Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Гордана Ајншпилер Поповић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. Т . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. новембра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Р. Т . и утврђује да је подноситељки повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Прокупљу у предмету К. 214/14 (раније Општински суд у Приштини, са привременим седиштем у Нишу Ки. 12/06 ; Општински суд у Липљану, Одељење Лепина, са привременим седиштем у Прокупљу Ки. 3/09 ; Основни суд у Прокупљу Ки. 540/10).
2. Утврђује се право подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се уставна жалба Р. Т . изјављена против пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 1398/16 од 24. јануара 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. Т . из Београда поднела је Уставном суду, 28. фебруара 201 7. године, преко пуномоћника М. К, адвоката из Ниша, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу Кж1. 1398/16 од 24. јануара 2017. године, због повреде права на правично суђење и права на суђење у разумном року, зајемчен их одредб ом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено да се повреда истакнутих права односи на поступање редовних судова супротно праву на суђење у разумном року у кривичном поступку који је покренут 28. марта 2007. године, доношењем решења о спровођењу истраге Ки. 12/06 против Р. Т, а пресуђено је тек 24. јануара 2017. године оспореном пресудом. Подноситељка је, у уставној жалби, навела да је повреда означених уставних права последица одуговлачења и неефикасног рада надлежних судова.
Предложено је да се уставна жалба усвоји; да се утврди да су пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1. 1398/16 од 24. јануара 2017. године подноситељки повређена права из члана 32. став 1. Устава, те да се обавеже Апелациони суд у Нишу да подноситељки уставне жалбе исплати износ од 350.000,00 динара на име правичне новчане накнаде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд je у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , из навода уставне жалбе, достављене документације , одговора Основног суда у Прокупљу Су. VIII-VIII-235/19 од 4. јуна 2019. године и увидом у списе предмета Основног суда у Прокупљу К. 214/14 утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари:
Захтевом за спровођење истраге Општинског јавног тужилаштва у Приштини Кт. 33/05 од 6. јула 2006. године подноситељки уставне жалбе је стављено на терет постојање основане сумње да је извршила једно кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика и једно кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика. Надлежни јавни тужилац је предложио да се саслушају правни представници Д. з . у Г . и З . ц . у К . и да се од њих прибаве фотокопије п латних спискова који се односе на Д. Т. и Б . Т. за период од јула 2004. године до последње извршене исплате, као и фотокопије листа евиденције долазака на посао од јула до октобра 2005. године у односу на та лица; да се у својству сведока саслушају Д. Т . и Б . Т, које упозорити да донесу путне исправе на увид , М . Ј. (директор З . ц . у К .), В. А . (заменик директора З . ц . у К .), Б. Д. (финансијски директор Д . з . у Г .), Г . Н. и З . М; да се по потреби изврши економско – финансијско вештачење и изведу други релевантни докази.
Захтевом за спровођење истраге Општинског јавног тужилаштва у Приштини Кт. 33/05 од 6. јула 2006. године подноситељки уставне жалбе је стављено на терет постојање основане сумње да је током јула 2004. године у Грачаници, у својству службеног лица – директора Д. з . „Г.“, искоришћавањем свог службеног положаја, прибавила другоме корист и оштетила буџет Републике Србије, на тај начин што је фиктивно примила у радни однос Б. Т . за рад на пословима доктора медицине – приправника, о чему је сачинила уговор о раду број 946 са датумом 19. јул 2004. године, који је потписала као послодавац… па је затим наводно упутила на рад у З. ц . К . од 15. августа 2004. године, тако да је Б, иако уопште није радила, већ је за то време боравила у САД до октобра 2005. године , примала плату у износу од 200% предвиђеног износа за радно место приправника, чиме је оштетила буџет Републике Србије и починила кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика.
Захтевом за спровођење истраге Општинског јавног тужилаштва у Приштини Кт. 33/05 од 6. јула 2006. године подноситељки уставне жалбе је такође стављено на терет постојање основане сумње да је у марту 2005. године у Грачаници у својству службеног лица – директ ора Д. з . „Г .“, искоришћавањем свог службеног положаја прибавила другоме корист и нанела штету Д. з, на тај начин што је без тендера за потребе Д . з . купила половно возило марке „Шкода Октавиа“ од Н . Г, а преко предузећа „М .“ из Л. за износ од 1.761.750,00 динара, иако је цена наведеног новог возила износила 15.420,00 евра, односно 1.310.700,00 динара, чиме је продавцу прибавила корист у износу од 451.050,00 динара, за који је износ оштетила Д . з, па је извршила кривично дело злоупотреба положаја из члана 359. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Уз захтев за спровођење истраге Општинском суду у Приштини достављена су два извештаја Министарства унутрашњих послова – Секретаријат у Приштини – Одељење криминалистичке полиције од 4. октобра 2005. године, са следећим доказима:
Допис Конзуларног одељења Амбасаде Сједињених Америчких Држава од 15. јуна 2006. године којим се Општинско јавно тужилаштво у Приштини обавештава да Д . Т . никада није подносио молбу за визу за САД, а да је Б . Т . добила туристичку визу 22. јула 2004. године и да је САД напустила 24. маја 2005. године, т е да нема евиденциј е о њеном каснијем уласку у САД; д описи Д. з . „Г.“ број 1026/1 од 5. августа 2004. године, којима се Д . Т . и Б . Т . упућују у З . ц . у К . ради обављања приправничког стажа почев од 15. августа 2004. године ; изводи платних спискова за месец март и октобар 2005. године за Д. и Б . Т ; преглед распореда рада и одсуствовања у амбуланти П. за октобар 2005. године; уговори о раду Д . з . „Г.“ са Д . и Б . Т . број 964 и број 965 од 19. јула 2004. године; копије приправничке књижице за Б . Т.
Против подноситељке уставне жалбе , након њеног саслушања у присуству изабраног браниоца , покренута је истрага решењем Општинског суда у Приштини, са седиштем у Нишу Ки. 12/06 од 28. марта 2007. године по захтеву за спровођење истраге Општинског јавног тужилаштва у Приштини Кт. 33/05 од 6. јула 2006. године.
Решењем Општинског суда у Приштини Кв. 2/07 од 4. јуна 2007. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљене Р. Т, изјављена против решења о спровођењу истраге тог суда Ки. 12/06 од 28. марта 2007. године.
Решењем Општинског суда у Приштини Ки. 12/06 од 27. септембра 2007. године одбачена је као неблаговремена жалба брата окривљене, изјављена против решења о спровођењу истраге Ки. 12/06 од 28. марта 2007. године.
Решењем Општинског суда у Приштини Кв. 6/07 од 28. децембра 2007. године одбијена је као неоснована жалба брата окривљене и потврђено решење Општинског суда у Приштини Ки. 12/06 од 27. септембра 2007. године.
Решењем Општинског суда у Приштини Кв. 1/08 од 17. јануара 2007. године одбијена је као неоснована жалба окривљене изјављена против решења тог суда Ки. 12/06 од 27. септембра 2007. године.
Пресудом Врховног суда Србије Кзз. 40/08 од 25. септембра 2008. године усвојен је као основан захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца Ктз. 170/17 од 27. марта 2008. године, па су укинута правноснажна решења Општинског суда у Приштини са седиштем у Нишу Ки. 12/06 од 27. септембра 2007. године и Општинског суда у Приштини са седиштем у Нишу Кв. 1/08 од 17. јануара 2008. године и предмет је враћен на поновно одлучивање.
