Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Гордана Ајншпилер Поповић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Николе Миловановића, Круне Миловановић и Бојана Јојкића, сви х из Панчева, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 19. новембра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Николе Миловановића, Круне Миловановић и Бојана Јојкића и утврђује да је у поступку који је вођен пред Основним судом у Панчеву у предмету К. 399/16 (раније пред истим судом у предмету К. 1756/10) повређено право поднос илаца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије , у вези са правом на живот из члана 24. Устава , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносилаца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 2.000 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Одлуку објавити у „ Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Никола Миловановић, Круна Миловановић и Бојан Јојкић, сви из Панчева, поднели су Уставном суду, 23. марта 2016. године, преко пуномоћника Комитета правника за људска права – YUCOM Београд , уставну жалбу против пресуде Основног суда у Панчеву К. 1756/10 од 7. децембра 2015. године и акта Вишег јавног тужилаштва у Панчеву А. 69/16 од 17. фебруара 2016. године, због повреде права из чл. 24. и 32. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. Устава у поступку који је вођен пред Основним судом у Панчеву у предмету К. 399/16 (раније пред истим судом у предмету К. 1756/10). Уставном жалбом је истакнута и повреда права из чл. 2, 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, а која права јемчи и Устав Републике Србије, те Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Никола Миловановић, Круна Миловановић и Бојан Јојкић, сви из Панчева, поднели су Уставном суду, 3. маја 2017. године, преко пуномоћника Комитета правника за људска права – YUCOM Београд , уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1. 1529/16 од 23. фебруара 2017. године, због повреде права из члана 24. став 1. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. Устава у поступку који је вођен пред Основним судом у Панчеву у предмету К. 399/16 (раније пред истим судом у предмету К. 1756/10).
Имајући у виду да се у обе уставне жалбе оспорава трајање поступка у предмету К. 399/16 у коме су донети оспорени акти, те имајући у виду идентичност навода подносилаца, Уставни суд је уставне жалбе спојио ради јединственог поступања, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13).
Подносиоци изјављуј у уставну жалбу као лица која су у кривичном поступку чије трајање оспоравају, а у коме су донети оспорени акти , има ла својство оштећених.
У уставним жалбама је наведено:
- да је „чињеница да је М.Ј. изгубила живот услед извршења кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези са чланом 251. став 3. у вези става 1. Кривичног законика. Неспорно је да је И.А. осуђен оспореном пресудом Основног суда у Панчеву К. 1756/10 од 7. децембра 2015. године за наведено кривично дело, на казну затвора у трајању од 11 месеци која се извршава у просторијама у којима осуђени станује. Повреда права подносилаца уставне жалбе се огледа у чињеници да је осуђени учинилац кривичног дела услед кога је М.Ј. изгубила живот осуђен на казну испод минималне законом прописане казне, као и чињеници да Тужилаштво није уложило жалбу на овакву пресуду због пропуста Основног јавног тужилаштва у Панчеву“;
- да подносиоци уставне жалбе нису имали право на жалбу против оспорене пресуде, а што је довело до повреде права из члана 36. став 2. Устава;
- да је „поступајући суд првостепену одлуку донео седам година након подизања оптужнице, а десет година након повреде права на живот М.Ј, тако да осим што је одлука донесена арбитрарном применом материјалног права, што је Тужилаштво својим пропуштањем повредило право на једнаку заштиту права и правно средство подносилаца, као и право на делотворни правни лек, сам поступак у коме су подносиоци истакли имовинскоправни захтев је трајао неразумно дуго, при чему оштећени, овде подносиоци уставне жалбе, својим радњама нису допринели дужини трајања поступка“;
- да је подносиоцима уставне жалбе повређено и право на једнакост страна у поступку, као и право на образложену судску одлуку.
Предложили су да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, право на накнаду нематеријалне штете у износу од по 10.000 евра, те да се одлука Уставног суда објави у „Службеном гласнику Републике Србије“ .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе предмета Основног суда у Панчеву К. 399/16 , утврдио следеће чињенице и околности:
Општински суд у Панчеву је 20. фебруара 2007. године донео решење о спровођењу истраге Ки. 908/06 против окривљеног И.А, због кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези члана 251. став 3. у вези става 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05 и 107/05). У току истраге испитан је окривљени, саслушано је више сведока, обављено је једно медицинско вештачење и два допунска вештачења. Оштећени, овде подносиоци уставне жалбе, су 24. маја 2007. године истакли имовинскоправни захтев.
Општинско јавно тужилаштво у Панчеву је 29. октобра 2009. године подигло оптужницу Кт. 1140/06 против окривљеног И.А.
Решењем Основног суда у Панчеву Кв. 225/10 од 6. априла 2010. године одбијен је као неоснован приговор окривљеног И.А. изјављен против оптужнице Општинског јавног тужилаштва у Панчеву Кт. 1140/06 од 16. децембра 2009. године.
Кривични поступак је вођен у предмету К. 1756/10 Основног суда у Панчеву.
У току 2010. и 2011. године главни претрес је одржан седам пута.
У току 2012. године, Основно јавно тужилаштво у Панчеву је актом Кт. 1140/2006-10 од 20. фебруара 2012. године изменило оптужницу, донета је наредба Основног суда у Панчеву К. 1756/10 од 14. марта 2012. године којом је одређено медицинско вештачење и два пута је одржан главни претрес. Поступајући суд је три пута ургирао да се уради писани налаз и мишљење, а по напред наведеној наредби.
Налаз и мишљење Завода за судска вештачења Судскомедицинског одбора Медицинског факулета у Београду су достављени суду 19. јуна 2013. године, након две ургенције поступајућег суда. До краја 2013. године главни претрес је једном одржан, а једном одложен.
Завод за судска вештачења је 3. марта 2014. године доставио допунски налаз и мишљење. До доношења наредбе Основног суда у Панчеву К. 1756/10 од 24. септембра 2014. године, којом је одређено медицинско вештачење, главни претрес је два пута одржан, а два пута одложен.
Судскомедицински одбор Медицинског факултета у Нишу је 5. марта 2015. године доставио налаз и мишљење поступајућем суду.
Главни претрес заказан за 17. јуна 2015. године није одржан. Председник Основног суда у Панчеву је наредбом Су. VIII 292/15 од 8. јула 2015. године наложио поступајућем судији да у најкраћем року предузме све мере за брже спровођење и окончање поступка у предмету К. 1756/10. Након тога, главни претрес је четири пута одржан, док главни претрес заказан за 23. октобра 2015. године није одржан. Главни претрес је почео изнова 16. новембра 2015. године, због измене судећег већа. Такође, на главном претресу одржаном 2. децембра 2015. године јавни тужилац је прецизирао оптужни акт.
Оспореном пресудом Основног суда у Панчеву К. 1756/10 од 7. децембра 2015. године окривљени И.А. је оглашен кривим због извршеног кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези члана 251. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и изречена му је казна затвора у трајању од 11 месеци и мера безбедности забрана вршења позива, делатности и дужности лекара специјалисте опште хирургије у трајању од једне године.
Оспореним актом Вишег јавног тужилаштва у Панчеву А. 69/16 од 17. фебруара 2016. године обавештени су Никола Миловановић и Круна Миловановић да због пропуста Основног јавног тужилаштва у Панчеву, а који је санкционисан дисциплинским поступком, Основно јавно тужилаштво у Панчеву није у законској могућности да изјави жалбу на пресуду Основног суда у Панчеву К. 1756/10 од 7. децембра 2015. године.
Решењем Апелационог суда у Београду Кж.1. 195/16 од 29. марта 2016. године усвојена је жалба браниоца окривљеног, те је укинута пресуда Основног суда у Панчеву К. 1756/10 од 7. децембра 2015. године, а предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.
Основно јавно тужилаштво у Панчеву је актом Кт. 1140/06-10 од 10. маја 2016. године извршило измену диспозитива оптужног предлога.
Кривични поступак је настављен у предмету Основног суда у Панчеву К. 399/16. Главни претрес је одржан 10. јуна 2016. године.
Основно јавно тужилаштво у Панчеву је актом Кт. 1140/06-10 од 17. јуна 2016. године прецизирало оптужни акт. Након тога, главни претрес је одржан три пута, док је једном одложен.
Пресудом Основног суда у Панчеву К. 399/16 од 26. септембра 2016. године окривљени је оглашен кривим због учињеног кривичног дела тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези са чланом 251. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и изречена му је казна затвора у трајању од 11 месеци и мера безбедности забране вршења позива, делатности и дужности лекара специјалисте опште хирургије у трајању од једне године.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Кж.1. 1529/16 од 23. фебруара 2017. године усвојена је жалба браниоца окривљеног, те је преиначена пресуда Основног суда у Панчеву К. 399/16 од 26. септембра 2016. године, тако што је Апелациони суд у Београду окривљеног ослободио од оптужбе.
