Преглед документа Уж-8170/2016 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Л . из Ваљева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. новембра 2020. године, донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба М . Л . изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 418/16 од 7. септембра 201 6. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 299/16 од 26. септембра 201 6. године.

1. М. Л . из Ваљева је, 28. октобра 201 6. године, преко пуномоћника С. Ђ , адвоката из Ваљева, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава Републике Србије.

Подносилац уставне жалбе је 26. марта и 22. јуна 2018. године, преко пуномоћника М . Ж, адвоката из Ваљева, ургирао поступање Уставног суда указујући да Виши суд у Београду – Посебно одељење у предмету К.По1. 218/10 није поступио у складу са Одлуком Уставног суда Уж-7145/2013 „од 24. фебруара 2016. године“, те није укинуо меру притвора и окривљеног пустио да се брани са слободе.

Подносилац уставне жалбе сматра да мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора, којом је 7. марта 2016. године замењен притвор који је према њему иницијално одређен 4. септембра 2009. године, траје неоправдано дуго и посебно истиче:

- да му је притвор иницијално одређен 4. септембра 2009. године, по решењу истражног судије Окружног суда у Ваљеву;

- да је Уставни суд Одлуком Уж-7145/2013 од 24. фебруара 2016. године усвојио његову уставну жалбу и утврдио повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава;

- да му је 7. марта 2016. године притвор замењен мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора, као блажом мером;

- да му је ова мера продужена 7. јуна 2016. године, као и 7. септембра 2016. године оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 418/16;

- да мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора представља такође лишење, односно ограничење слободе, као и притвор;

- да је оспореним решењима и ова мера, као и ранији притвор, заснована на потпуно истим разлозима, идентичним образложењима, без дубљег упуштања у то да ли дужина трајања мере лишавања, односно ограничења слободе према подносиоцу као окривљеном премашује стандарде „разумног рока“;

- да је ограничењем слободе подносиоца, које траје „од 4. септембра 2009. године“, повређено његово право на ограничено трајање притвора, јер се мера обезбеђења подносиочевог присуства у кривичном поступку, у коме још увек није донета првостепена пресуда, претвара у издржавање ефективе казне затвора у трајању дужем од седам година.

Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права и наложи укидање оспорене мере.

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе, достављене документације и одговора Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал К.По1. 218/10 од 9. јула 2020. године, утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:

Пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење у предмету К.По1. 218/10, у време подношења уставне жалбе, водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још осам оптужених лица, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кт.С. 7/09 од 2. октобра 2009. године.

Оптужница је подигнута након што је за шест месеци спроведена истрага против подносиоца уставне жалбе и других лица због више кривичних дела и ступила је на правну снагу 26. новембра 2009. године, када су одбијени приговори оптужених и њихових бранилаца. Главни претрес је започео 12. априла 2010. године.

Подносиоцу уставне жалбе је стављено на терет кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика, кривично дело изнуда из члана 214. став 4. у вези са ст. 2. и 1. Кривичног законика, кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114. тач. 1) и 5) у вези са чланом 33. Кривичног законика и кривично дело недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. Кривичног законика.

Подносилац уставне жалбе се налази у притвору од 4. априла 2009. године када је лишен слободе, а притвор му је одређен решењем истражног судије Окружног суда у Ваљеву Кри. 99/09 од 7. априла 2009. године, на основу одредбе члана 142. став 1. тачка 1) тада важећег Законика о кривичном поступку.

Притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван током истражног поступка и након подизања оптужнице више пута , на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 3) и 4) ЗКП .

Након 12. марта 2014. године притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван на основу тачке 3) става 1. члана 211. ЗКП.

Одлучујући о уставној жалби коју је подносилац изјавио 4. септембра 2013. године, Уставни суд је, 21. јануара 2016 . године, донео Одлуку Уж-7145/2013, којом је усвојио његову уставну жалбу и утврдио да је решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 543/13 од 18. јула 2013. године и решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 319/13 од 9. августа 2013. године повређено право подносиоца уставне жалбе на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. Устава.

Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 218/10 од 7. марта 2016. године подносиоцу је притвор замењен мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора, као и уз забрану да прима друга лица у стан и да користи телефон и интернет.

Оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв.По1. 418/16 од 7. септембра 2016. године подносиоцу је продужена мера забране напуштања стана, уз примену електронског надзора, која може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до прав носнажности пресуде, односно до упућивања оптуженог на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, с тим што је суд дужан да свака три месеца испита оправданост даљег трајања мере, уз упозорење да против оптуженог може бити одређен притвор ако прекрши изречену забрану. Оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. од 26. септембра 2016. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног М. Л . изјављена против означеног првостепеног решења.

У образложењима оспорен их решења , поред осталог, наведено је да је кривично веће имало у виду да постоји оправдана сумња да је оптужени М. Л . извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 3. у вези става 1. КЗ, кривично дело изнуда из члана 214. став 4. у вези ст. 2. и 1. КЗ, кривично дело тешко убиство из члана 114. тач. 1) и 5) КЗ, у вези члана 33 КЗ, и кривично дело недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. КЗ, те да је оптужени раније осуђиван, и то 1995. године због извршења кривичног дела убиство (квалификован облик), дакле због истоврсног кривичног дела које му се у овом кривичном поступку ставља на терет, а што према налажењу већа указује да код оптуженог постоји изражена склоност ка вршењу истородних кривичних дела. Осим тога, када се имају у виду начин извршења кривичног дела тешко убиство, за које је оптужени оправдано сумњив, а које је према наводима оптужнице извршено из безобзирне освете и на подмукао начин, по претходном договору, те својство и улога оптуженог у извршењу предметног кривичног дела за које је оправдано сумњив, као и фаза у којој се налази овај кривични поступак, према оцени већа , све наведене околности, у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да би оптужени, уколико би се нашао на слободи, у кратком временском периоду поновио кривично дело, дакле да постоји законски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП. Поре д наведеног Виши суд у Београду – Посебно одељење је у оспореном решењу оценио да све наведене околности више нису таквог интензитета да је неопходно даље задржавање оптуженог М. Л . у притвору, односно да у конкретном слу чају није неопходно да се према овом оптуженом примењује тежа мера, имајући у виду да се иста сврха може постићи блажом мером, односно мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора. Ово посебно када се има у виду временски период који је оптужени провео у притвору, у периоду од 4. априла 2009. до 7. марта 2016. године, врста и тежина кривичних дела која су му опту жницом стављена на терет, висина запрећених казни, као и протек времена од предузимања инкриминисаних радњи за које је оправдано сумњив, као и чињеница да је, иако раније осуђиван за истоврсно кривично дело у односу на кривично дело које му се ставља на терет у овом кривичном поступку, од те осуде протекао дужи низ година (1995. година), затим фаза у којој се налази овај кривични поступак, односно да су у току досадашњег поступка оптужени изнели своје одбране , да је испитан већи број сведока, изведена бројна писана документација, али да је због промене председника већа овај поступак почео изнова, као и чињеница да је реч о оцу једног малолетног детета, а које околности, посебно имајући у виду време које је овај оптужени провео на изреченој мери, према налажењу суда, у својој међусобној повезаности указују да се несметано вођење кривичног поступка може обезбедити блажом мером , односно мером забране напуштања стана уз забрану комуникације путем телефона и интернета, те забраном да оптужени прима друга лица у стан, уз примену електронског надзора ради контролисања поштовања изречених ограничења, због чега је наведена мера продужена за још три месеца.

У жалби против овде оспореног првост епеног решења браниоца окривљеног адвоката С . Ђ . инсистира се на томе да је Одлуком Уставног суда Србије Уж-7145/2013 „од 24. фебруара 2016. године“ констатована повреда права зајемченог одредбом члана 31. Устава Републике Србије, односно повреда основног људског права окривљеног – права на слободу, те да је самим тим првостепени суд погрешно поступио када је окривљеном продужио меру забране напуштања стана уз примену електронског надзора, а посебно имајући у виду тешко здравствено стање окривљеног и немогућност адекватног лечења у условима кућног притвора. Изнете жалбене наводе Апелациони суд у Београду – Посебно одељење оценио је неоснованим и без утицаја на другачију одлуку, с обзиром на то да је првостепени суд правилном оценом свих напред наведених околности извео правилан закључак о оправданости даљег трајања наведене мере.

Из одговора Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал К.По1. 218/10 од 9. јула 2020. године утврђено је да је решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2.По1. 219/18 од 11. октобра 2018. године према подносиоцу уставне жалбе укинута мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора.

Увидом у списе предмета Уставног суда Уж-7145/2013 и одговор Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал К.По1. 218/10 од 9. јула 2020. године утврђено је да је г лавни претрес започео 12. априла 2010. године; да је током 2010. године заказиван – од 12. до 14. априла, од 5. до 7. јула, од 18. до 20. октобра, од 22. до 24. новембра, и да је сваки пут одржан (укупно 12 судећих дана); да је током 2011. године заказиван – од 31. јануара до 4. фебруара, 18. и 19. априла, од 13. до 15. јуна, 9. септембра, 3. и 4. новембра, 21. и 22. децембра, а да три пута није одржан, од укупно 15 судећих дана; да је током 2012. године заказиван – 2. и 3. фебруара, 1. и 2. марта, 25. и 26. апр ила; 13. и 14. јуна, 15. и 16. октобра, 7, 27. и 28. новембра, а да један дан није одржан, од укупно 13 судећих дана (јер је на главном претресу 14. јуна 2012. године бранилац окривљеног, овде пуномоћник подносиоца уставне жалбе, поднео захтев за изузеће председника и чланова судећег већа, вршиоца функције председника Вишег суда у Београду и његових заменика, вршиоца функције председника Апелационог суда у Београду и његових заменика, те председника Врховног касационог суда и његових заменика, након чега је главни претрес одложен на неодређено време, а до доношења одлуке по наведеним захтевима); да је током 2013. године главни претрес заказиван 22. и 23. јануара, 14. и 15. марта, 3, 4. и 5. јуна и 10. јула, те да једанпут није одржан, од укупно осам судећих дана (ј ер је на главном претресу 14. марта бранилац подносиоца уставне жалбе поднео захтев за изузеће председника и чланова судећег већа, вршиоца функције председника Вишег суда у Београду и његових заменика, вршиоца функције председника Апелационог суда у Бео граду и његових заменика), затим 9. и 10. септембра, 21. и 22. новембра и 30. и 31. децембра (једанпут није одржан, јер је 21. новембра бранилац другоокривљеног поднео захтев за изузеће председника и чланова судећег већа, вршиоца функције председника Вишег суда у Београду и његових заменика), потом, у 2014. години заказиван укупно 24 пута (одржан четири пута, неодржан 20 пута, и то 13 пута због штрајка адвоката, а седам пута због три поднета захтева за изузеће), а у 2015. години (до 17. јуна 2015. године) главни претрес је заказиван укупно 18 пута (одржан седам пута, а неодржан 11 пута, и то шест пута на захтев одбране, пет пута због три поднета захтева за изузеће).

Из одговора Вишег суда у Београду К.По1. 218/10 од 9. јула 2020. године произлази да је у предметном кривичном поступку до достављања одговора на наводе уставне жалбе поднето укупно 247 захтева за изузеће, од којих је само један био основан, као и да је суд главни претрес заказивао више пута у току једног месеца (изузев летње паузе) и да је до давања одговора 1. јула 2020. година главни претрес заказан укупно 256 пута.

4. Одредбама члана 31. Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.).

Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/213, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка, поред осталих, забрана напуштања стана (члан 188. став 6.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе, орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189. ст. 1. до 3.).

Сагласно одредби члана 2. став 1. тачка 23) ЗКП, израз „лишење слободе“ има следеће значење: хапшење, задржавање, забрана напуштања стана, притвор и боравак у установи који се, у складу са овим закоником, урачунава у притвор.

Услови за одређивање мере забране напуштања стана прописани су чланом 208. ЗКП, и то: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, или околности предвиђене у члану 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) овог законика, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти стан у којем борави и одредити услове под којима ће боравити у стану, као што су забрана окривљеном да користи телефон и интернет или да прима друга лица у стан (став 1.); да изузетно од става 1. овог члана, окривљени може и без одобрења напустити свој стан ако је то неопходно ради хитне медицинске интервенције у односу на њега или лице са којим живи у стану, односно ради избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи, односно имовину већег обима и да је окривљени дужан да о напуштању стана, разлогу и месту на којем се тренутно налази, без одлагања обавести повереника из органа управе надлежног за извршење кривичних санкција (став 2.).

