Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Марије Рипсон из Мужље, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Марије Рипсон изјављена против пресуде Општинског суда у Зрењанину П. 2962/06 од 29. новембра 2007. године, пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж. 491/08 од 23. априла 2008. године, пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 1547/07 од 9. јула 2007. године и пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 5448/07 од 3. септембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Марија Рипсон из Мужље је 4. јуна 2008. године, преко пуномоћника - адвоката Константина Ранкова из Зрењанина, изјавила уставну жалбу, допуњену 25. јула 2008. године, против пресуде Општинског суда у Зрењанину П. 2962/06 од 29. новембра 2007. године и пресуде Окружног суда у Зрењанину Гж. 491/08 од 23. априла 2008. године, због повреде одредаба члана 6. став 1, члана 8. и чл. 14. и 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и члана 1. Протокола 12 уз Европску конвенцију, у вези са чланом 18. став 2. Устава Републике Србије. Подноситељка уставне жалбе је 23. септембра 2008. године, такође преко пуномоћника - адвоката Константина Ранкова из Зрењанина, изјавила и другу уставну жалбу, против пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 1547/07 од 9. јула 2007. године и пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 5448/07 од 3. септембра 2008. године, и то у делу у којем је њен тужбени захтев одбијен за износ од 200.000 динара, као и у делу у којем је одбијен захтев подноситељке да јој тужена Република Србија исплати законску затезну камату на досуђене трошкове спора, због повреде права зајемчених одредбама члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. Устава. Уставни суд је предмет Уж - 1120/2008 који је формиран на основу уставне жалбе изјављене 23. септембра 2008. године, спојио са предметом Уж - 628/2008 који је формиран на основу уставне жалбе изјављене 4. јуна 2008. године, ради заједничког решавања и доношења јединствене одлуке.
У уставној жалби од 4. јуна 2008. године и допуни ове жалбе од 25. јула 2008. године, наведено је да износ од 200.000 динара који је подноситељки уставне жалбе досуђен пресудама Општинског суда у Зрењанину П. 2962/06 од 29. новембра 2007. године и Окружног суда у Зрењанину Гж. 491/08 од 23. априла 2008. године, не може пружити правично задовољење због учињене повреде права на поштовање приватног и породичног живота подноситељке, насталих неовлашћеним прислушкивањем и снимањем њених телефонских разговора од стране Безбедоносно - информативне агенције. Наведено је да су судови као основ за накнаду нематеријалне штете, коју она у том виду није ни тражила, „потпуно правно погрешно“ применили одредбе члана 200. Закона о облигационим односима, иако је у конкретном случају повређено људско право загарантовано Европском конвенцијом, што за собом повлачи право на досуду правичног новчаног задовољења, при чему и није од значаја да ли је предузета радња противправна по националном праву и да ли је уопште наступила нека штета. У допуни жалбе је указано и на различито поступање Општинског суда у Зрењанину, који је у истој правној и чињеничној ситуацији у другој парници, пресудом П. 2909/06 од 12. јуна 2008. године, обавезао тужену Републику Србију да тужиоцу Н. М. исплати износ од 300.000 динара, док је Општински суд у Нишу досудио тужиоцу С.Ј. чак износ од 1.200.000 динара.
Подноситељка је у уставној жалби од 23. септембра 2008. године, изјављеној против пресуде Општинског суда у Новом Саду П. 1547/07 од 9. јула 2007. године и пресуде Окружног суда у Новом Саду Гж. 5448/07 од 3. септембра 2008. године, поновила наводе из уставне жалбе од 4. јуна 2008. године и њене допуне од 25. јула 2008. године, који се односе на неадекватну висину новчаног износа досуђеног подноситељки због учињене истоврсне повреде права на поштовање приватног и породичног живота, у овом случају посебно због неовлашћеног фотографисања и видео снимања од стране Безбедоносно - информативне агенције. Подноситељка уставне жалбе је навела и да је Окружни суд у Новом Саду оспореном другостепеном пресудом одбио њен захтев за исплату законске затезне камате на трошкове парничног поступка, који је усвојен од стране првостепеног суда, тако што је у том делу преиначио првостепену пресуду, мада је претходно у изреци пресуде жалбу тужене одбио, чиме је прекршио принцип забране „reformatio in peius“. Предложила је да Уставни суд усвоји уставне жалбе, утврди повреду права на која се подноситељка позвала и поништи оспорене пресуде у оним деловима у којима су њени тужбени захтеви правоснажно одбијени.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу, као и у спис предмета Општинског суда у Новом Саду П. 1547/07 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Општинског суда у Зрењанину П. 2962/06 од 29. новембра 2007. године, делимичним усвајањем тужбеног захтева, обавезана је тужена Република Србија да тужиљи, овде подноситељки уставне жалбе, исплати износ од 200.000 динара са припадајућом законском затезном каматом, као и да јој накнади трошкове парничног поступка, док је тужбени захтев у преосталом делу до тражених 600.000 динара, дакле за износ од 400.000 динара одбијен као неоснован. У образложењу пресуде је наведено да је Безбедоносно - информативна агенција прислушкивала и снимала телефонске разговоре тужиље а да за то није имала решење истражног судије нити било ког другог овлашћеног државног органа, чиме је у односу на подноситељку прекршена одредба члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, која јемчи право на поштовање приватног и породичног живота. Даље је наведено да је тужиљи досуђен износ од 200.000 динара на име правичне сатисфакције због повреде права на приватност „без решења“, као и начела неповредивости тајности писама и других средстава општења, у складу са чланом 200. Закона о облигационим односима и чланом 224. Закона о парничном поступку, по слободној оцени суда, те да је тужбени захтев одбијен преко досуђених 200.000 динара до тражених 600.000 динара, као превисоко постављен.
