Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. Л . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 29. октобра 20 20. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Р. Л . и утврђује се да су актом Трећег основног суда у Београду Кпп. 331/17 – Кв. 820/17 од 28. септембра 2017. године подносиоцу уставне жалбе повређена прав а из члана 27. став 3. и члана 30. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. Л . из Београда је, 3. новембра 2017. године , преко пуномоћника М. Џ , адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против акта Трећег основног суда у Београду Кпп. 331/17 – Кв. 820/17 од 28. септембра 2017. године, због повреде права из чл. 27. и 30. Устава Републике Србије и члана 36. став 2. Устава .
Подносилац у уставној жалби наводи да је решењем Трећег основног суда у Београду Кпп.Д. 158/17 од 20. септембра 2017. године према њему одређен притвор на основу члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку. Подносилац даље наводи да је против решења о одређивању притвора његов бранилац изјавио жалбу, сматрајући да разлози за одређивање притвора не стоје. Подносилац истиче да је „веће из члана 21. став 4. ЗКП грубо прекршило Уставом загарантована права, тиме што је нашло да је беспредметно одлучивати о предметној жалби, и о томе обавестило његовог браниоца актом Трећег основног суда у Београду Кпп. 331/17 – Кв. 820/17 од 28. септембра 2017. године“. Подносилац истиче и да околност да је подигнута оптужница, као и то што је суд одлучивао о притвору по службеној дужности (што је наведено као разлог за неодлучивање о жалби), није ни у каквој вези са изосталим решењем на жалбу одбране.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји , утврди повреду означених права и поништи оспорени акт.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Решењем Трећег основног суда у Београду Кпп.Д. 158/17 од 20. септембра 2017. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, који му се рачунао од 19. септембра 2017. године, када је лишен слободе, и који је по овом решењу могао трајати најдуже 30 дана, рачунајући од дана лишења, а због постојања основане сумње да је извршио кривично дело разбојништво из члана 206. став 1. Кривичног законика.
Бранилац окривљеног је против наведеног решења о одређивању притвора изјавио жалбу 25. септембра 2017. године.
Решењем Трећег основног суда у Београду К. 673/17 – Кв. 828/17 од 28. септембра 2017. године према окривљеном је на основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП продужен притвор за 30 дана.
Трећи основни суд у Београду је 28. септембра 2017. године упутио допис Кпп. 331/17 – Кв. 820/17 (акт оспорен уставном жалбом) браниоцу окривљеног, у коме је наведено: „Обавештавамо Вас да је на седници већа одржаној дана 28. септембра 2 017. године, у већу састављеном …, у кривичном предмету окривљеног Р . Л, због кривич ног дела разбојништво из члана 206. став 1. Кривичног законика, поводом Ваше жалбе изјављене дана 25. септембра 2017. године против решења дежурног судије за претходни поступак Трећег основног суда у Београду Кпп.Д. 158/17 од 20. септембра 2017. године, којим је према окривљеном Р. Л . одређен притвор, веће нашло да је беспредметно одлучивати о наведеној жалби, имајући у виду да је дана 27. септембра 2017. године, јавни тужилац Трећег основног јавног тужилаштва у Београду подигао оптужницу Кт. 3496/17 – Кто. 805/17, те је кривично веће по службен ој дужности, на основу члана 334. ЗКП, дана 28. септембра 2017. године, преиспитало даље постојање разлога за притвор према окривљеном Р. Л“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19 ) је прописано: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче и ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тач. 2) и 3)); да о одређивању притвора одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (члан 212. став 1.); да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.), да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу, да жалба не задржава извршење решења и да се одлука о жалби доноси у року од 48 часова (члан 214.).
5. Уставни суд је, пре свега, констатовао да се одредбом члана 27. став 3. Устава јемчи лицу лишеном слободе, па тиме и притвореном лицу, поред осталог, да ће суд хитно одлучити о законитости лишења слободе.
Међутим, уставотворац се није задржао на наведеној гаранцији, већ је одредбом члана 30. став 3. Устава зајемчио притвореном лицу да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, жалбу на решење којим му је одређен притвор изјавио преко браниоца 25. септембра 2017. године, а да Трећи основни суд у Београду о изјављеној жалби не само да није одлучио у Уставом утврђеном року од 48 часова, него о жалби није уопште одлучио, већ је дописом обавестио браниоца подносиоца да је о његовој жалби „беспредметно одлучивати“, будући да је у међувремену против подносиоца подигнута о птужница, односно, да је притвор према њему продужен.
Сагласно изложеном, Уставни суд је утврдио да су актом Трећег основног суда у Београду Кпп. 331/17 – Кв. 820/17 од 28. септембра 2017. године подносиоцу уставне жалбе повређен а прав а из члана 27. став 3. и члана 30. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у првом делу изреке.
Имајући у виду претходно утврђене повреде права, Уставни суд није посебно разматрао истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
6. Коначно, у односу на истакнуте повред е права из члана 27. ст. 1, 2. и 4. и члана 30. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд и овог пута указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога и пружања доказа на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.