Одредбама члана 209. ЗКП је прописано: да о одређивању мере из члана 208. став 1. овог законика одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (став 1.); да у току истраге образложено решење о одређивању, продужењу или укидању мере из става 1. овог члана доноси судија за претходни поступак, а после подигнуте оптужнице веће, да ако меру није предложио јавни тужилац, а поступак се води за кривично дело за које се гони по службеној дужности, суд ће пре доношења одлуке затражити мишљење јавног тужиоца (став 2.); да ће се окривљени у решењу о изрицању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити притвор ако прекрши изречену забрану (став 3.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 4.); да против решења којим се одређује, продужава или укида мера из става 1. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, да јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање мере и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).

Контрола поштовања мере забране напуштања стана прописана је чланом 190. ЗКП, и то: да суд може наложити да се према окривљеном коме је одређена мера из члана 188. тачка 6) овог законика примени електронски надзор ради контролисања поштовања ограничења која су одређена (став 1.); да уређај за лоцирање - одашиљач, на зглоб руке или ноге окривљеног, односно на други начин причвршћује стручно лице, које при том окривљеном даје детаљна упутства о начину рада уређаја и да стручно лице рукује уређајем којим се даљински прати кретање окривљеног и његов положај у простору – пријемник (став 2.); да електронски надзор обавља орган државне управе надлежан за извршење кривичних санкција или други државни орган одређен законом (став 3.).

Одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.

Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.

5. Уставни суд, пре свега, констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима је према њему правноснажно продужена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора.

Такође, Уставни суд констатује да подносилац у односу на оспорена решења истиче повреду права на ограничено трајање притвора.

Уставни суд указује да мера забране напуштања стана, уз примену електронског надзора, несумњиво представља лишење слободе.

Истовремено, Уставни суд указује и да је у Одлуци донетој у предмету Уж-9137/2014, уважавајући праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) , стао на становиште да се одредбе члана 31. Устава имају применити и на трајање мере забране напуштања стана, при чему се трајање наведене мере има ценити заједно са трајањем мере притвора као укупног периода лишења слободе (цитирана пресуда у предмету Lavents против Летоније, ст. 65. и 66.), те да дужина укупног трајања лишења слободе које неће довести до повреде права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере и показују посебну хитност у вођењу поступка ( цитиране пресуде ЕСЉП у предметима: Lavents против Летоније, ст. 70. и 71; Buzadji против Републике Молдавије, став 113.).

Полазећи од претходно изнетог, као и навода уставне жалбе којима подносилац образлаже истакнуту повред у права из члана 31. Устава (да је оспореним решењима и ова мера, као и ранији притвор, заснована на потпуно истим разлозима, идентичним образложењима, без дубљег упуштања у то да ли дужина трајања мере лишавања, односно ограничења слободе према подносиоцу као окривљеном премашује стандарде „разумног рока“, да је ограничењем слободе подносиоца, које траје „од 4. септембра 2009. године“, повређено његово право на ограничено трајање притвора, јер се мера обезбеђења подносиочевог присуства у кривичном поступку, у коме још увек није донета првостепена пресуда, претвара у издржавање ефективе казне затвора у трајању од преко седам година), Уставни суд је оценио да се изнети разлози у суштини односе на право у погледу трајања притвора, те је све наводе уставне жалбе ценио у односу на повреду права из члана 31. став 2. Устава.

6. У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац до подношења уставне жалбе (28. октобра 2016. године) био лишен слободе укупно седам година и непуних седам месеци, рачунајући од 4. априла 2009. године, када је лишен слободе, од чега је у притвору провео непуних седам година, а у „кућном притвору“ скоро осам месеци, с обзиром на то да му је решењем Вишег суда у Београду – Посебно одеље ње К.По1. 218/10 од 7. марта 2016. године изречена мера забране напуштања стана, уз примену електронског надзора.

Уставни суд је даље утврдио да је „кућни притвор“, односно мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора према подносиоцу уставне жалбе продужена због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346. став 3. у вези става 1. КЗ, кривично дело изнуда из члана 214. став 4. у вези ст. 2. и 1. КЗ, кривично дело тешко убиство из члана 114. тач. 1) и 5) КЗ, у вези члана 33 КЗ, и кривично дело недозвољено држање оружја и експлозивних материја из члана 348. став 1. КЗ.

Поред постојања оправдане сумње да је подносилац извршио наведена кривична дела, Виши суд у Београду – Посебно одељење и Апелациони суд у Београду – Посебно одељење су у оспореним решењима утврдили да постоје особите околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело , наводећи као разлоге који на то указују:

- да је оптужени раније осуђиван, и то 1995. године због извршења кривичног дела убиство (квалификован облик), дакле због истоврсног кривичног дела које му се у овом кривичном поступку ставља на терет, што према налажењу већа указује да код оптуженог постоји изражена склоност ка вршењу истородних кривичних дела;

- да је кривично дело тешко убиство, за које је оптужени оправдано сумњив, према наводима оптужнице , извршено из безобзирне освете и на подмукао начин, по претходном договору;

- својство и улогу оптуженог у извршењу предметног кривичног де ла за које је оправдано сумњив (организатор криминалне групе) .

Према оцени поступајућих судова, све наведене околности, у својој међусобној повезаности, а имајући у виду и фазу у којој се налази овај кривични поступак, представљају особите околности које указују да би оптужени, уколико би се нашао на слободи, у кратком временском периоду поновио кривично дело, дакле да постоји законски разлог из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.

Уставни суд констатује да су надлежни судови у оспореним решењима, као разлоге за продужење мере забране напуштања стана уз примену електронског надзора, наводили оне разлоге које су наводили и приликом продужења мере притвора према подносиоцу, а која мера је претходила „кућном притвору “, уз донекле другачије формулације од формулација које су раније навођене приликом продужења притвора .

Уставни суд указује да је у својој Одлуци Уж-7145/2013 од 24. фебруара 2016. године (којом Одлуком је усвојио претходно изјављену уставну жалбу подносиоца и утврдио да му је повређено право на ограничено трајање притвора) оценио да су надлежни судови пропустили да оцене да ли је дужина трајања мере притвора према подносиоцу уставне жалбе премашила „ разуман рок“. Таква анализа, по оцени Уставног суда, требало је да буде посебно истакнута у решењима о продужењу притвора, након што је подносилац уставне жалбе провео неколико година у притвору. Уставни суд је, стога, у Одлуци Уж-7145/2013 оценио „да су редовни судови у оспореним решењима, пропустивши да истакну конкретне чињенице и ослањајући се искључиво на тежину кривичног дела и последице које су наступиле, продужили притвор према подносиоцу уставне жалбе из разлога који се , иако у почетку 'релевантни', не могу сматрати и 'довољним' да оправдају трајање притвора од четири године и пет месеци ( до дана подношења уставне жалбе, при чему се подносилац и 2. децембра 2015. године налазио у притвору, дакле укупно шест година и седам месеци, за које време није донета нити првостепена пресуда)“.

Након доношења Одлуке Уставног суда Уж-7145/2013 од 21. јануара 2016. године (експедована из Суда 24. фебруара 2016. године), Виши суд у Београду – Посебно одељење за организовани криминал и Апелациони суд у Београду су притвор, као најтежу меру , укинули оценивши да ће се иста сврха постићи блажом мером – забраном напуштања стана уз примену електронског надзора.

Уставни суд указује на то да Законик о кривичном поступку прописује седам мера за обезбеђење присуства окривљеног ради несметано г вођењ а кривичног поступка , и то су – позивање, довођење, забрана прилажења, састајања и комуницирања са одређеним лицем, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор. Наведене мер е претпостављају различите степене ограничења слобода и права окривљеног лица. Да би се у пракси избегле могуће арбитерности, законодавац је извршио рангирање мера обезбеђења присуства окривљеног према њиховој тежини, по узлазној линији, почев од најблаже. Њихова примена мора се заснивати на три основна општа правила, прво, принципу легалитета који се састоји у обавези надлежног суда да се придржава законом прописаних услова за њихову примену, затим принципу каскадне сврсисходности где се тежа мера, и поред испуњености законских услова, неће применити ако се иста сврха може постићи блажом мером и треће, принципу ограниченог трајања мере, који се огледа кроз два процесна модалитета, тј. мера ће се, у складу са другачијом фактичком ситуацијом, укинути по службеној дужности када престану разлози који су је изазвали, и обавезном процесном супституцијом теже мере, блажом, када се за то стекну одговарајући услови.

Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе био одређен на основу одредб е члана 142. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку , којим је било прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се крије или ако се не може утврдити његова истоветност, или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства ; да је након подизања оптужнице притвор према подносиоцу уставне жалбе надаље продужаван по законском основу из одредаба члана 211. став 1. тач. 3) и 4) Законика о кривичном поступку, којима је прописно да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети ( тачка 3)), односно ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (тачка 4) ). Решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 99/14 од 12. марта 2014. године отклоњен је притворски разлог из тачке 4) става 1. члана 211. Законика о кривичном поступку, те је притвор према њему након тога продужаван због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело (члан 211. став 1. тачка 3) ЗКП).

Уставни суд је надаље утврдио да је решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1. 218/10 од 7. марта 2016. године притвор према подносиоцу уставне жалбе замењен мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора, која је укинута решењем Апелационог суда у Београду Кж2.По1. 219/18 од 11. октобра 2018. године, те према подносиоцу уставне жалбе није одређена нова мера за несметано вођење кривичног поступка прописана одредбама члана 188. ЗКП.

Стога Уставни суд налази да је у току целокупног периода лишења слободе подносиоца – од 4. априла 2009. године до 7. марта 2016. године (притвор), односно до 26. септембра 2016. године (кућни притвор), када је донето овде оспорено другостепено решење, суд брижљиво анализирао све битне околности које су биле од значаја за оцену да ли су и који су то законом прописани услови који су од момента када је заменио меру притвора, мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора, оправдавали примену принудних мера за обезбеђење присуства подносиоца уставне жалбе као окривљеног пред судом. Поред тога што у оспореним решењима нису наведени исти разлози који су послужили као почетни основ за његово притварање, судови су брижљивом оценом свих новонасталих околности уважавајући принцип каскадне сврсисходноси и принцип ограниченог трајања мере притвор као нај тежу мер у заменили блажом мером за коју су оценили да ће остварити исту сврху, дајући, по оцени Уставног суда, уставноправно прихватљиво образложење због који х се даље задржавање окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе у „кућном притвору“ показује као нужна мера за обезбеђење његовог присуства пред судом.

Уставни суд констатује да су судови у оспореним решењима о продужењу мере забране напуштања стана уз примену електронског надзора навели и образложили околности које у својој међусобној повезаности указују да се несметано вођење кривичног поступка може обезбедити мером забране напуштања стана уз забрану комуникације путем телефона и интернета, те забраном да оптужени прима друга лица у стан, уз примену електронског надзора ради контролисања поштовања изречених ограничења, као блажом мером у односу на притвор као теж ом мер ом.

У вези с тим, у образложењу оспореног првостепеног решења је, поред осталог, наведено:

„Међутим, веће је, такође, оценило да све наведене околности више нису таквог интензитета да је неопходно даље задржавање оптуженог М. Л . у притвору, односно да у конкретном слу чају није неопходно да се према овом оптуженом примењује тежа мера, имајући у виду да се иста сврха може постићи блажом мером, односно мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора. Ово посебно када се има у виду временски период који је оптужени провео у притвору, у периоду од 4. априла 2009. године до 7. марта 2016. године, врсту и тежину кривичних дела која су му оптужницом стављена на терет, висину запрећених казни, као и протек времена од предузимања инкриминисаних радњи за које је оправдано сумњив, као и чињеницу да је, иако раније осуђиван за истоврсно кривично дело у односу на кривично дело које му се ставља на терет у овом кривичном поступку, од те осуде протекао дужи низ година (1995. година), затим фаза у којој се налази овај кривични поступак, односно да су у току досадашњег поступка оптужени изнели своје одбране, да је испитан већи број сведока, изведена бројна писана документација, али да је због промене председника већа овај поступак почео изнова, као и чињеницу да је реч о оцу једног малолетног детета, а које околности, према налажењу овог већа, у својој међусобној повезаности указују да се несметано вођење овог кривичног поступка може обезбедити блажом мером односно мером забране напуштања стана уз забрану комуникације путем телефона и интернета, те забраном да оптужени прима друга лица у стан, уз примену електронског надзора ради контролисања поштовања изречених ограничења, због чега је наведена мера продужена за још три месеца.