Поступајући по жалбама странака, Окружни суд у Зрењанину је оспореном пресудом Гж. 491/08 од 23. априла 2008. године одбио обе жалбе и оспорену пресуду Општинског суда у Зрењанину П. 2962/2006 од 29. новембра 2007. године потврдио. У образложењу ове пресуде је, између осталог, истакнуто да је висина правичне накнаде, као задовољења подноситељке, досуђена правилном применом члана 200. Закона о облигационим односима, уз уважавање свих околности случаја, а пре свега дужине трајања незаконитог прислушкивања и несумњивих душевних болова изазваних сазнањем о противправном прислушкивању.
Оспореном пресудом Општинског суда у Новом Саду П. 1547/07 од 9. јула 2007. године делимично је усвојен тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, па је обавезана тужена Република Србија да јој на име правичног задовољења и накнаде штете због повреде права на поштовање приватног и породичног живота и неповредивости тајности писама и других средстава општења, исплати износ од 300.000 динара са припадајућом законском затезном каматом, као и да јој исплати трошкове поступка у износу од 46.800 динара, такође са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до исплате, док је са вишком тужбеног захтева за износ од још 300.000 динара, до тражених 600.000 динара, тужиља одбијена. У образложењу наведене пресуде је, између осталог, наведено да је Безбедоносно - информативна агенција без овлашћења пратила, снимала камером и фотографисала тужиљу и прислушкивала њене разговоре, чиме јој је грубо повређено поље приватности и учињена повреда члана 8. Европске конвенције. Такође је наведено да је суд висину правичне накнаде досудио слободном оценом, водећи се чланом 224. Закона о парничном поступку, „како би тужиља бар донекле себи прибавила неко задовољство или сатисфакцију која ће ублажити штету која јој је нанета од стране органа тужене“.
Поступајући по жалбама странака, Окружни суд у Новом Саду је оспореном пресудом Гж. 5448/07 од 3. септембра 2008. године жалбу тужене одбио, док је жалбу тужиље делимично усвојио и првостепену пресуду преиначио тако што је обавезао тужену да тужиљи, поред досуђеног износа на име правичног задовољења и накнаде штете од 300.000 динара исплати још износ од 100.000 динара, укупно 400.000 динара са припадајућом законском затезном каматом, као и да јој на име трошкова парничног поступка, поред досуђеног износа од 46.800 динара исплати износ од још 10.700 динара, укупно 57.500 динара, док је захтев тужиље за исплату законске затезне камате на трошкове парничног поступка од пресуђења до исплате одбијен, а првостепена пресуда у преосталом побијаном непреиначеном делу потврђена. У образложењу ове пресуде је наведено да је другостепени суд преиначио првостепену пресуду и тужиљи досудио укупно 400.000 динара, сматрајући да тај износ представља правично задовољење тужиље као оштећене у смислу одредбе члана 41. Европске конвенције и одредбе из члана 200. Закона о облигационим односима, као и да је применом одредбе члана 387. став 3. Закона о парничном поступку преиначио ожалбену пресуду у делу одлуке о трошковима парничног поступка, тако што је обавезао тужену да тужиљи поред досуђеног износа на име трошкова парничног поступка исплати још и износ од 10.700 динара на име трошкова за састав жалбе, сагласно одредбама члана 149. став 3, члана 159. став 1. и члана 161 став 2. Закона о парничном поступку.
4. Уставна жалба је поднета због повреде права из члана 6. став 1, члана 8. и чл. 14. и 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода и члана 1. Протокола број 12 уз Европску конвенцију. С обзиром на то да се одредбе члана 32. став 1. и чл. 21. и 41. Устава Републике Србије садржински не разликују од наведених одредаба Конвенције, осим одредбе члана 8. Конвенције, а да одредба члана 41. Конвенције представља процесну норму којом се одређују одговарајућа овлашћења у поступању Европског суда за људска права, Уставни суд је постојање повреде права подноситељке ценио у односу на одредбе Устава.
Одредбом члана 18. став 2. Устава се јемче, и као таква, непосредно се примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима и утврђује да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права.
Одредбама члана 21. Устава је утврђено да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, као и да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу и личном својству.
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава зајемчена је једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбама члана 41. Устава је утврђено: да је тајност писама и других средстава комуницирања неповредива (став 1.); да су одступања дозвољена само на одређено време и на основу одлуке суда, ако су неопходна ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (став 2.).
Одредбама Европске конвенције је утврђено: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, као и да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (члан 8.); да када Суд утврди прекршај Конвенције или протокола уз њу, а унутрашње право Високе стране уговорнице у питању омогућава само делимичну одштету, Суд ће, ако је то потребно, пружити правично задовољење оштећеној странци (члан 41).
Одредбама Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) је прописано: да ако се утврди да странци припада право на накнаду штете, на новчани износ или на заменљиве ствари, али се висина износа, односно количина ствари не може утврдити или би се могла утврдити само са несразмерним тешкоћама, суд ће висину новчаног износа, односно количину заменљивих ствари одредити по слободној оцени (члан 224.); да другостепени суд испитује првостепену пресуду у оном делу у коме се побија жалбом, а ако се из жалбе не види у ком се делу пресуда побија, другостепени суд ће узети да се пресуда побија у делу у коме странка није успела у парници, као и да другостепени суд испитује првостепену пресуду у границама разлога наведених у жалби, пазећи по службеној дужности на битне повреде одредаба парничног поступка из члана 361. став 2. тач. 1, 2, 5, 7. и 9. и на правилну примену материјалног права, а да на прекорачење тужбеног захтева другостепени суд пази само на захтев странке (члан 372.); да другостепени суд не може да преиначи пресуду на штету странке која се жалила, ако је само она изјавила жалбу (члан 381.); да решавајући о жалби против решења, другостепени суд може, поред осталог, преиначити решење или га укинути и по потреби предмет вратити на поновни поступак (члан 387. тачка 3)); да ће се у поступку по жалби против решења сходно примењивати одредбе које важе за жалбу против пресуде, осим одредаба о одговору на жалбу и о одржавању расправе пред другостепеним судом (члан 388.).
Одредбама Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)) је прописано: да ће суд за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица као и за страх, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству, као и да ће приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (члан 200. ст. 1 и 2.); да дужник долази у доцњу кад не испуни обавезу у року одређеном за испуњење (члан 324 став 1.); да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује, поред главнице, и затезну камату по стопи утврђеној законом (члан 277. став 1.)
Према одредби члана 35. став 2. Закона о извршном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04), ако су у извршној исправи одређени трошкови поступка, суд ће на предлог извршног повериоца решењем одредити наплату затезне камате на износ досуђених трошкова по прописаној стопи, од дана доношења извршне исправе до дана наплате.
5. Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта истакнутих повреда Уставом зајемчених права, Уставни суд је утврдио да оспореним пресудама нису повређена права подноситељке уставне жалбе на правично суђење и на једнаку заштиту права пред судовима, зајемчена одредбама члана 32. став 1. и члана 36. став 1. Устава.
Уставни суд је оценио да су оспорене пресуде донели законом установљени судови, у границама својих надлежности, након изведених доказа и утврђеног чињеничног стања у парничном поступку који је спроведен у складу са законским одредбама, уз примену меродавног материјалног права за коју су дати уставноправно прихватљиви разлози. Редовни судови су своје одлуке засновали на јасним одредбама члана 200. Закона о облигационим односима, а досуђени новчани износи су утврђени на основу процесне диспозиције о слободној оцени од стране судова и нису израз произвољности или неприхватљиве примене материјалног права, већ су дати детаљни и јасни разлози због чега досуђени износи представљају правичну сатисфакцију за учињену повреду Уставом зајемчених права личности, насталу незаконитим поступањем државног органа. Tврдња подноситељке уставне жалбе да јој је оспореним пресудама повређено право на правично суђење због висине досуђених износа накнаде представља израз њене субјективне оцене о погрешној примени материјалног права, али не и стварни доказ о учињеној повреди наведеног Уставом зајемченог права, посебно имајући у виду да је de facto исту нематеријалну штету остварила у два одвојена судска поступка. Такође, позивање подноситељке на изостанак правилне примене члана 41. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода у оспореним пресудама нема правно утемељење, јер наведена одредба не јемчи било какво људско право или слободу већ одређује само поступање Европског суда за људска права у одређеним случајевима када утврди да је апликанту повређено право гарантовано Конвенцијом.
Уставни суд је ценио и наводе подноситељке у којима је истакла да је Окружни суд у Новом Саду оспореном пресудом Гж. 5448/07 од 3. септембра 2008. године, повредио принцип забране преиначења на горе (лат. „reformatio in peius“), тако што је преиначио првостепену пресуду и одбио њен тужбени захтев у делу који се односио на досуђивање законске затезне камате на износ парничних трошкова од дана пресуђења па до исплате, мада је жалбу тужене претходно у изреци пресуде одбио у целости. Уставни суд оцењује да наведене повреде нема, јер се против првостепене пресуде није жалила само подноситељка већ и тужена, и то у оном делу у којем није успела у парници, што се односи и на одлуку (решење) о трошковима парничног поступка, па тиме и на досуђену законску затезну камату на парничне трошкове од дана првостепеног пресуђења. Другостепени суд, на основу одредбе члана 372. став 2. Закона о парничном поступку, у жалбеном поступку испитује по службеној дужности правилну примену материјалног права, у шта спада и питање исплате законске затезне камате као обавезе која терети дужника само у случају доцње са испуњењем новчане обавезе. Како је другостепени суд преиначио одлуку о парничним трошковима садржану у првостепеној пресуди и досудио подноситељки трошкове парничног поступка увећане за састав жалбе, то нема доцње тужене стране са испуњењем ове новчане обавезе пре пријема другостепене одлуке и протека остављеног париционог рока за добровољно испуњење чинидбе. Према ставу Уставног суда, законска затезна камата на износ трошкова парничног поступка се не може досуђивати од дана доношења првостепене пресуде, јер у том тренутку доцња дужника не постоји, већ ово право поверилац остварује у извршном поступку, на основу одредбе члана 35. став 2. Закона о извршном поступку. Чињеница да је Окружни суд у Новом Саду у изреци оспорене пресуде констатовао да се жалба тужене одбија, а затим преиначио првостепену пресуду и у делу који се односи на законску затезну камату досуђену тужиљи на трошкове парничног поступка од дана првостепеног пресуђења, не може бити од утицаја на постојање повреде права на правично суђење, јер је тај део одлуке другостепени суд донео преиспитујући по службеној дужности правилност примене материјалног права.
Уставни суд оцењује да подноситељки није повређено ни право на једнаку заштиту права пред судовима зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава, јер подноситељка своје наводе није поткрепила уставноправно релевантним доказима. При томе, Уставни суд истиче да код досуђивања новчане накнаде због повреда права личности, по правилу не постоји идентитет чињеничног стања, те да висина ове накнаде зависи од стицаја бројних објективних и субјективних стања и околности. У крајњем, о конкретној, па тиме и различитој висини ове накнаде, крећући се у оквиру захтева разумности и пропорционалности, одлучују редовни судови, а не Уставни суд.
Оцењујући постојање повреде начела забране дискриминације из члана 21. Устава, Уставни суд није нашао основ за тврдње подноситељке уставне жалбе да је оспореним пресудама на било који начин дискриминисана. У уставној жалби нису пружени докази о томе да јој је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла утврдити повреда права на једнаку законску заштиту, без дискриминације.
Уставни суд није разматрао постојање повреде права подноситељке из члана 8. Европске конвенције, односно члана 41. Устава, с обзиром да су редовни судови у оспореним пресудама већ у два наврата утврдили да је подноситељки уставне жалбе поступањем органа Републике Србије повређено наведено право и досудили јој оба пута новчану накнаду као правичну сатисфакцију којом се отклањају последице настале повреде права.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама нису повређена Уставом зајемчена права подноситељке уставне жалбе на која се позвала, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07).
6. Полазећи од изнетог, Уставни суд је, на основу одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић