Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби малолетног И. Х, чији је законски заступник мајка А . Х, обоје из Суботице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. октобра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба малолетног И. Х . изјављена против решења Вишег суда у Суботици Квм. 5/17 од 11. јула 2017. године и Апелационог суда у Новом Саду Кжм2. 33/17 од 2. августа 2017. године у односу на истакнут е повред е права из члана 27. став 1. и члана 31. ст. 2. и 3. Устава, док се у преосталом делу одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. Малолетни И. Х, чији је законски заступник мајка А . Х, обоје из Суботице, поднео је Уставном суду, 7. августа 201 7. године, преко пуномоћника В. Ј . Ђ , адвоката из Суботице, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на правну сигурност у казненом праву , зајемчених одредбама члана 27. став 1, члана 31. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је према подносиоцу уставне жалбе и још двојици малолетника продужен притвор због основане сумње да су извршили кривично дело силовање, а подносилац уставне жалбе и још два кривична дела разбојништва, због опасности да ће боравком на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је наведено да је притвор према подносиоцу незаконит, јер члан 67. став 1. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица прописује могућност притварања само ако за то постоје разлози из члана 142. став 2. ЗКП, а решења су донета на основу члана 211. став 1. тачка 3. ЗКП.
Повреду права на ограничено трајање притвора подносилац образлаже наводима да се од 12. априла 2017. године непрестано налази у притвору иако има 15,5 година, а да за то време претрес није одржан 30. јуна, 7. јула, 19. јула, 27. јула и 3. августа 2017. године, због разлога који се не могу приписати у кривицу малолетника, а притвор је наводно одређен због несметаног вођења поступка.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду истакнутих права, да подносиоцу досуди накнаду нематеријалне штете у износу од 3.000,00 евра, наложи суду хитно пуштање подносиоца на слободу и трошкове уставносудског поступка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем судије за малолетнике Вишег суда у Суботици Ким. 25/17 од 12. априла 2017. године малолетни подносилац уставне жалбе и још двојица малолетника су стављена у притвор по законском основу из члана 211. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном гоњењу, који им се рачуна од 12. априла у 12.00 сати када су лишени слободе.
Виши јавни тужилац у Суботици за малолетнике је дана 8. јуна 2017. године поднео предлог за изрицање кривичне санкције према тројици малолетника због кривичног дела силовања, а према подносиоцу уставне жалбе и због још два кривична дела разбојништва и према осталој двојици малолетника због још по једног кривичног дела разбојништва.
Оспореним решењем Вишег суда у Суботици Квм. 5/17 од 11. јула 201 7. године притвор према подносиоцу је продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења је наведено да бројност и временски континуитет кривичних дела која се у поступку према малолетницима стављају на терет, доведена у везу са околностима њиховог извршења, према којима су иста извршена уз примену насиља и испољавања нарочите упорности, дају основа за закључак да постоје особите околности које указују на то да би окривљени боравком на слободи у кратком временском периоду могли поновити кривично дело.
У образложењу оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду Кж м2. 33/2017 од 2. августа 201 7. године, донетог у жалбеном поступку, је наведено да се према малолетницима води кривични поступак због постојања оправдане сумње да су у кратком временском периоду, од само два дана, извршили више кривичних дела, и то малолетни подносилац уставне жалбе два кривична дела разбојништва и кривично дело силовања, те имајући у виду временски период у коме су наведена кривична дела извршена, као и врсту и тежину извршених кривичних дела и начин њиховог извршења, малолетници су исказали изразиту упорност у делинквентном понашању, при чему су сва кривична дела извршена уз примену насиља, што и по оцени другостепеног суда, представља особите околности које указују на бојазан да би, уколико би се нашли на слободи, малолетници у кратаком временском периоду могли поново извршити кривично дело, због чега се продужење притвора показује као оправдано и нужно.
4. Чланом 27. Устава утврђено је, поред осталог, да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.) и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.).
Одредбама члана 31. Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен ( став 3).
