Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. Д, М . В . и Б . А , свих из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. новембра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. Д, М . В . и Б . А . изјављена против решења Вишег суда у Суботици Кв. 11/18 од 15. јануара 201 8. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 110/18 од 29. јанаура 201 8. године због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Д, М . В . и Б . А, сви из Суботице , су 13. фебруара 201 8. године, преко пуномоћника Виктора Ј. Ђ, адвоката из Суботице, Уставном суду поднели уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права на слободу и безбедност и права на ограничено трајање притвора, зајемчених одредбама чл. 27. и 31. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је према подносиоцима уставне жалбе правноснажно продужен притвор у фази припреме за главни претрес, због постојања притворских разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривчном поступку, а према подносиоцу М. В . и због постојања разлога из члана 211. став 1. тачка 1) Законика .
У уставној жалби је наведено: да притвор против подносилаца уставне жалбе непрекидно траје од 18. јула 2013. године; да су подносиоци уставне жалбе након правноснажности пресуде Вишег суда у Суботици К. 21/16 од 18. октобра 2016. године (потврђена пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж. 109/17 од 24. марта 2017. године) упућени на издржавање казне затвора у трајању од по 30 година због извршења четири кривична дела; да је пресудом Врховног касационог суда Кзз. 489/2017 од 20. септембра 2017. године усвојен захтев за заштиту законитости подносилаца уставне жалбе, укинуте су правноснажне пресуде и предмет је враћен на поновни првостепени поступак; да је у поновном кривичном поступку према подносиоцима уставне жалбе одређен притвор решењем Вишег суда у Суботици Кв. 212/17 од 20. септембра 2017. године и продужаван решењем Вишег суда у Суботици Кв. 249/17 од 16. новембра 2017. године (потврђено решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1291/17 од 27. новембра 2017. године) и овде оспореним решењима.
Повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије подносиоци образлажу наводима да се разлози за притварање подносилаца од 16. августа 2013. године до 16. јануара 2018. године стално понављају истим стереотипним наводима; да судови нису разматрали примену алтернативних мера којима би се постигла иста сврха.
Подносиоци су навели да судови нису поштовали ни захтев посебне хитности, поступајући супротно одредби члана 346. Законика о кривичном поступку, која прописује обавезу председника већа да одреди припремно рочиште најкасније у року од 30 дана од пријема потврђене оптужнице у суд. У уставној жалби је наведено да, с обзиром на то да је оптужница потврђена још 2014. године, рок из члана 346. ЗКП би требало рачунати од 4. октобра 2017. године као дана пријема пресуде Врховног касационог суда Кзз. 489/2017 у суду, када је првостпени суд био у обавези да понови поступак, а припремно рочиште је одржано 7. и 9. фебруара 2018. године, док је главни претрес заказан за 13. март 2018. године.
Подносиоци су у уставној жалби навели и да је пресудом Врховног касационог суда Кзз. 489/2017 указано да докази на којима су засноване правноснажне пресуде морају бити издвојени из списа предмета, што би значило колапс доказне грађе на којој се темељи оптужница и доводи до тога да се подносиоци уставне жалбе и после пет година налазе у притвору без иједног доказа који би поткрепио основану, односно оправдану сумњу да су извршили кривична дела која су предмет поступка.
У уставној жалби је наведно да је повреда права из члана 5. став 3. Европске конвенције за з аштиту људских права и основних слобода, односно права из члана 30. став 2. Устава, учињена тиме што подносиоци устане жалбе, након поновног одређивања притвора 20. септембра 2017. године па до 12. марта 2018. године нису без одлагања, односно у року од 48 сати, били изведени пред судију овлашћеног да одлучује о притвору (први пут су изведени пред суд 7. фебруара 2018. године на припремно рочиште на којем се не може укинути притвор).
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених права, поништи оспорена решења, досуди трошкове заступања и утврди накнаду нематеријалне штете у износу од 20.000 евра .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и интернет страницу „Портал судова Србије“ – www.portal.sud.rs, те утврди о следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Предметни кривични поступак против подносилаца уставне жалбе започео је доношењем решења о спровођењу истраге Вишег суда у Суботици Ки. 62/13 од 20. јула 2013. године. Притвор је према подносиоцима уставне жалбе одређен решењем Вишег суда у Суботици Ки. 62/13 од 20. јула 2013. године, а рачунао им се од 18. јула 2013. године, када су лишени слободе.
Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Суботици Кт. 1/14, Кто. 2/14 од 17. јануара 2014. године, поводом које је у Вишем суду у Суботици формиран предмет К. 5/14, подносиоцима уставне жалбе стављено је на терет да су извршили једно кривично дело тешко убиство и три кривична дела разбојништва.
Виши суд у Суботици је припремно рочиште заказао за 7. и 29. април 2014. године, а главни претрес је започео 10. јуна 2014. године. У току првобитно вођеног првостепеног поступка главни претрес је био заказиван најмање једанпут месечно (са изузетком у летњој паузи), па је тако у периоду од непуних 16 месеци (од 10. јуна 2014. године до 1. октобра 2015. године) био одржан 11 пута од укупно 14 заказиваног.
Пресуда Вишег суда у Суботици К. 5/14 од 1. октобра 2015. године, којом су подносиоци оглашени кривима, је укинута решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. 88/16 од 14. марта 2016. године и предмет је враћен на поновни поступак. Предмет је примљен у Виш ем суду у Београду 19. априла 2016. године и додељен судији у рад под бројем К. 21/16.
У поновном првостепеном поступку Виши суд у Суботици је у предмету К. 21/16 припремно рочиште заказао за 22. јун, 22. и 26. август 2016. године, а главни претрес је започео 21. септембра 2016. године и завршен 18. Је октобра 2016. године.
Пресудом Вишег суда у Суботици К. 21/16 од 18. октобра 2016. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж. 109/17 од 24. марта 2017. године, подносиоци уставне жалбе су осуђени на по 30 година затвора због извршења једног кривично г дел а тешко убиство и три кривична дела разбојништва .
Решењем Врховног касационог суда Кзз. 489/17 од 20. септембра 2017. године одређено је да се прекине са извршењем правноснажних пресуда Вишег суда у Суботици К. 21/16 од 18. октобра 2016. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 109/17 од 24. марта 2017. године, на основу члана 488. став 3. Законика о кривичном поступку, са образложењем да садржина поднетог захтева за заштиту законитости оправдава одлуку суда да се прекине са извршењем правноснажних пресуда.
Пресудом Врховног касационог суда Кзз. 489/17 од 20. септембра 2017. године усвојени су захтеви за заштиту законитости бранилаца подносилаца уставне жалбе, укинуте су правноснажне пресуде Вишег суда у Суботици К. 21/16 од 18. октобра 2016. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 109/17 од 24. марта 2017. године и предмет је враћен на поновно суђење првостепеном суду. Предмет је примљен у Виш ем суду у Суботици 7. октобра 2017. године и заведен под бројем К. 102/2017.
У поновном првостепеном поступку Виши суд у Суботици је у предмету К. 102/17 припремно рочиште заказао 7. и 9. фебруара 2018. године, а главни претрес је започео 12. марта 2018. године.
Решењем Вишег суда у Суботици Кв. 212/17 од 20. септембра 2017. године, које је потврђено решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 1107/17 од 10. октобра 2017. године, према подносиоцима уставне жалбе А. Д . и Б . А . одређен је притвор на основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном посутпку, а према подносиоцу М . В . по основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика , који им се рачуна од дана прекида извршења казне затвора – 20. септембра 2017. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Суботици Кв. 11/18 од 15. јануара 201 8. године, које је потврђено уставном жалбом такође оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 110/18 од 29. јануара 2018. године, према подносиоцима уставне жалбе А. Д . и Б . А . продужен је притвор на основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном посутпку, а према подносиоцу М . В . по основу члана 211. став 1. тач. 1) и 3) Законика.
У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да основаност продужења притвора према окривљеном М . В . по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку произлази из чињенице да је за именованим окривљеним била расписана централна потерница Полицијске управе у Крушевцу због бекства из Васпитно -поправног дома Крушевац, што и по оцени другостепеног суда, има квалитет особите околности која основано указује на опасност од бекства окривљеног, уколико би се нашао на слободи, на који начин би ометао вођење кривичног поступка против њега. Што се тиче притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку , у образложењу оспореног решења је наведено да су окривљени у предметном кривичном поступку оправдано сумњиви да су у кратком временском периоду, од два месеца, извршили четири кривична дела, и то једно кривично дело тешког убиства и три кривична дела разбојништва, а како из казнених евиденција за окривљене произлази да је А . Д . раније осуђиван због кривичног дела разбојништва, да је М . В . као малолетном лицу изрицана васпитна мера због кривичног дела против живота и тела, што указује на његов ранији живот, а да је Б . А . раније вишеструко осуђиван, између осталог и због кривичних дела против живота и тела, то по оцени другостепеног суда, наведене околности, уз чињеницу да су окривљени незапослени, без других извора прихода, чије прибављање је било основни мотив извршења кривичних дела за која се оправдано сумњиче у предметном поступку, свакако имају значај битних околности које указују на то да ће окривљени, уколико би се нашли на слободи, у кратком временском периоду поновити кривичн о дел о, због чега се одређивање притвора према њима по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) показује као нужно.