4. Испитујући постојање претпоставки да одлучује о основаности навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Суд је најпре испитивао да ли је уставна жалба допуштена ratione personae. Уставни суд је пошао од своје досадашње праксе, као и праксе Европског суда за људска права и констатовао да се право на правично суђење и на суђење у разумном року у кривичним поступцима, пре свега, гарантује окривљеном, јер се у том поступку одлучује о оптужбама које се стављају на терет окривљеном, а не о правима и обавезама других учесника у поступку. Стога, оштећени као тужилац, приватни тужилац, а ни оштећени, немају ни Уставом, нити законом зајемчено право да ће се против трећег лица водити кривични поступак и да ће лице које је окривљено бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Из наведеног следи да је у односу на означена лица уставна жалба ratione personae недопуштена и када је реч о истицању повреде права на суђење у разумном року, пошто је ово право само један од елемената права на правично суђење. Међутим, од овог правила постоје изузеци.
Наиме, имајући у виду чињеницу да оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени имају законом прописано право да у кривичном поступку истакну имовинскоправни захтев и да се о њему одлучи, то се наведена лица могу позвати на повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на грађанска права ( видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Борис Стојановски против бивше Југословенске Републике Македоније, представка број 41916/04 , од 6. маја 2010. године, став 36.). У наведеном смислу, оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени могу истицати повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на одлучивање о „ грађанском захтеву“, и то од тренутка када су у том поступку истакли имовинскоправни захтев.
Други изузетак односи се на позитивну обавезу државе која произлази из процесних гаранција права на живот, које је зајемчено чланом 24. Устава, а која се састоји у спровођењу ефикасног поступка у коме ће се расветлити околности под којима је неко лице изгубило живот ( видети пресуде Европског суда за људска права McKerr против Уједињеног Краљевства, представка број 28883/95, од 4. маја 2001. године, став 111 . и Šilih против Словеније, представка број 71463/01, од 9. априла 2009. године, став 202, као и Одлуку Уставног суда Уж-4527/2011 од 31. јануара 2013. године).
У конкретном случају, подносиоци уставне жалбе, као родитељи, односно супруг преминуле М.Ј. оспоравају трајање кривичног поступка у коме су имали својство оштећених , при чему су истакли имовинскоправни захтев, те је Уставни суд оценио да су активно легитимисани за истицање повреде права на суђење у разумном року из члана 32. Устава.
5. Испитујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. Устава , Уставни суд је утврдио да је кривични поступак започео 20. фебруара 2007. године, доношењем решења о спровођењу истраге против окривљеног И.А, да су подноси оци истакли имовинскоправни захтев 24. маја 2007. године у току истраге , као и да је кривични поступак правоснажно окончан 23. фебруара 2017. године, из чега следи да је кривични поступак трајао десет година.
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи , може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. При том е, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, по ступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоце. Међутим, Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чиналаца, десетогодишње трајање предметног кривичног поступка не може се оправдати било којим од претходно наведених чинилаца. Најпре, Уставни суд истиче да је оспорени кривични поступак до доношења првостепене пресуде Основног суда у Панчеву К. 1756/10 од 7. децембра 2015. године (која је укинута решењем Апелационог суда у Београду Кж.1. 195/16 од 29. марта 2016. године) трајао преко осам година и девет месеци, за које време је главни претрес заказан 26 пута и одржан 20 пута, док је шест пута одложен. Затим, у два наврата је постојала дужа неактивност првостепеног суда, јер су се списи предмета налазили код вештака. Иако је првостепени суд упућивао ургенције вештацима, Уставни суд констатује да нису коришћене друге процесне могућности које би допринеле ефикаснијем спровођењу вештачења. Суд констатује да је у конкретном случају, у оспореном кривичном поступку, окривљеном стављено на терет кривично дело тешко дело против здравља људи из члана 259. став 4. у вези са чланом 251. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, односно у кривичном поступку се одлучивало о кривици лекара – окривљеног И.А. за смрт ћерке, односно супруге подносилаца уставне жалбе, због чега је оспорени кривични поступак имао изузетан значај за подносиоце. Поред тога, имајући у виду да је кривични поступак вођен због постојања основане сумње да је извршено кривично дело које је за последицу имало смрт М.Ј, поступајући судови су, са становишта процесног аспекта права на живот, имали обавезу да предузму све мере како би се ефикасно испитале околности под којима је лице изгубило живот.
Уставни суд је имао у виду чињеничну и правну сложеност кривичног поступка – више пута је вршена измена и прецизирање оптужног акта, изведено је више вештачења и допуна вештачења, Основни суд у Панчеву је два пута мериторно пресудио (пресуда К. 1756/10 од 7. децембра 2015. године, која је укинута решењем Апелационог суда у Београду Кж.1. 195/16 од 29. марта 2016. године, као и пресуда К. 399/16 од 26. септембра 2016. године), саслушан је велики број сведока и извршен увид у обимну документацију, али налази да то, у конкретном случају, може бити од значаја само за утврђење висине накнаде нематеријалне штете.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцима уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава у вези права на живот из члана 24. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоцима уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете сваком у износу од по 2.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству (тачка 2. изреке) и објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“ (тачка 3. изреке).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју су подносиоци уставне жалбе претрпели због утврђене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио, са једне стране, дужину трајања кривичног поступка и значај поступка за подносиоце уставне жалбе, а са друге стране, животни стандард грађана у Републици Србији, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права. Уставни суд је, имајући у виду да је повреда права на суђење у разумном року утврђена у вези повреде права на живот, висину накнаде одредио у износу који је изнад износа накнаде нематеријалне штете коју овај суд у својој пракси досуђује када је утврђена само повреда права на суђење у разумном року.
Уставни суд сматра да, у конкретном случају, ниједан новчани износ не може да буде компензација за губитак који су претрпели подносиоци уставне жалбе, али налази да досуђени износ нематеријалне штете, уз објављивање ове одлуке у „Службеном гласнику Републике Србије“, представља правично задовољење подносиоцима због утврђене повреде права.
7. Испитујући уставне жалбе у деловима у којима су оспорене пресуда Основног суда у Панчеву К. 1756/10 од 7. децембра 2015. године, акт Вишег јавног тужилаштва у Панчеву А. 69/16 од 17. фебруара 2016. године и пресуда Апелационог суда у Београду Кж.1. 1529/16 од 23. фебруара 2017. године, Уставни суд је утврдио следеће:
Прво, да је у односу на пресуду Основног суда у Панчеву К. 1756/10 од 7. децембра 2015. године уставна жалба недопуштена, будући да је ова пресуда укинута решењем Апелационог суда у Београду Кж.1. 195/16 од 29. марта 2016. године, чиме је уклоњена из правног поретка.
Друго, да је оспорени акт Вишег јавног тужилаштва у Панчеву А. 69/16 од 17. фебруара 2016. године – обавештење подносиоцима уставне жалбе о разлозима неизјављивања жалбе против прве првостепене пресуде од стране Основног јавног тужилаштва у Панчеву о предузетим мерама због учињеног пропуста, те стога ово обавештење нема елементе појединачног акта којим је одлучивано о праву подносилаца уставне жалбе, због чега не представља акт из члана 170. Устава против кога је дозвољена уставна жалба. Уставни суд додатно указује да је, без обзира на пропуст јавног тужилаштва да изјави наведену жалбу, првостепена пресуда коју су подносиоци уставне жалбе оспоравали укинута и предмет је враћен првостепеном суду на поновни поступак.
Треће, у односу на оспорену пресуду Апелационог суда у Београду Кж.1. 1529/16 од 23. фебруара 2017. године, Уставни суд констатује да се наводима подносилаца образлаже повреда права на правично суђ ење из члана 32. став 1. Устава, и то у односу на једнакост странака у поступку, и права на образложену судску одлуку. Свестан значаја који је за подносиоце уставне жалбе имао кривични поступак у коме је донета оспорена пресуда, као и разумљивог незадовољства правоснажним исходом тог п оступка, Уставни суд указује да, сагласно одредби члана 2. став 1. тачка 9) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13 ), појам „странка“ у кривичном поступку означава тужиоца и окривљеног и да у овом кривичном поступку подносиоци уставне жалбе нису имали својство странке, те стога нису испуњени формалноправни услови за позивање на повреду једнакости странака у поступку. Са друге стране, будући да се право на правично суђење у кривичном поступку јемчи пре свега окривљеном лицу, јер се у том поступку одлучује о оптужбама које су окривљеном стављене на терет, то је једино суд надлежан да одлучи о кривичној оптужби против окривљеног у погледу постојања кривичног дела. Стога се лице које је у кривичном поступку имало положај оштећеног не може позивати на то да му је повређено право на правично суђење тиме што кривични поступак није окончан осудом оптуженог или што оптуженом није изречена одређена кривична санкција. Полазећи од претходно изложеног, Уставни суд је оценио да су детаљно изнети разлози о томе да образложење оспорене пресуде Апелационог суда у Београду „не садржи довољно јасне и конкретне налоге за ослобађајућу одлуку“ ratione personae неспојиви са истакнутом повредом права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је одбацио уставне жалбе у деловима којим а су оспорене пресуда Основног суда у Панчеву К. 1756/10 од 7. децембра 2015. године, акт Вишег јавног тужилаштва у Панчеву А. 69/16 од 17. фебруара 2016. године и пресуда Апелационог суда у Београду Кж.1. 1529/16 од 23. фебруара 2017. године, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић