да је онај ко другоме проузрокује штету дужан накнадити је, уколико не докаже да је штета настала без његове кривице (члан 154. ); да је штета умањење нечије имовине (обична штета) и спречавање њеног повећања (измакла корист), као и наношење другоме физичког или психичког бола или страха (нематеријална штета - члан 155.); да ко другоме повреди част као и ко износи или преноси неистините наводе о прошлости, о знању, о способности другог лица, или о чему другоме, а зна или би морао знати да су неистинити, и тиме му проузрокује материјалну штету дужан је накнадити је (члан 198.); да ће за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, суд, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, да ће независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству, приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200. ст. 1. и 2.).
Закон о парничном поступку (''Службени гласник РС'', број 125/2004) прописује: да странке имају право на закониту, једнаку и правичну заштиту својих права (члан 2. став 1.); да у парничном поступку суд одлучује у границама захтева који су стављени у поступку (члан 3. став 1); да суд утврђује све чињенице од којих зависи одлука о основаности захтева (члана 7. став 2.); да о томе које ће чињенице узети као доказане одлучује суд по свом уверењу, на основу савесне и брижљиве оцене сваког доказа засебно и свих доказа заједно, као и на основу резултата целокупног доказног поступка (члан 8.); да странка има право да суд одлучи о њеним захтевима и предлозима у разумном року, те да је суд дужан да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова (члан 10.); да доказивање обухвата све чињенице које су важне за доношење одлуке, те да суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања битних чињеница (члан 224.); да ће суд, ако се утврди да странци припада право на накнаду штете, на новчани износ, али се висина износа не може утврдити или би се могла утврдити само са несразмерним тешкоћама, висину новчаног износа одредити по слободној оцени (члан 224.).
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је по спроведеном поступку утврдио да оспореним парничним пресудама нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се у жалби позвао.
У погледу навода о учињеној повреди права на правично суђење, зајемченог чланом 32. Устава, подносилац истиче да се она састоји у томе што судови нису утврдили које је то неистине он изрекао у јавној расправи и на који начин је увредио тужиоца, да би овај трпео душевне болове и повреду части и угледа у колективу. Такође, повреду наведеног права види и у чињеници да је првостепени суд одбио његове предлоге да се у својству сведока саслушају поједина лица запослена у предузећу која су присуствовала назначеном скупу, како би се потпуно и тачно утврдило чињенично стање, односно шта је том приликом рекао.
Уставни суд, насупрот оваквим наводима подносиоца уставне жалбе, оцењује да су оспорене пресуде донете од стране надлежних и прописно састављених судова, који су у законито спроведеном поступку утврдили све чињенице које су биле од значаја за доношење правоснажне одлуке о захтеву тужиоца за накнаду штете, те су на тако утврђено чињенично стање применили одговарајуће материјално право и за то дали правно утемељена образложења. У парничном поступку утврђено је да је подносилац уставне жалбе повредио част и углед К.М. на скупу на коме је присуствовало око 200 акционара предузећа у ком су обојица тада били запослени, речима да је овај ''већ 30 година пљачкаш ''Б''-а и да има вишу школу дописну'', те да је тужилац због овако учињене повреде части и угледа његове личности на јавном скупу, пред великим бројем познатих људи и пословних сарадника, трпео одговарајуће душевне болове, због чега има и законско право на новчану сатисфакцију од подносиоца уставне жалбе као одговорног лица за причињену нематеријалну штету. Правно релевантне чињенице су утврђене, између осталог, читањем записника са седнице Скупштине акционара од 20. октобра 2000. године, на који нису стављене било какве примедбе, саслушањем парничних странака, те саслушањем четири сведока који су том скупу присуствовали. Два сведока су у свему потврдила наводе тужбе, док су друга два сведока изјавила да се не сећају шта је ко конкретно рекао, нити било каквих детаља са седнице Скупштине. Сведок С.Ј., која је као дугогодишњи дебатни стенограф водила записник о току седнице, потврдила је пред судом да је у записник унето све што је том приликом речено.
Право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, по оцени Уставног суда, није повређено тиме што је првостепени суд одбио предлоге подносиоца да се у доказном поступку саслушају још четири сведока, на околност шта је он тачно изрекао на наведеном скупу који је одржан пре више од шест година у односу на време вођења парничног поступка, а која чињеница је већ утврђивана другим до тада изведеним доказима, као и да се прибаве одређени записници и извештаји који нису ни у каквој вези са предметом спора. Наиме, према наведеним процесноправним одредбама закона, поступак доказивања у парничном поступку обухвата све чињенице које су битне за доношење одлуке, при чему суд одлучује који ће се докази извести ради утврђивања ових чињеница. Суд је овлашћен да управља парничним поступком, што значи да није дужан да изведе све доказе које странке у току парнице предложе. При томе, суд није везан формалним правилима доказивања, већ поступа у складу са начелима слободне оцене доказа, као и економичности и ефикасности поступања. У сваком предмету у коме поступа суд је дужан да о захтевима и предлозима странака одлучи у разумном року, као и да настоји да се поступак спроведе без одуговлачења и са што мање трошкова, како су судови у оба степена и поступали код доношења конкретних оспорених пресуда.
У вези истакнуте повреде права на слободу мишљења и изражавања зајемченог чланом 46. Устава, подносилац уставне жалбе наводи да је на седници Скупштине акционара предузећа јавно износио своје идеје и мишљење, да је говорио о негативностима у раду целокупног руководства предузећа, јер је његово право и обавеза да укаже на неправилности са којима се не слаже, те да је у демократском друштву оваква дебата и нормална и очекивана. Не спори да је ''језик који је употребио био јак и груб'', али да то није био произвољни, лични напад, нити се односио на приватни живот директора, већ је био усредсређен ''на питања од ширег интереса за све запослене''. Сматра да су се судови, доношењем оспорених пресуда, мешали у његово право на слободу изражавања и да то није било неопходно у демократском друштву, те да се поставља питање да ли је досуђена накнада штете сразмерна циљу коме се тежило.
Оцењујући ове наводе подносиоца уставне жалбе, Уставни суд пре свега констатује да слобода изражавања несумњиво представља једно од основних права у демократском друштву. Ова слобода у својој суштини подразумева и право да се на јавним скуповима учествује у дебати и да се износе критичка запажања и негативне оцене о одређеним друштвеним стањима, појавама или људима. Предмет критике може бити свако, без изузетка, па тако и директори у привредним друштвима, установама или другим организацијама. Међутим, за разлику од слободе мишљења која је апсолутна, јер свако може да мисли шта хоће у оквиру своје интимне сфере, слобода изражавања у демократском друштву није и не може бити неограничена.
Према члану 46. став 2. Устава, слобода изражавања се може законом ограничити, поред осталог, ако је то неопходно ради заштите права и угледа других и морала демократског друштва. Са друге стране, Устав у члану 23. утврђује да је људско достојанство неприкосновено и да су сви дужни да га поштују и штите, као и да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом. Из наведеног следи да је право на достојанство личности апсолутно право и да делује erga omnes, те да не подлеже било каквим законским ограничењима. У конкуренцији ова два потенцијално супротстављена или сукобљена уставна права мора се остварити одговарајућа равнотежа између општег и приватног интереса, при чему слобода изражавања неминовно трпи разумна ограничења у циљу заштите права других и јавног поретка. Слобода изражавања не важи за ширење информација или идеја које се сматрају клеветничким или увредљивим, односно које вређају, шокирају или узнемиравају.
У конкретном случају, по оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе је имао право да као запослени и акционар ''Б'' а.д. Београд на седници Скупштине акционара предузећа изнесе кроз дебату своје незадовољство стањем у колективу, као и да укаже на лица за које сматра да су за такво стање најодговорнија. Такође, имао је право да критикује пропусте у раду пословодства предузећа и да изрази свој став да К.М. не испуњава стручне или друге услове да замењује генералног директора у ситуацији кад је овај непосредно пре тога поднео оставку. Уставни суд сматра да није без значаја ни чињеница да се ова ванредна седница Скупштине акционара предузећа, које се налазило у финансијским тешкоћама, одржавала у атмосфери насталој након започетих значајних друштвених промена у Србији током октобра 2000. године. Међутим, и поред свега наведеног, не могу се прихватити тврдње подносиоца уставне жалбе да је он говорио о негативностима у раду целокупног руководства у колективу, а не о појединцима, те да његов говор није био лично обраћање и приватни напад на именованог заменика генералног директора. Из записника о току седнице произлази управо обрнуто, да се подносилац са говорнице директно обраћао заменику директора, износећи свој став о томе зашто овај не може да преузме функцију генералног директора. При томе је, и по оцени овог Суда, прешао границе слободе изражавања, пре свега речима да је заменик директора ''30 година пљачкаш ''Б''-а''. Овакве речи нису само вредносни суд о некоме, већ у себи садрже и чињеничну тврдњу, која имплицира оптужбу за вишегодишње, континуирано вршење тешког кривичног дела. Иако кривично дело пљачка више није прописано у нашем кривичном материјалном закону, оно је дуги низ година постојало под тим именом као тежи, квалификовани облик других кривичних дела извршених против имовине или службене дужности, која су у себи садржала и прибављање имовинске користи. Стога, у лаичком смислу, израз ''пљачка'' и данас код већине људи подразумева тешко кривично дело којим неко, најчешће на безобзиран начин, одузимањем и присвајањем туђе имовине стиче личну имовинску корист. Таква тврдња подносиоца уставне жалбе, изнета без икаквих доказа, јер се против директора К.М. није водио, нити води било какав кривични поступак за неко дело против имовине или службене дужности, несумњиво представља повреду његове части и угледа, односно достојанства личности, као Уставом зајемченог и законом заштићеног права.
Уставни суд је оценио да тврдња подносиоца уставне жалбе да К.М. има ''вишу дописну школу'', у конкретном случају представља вредносни суд који не подлеже доказивању у погледу чињеница. Независно од тога што, према стању у приложеној документацији, именовани има завршен први степен економског факултета, те што подносилац уставне жалбе има право да изрази став да то није довољно да би се у предузећу заузимао тако висок руководећи положај, Суд оцењује да су наведене речи изговорене у увредљивом контексту. Очигледно је постојала намера да се заменик директора јавно понизи, пред великим бројем људи из истог колектива и омаловажи у погледу његових стручних способности. Рећи за некога да има завршену непостојећу вишу дописну школу, имплицира да иза дипломе коју та особа поседује не стоји било какво стручно знање, те да се до ње могло доћи без озбиљно уложеног интелектуалног напора и труда, па чак и без појављивања у образовној установи која такву диплому издаје. Тиме се, на другачији начин, каже да је једна особа без икаквог стварног и признатог образовања, па је и овим речима подносиоца дошло до повреде части и угледа, односно достојанства личности К.М..
Полазећи од наведеног, Уставни суд је закључио да су оспорене пресуде донете у парничном поступку вођеном ради накнаде нематеријалне штете због повреде части и угледа и да су засноване на правно ваљаном тумачењу материјалног права које регулише ову област, због чега представљају дозвољено и оправдано мешање државе у сферу законом ограниченог права појединца на слободу изражавања. Такође, пресуде су донете у тежњи ка легитимном циљу да се заштити Уставом и законом утврђено право другог лица на неповредивост достојанства личности и на поштовање његове части и угледа. Коначно, Уставни суд оцењује и да правноснажно досуђени износ накнаде штете од 50.000,00 динара не представља неразумну и непримерено високу обавезу наметнуту подносиоцу уставне жалбе, која је сразмерна учињеној повреди туђег права на достојанство личности.
6. На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да пресудама Другог општинског суда у Београду П. бр. 5043/05 од 1. фебруара 2007. године и Окружног суда у Београду Гж. бр. 5329/07 од 12. јуна 2008. године, подносиоцу уставне жалбе нису повређена права зајемчена одредбама чл. 32. и 46. Устава, па је на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/2007), уставна жалба одбијена као неоснована.
Сагласно одредби члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео одлуку као у изреци.