У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да није основано истицање у жалбама бранилаца да у конкретном случају нису поступале судије које суде кривичноправну материју и да је то разлог за укидање побијаног решења, будући да су у конкретној правној ствари поступале судије Вишег суда у Суботици, дакле, изабрана лица која врше судијску функцију у наведеном суду, а чињеница да су годишњим распоредом распоређени да поступају у грађанскоправној материји, а не у кривичној, свакако не представља процесну сметњу за доношење побијане одлуке, будући да се у складу са судским пословником, ако то хитност и динамика у поступању налаже, могу начинити одступања.
Период трајања притвора према подносиоцима уставне жалбе, који у конкретном предмету треба разматрати у смислу одредбе члана 31. Устава Републике Србије, износи укупно три године и непуна три месеца, а састоји се од три посебна дела:
(1) од 18. јула 2013. године, када су лишени слободе, до 1. октобра 2015. године, као дана доношења прве првостепене пресуде Вишег суда у Суботици К. 5/14 (две године и два и по месеца);
(2) од 14. марта 2016. године, када је решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. 88/16 укинута првобитно донета пресуда Вишег суда у Суботици К. 5/14 и предмет враћен на поновно суђење, до 18. октобра 2016. године, када је донета друга првостепна пресуда Вишег суда у Суботици К. 21/16 (седам месеци);
(3) од 20. септембра 2017. године, када је је према подносиоцима уставне жалбе поново одређен притвор решењем Вишег суда у Суботици Кв. 212/17, након што су пресудом Врховног касационог суда Кзз. 489/17 од 20. септембра 2017. године усвојени захтеви за заштиту законитости бранилаца подносилаца уставне жалбе, укинуте правноснажне пресуде Вишег суда у Суботици К. 21/16 од 18. октобра 2016. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 109/17 од 24. марта 2017. године и предмет враћен на поновно суђење првостепеном суду , до 13. фебруара 2018. године као дана подношења уставне жалбе (непуних пет месеци).
Према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), подносиоци уставне жалбе А. Д . и М . В . су пре правноснажности пресуде Вишег суда у Суботици К. 102/17 од 15. марта 2018. године спроведени на издржавање казне затвора 22. августа 2018. године .
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је л ишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. ст ав 1.); да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (члн 30. став 2.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Одредбама члана 211. став 1. ЗКП прописано је да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, ако се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства (тачка 1), као и ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити дело којим прети (тачка 3).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Одредбом члана 346. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 и др.) прописано да ће председник већа одредити припремно рочиште најкасније у року од 30 дана ако је оптужени у притвору, односно у року од 60 дана ако је оптужени на слободи, рачунајући од дана пријема потврђене оптужнице у суд.
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд указује да је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуте повред е права из члана 27. став 1.Устава ценио у оквиру права из члана 31. Устава.
Према пракси Европског суда за људска права , приликом утврђивања трајања притвора сагласно члану 5. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, период који се узима у разматрање почиње на дан када је окривљени притворен, а завршава на дан када се утврди кривица, чак и када то учини само првостепени суд (видети одлуку у предмету Европског суда за људска права Ђермановић против Србије, представка број 48497/06, од 23. фебруара 2010. године, ст. 65-67.).
Сходно томе, у овом предмету се период који треба разматрати састоји од три посебна дела: (1) од 18. јула 2013. године, када су лишени слободе, до 1. октобра 2015. године, као дана доношења прве првостепене пресуде Вишег суда у Суботици К. 5/14 (две године и два и по месеца); (2) од 14. марта 2016. године, када је решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж. 88/16 укинута првобитно донета пресуда Вишег суда у Суботици К. 5/14 и предмет враћен на поновно суђење, до 18. октобра 2016. године, када је донета друга првостепна пресуда Вишег суда у Суботици К. 21/16 (седам месеци); (3) од 20. септембра 2017. године, када је је према подносиоцима уставне жалбе поново одређен притвор решењем Вишег суда у Суботици Кв. 212/17, до 13. фебруара 2018. године као дана подношења уставне жалбе (непуних пет месеци).
Стога, по оцени Уставног суда, у предметном случају период који треба узети у обзир износи приближно три године и три месеца.
Притвор према подносиоцима уставне жалбе је одређен и продужаван због постојања оправдане сумње да су изврши ли једно кривично дело тешко убиство и три кривична дела разбојништва.
Поред постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења), Виши суд у Суботици и Апелациони суд у Новом Саду су у оспореним решењима о продужењу притвора утврдили да постоје особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело из члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку , а да код подносиоца уставне жалбе М. В . постоји и опасност од бекства из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривчном поступку.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспорених решења је, поред осталог, наведено да основаност продужења притвора према окривљеном М. В . по законском основу из члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку произлази из чињенице да је за именованим окривљеним била расписана централна потерница Полицијске управе у Крушевцу због бекства из Васпитно -поправног дома Крушевац, што и по оцени другостепеног суда, има квалитет особите околности која основано указује на опасност од бекства окривљеног, уколико би се нашао на слободи, на који начин би ометао вођење кривичног поступка против њега. Што се тиче притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 3 ) Законика о кривичном поступку, у образложењу оспореног решења је наведено да су окривљени у предметном кривичном поступку оправдано сумњиви да су у кратком временском периоду, од два месеца, извршили четири кривична дела, и то једно кривично дело тешког убиства и три кривична дела разбојништва, а како из казнених евиденција за окривљене произлази да је А. Д . раније осуђиван због кривичног дела разбојништва, да је М . В . као малолетном лицу изрицана васпитна мера због кривичног дела против живота и тела, што указује на његов ранији живот, а да је Б . А . раније вишеструко осуђиван, између осталог и због кривичних дела против живота и тела, то по оцени другостепеног суда, наведене околности, уз чињеницу да су окривљени незапослени, без других извора прихода, чије прибављање је било основни мотив извршења кривичних дела за која се оправдано сумњиче у предметном поступку, свакако имају значај битних околности које указују на то да ће окривљени, уколико би се нашли на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега се продужење притвора према њима по законском основу из члана 211. став 1. тачка 3) показује као нужно.
Узимајући у обзир да су подносиоци уставне жалбе оптужен и да су у кратком временском периоду од два месеца извршили три кривична дела разбојништва и једно кривчно дело тешког убиства (извршеног при извршењу кривчног дела разбојништва), те да се ради о лицима без извора прихода чије прибављање је било основни мотив извршења кривичних дела за која се оправдано сумњиче у предметном поступку, те да су раније осуђивани, а М. В . одговарао као малолетник, због извршења истоврсних кривичн их дела кој а су им и у овом кривичном поступку стављен а на терет, Уставни суд прихвата да су надлежни судови основано сматрали да постоје конкретне особите околности које, у овом случају, указују да ће подносиоци уставне жалбе , уколико се нађу на слободи, у кратком време нском периоду поновити дело и да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора.
Међутим, имајући у виду да су се подносиоци до дана подношења уставне жалбе непрекидно налази ли у притвору три године и скоро три месеца, Уставни суд наглашава да је за оцену основаности трајања мере притвора од значаја и то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд указује на то да је увидом у интернет страницу „Портал судова Србије“ утврђено да је у кривичном поступку који се против подносилаца уставне жалбе водио у предмету К. 102/17 првостепена пресуда два пута укидана, што би само по себи могло да укаже на то да доказни поступак није вођен са потребном марљивошћу и ефикасношћу. Поред наведеног Уставни суд сматра да подносиоци уставне жалбе оправдано указују на то да је Виши суд у Суботици након пријема списа у рад, након укидања најпре пресуде К. 5/14 од 1. октобра 2015. године, а потом и укидања правноснажних пресуда К. 21/16 од 18. октобра 2016. године и Кж. 109/17 од 24. марта 2017. године, био дужан да у складу са одредбом члана 346. став 1. ЗКП покаже нарочиту хитност у обезбеђивању услова да главни претрес започне у што краћем року .
Међутим, полазећи од тога да из достављене документације и „Портала судова Србије“ произлази да је Виши суд у Суботици главни претрес заказивао у роковима краћим од месец дана (са изузецима у току летњих пауза), као и да главни претрес у току целокупног трајања предметног кривичног поступка није могао да се одржи свега четири пута, те да је жалбени поступак пред Апелационим судом у Новом Саду у предмету Кж. 88/16 а потом и у предмету Кж. 109/17 трајао по три месеца, као и да је поступак по ванредном правном леку трајао нешто дуже од четири месеца, Уставни суд сматра да се се вођење кривичног поступка пред Вишим судом у Суботици не може окарактерисати као очигледно неажурно, а имајући у виду чињеницу да је предметни кривични поступак вођен против тројице окривљених због четири кривична дела, па је оценио да су судови показали задовољавајућу хитност у вођењу предметног кривичног поступка.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима није повређено право подносилаца уставне жалбе на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбама члана 31. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујићи као у првом длеу изреке.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 30. став 2. Устава, коју подносиоци заснивају на тврдњи да је суд пропустио да их пре поновног одређивања притвора решењем Кв. 212/17 од 20. септембра 2017. године саслуша у року од 48 сати, већ су, насупрот томе, изведени пред суд тек 7. фебруара 2018. године, Уставни суд је, из достављене документације, утврдио да је према подносиоцима уставне жалбе притвор првобитно био одређен решењем истражног судије Вишег суда у Суботици Ки. 62/13 од 20. јула 2013. године због постојања основане сумње да су извршили кривично дело тешко убиство из члана 114. тачка 4) у вези члана 33. КЗ и три кривична дела разбојништво из члана 206. став 2. у вези става 1. КЗ, на основу члана 142. став 1. тач. 3) и 5) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), а окривљеном М . В . и по законском основу из члана 142. став 1. тачка 1) Законика; да се притвор подносиоцима уставне жалбе рачуна од 18. марта 2013. године, када су лишени слободе; да је оптужницом Вишег јавног тужиоца у Суботици Кт. 2/14 од 17. јануара 2014. године подносиоцима уставне жалбе стављено на терет извршење претходно наведених кривичних дела и да је овај притвор више пута продужаван по истим законским основима, односно, након ступања на снагу Законика о кривичном поступку из 2011. године, на основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, а окривљеном М . В . и на основу члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, у континуитету до правноснажног окончања кривичног поступка Вишег суда у Суботици у предмеу К. 21/16, доношењем пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 109/17 од 24. марта 2017. године, када су подносиоци уставне жалбе упућени на издржавање вишегодишњих казни затовра на које су правноснажно осуђени пресудом Вишег суда у Суботици К. 21/16 од 18. октобра 2016. године.
Након што је Врховни касациони суд, најпре, решењем Кзз. 489/17 од 20. септембра 2017. године одредио прекид издржавања наведених казни затвора, а потом пресудом Кзз. 489/17 од 20. септембра 2017. године укинио правноснажне пресуде Вишег суда у Суботици К. 21/16 од 18. октобра 2016. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 109 /17 од 24. марта 2017. године и предмет вратио на поновни првостепени поступак, Виши суд у Суботици је према подносиоцима уставне жалбе поново одредио притвор у циљу несметаног вођења кривичног поступка , у којем су се подносиоци од његовог покретања налазили због опасности да би пуштањем на слободу могли да понове кривично дело у кратком временском периоду, а подносилац М . В . и због опасности од бекства.
Стога притвор који је према подносиоцима поново одређен (продужен оспореним решењима) по свом карактеру не представља иницијални притвор, јер је након лишења слободе подносилаца уставне жалбе 18. јула 2013. године и њиховог саслушања од стране истражног судије Вишег суда у Суботици, подносиоцима уставне жалбе иницијални притвор био одређен у претходном делу поступка, а разлози и околности за његово одређивање су детаљно цењени, како приликом њиховог првог саслушања након лишења слободе, тако и у току вишегодишњег трајања предметног кривичног поступка када је притвор вишеструко продужаван. Стога Уставни суд сматра да се у конкретном, суштински ради о континуитету притвора који је био одређен решењем истражног судије Вишег суда у Суботици Ки. 62/13 од 20. јула 2013. године и продужаван до упућивања подносилаца уставне жалбе на издржавање казне затвора по правноснажној пресуди Вишег суда у Суботици К. 21/16 од 18. октобра 2016. годи не, те се тако не могу прихватити као основане тврдње подносилаца да је им је право из члана 30. став 2. Устава повређено тиме што су пред суд, који може одлучивати о основаности притвора изведени тек 7. фебруара 2018. године, односно по истеку рока од 48 сати од притварања, рачунајући од 20. септембра 2017. године када им је прекинуто издржавање казне затвора и поново одређен притвор, с обзиром на то да, иако им је притвор формално одређен, окривљени су већ били саслушани приликом иницијалног притварања, те надлеж ан суд није био у обавези да ову процесну радњу понови пре доношења решења о одређивању притвора .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у односу на истакнуту повреду права из члана 30. став 2. Устава, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уствном суду, уставну жалбу одбацио као очигледно неосновану, решавајући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника и раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13 ), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.