Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа , и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . И . из Будве, Црна Гора, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. октобра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. И . и утврђује да је пресудом Прекршајног апелационог суда Прж. 6959/16 од 1. априла 2016. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење , из члана 32. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Прекршајног апелационог суда Прж. 6959/16 од 1. априла 2016. године и одређује да исти суд донесе нову одлуку о жалби браниоца окривљеног изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Београду ДС – 70 Пр. 425/16 од 24. марта 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. И . из Будве, Црна Гора, поднео је Уставном суду, 13. маја 2016. године , преко пуномоћника из ортачког адвокатског друштва „П. Г .“ из Београда, уставну жалбу против пресуде Прекршајног суда у Београду ДС – 70 Пр. 425/16 од 24. марта 2016. године и пресуде Прекршајног апелационог суда Прж. 6959/16 од 1. априла 2016. године, због повреде права из чл. 32. и 58. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да се „из образложења првостепене пресуде не може ни закључити, нити се то било где у наведеној пресуди објашњава, зашто првостепени суд подносиоцу на овај начин одмерава казну и на основу чега се учињени прекршај има сматрати тако тешким да би се то узело као отежавајућа околност,…, отежавајуће околности би евентуално могле бити побуде из којих је дело учињено, јачина угрожавања или повреде заштићеног добра, околности под којима је дело учињено, држање учиниоца после учињеног прекршаја, али ни у ком случају отежавајућа околност не може бити сам прекршај који је учињен“;
- да поступајући судови нису размотрили могућност делимичног одузимања предмета прекршаја;
- да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, одузети новац у износу од 14.000 евра стекао на дозвољен начин и исти представља његову својину;
- да „сам Закон о прекршајима експлицитно предвиђа да заштитна мера није казна, већ прекршајна санкција, што је битна разлика, док Устав Републике Србије предвиђа да се имовина може одузети само у случају наплате казне. Чињеница да Закон о девизном пословању предвиђа у члану 64. да ће се за прекршаје из чл. 59. до 63. истог Закона изрећи и заштитна мера одузимања предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или који су настали извршењем прекршаја, не значи да је таквом одредбом дозвољено кршити Уставом зајемчено право на имовину,…, уколико је законодавац направио пропуст у виду доношења недовољно јасне, прецизне, некада чак и противуставне одредбе закона, то не значи да судија такву одредбу треба да примени иако је иста de facto у супротности са Уставом као хијерархијским највишим правним актом “.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреду истакнутих права и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из списа предмета Прекршајног суда у Београду Пр. 425/16, утврдио:
- да је оспореном пресудом Прекршајног суда у Београду ДС – 70 Пр. 425/16 од 24. марта 2016. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен одговорним да је учинио прекршај из члана 63. став 1. тачка 14) у вези члана 31. Закона о девизном пословању и члана 12. Одлуке о условима за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранству и из иностранства и последично му је изречена новчана казна у износу од 30.000 динара, као и заштитна мера одузимања предмета намењеног за извршење прекршаја и то ефективног страног новца – 14.000 евра.
- да је бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, 1. априла 2016. године изјавио жалбу против пресуде Прекршајног суда у Београду ДС – 70 Пр. 425/16 од 24. марта 2016. године; у жалби је, између осталог, наведено да „приликом изрицања казне првостепени суд није ценио све околности предвиђење одредбом члана 42. Закона о прекршајима, јер је за наведени прекршај чланом 63. Закона о девизном пословању распон казне за овакав прекршај између 5.000 до 150.000 динара. Казна од 30.000 динара је превисоко одмерена у односу на окривљеног, а имајући у виду да првостепени суд није ценио све околности приликом изрицања казне. Одлука о заштитној мери одузимања износа од 14.000 евра је такође неодржива. Као што је напред наведено, чланом 64. став 2. Закона о девизном пословању предвиђено је да се може извршити делимично одузимање предмета, јер побуде и друге околности под којима је евентуални прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини. Окривљени је навео да су његове побуде биле да пренесе извесну количину девиза ради куповине стана, да је новац подигнут из банке о чему постоји доказ-потврда, те да није знао да не сме да пренесе више од 10.000 евра. Одузимање износа од 14.000 евра окривљеном доводи у ситуацију угрожавање његове и егзистенције његове породице, јер поред тога што мора да врати позајмљени новац, изгубио је могућност да купи непокретност због које је позајмицу извршио. Окривљени је породичан човек, отац двоје деце и до сада није прекршајно кажњаван. Све ове околности првостепени суд није уопште ценио, па се апелује Прекршајном апелационом суду да приликом одлучивања по жалби окривљеног све ово има у виду и донесе пресуду којом ће усвојити ову жалбу“.
Оспореном пресудом Прекршајног апелационог суда Прж. 6959/16 од 1. априла 2016. године одбијена је као неоснована жалба окривљеног, а пресуда Прекршајног суда у Београду ДС – 70 Пр. 425/16 од 24. марта 2016. године је потврђена. У образложењу ове оспорене пресуде је, између осталог, наведено да „околности из жалбе које се односе на побијање заштитне мере нису прихваћени, обзиром да је првостепени суд правилно применио одредбе члана 64. став 1. Закона о девизном пословању и изрекао заштитну меру одузимања предмета намењеног за извршење прекршаја и то ефективног страног новца EUR – а у којима је прекршај и учињен у износу преко дозвољене количине од 14.000 евра, обзиром да је за наведени прекршај заштитна мера обавезна, суд је правилно применио одредбе материјалног прописа, а околности на које се позива жалба нису поткрепљене доказима нити се налазе у материјалном пропису на начин како их интерпретира жалба. У поступку пред првостепеним судом и у жалби није утврђено постојање нарочитих околности које би утицале да се новац који је употребљен ради извршења прекршаја окривљеном врати. У првостепеној одлуци суд је правилно одузео ефективни страни новац у количини преко законом дозвољене и Одлуком дозвољене количине за пренос, те у том смислу окривљени није оштећен“.
4. Одредбама члана 32. Устава је, поред осталог, утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (став 1.).
Одредбама члана 58. Устава је утврђено : да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Одредбама Закона o прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16-Одлука УС) прописано је: да је сврха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји (члан 5. став 2.); да су прекршајне санкције казне, казнени поени, опомена, заштитне мере и васпитне мере (члан 32.); да се за прекршај могу прописати казна затвора, новчана казна и рад у јавном интересу (члан 33.); да се новчана казна може расписати у распону од 5.000 до 150.000 динара за физичко или одговорно лице и да се изузетно од одредаба става 1. овог члана, за прекршаје из области јавних прихода, јавног информисања, царинског, спољнотрговинског и девизног пословања, животне средине, промета робе и услуга и промета хартијама од вредности законом могу прописати казне у сразмери са висином причињене штете или неизвршене обавезе, вредности робе или друге ствари која је предмет прекршаја, али не више од двадесетоструког износа тих вредности с тим да не прелази петоструки износ највећих новчаних казни које се могу изрећи по одредби става 1. овог члана (члан 39. став 1. тачка 1) и став 4.); да је сврха примене заштитне мере да отклони услове који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја (члан 51. став 1.); да се као врста заштитне мере може прописати одузимање предмета (члан 52. став 1. тачка 1)); да се заштитне мере изричу уз изречену казну, опомену или васпитну меру (члан 53. став 2.); да се предмети који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или који су настали извршењем прекршаја могу одузети од учиниоца прекршаја, да ће суд који је донео пресуду одредити, у складу са посебним прописима, да ли ће се одузети предмети уништити, продати или предати заинтересованом органу, односно организацији и да се прописом којим се одређује прекршај може предвидети обавезно изрицање заштитне мере одузимање предмета (члан 54. ст. 1, 2. и 4.).
Одредбама Закона о девизном пословању („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 31/11, 119/12 и 139/14) прописано је: да се овим законом уређују једнострани преноси средстава плаћања из Републике Србије (у даљем тексту: Република) и у Републику који немају обележја извршења посла између резидената и нерезидената (члан 1. став 1. тачка 4)); да Народна банка Србије прописује ближе услове за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранству и из иностранства (члан 31.); да царински орган врши контролу изношења из Републике и уношења у Републику ефективног страног новца, динара, чекова и хартија од вредности у путничком, робном и поштанском саобраћају (члан 47.); да царински орган на граничном прелазу привремено одузима од резидената и нерезидената уз издавање потврде, динаре и ефективни страни новац, чекове и хартије од вредности који гласе на страну валуту који прелазе износ који пропише Народна банка Србије (члан 48.); да ће се новчаном казном од 5.000 до 150.000 динара казнити за прекршај нерезидент – физичко лице ако не поступи у складу са прописом Народне банке Србије који уређује ближе услове за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранство и из иностранства (члан 31.) (члан 63. став 1. тачка 14)); да ће се за прекршај из члана 59. до 63. овог закона, поред новчане казне, изрећи и заштитна мера одузимања предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја и да се изузетно од одредбе става 1. овог члана, може извршити делимично одузимање предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или друге околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини (члан 64. ст. 1. и 2.).
