Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Раденка Станковића из Осеченице, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Раденка Станковића изјављена против пресуде Општинског суда у Ваљеву П1. 443/03 од 27. јануара 2006. године, пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 4/07 од 29. марта 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1023/07 од 3. априла 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Раденко Станковић из Осеченице је 25. јуна 2008. године, преко пуномоћника - адвоката Радомира Спасојевића из Ваљева, изјавио уставну жалбу против пресуде Општинског суда у Ваљеву П1. 443/03 од 27. јануара 2006. године, пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 4/07 од 29. марта 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. II 1023/07 од 3. априла 2008. године, због повреде права на рад зајемченог одредбама члана 60. Устава Републике Србије.
У уставној жалби се наводи да је оспореним пресудама ускраћено право подносиоца уставне жалбе на заштиту у случају престанка радног односа. Подносилац сматра да се првостепена пресуда заснива на доказу на коме није могла бити заснована - фотокопији контролног листа на коме су примедбе дописане другом оловком, а оригинал контролног листа није достављен суду од стране туженог, иако је то прописано одредбама Закона о парничном поступку. Подносилац сматра да су одредбама Колективног уговора туженог на које се позвао Врховни суд Србије у оспореној пресуди предвиђене повреде радних обавеза за које се може истаћи мера престанка радног односа, али тим одредбама није регулисан дисциплински поступак за који је суд требао да утврди да ли је спроведен на правилан и законит начин. Предложио је да Уставни суд поништи као незаконите оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
Одредбама члана 60. Устава, поред осталог, јемчи се: право на рад, у складу са законом (став 1.) и утврђује да свако има право на слободан избор рада (став 2.) и да свако има право на правичну накнаду за рад и на правну заштиту за случај престанка радног односа (став 4.)
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Одлучујући о основаности уставне жалбе изјављене против оспорених аката, Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Оспореном пресудом Општинског суда у Ваљеву П1. 443/03 од 27. јануара 2006. године одбијен је тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, којим је тражио да се пониште као незаконита решења директора туженог послодавца број 01-3/81 од 7. новембра 2001. године и Управног одбора туженог број 01-3728/1 од 4. децембра 2001. године, те да се обавеже тужени да тужиоца врати на одговарајуће радно место и да му призна сва права из радног односа. У образложењу пресуде је, између осталог, утврђено да је тужилац био радник туженог на радном месту кондуктера, да му је оспореним решењима изречена дисциплинска мера престанак радног односа, те да му је ова дисциплинска мера изречена због тога што је 26. августа 2001. године, када је радио као кондуктер на релацији Смедерево – Зворник, незаконито располагао средствима предузећа тако што је од двоје путника М. Ј. и Р. М. који су путовали на релацији Селевац – Младеновац наплатио карте за превоз у износу од по 45 динара, а карте није издао, већ је то учинио тек по налогу теренских контролора, чиме је учинио повреде радне обавезе предвиђене одредбама Колективног уговора туженог. Првостепени суд је утврдио да тужени у дисциплинском поступку није правилно и потпуно утврдио чињенично стање које се односи на повреду радне обавезе тужиоца, конкретно да је противправно прибавио материјалну корист на штету туженог, с обзиром да је суд утврдио да тужилац није узео новац за две карте од путника, нити их је издао. Суд је овакав закључак извео из чињеничног стања утврђеног на основу увида у релевантне писмене документе, саслушања тужиоца као странке, саслушања сведока – контролора З. М. и А. Р, као и сведока путника којима карте нису биле издате и наплаћене приликом уласка у аутобус М. Ј. и Р. М. С обзиром на утврђено чињенично стање, суд је закључио да тужилац није путницима издао карте приликом уласка у аутобус, нити пак до прве следеће станице, на шта је обавезан у смислу члана 42. Правилника о посади возила, што је њему као дугогодишњем кондуктеру и рачунополагачу морало бити познато, већ је то урадио по налогу контролора и у поступку контроле која га је затекла да седи, а не да наплаћује карте, поготово имајући у виду чињеницу да није било гужве у аутобусу. Даље је наведено да је тужилац грубом непажњом учинио повреду радне обавезе - неизвршавањем и неуредним и неквалитетним извршењем посла на који је запослени распоређен.
Оспореном пресудом Окружног суда у Ваљеву Гж1. 4/07 од 29. марта 2007. године одбијена је као неоснована жалба тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против пресуде Општинског суда у Ваљеву П1. 443/03 од 27. јануара 2006. године и провостепена пресуда је потврђена. У образложењу пресуде је, између осталог, наведено да је првостепени суд правилном оценом исказа сведока и тужиоца као парничне странке правилно и потпуно утврдио чињенично стање и правилно применио материјално право налазећи да је тужбени захтев тужиоца неоснован. Такође, Окружни суд у Ваљеву је оценио да чињеница да ли су контролори у контролни лист уписали примедбе у погледу неправилног рада тужиоца, не утиче на правилност првостепене пресуде, с обзиром да из дисциплинских списа произлази да су контролори поднели пријаву о учињеној повреди радне обавезе од стране тужиоца.
Поступајући по ревизији тужиоца, Врховни суд Србије је оспореном пресудом Рев. II 1023/07 од 3. априла 2008. године одбио као неосновану ревизију изјављену против пресуде Окружног суда у Ваљеву Гж1. 4/07 од 29. марта 2007. године. У образложењу ревизијске пресуде, inter alia, наведено је да су нижестепени судови правилно закључили да понашање туженог од 26. августа 2001. године представља повреду радних обавеза учињену из грубе непажње прописане одредбом члана 8. тачка 8. и члана 10. став 1. тачка 1. Колективног уговора о изменама и допунама Колективног уговора туженог, за које се може изрећи мера престанка радног односа у складу са одредбама члана 101. став 1. тачка 1. Закона о радним односима.
4. Одредбама Закона о радним односима (''Службени гласник РС'', бр. 55/96, 28/01, 43/01 и 70/01), који је био на снази у време настанка спорног односа, било је прописано: да се за повреде радних обавеза запосленом може изрећи једна од следећих дисциплинских мера - новчана казна или престанак радног односа (члан 88.); да се престанак радног односа, поред осталог, изриче за повреде радне обавезе која се састоји у неблаговременом, несавесном и немарном извршавању радних дужности и обавеза, као и незаконитом располагању средствима; (члан 101. став 1. тач. 1) и 2)); да запослени који није задовољан отказом уговора о раду, односно коначним решењем надлежног органа којим је одлучено о његовом праву, обавези или одговорности, има право да покрене спор код надлежног суда ради заштите својих права, у року од 15 дана од дана достављања отказа уговора о раду, односно решења (члан 114. став 1.).
5. Уставни суд налази да оспореним пресудама Општинског суда у Ваљеву П1. 443/03 од 27. јануара 2006. године, Окружног суда у Ваљеву Гж1. 4/07 од 29. марта 2007. године и Врховног суда Србије Рев II 1023/07 од 3. априла 2008. године, није повређено уставно право подносиоца на рад из члана 60. Устава.
Уставни суд оцењује да су редовни судови у три инстанце испитали основаност тужбених навода и постављеног тужбеног захтева, те утврдили да је тужиоцу на законит начин престао радни однос. Оспорене пресуде су засноване на чињеничном стању које је утврђено на основу доказног поступка спроведеног у складу са законским одредбама у коме је, између осталог, извршен увид у релевантне писмене доказе, саслушани сведоци - контролори З. М. и А. Р, као и путници којима карте нису биле наплаћене приликом уласка у аутобус - М. Ј. и Р. М. и саслушан тужилац као парнична странка. Даље, редовни судови су своје одлуке засновали на одредбама члана 88. и члана 101. став 1. тач. 1) и 2) Закона о радним односима, члана 8. тачка 8) и члана 10. тачка 1) Колективног уговора о изменама и допунама Колективног уговора туженог, те члана 42. Правилника о посади возила туженог, дајући при томе детаљне и јасне разлоге за своје одлучивање које Уставни суд не сматра произвољним, посебно имајући у виду да оспорене пресуде нису засноване на спорној фотокопији контролног листа на коју се позива подносилац у уставној жалби, већ на другим непосредним доказима изведеним током главне расправе. Дакле, Уставни суд налази да су оспорене пресуде засноване на примењеном релевантном материјалном праву.
Подносилац уставне жалбе повреду права на рад, односно правну заштиту за случај престанка радног односа види у томе што су редовни судови, наводно, погрешно утврдили чињенично стање и погрешно применили материјално право. Међутим, Уставни суд није нашао било какве елементе који би упућивали на арбитрерност судова код утврђивања чињеничног стања и примене меродавног материјалног права, те је закључио да су наводи подносиоца о повреди Уставом зајемченог права на рад неосновани.
На основу изложеног, Уставни суд налази да оспореним пресудама Општинског суда у Ваљеву П1. 443/03 од 27. јануара 2006. године, Окружног суда у Ваљеву Гж1. 4/07 од 29. марта 2007. године и Врховног суда Србије Рев. II 1023/07 од 3. априла 2008. године није повређено право подносиоца уставне жалбе на рад зајемчено одредбом члана 60. Устава, због чега је уставну жалбу као неосновану одбио.
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 45. тачка 9) и члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић