Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Миливоја Новковића из Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Миливоја Новковића изјављена против решења директора Лесковачког културног центра број 204 од 29. марта 2004. године, решења директора Лесковачког културног центра број 263 од 15. априла 2004. године, пресуде Општинског суда у Лесковцу П. 2652/05 од 7. јула 2006. године, пресуде Окружног суда у Лесковцу Гж. 2410/06 од 4. јануара 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 443/07 од 18. септембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Миливоје Новковић из Лесковца је 27. децембра 2008. године изјавио уставну жалбу против решења директора Лесковачког културног центра број 204 од 29. марта 2004. године, решења директора Лесковачког културног центра број 263 од 15. априла 2004. године, пресуде Општинског суда у Лесковцу П. 2652/05 од 7. јула 2006. године, пресуде Окружног суда у Лесковцу Гж. 2410/06 од 4. јануара 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 443/07 од 18. септембра 2008. године, због повреде права на рад зајемченог одредбама члана 60. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је подносилац уставне жалбе академски сликар са звањем магистра и да је разрешен дужности директора Лесковачког културног центра решењем број 201 од 29. марта 2004. године. Даље је наведено да се суштина повреде Уставом зајемченог права на рад састоји у чињеници да му, пре него што је разрешен дужности директора, није понуђено радно место које одговара његовој стручној спреми, а такво радно место је постојало у Правилнику о унутрашњој организацији и систематизацији послова, али је било попуњено извршиоцима који нису испуњавали услове за рад на том радном месту. Предложио је да Уставни суд поништи решење директора Лесковачког културног центра број 204 од 29. марта 2004. године и решење директора Лесковачког културног центра број 263 од 15. априла 2004. године. Полазећи од суштине уставне жалбе, Уставни суд је сматрао да подносилац оспорава и пресуде донете у парничном поступку П. 2652/05 вођеном пред Општинским судом у Лесковцу, чији је предмет био поништај оспорених решења туженог Лесковачког културног центра.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Разматрајући уставну жалбу изјављену против оспорених аката, Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Оспореним решењем директора Лесковачког културног центра број 204 од 29. марта 2004. године, у ставу првом изреке је констатовано да је решењем Скупштине општине Лесковац број 06-7/04-01 од 22. марта 2004. године Миливоје Новковић – овде подносилац уставне жалбе, разрешен дужности директора Лесковачког културног центра, док је у ставу другом утврђено да он не може бити распоређен на радно место у Лесковачком културном центру које одговара његовој стручној спреми и радним способностима, јер такво слободно радно место не постоји у Правилнику о унутрашњој организацији и систематизацији послова, па му од 20. априла 2004. године престаје радни однос у Лесковачком културном центру.
Поступајући по изјављеном приговору подносиоца уставне жалбе, директор Лесковачког културног центра је донео оспорено решење број 263 од 15. априла 2004. године којим је приговор одбио као неоснован. У образложењу решења је, између осталог, наведено да члан 70. став 1. Закона о радним односима у државним органима предвиђа само могућност, а не и обавезу распоређивања на радно место које одговара стручној спреми и радним способностима лица разрешеног функције, као и да у Правилнику о унутрашњој организацији и систематизацији послова нема слободног радног места на које би подносилац са својом стручном спремом евентуално могао да буде распоређен.
Оспореном пресудом Општинског суда у Лесковцу П. 2652/05 од 7. јула 2006. године одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се поништи решење директора Лесковачког културног центра број 204 од 29. марта 2004. године и решење директора Лесковачког културног центра број 263 од 15. априла 2004. године, као и да се обавеже тужени да врати тужиоца на раније радно место, те да му се исплате неисплаћене зараде и припадајући доприноси.
Оспореном пресудом Окружног суда у Лесковцу Гж. 2410/06 од 4. јануара 2007. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца и потврђена ожалбена пресуда Општинског суда у Лесковцу П. 2652/05 од 7. јула 2006. године.