Одредбом члана 34. став 3. Устава утврђено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Закоником о кривичном поступку („ Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником ( члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен ( члан 210. ст. 1. до 3.) ; да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. став 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1 . тачка 3. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог: ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 67. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица („Службени гласник РС“, број 85/05) прописано је: да изузетно, судија за малолетнике може одредити да се малолетник стави у притвор, кад за то постоје разлози из члана 142. став 2. Законика о кривичном поступку, ако се сврха, ради чијег је остварења притвор одређен, не може постићи мером привременог смештаја малолетника из члана 66. став 1. овог закона (став 1.); да време проведено у притвору, као и свако друго лишење слободе, урачунава се у трајање изречене васпитне мере упућивања у васпитну установу, упућивања у васпитно-поправни дом и казну малолетничког затвора сходно члану 63. Кривичног законика (став 2.); да на основу решења о притвору које је донео судија за малолетнике, притвор у припремном поступку може трајати најдуже месец дана (став 3.); да веће за малолетнике истог суда може, из оправданих разлога, продужити притвор најдуже још за месец дана (став 4.); да после завршетка припремног поступка, од подношења предлога за изрицање кривичне санкције, притвор према старијем малолетнику може да траје најдуже до шест месеци, а према млађем малолетнику најдуже четири месеца (став 5.); да од изрицања васпитне мере упућивања у васпитно-поправни дом и од изрицања казне малолетничког затвора притвор према малолетнику може трајати најдуже шест месеци (став 6.); да у случајевима продужавања притвора по ст. 5. и 6. овог члана веће за малолетнике је дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о укидању или продужавању притвора (став 7.); да у свему осталом у погледу притвора према малолетницима сходно се примењују одредбе члана 146. Законика о кривичном поступку (став 8.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 31. ст. 2. и 3. Устава, коју подносилац заснива на тврдњама да су оспорена решења незаконита, јер нису донета на основу законом прописаног затворског основа, као и на тврдњама да је притвор према подносиоцу морао бити укинут јер главни претрес не може у дужем временском периоду да се одржи без његове кривице, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди истакнутих уставних права ценио у оквиру повреде права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
Уставни суд најпре, као и у својим ранијим одлукама, наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на личну слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, али да ово право није апсолутно и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити и продужити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања основане сумње да је изврши о два кривична дел а разбојништва, од којих је једно у саизвршилаштву и једно кривично дело силовања. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продуж ен на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 3) ЗКП, односно због постојања околности које су указивале на опасност од понављања кривичног дела у кратком временском периоду.
Уставни суд је, увидом у оспорена решења утврдио да су она донета по службеној дужнос ти у редовној контроли притвора, на основу одредаба члана 67. ст. 5. и 6. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица , од стране већа за малолетнике Вишег суда у Суботици, и да су у њима детаљно цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање.
По оцени Уставног суда, заузети став надлежних судова изражен кроз оспорена решења не може се сматрати произвољним поступањем судова, с обзиром на то да је у образложењу оспорених решења наведено да поред основане сумње да је малолетник извршио дела која му се стављају на терет, постоје околности које указују на оправдану бојазан да ће боравком на слободи у кратком временском периоду поновити извршење кривичног дела, а које се огледају у томе да се малолетник у предметном кривичном поступку терети да је у кратком временском периоду у континуитету извршио три кривична дела уз примену насиља испољавајући нарочиту упорност , због чега се притвор показује као нужна мера за несметано вођење кривичног поступка.
Уставни суд је имао у виду наводе уставне жалбе којима подносилац оспорава законитост решења о продужењу притвора према њему из разлога што нису донета на основу одредби члана 142. став 2. Законика о кривичном поступку на које указује члан 67. Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица, и такве наводе сматра очигледно неоснованим, с обзиром на то да Закон о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица у одредби члана 67. упућује на одредбе којима су прописани притворски разлози, а који су у Законику о кривичном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 и др.), који је на снази у време доношења оспорених решења , нормирани одредбама члана 211, а које садржински одговарају одредбама члана 142. став 2. Законику о кривичном поступку ( „Службени лист СРЈ", бр. 70/01, 68/02, „ Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10), који је био на снази у време доношења важећег Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у законито спроведеном поступку, да су заснована на законом прописаним разлозима из којих се према малолетнику за које г постоји основана сумња да је извршио кривично дело може продужити притвор.
Надаље, за оцену основаности навода уставне жалбе о истакнутој повреди права на ограничено трајање притвора нужно је испитати и то да ли је предметни кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је увидом у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (7. августа 201 7. године) налазио у притвору непуна четири месеца (рачунајући од 12. априла 201 7. године када је лишен слободе ), за које је време спроведен припремни поступак против три малолетника, за пет кривичн их дела, поднет предлог већу за малолетнике за изрицање кривичне санкције , одржано припремно рочиште на којем су из списа предмета издвојени поједини докази, те главни претрес заказан четири пута од тога чак три пута у току једног месеца (7, 19. и 27. јула 2017. године).
Упркос томе што из навода уставне жалбе произлази да главни претрес није могао да започне због тога што решење о издвајању одређених доказа из списа предмета није постало правноснажно, с обзиром на то да је одлучивање о изјављеним жалбама бранилаца и надлежног тужилаштва било у току, Уставни суд је оценио да је Виши суда у Суботици поступао са примереном хитношћу , нарочито имајући у виду да из навода уставне жалбе произлази да је ван главног претреса извео доказ испитивањем малолетне оштећене.
Стога је Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1. и члана 31. ст. 2. и 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Што се тиче истакнуте повреде права из члана 34. став 3. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац није навео ниједан разлог којим би била образложена повреда права на претпоставку невиности, те и у овом предмету указује на то да само формално позивање на повреду Уставом зајемчених права, без адекватног образложења , уставну жалбу не чини дозвољеном , па је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж -633/2011 од 8. маја 2013. године ( видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.