Одлуком Народне банке Србије о условима за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранство и из иностранства („Службени гласник РС“, бр. 67/06, 52/08 и 18/09) прописано је: да нерезидент – физичко лице може слободно уносити у Републику ефективни страни новац, с тим што је дужан да износ већи од 10.000 евра, односно противвредност у другој страној валути пријави надлежном царинском органу, који му о томе издаје потврду (тачка 11а); да нерезидент – физичко лице може износити у иностранство ефективни страни новац до износа од 10.000 евра, односно противвредност у другој станој валути, да ако овај нерезидент истовремено у иностранство износи динаре и ефективни страни новац – укупан износ тих средстава не може прећи 10.000 евра, односно противвредност у другој страној валути, те да нерезидент – физичко лице може износити у иностранство ефективни страни новац изнад износа из става 1. ове тачке – који је пријавио при уласку у Републику – на основу потврде о уношењу ефективног страног новца у Републику, коју обезбеђује и оверава царински орган, који је подигао с девизног рачуна или девизне штедне књижице код банке у Републици – на основу потврде те банке, који је стекао продајом динара добијених претходним коришћењем платне картице у Републици – на основу потврде мењача, а да потврде из става 2. ове тачке царински орган поништава при првом изласку из Републике (тачка 12.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено право на образложену судску одлуку као елем ент права на правично суђење из члана 32. Устава Републике Србије. При томе наводи да је „чланом 64. Закона о девизном пословању прописано да се може извршити делимично одузимање предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или друге околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини. Могућност коју предвиђа члан 64. Закона о девизном пословању ни првостепени, као ни другостепени суд не разматрају, због чега се образложења обе ожалбене пресуде не могу сматрати нити јаснима нити правичнима. Минимум поштовања права окривљеног у конкретном случају – подносиоца би био да су првостепени и другостепени суд бар образложили из ког разлога није било места делимичном одузимању предмета“.
Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд најпре констатује да подносилац у ставне жалбе, као нерезидент, 24. марта 2016. године, на изласку из Царинског подручја Републике Србије, на аеродрому „Никола Тесла“ није пријавио надлежном царинском органу ефективни страни новац у износу од 22.500 евра, а пријавио је да износи 1.500 евра (укупно 24.000 евра) односно 14.000 евра више од дозвољеног износа. У прекршајном поступку који је претходио уставносудском, подносиоцу уставне жалбе је изречена новчана казна у износу од 30.000,00 динара и заштитна мера одузимања предмета прекршаја у износу од 14.000,00 евра, иако је подносилац другостепеном прекршајном суду, као доказ о пореклу одузетог новца, доставио извод из банке из којег је суд утврдио да је супруга рођеног брата подносиоца 29. децембра 2015. године подигла износ од 20.000 евра.
Уставни суд указује да је у више својих одлука, с утемељењем на пракси Европског суда за људска права, установио гаранције права на правично суђење. Посебна гаранција права на правично суђење односи се на обавезу суда да образложи своју одлуку (са тим у вези, видети одлуку Европског суда за људска права у предмету Ruiz Torija против Шпаније, представка број 18390/91, од 9. децембра 1994. године, став 29.). Гаранције права на образложену судску одлуку, обавезују суд да наведе прецизне, јасне и разумљиве разлоге на којима базира одлуку, а који су изграђени на примени и тумачењу релевантог права. Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може бити без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети одлуке Европског суда за људска права у предметима Georgiadis против Грчке, представка број 21522/93, од 29. маја 1997. године, став 43. и Higgins и остали против Француске, представка број 20124/92, од 19. фебруара 1998. године, став 43.). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског суда за људска права у предмету Van der Hurk против Холандије, представка број 16034/90, одлука од 19. априла 1994. године, став 61.). То нарочито важи за образложења одлука судова правног лека у којима су прихваћени аргументи изнети у одлукама нижих судова. Међутим, за оцену да ли су у тим случајевима испуњени стандарди права на правично суђење неопходно је сагледати да ли је суд правног лека испитао одлучна питања која су пред њега изнета или се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда.
У овом конкретном уставносудском предмету, Уставни суд констатује да у оспореној пресуди Прекршајног апелационог суда не уочава да су узети у разматрање сви релевантни правни прописи, већ да је пресуда заснована само на примени члана 63. став 1. тачка 14) и члана 64. став 1. Закона о девизном пословању. Чланом 64. став 2. Закона прописана је могућност делимичног одузимања новца уколико „побуде или друге околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет узме у целини“. Разматрањем навода Прекршајног апелационог суда не уочава се да је тај суд с дужном пажњом приступио оцени побуда и околности под којима је извршен прекршај, нити да је применио и тумачио наведену одредбу у целини, уз разматрање да ли би се сврха заштитне мере одузимања предмета прекршаја испунила и делимичним одузимањем предмета. У односу на наводе у жалби да је другостепени суд требало да има у виду и став 2. наведеног члана Прекршајни апелациони суд констатује да „ у поступку пред првостепеним судом и у жалби није утврђено постојање нарочитих околности које би утицале да се новац који је употребљен ради извршења прекршаја окривљеном врати. У првостепеној одлуци суд је правилно одузео ефективни страни новац у количини преко законом дозвољене и Одлуком дозвољене количине за пренос, те у том смислу окривљени није оштећен“. Тачније, Прекршајни апелациони суд није, у складу са гаранцијама права на образложену судску одлуку, испитао одлучно питање које је у жалби против првостепене пресуде поставио бранилац подносиоца уставне жалбе – да му се одузме новац у мањем износу, као и да ће такво решење утицати на окривљеног да не врши овај прекршај, већ се задовољио пуким потврђивањем одлуке нижег суда.
Такође, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен кривим што је пропустио да надлежним царинским властима пријави да преноси ефективни страни новац у износу од 22.500 евра (пријавио је свега 1.500 евра – укупно код себе је имао 24.000 евра ). За ту врсту прекршаја, применом релевантих правних прописа, суд одређује санкцију која се састоји од новчане казне и заштитне мере одузимања предмета прекршаја у потпуности (члан 64. став 1. Закона о девизном пословању) или делимично (став 2. истог члана Закона). Уставни суд указује да је у Закону о прекршајима прописано да је сврха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји (члан 5. став 2.), да је сврха примене заштитне мере да отклони услове који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја (члан 51. став 1.), а да се као врста заштитне мере може прописати одузимање предмета (члан 52. став 1. тачка 1)).
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да Прекршајни апелациони суд није образложио у складу са гаранцијама права на правично суђење, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, значај и утицај чињенице да је новац који је предмет прекршаја законитог порекла, да је доказ о пореклу новца достављен суду, као и околности конкретног прекршаја, односно где се новац налазио, да ли је и како био сакривен, који је био начин преношења новца и сл. У том контексту треба имати у виду став Европског суда за људска права, по коме када суд одлучује да ли је одређено понашање било у складу са законом мора се имати у виду и околност да ли је закон био приступачан особи која је у питању и предвидљив по питању очекиваних последица (видети пресуду ЕСЉП у предмету Rotaru против Румуније, представка број 28341/95, од 4. маја 2000. године, став 52.).
На основу наведеног, Уставни суд сматра да оспорена другостепена пресуда не садржи уставноправно прихватљиво образложење разлога на основу којих је у конкретном случају оцењено да се сврха заштитне мере не би остварила и делимичним одузимањем предмета прекршаја у складу са одредбом члана 64. став 2. Закона о девизном пословању, као и одредбама члана 5. став 2. и члана 51. став 1. Закона о прекршајима којима је прописана сврха санкције и сврха заштитне мере, а на шта је бранилац подносиоца уставне жалбе у жалбеном поступку указивао. На овај начин је доведено у питање право подносиоца да од другостепеног суда који је одлучивао о жалби добије образложене разлоге због којих његови жалбени наводи нису прихваћени. Стога је Уставни суд оценио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке (видети Одлуку Уставног суда Уж-367/2016 од 7. јуна 2018. године).
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити поништајем оспорене другостепене пресуде и одређивањем да Прекршајни апелациони суд поново одлучи о жалби браниоца окривљеног изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Београду ДС – 70 Пр. 425/16 од 24. марта 2016. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. У односу на истакнуту повреду права на имовину из члана 58. Устава, а имајући у виду садржину уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се подносилац само форм ално позива на повреду означеног уставног права а да при том е не наводи ниједан уставноправно прихватљив разлог на коме заснива своје тврдње. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7 ) Закона о Уставном суду одбацио уставну жалбу у овом делу, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.