Приликом доношења своје одлуке, ванпретресно веће је и по службеној дужности, сходно одредби члана 189. ЗКП, у свему сагледало све околности ради доношења одлуке о томе да ли је даља примена мере забране напуштања стана уз електронски надзор неопходна ради даљег вођења кривичног поступка, па је при томе водило рач уна о томе да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером и посебно имало у виду и време које је овај оптужени провео на изреченој мери, па је утврдило да је у овој фази поступка, са свих наведених разлога, мера забране напуштања стана, са забранама комуникације путем телефона и интернета, као и да прима друга лица у стан, уз примену електронског надзора, у односу на овог оптуженог адекватна и довољна гаранција да оптужени М. Л . неће ометати несметано вођење овог кривичног поступка “.

По мишљењу Уставног суда, судови су у оспореним решењима , као што је већ наведено, свеобухватно анализирали примену мере „кућног притвора“ као блаже мере у односу на притвор, те су дали довољне разлоге којима се образлаже постојање особитих околности које указују на оправдану бојазан да ће окривљени боравком на слободи у кратком временском периоду поновити кривично дело. По оцени Уставног суда, дати разлози нису последица арбитрерног и произвољног поступања.

Уставни суд је приликом доношења одлуке посебно имао у виду и да је надлежни суд у даљем току поступка (11. октобра 2018. године) према подносиоцу укинуо меру з абране напуштања стана, односно да је лишење слободе подносиоца престало, иако је првостепени кривични поступак у том тренутку још увек био у току, што такође указује да су надлежни судови у конкретном предмету са посебном пажњом приступали одлучивању о лишењу слободе подносиоца, односно да је основаност његовог даљег задржавања у „кућном притвору“ пажљиво и свестрано разматрана.

Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је продужење мере забране напуштања стана према подносиоцу уставне жалбе било неопходно ради вођења кривичног поступка.

Надаље, за оцену навода уставне жалбе о истакнутој повреди права на ограничено трајање притвора нужно је испитати и то да ли је предметни кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.

Уставни суд је увидом у достављену документацију и одговор Вишег суда у Београду утврдио да је подносилац уставне жалбе до њеног подношења (28. октобра 201 6. године) био лишен слободе седам година и непуних седам месеци, рачунајући од 4. априла 2009. године, када је лишен слободе, од чега је у притвору провео скоро седам година, а у „кућном притвору“ непуних осам месеци, рачунајући од 7. марта 2016. године када му је изречена мера забране напуштања стана, уз примену електронског надзора; да је за то време против подносиоца уставне жалбе и још осам оптужених лица спроведена истрага, подигнута оптужница и да се у току главног претреса спроводио обиман доказни поступак за више кривичних дела за сваког од оптужених, од којих су нека у саизвршилаштву ( кривично дело злочиначко удруживање за сваког од оптужених , више кривичних дела изнуде, кривично дело тешког убиства у саизвршилаштву, кривично дело фалсификовања исправе и кривично дел о недозвољено држање оружја и експлозивних материја ).

Полазећи од тога да из одговора Вишег суда у Београду – Посебно одељење за организовани криминал К.По1. 218/10 од 9. јула 2020. године произлази да је одбрана у току поступка користила сва расположива правна средства како би се предметни кривични поступак одуговлачио, између осталог тако што је поднет велики број захтева за изузеће, од којих је само један био основан , а имајући у виду сложеност предмета одлучивања, Уставни суд је оценио да је Виши суд у Београду поступао у складу са захтевима хитности у притворском предмету , заказујући главни претрес сваког месеца, и то више пута месечно, те предузимајући све законом прописане мере како би се предметни поступак одвијао ефикасно и без ометања, иако до подношења уставне жалбе није донета првостепена пресуда.

Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено зајемчено право подносиоца из члана 31. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13 – Одлука УС , 40/13 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.

7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.

ПРЕДСЕДНИK ВЕЋА

Снежана Марковић, с.р.