Оспореном пресудом Врховног суда Србије Рев. II 443/07 од 18. септембра 2008. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца изјављена против пресуде Окружног суда у Лесковцу Гж. 2410/06 од 4. јануара 2007. године у делу тужбеног захтева који се односи на поништај решења о престанку радног односа и захтеву за враћање на рад, док је ревизија одбачена као недозвољена у делу који се односио на одлуку о тужбеном захтеву за накнаду штете за неисплаћене зараде, уплату доприноса за пензијско, инвалидско и здравствено осигурање, као и осигурање у случају незапослености. У образложењу ревизијске пресуде је, између осталог, наведено да у поступку није учињена битна повреда парничног поступка из члана 361. став 2. тачка 9) Закона о парничном поступку на коју Врховни суд пази по службеној дужности, као ни битна повреда одредаба парничног поступка из члана 360. став 1. Закона о парничном поступку на коју је указано у ревизији. Даље је наведено да је тужилац одлуком скупштине јединице локалне самоуправе разрешен функције директора, а директор туженог је овлашћено лице за доношење одлуке о престанку радног односа тужиоцу, као и да тужени у време престанка радног односа тужиоца није имао слободно радно место на које би могао распоредити тужиоца са његовом стручном спремом и радним искуством. Даље је оцењено да су нижестепени судови правилно оценили да је одлука туженог којом је тужиоцу престао радни однос законита, јер је заснована на одредби члана 2. став 1. и одредбама члана 70. Закона о радним односима у државним органима ("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05), као и на основу одредбе члана 120. став 1. тачка 1. Закона о раду ("Службени гласник РС", бр. 70/01 и 73/01) важећег у време доношења спорних одлука.
4. Одредбама члана 60. Устава, поред осталог, јемчи се право на рад, у складу са законом (став 1.) и утврђује да свако има право на слободан избор рада (став 2.), да су свима под једнаким условима доступна сва радна места (став 3.), те да свако има право на правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа (став 4.).
Одредбом члана 23. Закона о јавним службама ("Службени гласник РС", бр. 42/91 и 71/94), која је важила у време настанка спорног односа, било је прописано да у се погледу права, обавеза и одговорности запослених у установи из члана 3. став 1. овог закона, примењују прописи о запосленим у државним органима, ако законом није друкчије одређено.
Одредбама Закона о о радним односима у државним органима ("Службени гласник РС", бр. 48/91, 66/91, 44/98, 49/99, 34/01, 39/02, 49/05 и 79/05) било је прописано: да о правима, обавезама и одговорностима утврђеним овим законом запослених и постављених, односно изабраних лица у државном органу одлучује функционер који руководи државним органом, ако овим законом није друкчије утврђено (члан 2. став 1.); да се изабрано лице на сталној функцији (судија, јавни тужилац) које буде разрешено функције и постављено лице које по истеку мандата не буде поново постављено, или које у току трајања мандата буде разрешено, могу распоредити на радна места у истом органу која одговарају њиховој стручној спреми и радним способностима, као и да уколико се изабрано односно постављено лице не може распоредити на начин из става 1. овог члана или не прихвати радно место на које је распоређено, престаје му радни однос (члан 70. ст. 1 и 2.).
5. Уставни суд налази да оспореним актима није повређено право подносиоца на рад из члана 60. Устава, имајући у виду да су оспорене пресуде, донете у парничном поступку који је за предмет имао поништај оспорених решења директора Лесковачког културног центра, засноване на чињеничном стању које је утврђено на основу доказног поступка спроведеног у складу са законским одредбама. Поред тога, Уставни суд оцењује да су редовни судови своје одлуке засновали нa одредбама члана 2. став 1. и члана 70. Закона о радним односима у државним органима, дајући при томе детаљне и јасне разлоге за своје одлучивање које Уставни суд не сматра произвољним. Дакле, оспорене пресуде су засноване на примењеном релевантном материјалном праву. Тврдња подносиоца уставне жалбе да му је оспореним пресудама повређено право на правну заштиту за случај престанка радног односа представља израз његове субјективне оцене о погрешно утврђеном чињеничном стању и погрешној примени материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди Уставом зајемченог права, посебно имајући у виду да тужени у време када је подносиоцу уставне жалбе престао радни однос није имао слободно радно место на које би се могао распоредити подносилац са његовом стручном спремом и радним способностима.
Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови, у границама својих надлежности, након поступка спроведеног у складу са законским одредбама, те да се оспорене пресуде заснивају на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног материјалног права.
Поред тога, Уставни суд напомиње да су редовни судови у три инстанце испитали основаност тужбеног навода подносиоца уставне жалбе из тужбе, те утврдили да му је на законит начин престао радни однос. Подносилац повреду права на рад, у суштини, види у томе што су редовни судови, наводно, погрешно утврдили чињенично стање и погрешно применили материјално право. Међутим, Уставни суд није нашао било какве елементе који би упућивали на произвољност судова код утврђивања чињеничног стања и примене материјалног права. Због тога, Уставни суд закључује да су наводи подносиоца о повреди права на рад, неосновани.
На основу изложеног, Уставни суд је нашао да оспореним актима није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад зајемчено одредбама члана 60. ст. 1. и 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић