Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић и др Владан Петров и Татјана Ђуркић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Ј . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. октобра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. Ј . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године, пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године и пресуде Врховног касационог суда Кзз. Ок. 4/18 од 2. марта 2018. године и утврђује се да је подносиоцу уставне жалбе наведеним пресудама повређено право на непристрасан суд, као елемент права на правично суђење, зајемчено г одредбом члана 32. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба у односу на право на непристрасан суд одбацује.
2. Поништавају се пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године и пресуда Врховног касационог суда Кзз. Ок. 4/18 од 2. марта 2018. године, у делу који се односи на подносиоца уставне жалбе Б. Ј . и одређује се да Апелациони суд у Београду – Посебно одељење донесе нову одлуку о жалбама Б. Ј . и његових бранилаца – адвоката мр Н . Ј, Т . Ј . и З . П . изјављеним против пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б . Ј . из Београда подне о је Уставном суду, 27. децембра 2017. године, преко пуномоћника П . Ћ , адвоката из Новог Сада, уставну жалбу, допуњену поднесцима од 4. јануара, 3. септембра и 11. октобра 2018. године, против пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године, пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године и пресуде Врховног касационог суда Кзз. Ок. 4/18 од 2. марта 2018. године, због повреде права из чл. 32. и 33. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. Устава, у поступку који се водио у предмету Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 23/14 (раније у предмету истог суда К. По.1. 89/11).
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да се умишљај извршиоца кривичног дела цени искључиво у тренутку предузимања радње извршења;
- да су оспорене пресуде засноване на недозвољеним доказима у које спадају сви докази прибављени у периоду од 22. јула 2011. до 14. октобра 2011. године;
- да је „судија М. Л . прво био судија известилац, када је решењем већа Апелационог суда у Београду укинута прва ослобађајућа пресуда првостепеног суда, ..., Он је био и председник већа које је, након одржаног претреса, преиначило другу ослобађајућу пресуду и осудило подносиоца на казну затвора у тр ајању од три године,…, Но, иако је та преиначујућа другостепена пресуда укинута од истог суда трећег степена, судија Л. није желео да се изузме из даљег одлучивања, нити је изузет решењем председника суда, тако да је био члан већа и у новој другостепеној пресуди – опет преиначујућој и осуђујућој“;
- да је подносилац у својој жалби против прве преиначујуће пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 10/15 од 6. новембра 2015. године изнео изричит захтев за изузеће судије М. Л . из даљег поступања у предметном кривичном поступку, уколико та пресуда буде укинута решењем суда трећег степена, а о ком захтеву никад није одлучено;
- да је „судија М. Р . била председник ванпретресног већа Вишег суда у Београду које је решењем од 28. септембра 2011. године одбило жалбу подносиоца на решење истражног судије о одређивању притвора, да је била и на челу већа истог суда које је решењима од 18. октобра 2011. године и 30. новембра 2011. године одбило жалбе подносиоца против решења истражног судије о одбијању понуђеног јемства; да је председавала већем које је решењем од 7. децембра 2011. године продужило притвор подносиоцу пре потврђивања оптужнице; да је поднеском од 28. децембра 2011. године „враћала“ подносиоцу и његовом браниоцу на „формалну поправку“ предлоге за одређивање јемства, јер наводно нису садржавали ваљано срочено обећање притвореника да се неће крити и да без одобрења неће напустити своје боравиште, али да и поред изричито датог обећања подносиоца у форми цитирања законског текста, именована судија као председник ванрасправног већа није потом никад одлучила о траженој замени притвора јемством – због чега је подносилац у притвору остао све до 8. марта 2012. године “;
- да је судија М. Р . била члан већа које је донело решење Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1 . 2/16 од 12. маја 2016. године, као и члан већа које је донело оспорену пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године;
- да је судија „Н. З . била у Кв већу Вишег суда у Београду које је решењем од 5. јануара 2012. године продужило притвор подносиоцу у фази истраге. Затим је била у Кж већу Апелационог суда у Београду, које је прво решењем од 2. марта 2012. године укинуло решење Вишег суда о продужењу притвора подносиоцу, али је потом била и члан истог већа које је својим решењем од 11. маја 2012. године одбило жалбу подносиоца и потврдило решење првостепеног суда од 29. марта 2012. године о продужењу притвора подносиоцу, иако се баш ништа од чињеница и околности притвора у међувремену није променило. У оба изнета случаја, члан истог Кж већа Апелационог суда у Београду, заједно са судијом Н. З, бил а је и судија Н. М ,…, Обе су биле чланице, заједно са судијом М. Л, у жалбеним већима Апел ационог суда у Београду, када су уважавањем жалбе јавне тужбе, доношене већ више пута помињане преиначујуће (осуђујуће) пресуде од 6. новембра 2015. год ине и 23. јануара 2017. године“.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, да утврди да су подносиоцу повређена означена уставна права, да поништи оспорене пресуде, да му досуди износ од 2.000 евра, у динарској противвредности , због повреде права на суђење у разумном року, као и да се одлука Уставног суда објави у „Службеном гласнику Републике Србије“ .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, из достављене документације, дописа Вишег суда у Београду Су. VIII – 43 27/19 од 16. октобра 2019. године и дописа Врховног касационог суда VIII Су. 455/19 од 6. новембра 2019. године, утврдио:
- да је Виши суд у Београду – Посебно одељење 23. септембра 2011. године упутило допис Високом савету судства, у коме је предложено да Високи савет судства укине имунитет судији и члану Високог савета судства Б . Ј;
- да из записника са ванредне седнице Високог савета судства број 021-05-67/2011-01 од 22. септембра 2011. године произлази да је на седници био присутан и М. Л; у записнику је наведено да је „М . Л . истакао да је неспорно да поводом достављеног захтева треба донети одлуку, с тим што треба Б . Ј . омогућити да се изјасни о наводима из дописа Тужилаштва за организовани криминал ,.., Како се чланови нису више изјашњавали о захтеву специјалног тужиоца, Н. М . је ставила на гласање захтев да се према Б . Ј, члану Високог савета судства одобри мера лишења слободе у поступку због кривичног дела злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика. Након гласања, пет чланова Савета је било против предлога за скидање имунитета, те је председник Савета констатовала да није прихваћен захтев Тужилаштва за организовани криминал да се Б . Ј . укине имунитет и одобри мера лишења слободе “;
- да је у записнику са 12. редовне седнице Високог савета судства број 06-00-33/2011-01 од 23. септембра 2011. године наведено да су „чланови Савета једногласно донели одлуку да се Б. Ј, изборном члану Високог савета судства из реда судија, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичн ог законика укине имунитет и одобри одређивање притвора“ (седници Високог савета судства је присуствовао и М. Л .);
- да је одлуком Високог савета судства број 021-05-67/2011-01 од 23. септембра 2011. године одобрено одређивање притвора Б. Ј, изборном члану Високог савета судства из реда судија због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика;
- да је пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 89/11 од 16. маја 2013. године, између осталог, окривљени Б. Ј, овде подносилац уставне жалбе, ослобођен од оптужбе да је учинио кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);
- да је решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 31/13 од 31. јануара 2014. године усвојена жалба Тужиоца за организовани криминал, те је укинута пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 89/11 од 16. маја 2013. године, а предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење; судија М. Л . је био члан већа које је донело наведено решење;
- да је пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 23/14 од 17. марта 2015. године, између осталог, окривљени Б. Ј . је ослобођен од оптужбе да је учинио кривично дело које му је стављено на терет;
- да је пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 10/15 од 6. новембра 2015. године усвојена жалба јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду, те је преиначена пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 23/14 од 17. марта 2015. године, тако што је Апелациони суд у Београду, између осталог, окривљеног Б. Ј . огласио кривим да је учинио кривично дело злоупотребе службеног положаја из члана 359. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и осудио га на казну затвора у трајању од три године; судија М. Л . је био председник судећег већа које је донело наведену пресуду;
- да су решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/16 од 12. маја 2016. године усвојене жалбе, те је укинута пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 10/15 од 6. новембра 2015. године;
- да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године усвојена жалба Тужиоца за организовани криминал, те је преиначена пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 23/14 од 17. марта 2015. године, тако што је Апелациони суд у Београду, између осталог, окривљеног Б. Ј . оглас ио кривим за дело које му је оптужним актом стављено на терет; у доношењу пресуде је као члан већа учествовао судија М . Л .;
- да су оспореном пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године, ставом другим изреке, усвојене жалбе окривљеног Б. Ј . и његових бранилаца, браниоца окривљеног Б.Ч. и браниоца окривљеног Д.Г, те је преиначена пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године, тако што је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење, као суд трећег степена, окривљеног Б . Ј . осудио на казну затвора у трајању од две године и шест месеци, док су у преосталом делу жалбе одбијене као неосноване, а пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године је у односу на окривљеног Б . Ј . у непреиначеном делу потврђена ; окривљени Б.Ч. и Д.Г. су ослобођени од оптужбе.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз. Ок. 4/18 од 2. марта 2018. године одбијени су као неосновани захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљеног Б . Ј, те бранилаца окривљеног Љ.Б . поднети против правноснажних пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године и Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године, због повреде закона из члана 438. став 1. тач. 1), 4), 7) и 8) и став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку, те из члана 439. тач. 1) и 2) Законика о кривичном поступку, док су у осталом делу захтеви за заштиту законитости бранилаца, као и допуна захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног Љ.Б. од 23. фебруара 2018. године одбачени.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.), као и да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и свед оци одбране (члан 33. став 5.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13 ) (у даљем тексту ЗКП) , између осталог, прописано је да судија или судија – поротник може бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност (члан 37. став 2.), као и да битна повреда одредаба кривичног поступка постоји ако је на главном претресу учествовао судија или судија – поротник који се морао изузети (члан 438. став 1. тачка 4.).
Чланом 359. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је да службено или одговорно лице које искоришћавањем свог службеног положаја или овлашћења, прекорачењем границе свог службеног овлашћења или невршењем своје службене дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу какву корист, другом нанесе какву штету или теже повреди права другог, казниће се затвором од шест месеци до пет година, а ставом 3. истог члана прописано је да ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до дванаест година.
Одредбама члана 3. Закона о судијама („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 58/09-Одлука УС, 104/09, 101/10, 8/12-Одлука УС, 121/12, 124/12-Одлука УС, 101/13, 111/14-Одлука УС, 117/14, 40/15, 63/15-Одлука УС, 106/15, 63/16-Одлука УС и 47/17) прописано је да је судија дужан да у свакој прилици одржи поверење у своју независност и непристрасност (члан 1.) , као и да је судија дужан да непристрасно води поступак по својој савести, у складу са властитом проценом чињеница и тумачењем права, уз обезбеђење правичног суђења и поштовање процесних права странака гарантованих Уставом, законом и међународним актима (став 2.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореним пресудама повређено право на непристрасан суд, као елемент права на правично суђење. При томе наводи да је „судија М. Л . 22. септембра 2011. године гласао у Високом савету судства против предлога да се подносиоцу одузме судијски имунитет како б и исти могао бити ухапшен, да је 23. септембра 2011. године са осталим члановима Високог савета судства гласао 'да се одобрава притварање', те да је био председник већа Апелационог суда у Београду које је донело пресуду Кж.1. По.1. 10/15 од 6. новембра 2015. године, као и да је био члан судећег већа које је донело оспорену пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По1. 23/16 од 23. јануара 2017. године“.
Уставни суд, оцењујући ове наводе уставне жалбе, прво указује на досадашњу праксу Европског суд а за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) , према којој је ЕСЉП прешао пут од чисто објективне концепције засноване на строгој раздвојености функције гоњења, истраге и суђења, до концепције која је више субјективна, јер претпоставља анализу околности конкретног случаја у којем судија није поштовао раздвојеност наведених функција.
Основна карактеристика првог периода јесте настојање ЕСЉП да применом строге дефинције објективне непристрасности отклони било какав ризик који би, услед претходног вршења функције гоњења или спровођења истраге, довео у питање пристрасност судије у фази суђења (ЕСЉП, Cubber против Белгије, представка број 9186/80, пресуда од 26. октобра 1984 . годионе, § 24, 30.). На другој страни, садашње поступање ЕСЉП одликује захтев да објективна повреда начела раздвојености функција гоњења, спровођења истраге и суђења морају бити праћена пристрасним понашањем судије. При томе је неопходно испитати да ли се субјективне бојазни окривљеног могу прихватити као објективно оправдане, будући да је то одлучујући елеменат приликом оцене о непристрасности (ЕСЉП, Hauschildt против Данске, представка број 10486/83, пресуда од 24. маја 1989 . године, § 50; Ferrantelli и Santangelo против Италије, представка број 19874/92, пресуда од 7. августа 1996 . године, § 58.). Другим речима, некадашња апстрактна оцена замењена је оценом околности конкретног случаја, при чему се узима у обзир становиште окривљеног, али оно нема одлучујући значај (ЕСЉП, Perote Pellon против Шпаније, представка број 45238/99, пресуда од 25. јула 2002 . године, § 44.).
Такође, Уставни суд констатује да је одредбом члана 32. став 1. Устава, поред осталог, окривљеном у кривичном поступку гарантовано и право на непристрастан суд, односно право да непристрасан суд одлучи о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против окривљеног. Ова уставна гаранција је уређена трећом главом (чл. 37- 42.) ЗКП -а, као посебан институт кривичног процесног права – изузеће судија.
Уставни суд истиче да ratio legis института изузећа судије јесте да обезбеди да судија, који је иначе апстрактно способан да врши судијску функцију у било ком кривичном поступку, не учествује у поступку поводом одређене кривичне ствари због постојања одређеног разлога који доводи у сумњу његову непристрасност. То може да буде одређени лични интерес судије у самој ствари, постојање одређеног односа са странкама и другим учесницима кривичног поступка или вршење у истом кривичном поступку судијских или несудијских функција. Наведен и разлози за изузеће судије су предвиђени у члану 37. ЗКП-а. Одредбом члана 37. став 2. ЗКП-а прописано је да судија или судија – поротник може бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност. У овом случају је разлог за изузеће одређен на уопштен начин и његово постојање није сâмо по себи довољно да доведе до изузећа судије. Могуће разлоге за изузеће законодавац традиционално не наводи, па је пракси судова остављено да одреде о каквим околностима је реч. За разлику од околности које су прописане ставом 1. члана 37. ЗКП-а, околности предвиђене ставом 2. истог члана, морају бити процењиване у сваком конкретном случају. Реч је о околностима које према уобичајеним критеријумима изазивају сумњу у непристрасност одређеног лица. Дакле, неопходно је да суд који одлучује о томе оцени да ли истакнути разлози имају такав значај да оправдавају изузеће судије у конкретном случају.
Имајући у виду наводе уставне жалбе, као и чињеницу да се током кривичног поступка који је вођен против њега, поднос илац у жалбама, односно у захтевима за заштиту законитости након правноснажно окончаног кривичног поступка, позивао на повреду одредбе члана 37. став 2. ЗКП-а, Уставни суд налази да су за одлучивање у конкретном предмету управо од значаја ове одредбе ЗКП -а. Околности које изазивају сумњу морају бити објективно оправдане, односно те околности се морају ценити у светлу сваког конкретног случаја.
Прво, Уставни суд указује да је судија М. Л . на 12. редовној седници Високог савета судства број 06-00-33/2011-01 од 23. септембра 2011. године гласао за доношење одлуке да се Б. Ј, изборном члану Високог савета судства из реда судија , укине имунитет и одобри одређивање притвора. Дакле, судија М. Л . је вршио функцију члана Високог савета судства, те је као члан учествовао у доношењу одлуке о имунитету Б . Ј, а која улога је, у конкретном случају, могла да створи одређено предубеђење о кривици подносиоца уставне жалбе. При томе, Уставни суд је имао у виду и резултате гласања са седнице Високог савета судства од 22. септембра 2011. године, на којој подносиоцу није укинут имунитет и није одборено одређивање лишења слободе. Након овога, судија М . Л . је био члан већа које је донело решење Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 31/13 од 31. јануара 2014. године, затим је био председник већа које је донело пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 10/15 од 6. новембра 2015. године, те је био члан већа које је донело оспорену пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године.
Друго, према схватању Уставног суда, учешће судије М. Л . у доношењу одлуке Високог савета судства да се подносиоцу уставне жалбе укине имунитет и одобри одређивање притвора добија другачије значење ако се сагледа кроз чињеницу да свега дан раније није донета одлука о укидању имунитета подносиоцу, те да је судија М . Л , било као члан већа или као председник већа, учест вовао у доношењу више одлука које су биле неповољне за самог подносиоца, а нарочито им ајући у виду да су те одлуке донете након првостепених, ослобађајућих пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 89/11 од 16. маја 2013. године и К. По.1. 23/14 од 17. марта 2015. године.
Треће, вишеструке процесне улоге које је судија М. Л . имао у кривичном поступку у коме су донети оспорени акти , било као члан Високог савета судства, било као судија – члан већа, односно као председник већа, не могу се оправдати на начин на који је то учинио Апелациони суд у Београду у оспореној пресуди Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године да су „изнети жалбени наводи по оцени овог већа неосновани, будући да из списа предмета произлази да је судија М . Л . у овом кривичном поступку поступао у предмету Апелационог суда у Београду Кж.1. По.1. 31/13, затим у предмету Кж.1. По.1. 10/15 и у предмету Кж.1. По.1. 23/16, при чему на одржаним јавним седницама већа, као и претрес има пред другостепеним судом, нико од странака у поступку није имао примедбе на састав већа, нити је тражено изузеће судије М. Л,…, дакле како из цитиране законске одредбе произлази да судија може бити изузет, а не да ће бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету, ако постоје околности које изазивају сумњу у његову непристрасност, а при чињеници да нико од странака у поступку до почетка претреса пред другостепеним судом није тражио изузеће судије М . Л, то се неосновано жалбама окривљеног Б . Ј . и његових бранилаца указује да је овај судија не претресу пред Апелационом судом у Београду морао бити изузет. С друге стране, судија Л, будући да није поднео захтев за изузеће у смислу одредбе члана 38. став 2. ЗКП, очигледно није сматрао да постоје оконости које би код странака могле изазвати сумњу у његову непристрасност“.
Наиме, иако је неспорно да је „судија дужан да у свакој прилици одржи поверење у своју независност и непристрасност“, а како је то прописано ч ланом 3. став 1. Закона о судијама, то се, према оцени Уставног суда, у околностима конкретног случаја не може сматрати довољним да отклони постојање оправдане бој азни у непристрасност судије М. Л . Другим речима, Уставни суд налази да, вишеструко ангажовање судије М. Л . у конкретном случају и одлуке у чијем доношењу је учествовао, представљају околности које изазивају сумњу у пристрасност у смислу члана 37. став 2. ЗКП (у вези с тим вид ети пресуду ЕСЉП, Perote Pellon против Шпаније, представка број 45238/99, од 25. јул а 2002 . године, §§ 46-48.). Такође, Уставни суд констатује да у поступку пред Високим саветом судства, кад се одлучује о имунитету члана Високог савета судства, чланови Савета се, између осталог, упознају и са прикупљеним доказима из којих произлази релевантан степен сумње за вођење поступка. Из те чињенице произлази постојање разлога за сумњу у непристрасност судије који је захваљујући учествовању у поступку за давање одобрења за кривично гоњење лица – члана Савета, био у прилици да на тај начин стекне одговарајуће предубеђење за конкретан предмет.
6. На основу изложеног, Уставни суд је оценио да је учествовањем судије М. Л . у поступку у ком е су донете оспорене пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године, Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године и Врховног касационог суда Кзз. Ок. 4/18 од 2. марта 2018. године , повређено право подносиоца уставне жалбе на непристрасан суд, као саставни елемент права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити поништајем пресуде Врховног касационог суда Кзз. Ок. 4/18 од 2. марта 2018. године и пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године, у делу који се односи на подносиоца уставне жалбе Б. Ј . и одређивањем да Апелациони суд у Београду – Посебно одељење донесе нову одлуку о жалбама подносиоца Б. Ј . и његових бранилаца – адвоката мр Н . Ј, Т . Ј . и З . П . изјављеним против оспорене пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године , па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
Имајући у виду да је поништио оспорене пресуде Врховног касационог суда Кзз. Ок. 4/18 од 2. марта 2018. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.3. По.1. 2/17 од 28. септембра 2017. године, Уставни суд се није посебно упуштао у оцену навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење и посебних права окривљеног из чл. 32. и 33. Устава. Такође, Суд се није упустио ни у оцену навода о повреди права на суђење у разумном року, а имајући у виду да је поништио трећестепену оспорену пресуду, као и пресуду Врховног касационог суда, те да самим тим не би биле испуњене процесне претпоставке за поступање Уставног суда.
7. Подносилац сматра да му је повређено право на непристрасан суд из члана 32. Устава, јер су у различитим фазама поступка вишеструко учествовале и судије М. Р, Н . З . и Н . М . Такође, подносилац сматра да је учешћем судије В . М . (син Н . М, раније пред седник Високог савета судства) у доношењу првостепених, ослобађајућих пресуда доведено у питање право на непристрасан суд.
Уставни суд је оцењујући ове наводе уставне жалбе, констатовао да ови навод и ни су цењен и у редовном кривичном поступку пропустом подносиоца уставне жалбе, како то несумњиво произлази из достављене документације и дописа Вишег суда у Београду Су. VIII – 43 27/19 од 16. октобра 2019. године. Стога, чињеница неистицања напред наведених навода, представља сметњу да их Уставни суд разматра у поступку по уставној жалби, јер би у супротном Уставни суд поступао као инстанциони суд , чиме би прекорачио Уставом и законом утврђене надлежности. Сагласно томе, ове навод е, који нису цењен и од стране Апелационог суда у Београду – Посебно одељење јер ни су би ли истакнут и у жалбама против другостепене, осуђујуће пресуде Кж.1. По.1. 23/16 од 23. јануара 2017. године, Уставни суд није ни разматрао. Такође, Уставни суд напомиње да ови наводи уставне жалбе нису истакнути ни у захтевима за заштиту закони тости подносиоца уставне жалбе, а како то неспорно произлази из дописа Врховног касационог суда VIII Су. 455/19 од 6. новембра 2019. године.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, одбацио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.