Дописима Општинског суда у Приштини Ки. 12/06 од 21. јуна 2007. године, поступајући по предлогу надлежног тужилаштва за извођење доказа, суд је наложио Д. з . у Г . и З . ц . у К . да у што краћем року доставе суду фотокопије платних спискова који се односе на Д . и Б . Т , као и фотокопије листе евиденције долазака на посао од јула 2004. године до октобра 2005. године у односу на та лица, по којима, иако су уредно примљени 27. јуна 2007. године, није поступљено, те је суд поновио д описе 21. децембра 2007. године, 25. јануара, фебруара и 25. децембра 2008. године, са позивима за испитивање предложеним сведоцима директору и заменику директора З. Ц . у К . и финансијском директору Д . з . у Г . Из списа предмета Основног суда у Прокупљу К. 214/14 произлази да почетком 2008. године суд није био у могућности да испита предложене сведоке, с обзиром на то да су сведоци телеграмом обавештавали суд да из безбедносних разлога и блокаде на административном прелазу Јариње нису у могућности да приступе у суд, те су предложени представници З. ц . у К . испитани у својству сведока пред Општинским судом у Приштини 6. фебруара 2009. године, што је записнички констатовано у предмету Ки. 15/08 и пред Општинским судом у Липљану 9. септембра и 24. новембра 2009. године у предмету Ки. 3/09.
Дописом З. ц . у К . од 9. јануара 2009. године суд је обавештен да су Б.Т. и Д.Т. плате примали у Д . з . у Г, а да се евиденција долазака на посао и време проведено на стажу налази у приправничким књижицама које су 14. јуна 2006. године достављене Општинском јавном тужилаштву у Приштини поводом захтева за прикупљање потребних обавештења Кт. 33/05.
Поднеском од 4. фебруара 2009. године окривљена, овде подноситељка уставне жалбе, обратила се Окружном суду у Приштини и изразила сумњу у непристрасност Општинског суда у Приштини за вођење кривичног поступка против ње, те је навела да истрага против ње траје једну годину и осам месеци, иако се по закону мора окончати у року од шест месеци, те да она стиче утисак да се поступак против ње води без намере окончања, а искључиво у циљу да се она дискредитује. Осумњичена, овде подноситељка уставне жалбе , је истим поднеском предложила да се вођење предметног кривичног поступка против ње делегира неком другом Општинском суду са територије Окружног суда у Приштини, и изразила наду да ће се поступак брже одвијати и законито окончати.
Пред истражним судијом Општинског суда у Приштини 6. фебруара 2009. године у предмету Ки. 15/08 испитано је два сведока, и то: В. А, управник болнице при З . ц . у К, чије је испитивање било предложено у захтеву за спровођење истраге Општинског јавног тужилаштва у Приштини Кт. 33/05 и адвокат Н. В, као пуномоћник З. ц . у К, којег је овластио директор тог центра М. Ј, чије је испитивање у својству сведока, такође, предложено у захтеву за спровођење истраге Општинског јавног тужилаштва у Приштини Кт. 33/05.
Окружни суд у Приштини је делегирао Општинском суду у Липљану – Одељење Лепина надлежност за вођење предметног кривичног поступка против подноситељке уставне жалбе решењем Кв. 4/09 од 4. маја 2009. године.
Општински суд у Липљану, са привременим седиштем у Прокупљу је 19. јуна 2009. године, након саслушања окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, а поводом захтева за спровођење истраге Општинског јавног тужиоца у Приштини Кт. 33/05 од 6. јула 2006. године, донео решење о спровођењу истраге Ки. 3/09 од 19. јуна 2009. године.
Решењем Општинског суда у Липљану, са привременим седиштем у Прокупљу, Кв. 4/09 од 13. јула 2009. године , одбијена је као неоснована жалба браниоца осумњичене, овде подноситељке уставне жалбе, изјављена против решења о спровођењу истраге Општинског суда у Липљану, са привременим седиштем у Прокупљу Ки. 3/09 од 19. јун a 2009. године.
У току истраге пред Општинским судом у Липљану, са привременим седиштем у Прокупљу, на основу решењ а тог суда о спровођењу истраге Ки. 3/09 од 19. јуна 2009. године, а по захтеву за спровођење истраге Општинског јавног тужиоца у Приштини Кт. 33/05 од 6. јула 2006. године, испитани су у својству сведока: пуномоћник З. ц . у К , адвокат Н. В; Б. Д , финансијски директор Д. з . у Г; М. Ј , директор З. ц . у К; В. А , управник болнице при З. ц . у К.
Основно јавно тужилаштво у Прокупљу је актом Кт. 8/11 од 18. јануара 2011. године поднело Основном суду у Прокупљу у предмету Ки. 540/10 (након правосудне реформе списи предмета добијају нови број, раније Ки. 3/09) предлог за допуну истраге, у којем се констатује да суд није у свему поступио по захтеву за спровођење истраге Општинског јавног тужилаштва у Приштини Кт. 33/05 од 6. јула 2006. године, јер није испитао у својству сведока Б. Т , те се прецизира предлог да се пр eко вештака финансијске струке утврди колики је износ личног дохотка Б. Т . примила у периоду од 19. јула 2004. до 15. октобра 2005. године.
Наредбом Основног суда у Прокупљу Ки. 540/10 од 12. априла 2012. године одређено је економско-финансијско вештачење, које судски вештак није спровео у остављеном року, са образложењем да се у списима предмета не налази потребна документација, а вештак се није обраћа о Д . з . у Г, јер сматра да сву потребну документацију мора да прибави суд, након чега ће вештак дати свој налаз и мишљење . Постављени судски вештак је о напред наведеном обавести о суд 3. маја 2012. године, након чега у предметном кривичном поступку није предузета ниједна радња до 1. октобра 2013. године (када је суд, позивајући се на промене Законика о кривичном поступку, доставио списе предмета на надлежност Основном јавном тужилаштву у Прокупљу), односно до 6. фебруара 2014. године, када је Основно јавно тужилаштво у Прокупљу уз акт Кт. 8/11 вратило списе предмета суду са поновним предлогом да се истрага по решењу Ки. 3/09 од 19. јуна 2009. године спроведе до краја, односно да се у допуни истраге спроведе предложено вештачење и саслуша Б. Т , ћерка подноситељке уставне жалбе, уз напомену да суд није прибавио потребну документацију која је судском вештаку неопходна за израду налаза и мишљења.
У наредном периоду до 28. априла 2014. године истрага је настављена пред Основним судом у Прокупљу у предмету Ки. 540/10, за које време је суду достављена документација, потребна за економско-финансијско вештачење из Д. з . у Г . 27. фебруара 2014. године, те је судски вештак да о налаз и мишљење 17. марта 2014. године (по наредби Основног суда у Прокупљу Ки. 540/10 од 6. марта 2014. године) и испитан је сведок Б. Т . (28. априла 2014. године) .
Основно јавно тужилаштво у Прокупљу је 20. маја 2014. године подигло оптужни предлог Кт. 8/11 , који је у Основном суду у Прокупљу примљен 21. маја 2014. године и заведен под бројем 214/14 .
Прва радња суда поводом поднетог оптужног предлога је била наредба поступајућег судије К. 214/14 од 13. јула 2015. године, којом је одређено да ће се главни претрес одржати 24. септембра 2015. године, те да се окривљеној уз позив достави оптужни предлог. Главни претрес до 17. јуна 2016. године ниједанпут није могао да се одржи или због немогућности да се окривљеној, овде подноситељки уставне жалбе уручи позив, или због тога што се окривљена, када је била уредно позвана, није одазивала на позиве суда.
Наиме, први пут заказан главни претрес за 24. септембар 2015. године није могао да се одржи због немогућности суда да окривљеној уредно уручи позив, која није преузела пошту по остављеном извештају поштоноше; следећи пут заказан главни претрес за 24. новембра 2015. године није могао да се одржи због недоласка уредно позване окривљене. Позив окривљеној за 27. јануар 2016. године послат је преко Полицијске станице Грачаница, али је враћен неуручен са констатацијом да у Грачаници не постоји полицијска станица. У наредном периоду главни претрес 5. фебруара 2016. године није могао да се одржи због недоласка окривљене, с тим да није било доказа да је окривљена уредно позвана . Дописом Управника поште у Грачаници од 1. фебруара 2016. године наведено је да окривљена није више радник Д. з . у Г, а да се достава у Приштини не врши од 1999. године из безбедносних разлога. Дописом Министарства унутрашњих послова – Полицијска управа у Прокупљу – Полицијска станица Куршумлија 218-2528/18-1 од 21. фебруара 2016. године Основни суд у Прокупљу је обавештен да су полицијски службеници на ЗТП Мердаре подноситељки уставне жалбе уручили позив за главни претрес.
Решењем Основног суда у Прокупљу Кв. 64/16 од 7. марта 2016. године одбијен је као неоснован предлог надлежног јавног тужилаштва да се окривљеној суди у одсуству, са образложењем да је окривљена у дотадашњем току поступка примила позив за главни претрес 24. новембра 2015. године, на који није приступила из здравствених разлога, што је оправдала медицинском документацијом, а да је позив за 5. фебруар 2016. године примила са закашњењем, те да из свега произлази да окривљена борави на релацији Грачаница – Београд и да су се наведени начини достављања показали делотворним.
Главни претрес заказан за 11. мај 2016. године није одржан зато што се окривљена, којој је уредно уручен оптужни предлог и позив за главни претрес, није одазвала на позив суда , a свој недолазак je оправдала здравственим разлозима.
Подноситељка уставне жалбе приступила је у суд на главни претрес 17. јуна и 25. октобра 2016. године, када је донета пресуда Основног суда у Прокупљу К. 214/14, која је потврђена овде оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1. 1398/16 од 24. јануара 2017. године, а којом је подноситељка уставне жалбе ослобођена од оптужбе да је извршила кривична дела која су јој била стављена на терет.
Из навода уставне жалбе и расположиве документације произлази да подноситељка уставне жалбе , осим указивања суду да истрага предуго траје и да треба да се оконча у року од шест месеци, у даљим фазама кривичног поступка није ургирала убрзано поступање суда .
4. Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да оцена о разумном трајању судског поступка зависи од низа чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања судова који воде поступак, као и значаја права за подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је утврдио да је предметни кривични поступак покренут 28. марта 2007. године, доношењем решења Ки. 12/06 Општинског суда у Приштини, са привременим седиштем у Нишу, да се против подноситељке уставне жалбе спроведе истрага, по захтеву Општинског јавног тужилаштва у Приштини Кт. 33/05 од 6. јула 2006. године, а да је правноснажно окончан пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1. 1398/16 од 24. јануара 2017. године.
Анализирајући сложеност кривичног поступка који је претходио подношењу уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да, иако је предметни кривични поступак вођен против подноситељке уставне жалбе због два кривична дела злоупотребе службеног положаја , не може се објективно говорити о чињенично ј и правно ј сложено сти предмет а спора, која би оправдала готово десетогодишње трајање судског поступка. Ово стога што је, у конкретном поступку, требало испитати шест сведока и спровести вештачење на основу, не тако обимн их, материјалних доказа – платних спискова и евиденције долазака ћерке подноситељке уставне жалбе на посао у току приправничког стажа у периоду од једне и по године. Међутим, Уставни суд је увидом у списе предмета Основног суда у Прокупљу К. 214/14 утврдио да је спровођење истраге против окривљене, овде подноситељке уставне жалбе пред Општинским судом у Приштини било праћено извесним објективним тешкоћама које су се огледале у томе што у току 2008. године нису могли бити испитани предложени сведоци, који су обавештавали суд да због безбедносних разлога нису били у могућности да са територије Аутономне покрајине Косово и Метохија приступе у суд, који је привремено био измештен из Приштине и смештен у Нишу. Уставни суд је надаље утврдио да је сложености предметног кривичног поступка допринело и то што је Општинском суду у Приштини, са привременим седиштем у Нишу, а потом и Општинском суду у Липљану, са привременим седиштем у Прокупљу, било отежано прикупљање доказа – прибављање документације која се налазила у Управи Д . з . у Г. Наиме, Општински суд у Приштини је у току 2007. и 2008. године у више наврата упућивао дописе Д. з . у Г . са налогом да доставе копије платних спискова који се односе на ћерку подноситељке уставне жалбе, по којима није поступљено.
Испитујући понашање подноситељке уставне жалбе, као окривљене у оспореном кривичном поступку, Уставни суд је, из списа предмета Основног суда у Прокупљу К. 214/14 , утврдио да се подноситељка у истрази три пута одазвала позивима суда за саслушање у својству осумњичене, од којих је једанпут тражила одлагање саслушања ради ангажовања браниоца; да се у даљем току поступка, након завршене истраге, од првог заказивања главног претреса 24. септембра 2015. до 17. јуна 2016. године главни претрес није могао одржати ниједанпут, било због тога што окривљеној није могао бити уручен позив суда (24. септембра 2015. године, 27. јануара и 5. фебруара 2016. године) , било због тога што уредно позвана окривљена није приступила по позиву суда (24. новембра 2015. и 11. маја 2016. године) . Уставни суд је, такође, утврдио да је подноситељка уставне жалбе поднеском од 4. фебруара 2009. године указала суду да истрага предуго траје, изражавајући своју сумњу у непристрасност Општинског суда у Приштини са привременим седиштем у Нишу. Стога, када је реч о понашању подноситељке уставне жалбе, Уставни суд је оценио да постоји допринос окривљене у прекомерном трајању предметног кривичног поступка, и то у фази главног претреса, који се огледа у томе што у периоду од непуне године дана (од 24. септембра 2015. до 17. јуна 2016. године) није могао да се одржи због немогућности да се окривљеној уручи позив суда, односно да она приступи у суд када јој је позив био уручен, углавном правдајући своје недоласке медицинском документацијом . Међутим, овакво понашање подноситељке се не може сматрати доприносом у смислу умањења одговорности надлежних државних органа кривичног прогона за неразумно дуго трајање поступка и утврђивање повреде права из члана 32. став 1. Устава, али свакако јесте од утицаја на одлуку Суда у погледу утврђивања права подноситељке уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је утврдио да је Општински суд у Приштини , са привременим седиштем у Нишу , у току истраге која се водила против подноситељке уставне жалбе био суочен са објективним тешкоћама у прикупљању предложених доказа, које су се, пре свега, огледале у отежаном уручивању позива сведоцима и у томе што, из безбедносних разлога , сведоци који су се налазили на територији Аутономне покрајине Косово и Метохија нису били у могућности да приступе у суд који је привремено био измештен на територију уже Србије . Уставни суд је, такође, из списа предмета Основног суда у Прокупљу, утврдио да је подноситељка уставне жалбе била директор Д. з . у Г . у периоду у којем је надлежни истражни судија безуспешно покушавао да, поступајући по захтеву за спровођење истраге, прибави документацију која је била неопходна за спровођење економско -финансијског вештачења. Међутим, Уставни суд сматра да све наведене отежавајућ е околности не могу оправдати чињеницу да је суд тек 27. фебруара 2014. године прибавио доказе неопходне за спровођење економско-финансијског вештачења, а који су били предложени 6. јула 2006. године у захтеву за спровођење истраге Општинског јавног тужилаштва у Приштини Кт. 33/05. Стога, Уставни суд налази да, поред објективних отежавајућих околности, надлежно јавно тужилаштво и суд нису предузели све законом прописане мере како би се покренута истрага окончала у што краћем року. Уставни суд, такође, сматра да би истрага трајала много краће да су органи преткривичног поступка у складу са одредбама тада важећег Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10) прибавили комплетне (а не само за поједине месеце) копије платних спискова за ћерку подноситељке уставне жалбе и копије евиденција њених долазака на посао, за целокупан период који је био обухваћен захтевом за спровођење истраге, чиме би се благовремено обезбедили докази који су били од значаја за потребе спровођења предложеног економско-финансијског вештачења. Уставни суд је, такође , утврдио да истражни судија Општинског суда у Приштини није, у складу са одредбом члана 258. Законика о кривичном поступку , обавестио председника суда о разлозима због којих истрага није окончана у року од шест месеци, како би се предузеле мере које би отклониле тешкоће са којима се истражни судија суочава о, а све у циљу ефикасног и што бржег завршетка истраге. Поред наведеног, Уставни суд је увидом у списе предмета Основног суда у Прокупљу К. 214/14 утврдио да је, након спроведене истраге 20. маја 2014. године, против подноситељке уставне жалбе поднет оптужни предлог Основног јавног тужилаштва у Прокупљу Кт. 8/11, а да је поступајући судија, иако претходно није донео ниједно решење из члана 439. став 1. ЗКП, прву наредбу за заказивање главног претреса издао 23. јула 2015. године, којом је одредио да се главни претрес заказује за 24. септембар 2015. године, те да се уз позив окривљеној достави оптужни предлог , чиме је суд поступио супротно одредби члана 439. став 2. ЗКП, из које произлази обавеза суда да, одмах, а најкасније месец дана од пријема оптужног предлога, закаже главни претрес, ако оцени да је надлежан за поступање и да су спроведене све неопходне истражне радње, као и да нема услова за одбацивање оптужног предлога. Уставни суд у списима предмета Основног суда у Прокупљу К. 214/14 није нашао оправдање суда да у периоду дужем од једне године од пријема оптужног предлога не закаже главни претрес, нити у списима предмета постоји доказ да је поступајући судија о разлозима немогућности заказивања главног претреса обавестио председника суда, који има овлашћења да предузме одговарајуће мере да се главни претрес одржи што пре.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд констатује да се укупно трајање предметног кривичног поступка од готово пуних десет година, колико је протекло од покретања истраге против подноситељке уставне жалбе (28. марта 2007. године), до његовог правноснажног окончања (24. јануара 2017. године), у околностима конкретног случаја , може окарактерисати као неразумно дуго , при чему је његово тако дуго трајање последица, првенствено, неажурног поступања државних органа кривичног гоњења . Стога је Уставни суд утврдио да је у поступку пред Основним судом у Прокупљу у предмету К. 214/14 (раније у предметима Општинског суд а у Приштини Ки. 12/06, Општинск ог суда у Липљану Ки. 3/09 и Основн ог суд а у Прокупљу Ки. 540/10 ) подноситељки уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
5. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подноситељки уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подноситељка уставне жалбе претрпел а због у тврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају , а посебно, са једне стране, дужину трајања кривичног поступка, а са друге стране, став Европског суда за људска права да вредност досуђеног износа обештећења треба да буде сагледан и у светлу животног стандарда у одређеној држави и чињенице да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Уставни суд, узимајући у обзир и утврђени допринос подноситељке уставне жалбе у трајању предметног поступка, сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну компензацију за повреду права коју је подноси тељка уставне жалбе претрпе ла због неажурног поступања надлежних државних органа.
6. Што се тиче истакнуте повреде права на правично суђење оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1. 1398/16 од 24. јануара 2017. године, Уставни суд је утврдио да подноситељка нема правни интерес да оспорава пресуду којом је правноснажно ослобођена од оптужбе. Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 3. изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.