Преглед документа Уж-523/2017 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. Р, В . Р, Ј . Р . и Н . Р, свих из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. новембра 2020. године, донео је

1. Д. Р, В . Р, Ј . Р . и Н . Р, сви из Београда , изјавили су Уставном суду, 18. јануара 2017. године, преко пуномоћника С. К, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 62/16 од 1. септембра 2016. године, због повреде права на живот и права на правично суђење, зајмечених одредбама члана 24. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.

Подносиоци Д. Р . и В . Р . изјавили су уставну жалбу као лица која су у кривичном поступку који је правноснажно окончан оспореном пресудом имали својство оштећених. Подноситељке уставне жалбе Ј . Р . и Н . Р . нису учествовале у предметном кривичном поступку.

У уставној жалби је наведено да оштећенима осуђујућа пресуда не би вратила члана породице, али сатисфакција је лежала у нади да ће пресуда остварити улогу генералне превенције и да ће довести до тога да се лекари више заузму за своје пацијенте, те да оправдају заклетве које полажу.

Образлажући повреду права на живот из члана 24. Устава, подносиоци су навели да је другостепени суд у оспореној пресуди на 12. страни, у трећем пасусу , навео да је допунским мишљењем вештака потврђено да су окривљени могли да посумњају на евентуални развој сепсе, а на страни 15 . се у трећем пасусу констатује да се окривљени приликом пружања лекарске помоћи пацијенткињи Ј . Р . очигледно несавесно поступали, а у следећем пасусу суд наводи да суд није успео да пронађе везу између тог несавесног поступања и смрти пацијента. Подносиоци су навели да је наведени закључак суда бесмислен, јер, уколико је пацијенткиња примљена у болницу здрава, а из исте пребачена у Ургентни центар у критичном стању, и већ следећег дана је дошло до леталног исхода, у уставној жалби је постављено питање: шта је још потребно да би се утврдила узрочно-последична веза између несавесног поступања лекара и смрти пацијента?

У односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, подносиоци су навели да у конкретном случају није било ни правичног суђења ни суђења у разумном року, указујући да је поступак трајао пуних десет година , што је недопустиво, као и да је суд у оспореној пресуди навео да окривљени јесу криви, али за несавесно поступање за које је наступила застарелост кривичног гоњења, те да је један од чланова другостепеног судског већа постављао сугестивна питања сведоцима, наводећи их како треба да одговоре, да би се могла донети пресуда каква је на крају донета.

Предложили су да Уставни суд поништи оспорену пресуду Апелационог суда у Београду Кж1. 62/16 од 1. септембра 2016. године.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у доказе приложене уз уставну жалбу, списе предмета Првог основног суда у Београду К. 4914/13, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:

Захтевом за спровођење истраге Трећег општинског јавног тужилаштва Кт. 1441/06 од 17. јануара 2007. године осумњиченима С.Т, Н.Д, М.С. и М.М. стављено је на терет извршење продуженог кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези са чланом 251. став 3. а у вези са ставом 1. Кривичног законика, у вези са чланом 61. Кривичног законика.

Предметни кривични поступак је започео доношењем решења о спровођењу истраге Трећег општинског суда у Београду Ки. 72/07 од 19. фебруара 2007. године.

У току истраге, након саслушања окривљених извршено је судско медицинско вештачење на основу обдукционог налаза покојне оштећене Ј. Р, ћерке подносилаца уставне жалбе Д . Р . и В . Р, у којем је констатовано да се на основу обдукционог налаза, микроскопског прегледа исечка органа, резултата бактериолошких и вирусолошких претрага и доступних података из медицинске документације, закључује да је смрт наступила непосредно услед оштећења више органа и следственог развоја тзв. синдрома више органске слабости; саслушани су сведоци – мајка оштећене Д . Р, отац покојне оштећене В . Р, овде подносиоци уставне жалбе, медицинске сестре В.Б. и В.Ж, M.M, В.П, В.З, лекари П.Ј, С.В, В.Ж, С.Т, И.Т, Н.Р, И.Б, као и сведоци В.А, И.А, Н.А, М.С, спроведено је судско медицинско вештачење на околност утврђивања узрочно – последичне везе између извршене хируршке интервенције и наступеле смртне последице оштећене Ј . Р.

Подносиоци уставне жалбе су истакли имовинско-правни захтев пред судом и то: Д. Р . 30. априла 2007. године , који није определила, а В. Р . 12. новембра 2010. године . Ј. Р . и Н . Р . у предметном крив ичном поступку нису биле позиване у својству оштећених.

Оптужницом Трећег општинског суда у Београду Кт. 1441/06 од 10. децембра 2007. године окривљеним лекарима Т.С, М.С. и О.Ј. било је стављено на терет извршење кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези са чланом 251. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, а окривљеној С.С. стављено је на терет извршење кривичног дела несавестан рад у служби из члана 361. став 3. у вези са ставом 2. Кривичног законика.

Решењем Трећег општинског суда у Београду К. 1137/07 – Кв. 113/08 од 6. фебруара 2008. године враћена је оптужница Трећег општинског јавног тужилаштва у Београду Кт. 1441/06 од 10. децембра 2007. године ради стављања предлога за допуну истраге, јер је , по оцени суда , било потребно у својству сведока саслушати сведоке Б.Н, Р.Ј, Т.Д. и И.Р, здравствене инспекторе Министарства здравља Републике Србије на околности које су констатовали у својим записницима о ванредном инспекцијском прегледу клинике „Д“ у периоду од 13. до 18. септембра 2006. године, као и наредити допуну вештачења медицинске струке Судско -медицинском одбору М. ф . у Новом Саду од 29. новембра 2007. године на околност које су тачно обавезe појединих окривљених као лекара у односу на њихове специјалности према пацијенту у постоперативном току у складу са правилима медицинске науке, струке и етике, тe да ли су окривљени појединачно поступали у складу са тим правилима и уколико нису , да ли су ти пропусти у узрочно –последичној вези са смртним исходом, као и да се вештаци изјасне на околност да ли је сваки од окривљених појединачно, поступајући у складу са правилима медицинске науке, струке и етике био у могућности да констатуј е присуство бактерије Acinetobacter код покојне Јелице и у ком тренутку постоперативног тока, као и на околност да ли је , и ако јесте , коју је терапију и ко од окривљених преписао, а која терапија је и од стране ког окривљеног морала бити преписана.

Захтевом за проширење истраге Трећег општинског јавног тужилаштва Кт. 1441/06 од 21. фебруара 2007. године окривљеној О.Ј. стављено је на терет извршење продуженог кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези са чланом 251. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, у вези са чланом 61. Кривичног законика.

Решењем Трећег општинског суда у Београду К. 659/08 – Кв. 1008/08 од 5. новембра 2008. године раздвојен је кривични поступак у односу на окривљеног М.С. и према њему је истог дана наређено расписивање потернице наредбом тог суда К. 659/08 – Кв. 988/08, по којој је окривљени лишен слободе 4. фебруара 2009. године.

У допуни истраге саслушана је заменик директора специјалне ортопедске и хируршке болнице „Д“ – С.С. у својству осумњичене , по захтеву за проширење истраге, те су испитани у својству сведока здравствени инспектори Министарства здравља Републике Србије Б.Н, Р.Ј, Т.Д, и И.Р, након чега је одређено допунско медицинско вештачење.

Оптужницом Трећег општинског јавног тужилаштва Кт. 1441/06 од 19. августа 2008. године окривљеном С.Т, М.С. и О.Ј. стављено је на терет извршење по једног кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези са чланом 251. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, а окривљеној С.С. једно кривично дело несавестан рад у служби из члана 361. став 3. у вези са ставом 2. Кривичног законика, а у вези са чланом 61. став 1. Кривичног законика.

Решењем Трећег општинског суда у Београду К. 659/08 – Кв. 1028/08 од 12. новембра 2008. године оптужница је враћена да се исправе недостаци и погледу времена, места и радњи извршења кривичних дела која се окривљенима стављају на терет.

Оптужницом Трећег општинског јавног тужилаштва Кт. 1441/06 од 20. новембра 2008. године окривљенима С.Т, М.С. и О.Ј. стављено је на терет по једно кривично дело тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези са чланом 251. став 3. у вези са ставом 1, а у вези са чланом 61. став 1. Кривичног законика, а окривљеној С.С. кривично дело несавестан рад у служби из члан 361. став 3. у вези са ставом 2. Кривичног законика, у вези са чланом 61. став 1. Кривичног законика.

Решењем Трећег општинског суда у Београду К. 108/09 – Кв. 223/09 од 18. фебруара 2009. године одбијен је као неоснован приговор против оптужнице окривљеног М.С, па је први главни претрес започео 12. марта 2009. године у предмету К. 108/09 (раније К. 926/08) . У току 2009. године главни претрес је био одржан седам пута, када су саслушани окривљени и испитано је 17 сведока. У 2010. години главни претрес је морао да почне изнова, због тога што је успостављањем нове правосудне мреже дошло до промене председника већа, те је главни претрес одржан четири пута , а одложен једанпут. Подноситељка уставне жалбе Д . Р . је 24. септембра 2010. године на главном претресу изјавила да остаје код неопредељеног имовинско-правног захтева, док је В. Р . на главном претресу 12. новембра 2010. године истакао имовинско -правни захтев чију висину није определио. У току 2011. године главни претрес је одржан три пута, када су испитани судски вештаци, те је 25. јула 2011. године донета пресуда К. 7566/10 којом су окривљени оглашени кривим, а подносиоци уставне жалбе су упућени да истакнуте имовинско-правне захтеве остварују у парници. Пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 2206/13 од 29. јануара 2013. године, донетом у жалбеном поступку, укинута је првостеп ена пресуда и предмет је враћен на поновни поступак. У току 2013. године главни претрес је у поновном поступку био одржан два пута, а у току 2014. године седам пута. Пресудом Првог основног суда у Београду К. 4914/13 од 30. јула 2015. године окривљени су оглашени кривим након четири пута одржаног главног претреса, а ова пресуда је преиначена оспореном пресудом Апелaционог суда у Београду Кж1. 62/16 од 1. септембра 2016. године, тако што су троје окривљених ослобођени од оптужбе да су извршили кривично дело тешко дело против здравља људи, док је четвртоокривљеној изречена условна осуда због учињеног кривичног дела несавестан рад у служби.

4. Одредбама Устава, на чију повреду подноси оци уставне жалбе указуј у, утврђено је: да је људски живот неприкосновен (члан 24. став 1.) ; да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1. ).

5. Испитујући постојање претпоставки да одлучује о основаности навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Суд је најпре испитивао да ли је уставна жалба допуштена ratione personae. Уставни суд је пошао од своје досадашње праксе, као и праксе Европског суда за људска права и констатовао да се право на правично суђење и на суђење у разумном року у кривичним поступцима, пре свега, гарантује окривљеном, јер се у том поступку одлучује о оптужбама које се стављају на терет окривљеном, а не о правима и обавезама других учесника у поступку. Стога, оштећени као тужилац, приватни тужилац, а ни оштећени, немају ни Уставом, нити законом зајемчено право да ће се против трећег лица водити кривични поступак и да ће лице које је окривљено бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Из наведеног следи да је у односу на означена лица уставна жалба ratione personae недопуштена и када је реч о истицању повреде права на суђење у разумном року, пошто је ово право само један од елемената права на правично суђење. Међутим, од овог правила постоје изузеци.

Наиме, имајући у виду чињеницу да оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени имају законом прописано право да у кривичном поступку истакну имовинско-правни захтев и да се о њему одлучи, то се наведена лица могу позвати на повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на грађанска права (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Борис Стојановски против бивше Југословенске Републике Македоније, представка број 41916/04, од 6. маја 2010. године, став 36.). У наведеном смислу, оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени могу истицати повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на одлучивање о „грађанском захтеву“, и то од тренутка када су у том поступку истакли имовинскоправни захтев.

Други изузетак односи се на позитивну обавезу државе која произлази из процесних гаранција права на живот, које је зајемчено чланом 24. Устава, а која се састоји у спровођењу ефикасног поступка у коме ће се расветлити околности под којима је неко лице изгубило живот (видети пресуде Европског суда за људска права у предметима McKerr против Уједињеног Краљевства, број представке 288 83/95, од 4. маја 2001. године, став 111, Šilih против Словеније, број представке 71463/01, од 9. априла 2009. године, став 202, као и Одлуку Уставног суда Уж-4527/2011 од 31. јануара 2013. године).

У конкретном случају, подносиоци уставне жалбе Д. Р . и В . Р . пресудом Првог основног суда у Београду К. 7566/10 од 25. јула 2011. године упућени да истакнути имовинско-правни захтев остварују у парници, док подноситељке уставне жалбе Ј . и Н . Р . у току предметног кривичног поступка нису остваривале права оштећених у предметном кривичном поступку. С обзиром на то да подносиоци уставне жалбе Д. Р . и В . Р . оспоравају трајање кривичног поступка у коме су имали својство оштећених, при чему су истакли имовинско-правни захтев, Уставни суд је оценио да су они активно легитимисани за истицање повреде права на суђење у ра зумном року из члана 32. Устава, а да подноситељке уставне жалбе Ј. Р . и Н . Р . нису активно легитимисане за по дношење уставне жалбе. Стога је Суд одбацио уставну жалбу Ј. Р . и Н . Р, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 3. изреке.

Испитујући основаност навода уставне жалбе подносилаца Д. Р . и В . Р . о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. Устава, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак започео 19. фебруара 2007. године, доношењем решења о спровођењу истраге Трећег општинског суда у Београду Ки. 72/07, да је подноси тељка Д . Р . истакла имовинско -правни захтев 30. априла 2007. године , а подносилац В. Р . 12. новембра 2010. године , као и да је кривични поступак правноснажно окончан 1. септембра 2016. године доношењем пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 62/16, из чега следи да је поступак трајао девет година и седам месеци, односно да је од истицања имовиско-правног захтева подноситељке Д . Р . до правноснажног оконча ња кривичног поступка протекло девет година и пет месеци, а од истицања имовинско-правног захтева подносиоца В . Р . до правноснажног окончања кривичног поступка протекло је пет година и десет месеци.

Наведено трајање кривичног поступка, само по себи, може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. При томе, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоце. Међутим, Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чинилаца, трајање од девет година и седам месеци предметног кривичног поступка не може се оправдати било којим од претходно наведених чинилаца.

Наиме, Уставни суд је утврдио да је кривични поступак због догађаја који се одиграо од 6. до 8.септембра 2006. године започео доношењем решења о спровођењу истраге, 19. фебруара 2007. године. Поступак је пр авноснажно окончан доношењем оспорене пресуде 1. септембра 2016. године. У току готово десетогодишњег трајања предметног кривичног поступка подигнута оптужница је два пута враћана надлежном тужиоцу, најпре на допуну истраге, а потом и ради отклањања недостатака, због чега је главни претрес започео тек након две и по године од критичног догађаја, односно непуне две године од покретања поступка (12. марта 2009. године), а првостепена пресуда Првог основног суда у Београду К. 75 66/10 од 25. јула 2011. године, којом су подносиоци уставне жалбе упућени да истакнуте имовинско-правне захтеве остварују у парници, укинута је и предмет враћен на поновно суђење након седам година и четири месеца (29. јануара 2013. године) од критичног догађаја, односно непуних седам година од покретања поступка.

Подносиоци уставне жалбе су имали неспорни интерес да се у поступку утврди да ли је смрт њихове кћери 8. септембра 2006. године наступила услед пропуста и кривице окривљених или није, што за њих без сумње има посебну важност. Подносиоци уставне жалбе својим радњама нису допринели дужем трајању судског поступка, а нису имали на располагању делотворна правна средства против неоправдано дугог трајања кривичног поступка. Иако у овом кривичном предмету има сложених правних и фактичких питања о којима је суд требало да се изјасни, а чињенично стање је комплексно, јер треба да се утврди да ли постоји узрочно-последична веза између радњи окривљених и последице која је наступила – смрти кћерке подносилаца уставне жалбе, Уставни суд налази да се поступање надлежног првостепеног суда не може сматрати ефикасним и делотворним. Дужност суда је да поступак спроведе без одуговлачења и да онемогући сваку злоупотребу права која припадају лицима која учествују у поступку, да правовремено и ефикасно реагује и да благовремено предузме све законске мере у циљу разјашњења чињеничног стања и доношења одлуке. Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности доношење одлука без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом гарантованих права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове.

По оцени Уставног суда, одуговлачење поступка у овом случају искључиво је проузроковано пропуштањем надлежних органа кривичног гоњења да правовремено и ефикасно поступају, а комплексно чињенично стање не може се сматрати ваљаним разлогом који би могао да оправда прекорачење разумног рока за доношење судске одлуке.

Уставни суд је, на основу свега изнетог, а посебно чињенице да је кривични поступак покренут поводом смрти кћерке подносилаца уставне жалбе, старости 19 година, која је наступила након ортопедско-хируршке операције у болници, иако је оштећена Ј. Р . у болницу примљена без хроничних и других болести, утврдио да је у предметном кривичном поступку повређено Уставом зајемчено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, уставну жалбу усвојио и утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, заје мчено чланом 32. став 1. Устава, у вези права на живот из члана 24. Устава, те је уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.

6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносилаца уставне жалбе Д. Р . и В . Р . због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 2.000,00 евра , у динарској противредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству .

Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају, па је посебно ценио, са једне стране, дужину трајања кривичног поступка и значај поступка за подносиоце уставне жалбе, а са друге стране животни стандард грађана у Републици Србији, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права. Уставни суд указује да је, имајући у виду да је повреда права на суђење у разумном року утврђена у вези повреде права на живот, висину накнаде одредио у износу који је изнад износа накнаде нематеријалне штете коју овај Суд у својој пракси досуђује када је утврђена само повреда права на суђење у разумном року.

Уставни суд сматра да, у конкретном случају, ниједан новчани износ не може да буде компензација за губитак који су претрпели подносиоци уставне жалбе, али налази да досуђени износ нематеријалне штете представља правично задовољење подносиоцима због утврђене повреде права.

7. У погледу осталих навода уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, којима подносиоци оспоравају пресуду Апелационог суда у Београду Кж1. 62/16 од 1. септембра 2016. године, Уставни суд указује да се право на правично суђење у кривичном поступку јемчи пре свега окривљеном лицу, пошто се у том поступку одлучује о основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, односно о оптужбама које се неком лицу стављају на терет. Стога се лице које у кривичном поступку има положај оштећеног не може позивати на то да му је повређено право на правично суђење тиме што против окривљеног није покренут и вођен кривични поступак, односно што кривични поступак није окончан осудом оптуженог лица, односно што оптуженоме није изречена одређена кривична санкција, а на шта се у суштини своде наводи уставне жалбе подносиоца.

Полазећи од претходно изложеног, Уставни суд је оценио да су изнети разлози о томе да је оспорена пресуда „флагрантан пример како мито и корупција изгледају у практичној примени“, да „смо у конкретном случају имали пред собом књишки пример свесног нехата“, ratione personae неспојиви са истакнутом повредом права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.

Полазећи од наведеног, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у делу којим је оспорена пресуда Апелационог суда у Београду Кж1. 62/16 од 1. септембра 2016. године, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући ка о у другом делу тачке 1. изреке.

8. У складу са свим изнетим, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника и раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.