Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. К . и С . Н, обојице из Сарајева, Босна и Херцеговина , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Ср бије, на седници Већа одржаној 29. октобра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. К . и С . Н . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7 211/15 од 26. јуна 201 7. године и пресуде Врховног касационог суда Рев. 2957/2017 од 23. маја 2018. године због повреде права на правично суђење и права за накнаду штете, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 35. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. К . и С . Н , обојиц а из Сарајева , Босна и Херцеговина, изјавили су Уставном суду, 13. октобра 201 7. године, уставну жалбу, допуњену 16. септембра 2019. године, преко пуномоћника Т. Д, адвоката из Београда, против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7211/15 од 26. јуна 2017. године и пресуде Врховног касационог суда Рев. 2957/2017 од 23. маја 2018. године, због повреде начела и права утврђених одредбама чл. 25, 32, 35. и 36. Устава Републике Србије.
Подносиоци уставне жалбе наводе да су поднели тужбу против Републике Србије – Министарства унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете због тортуре коју су над њима извршили припадници означеног Министарства, те да је Апелациони суд у Београду донео оспорену пресуду којом је правноснажно одбио као неоснован е њихове тужбен е захтев е. Подносиоци сматрају да је другостепени суд пропустио да своју одлуку образложи са јасним и разумљивим разлозима, што је довел о до повреде права на правично суђење. По њиховом мишљењу, другостепени суд је произвољно тумачио налаз и мишљење вештака, чиме је извео потпуно различит закључак од првостепеног суда на основу истог чињеничног стања. Такође сматрају да је произвољан закључак о томе да, у конкретном случају , нема места примени тзв. привилегованог рока застарелости из члана 377. Закона о облигационим односима, што је довело до различитог третмана у односу на припаднике бивше Југословенске Народне Армије. Подносиоци указују и на то да је Апелациони суд морао имати у виду обавезе које је Република Србија преузела ратификацијом међународних документа у тој области и специфичну природу кршења права и слобода подносилаца као припадника бошњачке националне мањине, износећи и тврдњу о „неделотворности тужбе за накнаду штете“.
Подносиоци су допуном уставне жалбе од 16. септембра 2019. године оспорили и пресуду Врховног касационог суда Рев. 2957/2017 од 23. маја 2018. године. Предложили су да Суд усвоји жалбу и утврди повреду наведених начела и права зајемчених Уставом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужиоци А. К . и С . Н , овде подносиоци уставне жалбе, поднели су 20. децембра 2007. године Првом општинском суду у Београду тужбу против тужене Републике Србије – Министарства унутрашњих послова, ради накнаде нематеријалне штете настале радњама органа тужене. У тужби је, поред осталог, наведено: да су припадници Министарства унутрашњих послова у току 1995. године тужиоце , када су прешли у Републику Србију, одвели у „логоре“ где су их испитивали и мучили; да су тужиоци критичном приликом претрпели страх, физичке болове, као и душевне болове због повреде права личности, а дошло је и до умањења животних активности.
Први основни суд у Београду (у даљем тексту: Основни суд) донео је 8. јула 201 5. године пресуду П. 22986/13 којом је: у ставу првом изреке делимично усвојио тужбене захтев е и обавезао тужену да тужиоцима на име претрпљених душевних болова због умањења животне активности исплати одређене износе ; у ставу другом изреке одбио је као неосноване тужбене захтеве тужилаца преко досуђених износа из става првог изреке; у ставу трећем изреке одбијени су као неосновани тужбени захтеви којима су тужиоци тражили да им тужена исплати одговарајуће новчане износе на име накнаде нематеријалне штете због претрпљеног страха и физичких болова; у ставу петом изреке је одлучено о трошковима парничног поступка.
Апелациони суд у Београду (у даљем тексту: Апелациони суд) је оспореном пресудом Гж. 7211/15 од 26. јуна 2017. године, у ставу првом изреке, одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио првостепену пресуду у ставу трећем изреке; у ставу другом изреке преиначио је првостепену пресуду у првом ставу изреке и тужбен е захтев е у том делу у целини одбио као неоснован е; у ставу трећем изреке је преиначио став четири изреке првостепене пресуде којим је одлучено о трошковима поступка. У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено да из утврђеног чињеничног стања произлази: да су тужиоци августа 1995. године, са већим бројем других лица, са подручја Жепе из Босне и Херцеговине избегли на територију Републике Србије где су смештени у прихватни центар у коме су боравили до 10. априла 1996. године; да је медицинским вештачењем утврђено да је С. Н . смештањем у прихватни центар трпео страх јаког интензитета у трајању од три месеца, страх средњег интензитета у трајању од четири месеца , а страх слабог интензитета у трајању од један до два месеца ; да је А . К . трпео страх јаког интензитета у трајању од четири месеца, страх средњег интензитета у трајању од пет месец и, а страх слабог интензитета у трајању од један до два месеца ; да су због претрпљеног страха обојица обол ела од посттрауматског стресног поремећаја (у даљем тексту: ПТСП), због чега је С. Н. умањена животна активност од 17%, а А. К . 25%; да је болест коначан облик добила 26. септембра 2008. године, односно 5. децембра 2007. године, када је то констатовано у њиховим здравственим картонима; да је из исказа вештака утврђено да су оба тужиоца оболела од ПТСП још 1995. године; да акутно стање те болести траје шест месеци, а да после шест месеци болест прелази у хроничну фазу , када њено побољшање више није могуће; да је тужба поднета 20. децембра 2017. године, а како је умањење животне активности код тужилаца због обољења ПТСП наступило још 1996. године, када је болест попримила хронич ан облик, то су захтеви за накнаду нематеријалне штете застарели на основу члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима ; да у конкретном случају нема места примени члана 377. Закона о облигационим односима, јер у парничном поступку није доказано да је штета извршена кривичним делом.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 2957/2017 од 23. маја 2018. године одбијена је као неоснована ревизија ту жилаца изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 7211/15 од 26. јуна 2017. године.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да је физички и психички интегритет неповредив и да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (члан 35. став 2.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) (у даљем тексту: ЗОО), које су од значаја за одлучивање, прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција (члан 172. став 1.); да за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (члан 200.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, те да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у делу у коме подносиоци указују на повреду права на правично суђење, Уставни суд је подсећа да подносиоци своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснивају на произвољном тумач ењу налаз а и мишљењ а вештака, произвољној примени меродавног права, те на чињеници да је другостепени суд пропустио да своју одлуку образложи са јасним и разумљивим разлозима.
С тим у вези, насупрот тврдњама подносилаца, Уставни суд налази да су оспорене пресуд е заснован е на јасном, образложеном и уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права. Наиме, у образложењима је наведено да су, у конкретном случају, подносиоци због психичког и физичког малтретирања службених лица тужене психички оболе ли, чије се последице не могу санирати, а да је рок застарелости потраживања накнаде штете прописан чланом 376. ЗОО почео да тече оног тренутка када је болест ПТСП добила свој коначни облик – преласком из акутне у хроничну фазу (током 1996. године) . У ситуацији када је тужба поднета 20. децембра 2007. године, закључак Апелационог суда и Врховног касационог суда да је застарело потраживање накнаде штете подносилаца уставне жалбе се не исказује ни као произвољан, нити арбитреран. Уставни суд указује да је у више својих одлука прихватио закључке редовних судова да се рок застарелости накнаде штете по основу претрпљених душевних болова због умањења животне активности, рачуна од тренутка када је болест (психичка) из акутне фазе прешла у хроничну фазу и тако попримила облик коначног стања, без обзира на чињеницу када је то констатовано од стране лекара, што лечење оштећеног није завршено и што може трајати до краја његовог живота (видети нпр. Одлуку Уж-5761/2014 од 19. маја 2016. године). Стога је, Уставни суд оценио да су неосновани наводи уставне жалбе да су оспорене пресуд е донете произвољн им тумачењем налаза и мишљења вештака, односно произвољном применом материјалног права, те да је њима повређено право подноси лаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава.
Што се тиче навода да оспорена другостепена пресуда не испуњава стандарде образложене судске одлуке, Уставни суд указује да се једна од гаранција из члана 32. став 1. Устава, која није изричито предвиђена, односи и на обавезу суда да образложи своју одлуку. Странка има право да буде упозната са ставовима на којима је суд засновао своју одлуку, и то право је праћено дужношћу суда да изнесе разлоге своје одлуке, који представљају јемство објективности суђења којом се спречавају злоупотребе. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке, али судови морају образложити своју одлуку тако што ће навести јасне и разумљиве разлоге на којима су ту одлуку засновали. Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског суда за људска права у предмету Van der Hurk против Холандије, представка број 16034/90, одлука од 19. априла 1994. године, § 61.). Дакле, за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли је суд редовног/ванредног правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета.
Примењујући наведено на конкретан случај, а имајући у виду да је Уставни суд већ оценио да оспорена пресуда садрж и довољно и јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу релевантних одредаба закона, као и да је иста преиспитана у поступку по ревизији, то се ни наводи о повреди права на образложену судску одлуку не исказују као уставноправно прихватљиви са становишта права на правично суђење.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава .
Повреду права на накнаду штете из члана 35. став 2. Устава подносиоци уставне жалбе заснивају на наводима који се, у суштини, односе на повреду права на правично суђење, те како је Уставни суд претходно закључио да оспорен им пресудама није повређено право из члана 32. став 1. Устава, то су неосноване и тврдње о повреди означеног права.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у овом делу одбио као неосновану уставну жалбу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) и одлучио као у првом делу изреке.
6. Разматрајући наводе о повреди одредаба члана 25. Устава, Уставни суд подсећа да означене одредбе гарантују неповредивост физичког и психичког интегритета и јемче да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању. Наведена јемства се у односу на представнике државних органа огледају првенствено у обавези да се уздрже од радњи којима се повређује психички и физички интегритет лица које се налази у притвору или на издржавању казне затвора, односно да се уздрже од излагања тог лица мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, а чиме се осигурава поштовање материјалног аспекта овог права. С друге стране, постоји позитивна обавеза надлежних државних органа која подразумева да надлежни државни орган, у случају постојања јасних индиција да је лице које се налази у притвору или на издржавању казне затвора било изложено неком од облика злостављања, спроведе делотворну, темељну, брзу и независну истрагу која би требало да осигура идентификовање и кажњавање одговорних лица (видети, поред осталих, пресуду Европског суда за људска права у предметима Станимировић против Србије, представка број 26088/06, од 18. октобра 2011. године, ст. 39. и 40.). Ипак, са аспекта Европског суда за људска права, када постоје наводи о нападу или злостављању у притвору или затвору, правни лек који би треба ло да буде исцрпљен за потребе члана 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода углавном ће бити грађанска тужба за одштету. Имајући у виду наведено, као и чињеницу да су подносиоци уставне жалбе у парници поднели тужбене захтеве за накнаду штете, који су одбијени као неосновани, јер су потраживања накнаде штете застарела, то није могло доћи ни до повреде члана 25. Устава, јер се право на успех у таквом поступку не може гарантовати, уколико за то није било законског основа.
Поред тога, Уставни суд указује и на одлуку у предмету Ахмет Каменица и други против Србије, представка број 4159/15, од 4. октобра 2016. године, у коме је Европски суд за људска права нашао да је недопуштена (неблаговремена) представка подносилаца, међу којима је су били и овде подносиоци уставне жалбе, поднета због повреде чл. 3, 6. и 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода због непостојања делотворне истраге њиховог наводног мучења (везаног за исти животни догађај). У образложењу те одлуке је наведено да су подносиоци представке поднели кривичну пријаву Тужилаштву за ратне злочине 6. септембра 2011. године – 16 година након спорних догађаја. С обзиром на датум подношења кривичне пријаве, Европски суд за људска права је указао да је застарелост спречила кривично гоњење било ког дела, уз изузетак ратних злочина, налазећи због тога да је представка поднета ван рока, те самим тим и недопуштена.
Што се тиче навода везаних за повреду права на једнаку заштиту права, а у којима је истакнуто да су судови у парницама по тужбама припадника бивше Југословенске народне армије, вођеним ради накнаде тзв. ратне штете применили привилеговани рок застарелости потраживања накнаде штете из члана 377. став 1. Закона о облигационим односима, Уставни суд указује да је у тим случајевима примењиван привилеговани рок застарелости управо из разлога што је у таквим случајевима било немогуће водити кривични поступак против непосредних штетника због извршења кривичног дела оружана побуна, јер су та лица била недоступна органима кривичног гоњења. Дакле, Уставни суд оцењује да није дошло до повреде права из члана 36. став 1. Устава, јер се означени наводи подносилаца заснивају на погрешној перцепцији постојања чињеничног и правног идентитета између предметног парничног поступка и парница вођених ради накнаде тзв. ратне штете.
Подносиоци уставне жалбе п овреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, у суштини, заснивају на тврдњи о „неделотворности тужбе за накнаду штете“. Међутим, Уставни суд указује да су подносиоци у предметном поступку имали и искористили не само право на жалбу против првостепене пресуде, о којој је одлучио надлежан апелациони суд, чиме им је омогућено остваривање Уставом зајемченог права на правно средство, јер је првостепена пресуда преиспитана од стране надлежног вишег суда, већ и право на ревизију, о којој је такође одлучено у меритуму. То што су подносиоци уставне жалбе незадовољни кона чним исходом парничног поступка не може бити доказ о „неделотворности тужбе за накнаду штете“, нити утицати на постојање повреде права на правно средство, посебно у ситуацији када је Уставни суд нашао да оспорен им пресудама није повређено право на правично суђење.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.