Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Ц . из Врњачке Бање , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. октобра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Ц. изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 - Кв. По.1. 507/17 од 27. октобра 2017. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 263/17 од 5. децембра 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Ц . из Врњачке Бање поднео је Уставном суду, 20. децембра 2017. године, преко пуномоћника М. В, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 - Кв. По.1. 507/17 од 27. октобра 2017. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 263/17 од 5. децембра 2017. године, због повреде права из чл. 27. и 31. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, између осталог, наводи:
- да се окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, притвор рачуна од 12. јануара 2010. године када је лишен слободе, те да му је притвор трајао до 3. фебруара 2014. године када му је одређена мера забране напуштања стана уз електронски надзор;
- да су разлози за одређивање напред наведен мере арбитрерни и неосновани;
- да „мере којима се ограничава лична слобода окривљеног (притвор и забрана напуштања стана уз електронски надзор) трају више од осам година, узимајући у обзир и време проведено у екстрадиционом притвору у Босни и Херцеговини, те подносилац сматра да су му повређена људска права и слободе загарантоване одредбом чл. 27. и 31. Устава“;
- да „редовни судови дају разлог за постојање опасности од бекства окривљеног М . Ц , а који није никако везан за самог окривљеног и такав разлог се мора сматрати арбитре рним, пошто нема доказа ни да је новац прибављен, нити ко располаже тим новцем, нити да окривљени Ц. има било какве везе са оствареним профитом, јер у његовом случају, по самој оптужници, нема никаквог профита, пошто је дрога која је требало да наводно буде пребачена на брод на коме се он налазио, заплењена, како се наводи и у самој оптужници“:
- да „други разлог који редовни судови дају у образложењу свог става да је неопходно продужити меру забране напуштања стана уз електронски надзор, због постојања опасности од бекства и скривања је тај што редовни судови, уопштавајући изведене доказе у односу на све оптужене, иако се докази не могу уопштавати, утврђујући да је криминална група обезбеђивала фалсификоване путне исправе својим члановима, па би вероватно по ставу редовних судова и окривљени М. Ц . могао да се послужи фалсфикованим пасошем, иако судови утврђују да се он искључиво служио пасошима издатим на његово име“;
- да су арбитрерни разлози редовних судова који се односе на постојање прописаних услова из члана 211. став 1. тачка 3 ) Законика о кривичном поступку;
- да поступајући судови не воде рачуна о томе да се мера обезбеђења присуства окривљеног, због дужине трајања, претворила у кривичну санкцију.
Подносилац уставне жалбе је предложио да У ставни суд усвоји уставну жалбу, да утврди да су му оспореним решењима повређена означена уставна права, те да Уставни суд одреди да Апелациони суд у Београду – Посебно одељење понови поступак и у најкраћем року донесе нову одлуку о жалби подносиоца на решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 - Кв. По.1. 507/17 од 27. октобра 2017. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из достављене документације и дописа Вишег суда у Београду – Посебно одељење Су. VIII – 43 23/19 од 3. октобра 2019. године, између осталог, утврдио:
- да је решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. П. 44/09 од 14. јануара 2010. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, на основу члана 143. став 7, члана 142. ст. 1. до 4. и члана 142. став 1. тач. 1), 3) и 5 ) Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10 ) одређен притвор који му се рачунао од 12. јануара 2010. године, када је лишен слободе;
- да је притвор према окривљеном више пута продужаван;
- да је оптужницом Тужилаштва за организовани криминал Кт. С. 17/09 од 12. априла 2010. године, окривљенима Ж.В, М.В, Н.П, Д.Л, Д.Р, М.П, Р.А, М.К, Н.Ј. и Б.Т. стављено на терет више кривичних дела, а окривљеном М. Ц . (подносиоцу уставне жалбе) стављено је на терет кривично дело удруживање ради вршења кривичних дела из члана 346. став 5. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) и кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 4. у вези става 1. Кривичног законика;
- да је решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 249/10 – Кв. По.1. 12/14 од 15. јануара 2014. године према окривљенима Ж.В. и М. Ц . (подносиоцу) , на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1 ), 3) и 4 ) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13 ) продужен притвор;
- да је решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 36/14 од 3. фебруара 2014. године, између осталог, ставом другим изреке, уважена жалба браниоца окривљеног М. Ц . (подносиоца уставне жалбе) те је преиначено решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 249/10 – Кв. По.1. 12/14 од 15. јануара 2014. године тако што је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење меру притвора окривљеном заменио мером забране напуштања стана, те је одредио да окривљени не може без одобрења напустити стан у коме борави, уз примену електронског надзора;
- да је напред наведена мера више пута продужавана према подносиоцу уставне жалбе, између осталог и решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 – Кв. По.1. 390/17 од 28. јула 2017. године; наведеним решењем према окривљенима М. Ц . (подносиоцу) и Ж.В, на основу члана 209. став 4. и члана 190. Законика о кривичном поступку продужена је мера забране напуштања стана уз електронски надзор ; поступајуће веће је у конкретном случају изрекло наведену меру на основу члана 211. став 1. тачка 1), члана 211. став 1. тачка 3) и члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку;
- да је оспореним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 - Кв. По.1. 507/17 од 27. октобра 2017. године према окривљенима Ж.В. и М. Ц . (подносиоцу) , на основу члана 209. став 4. и члана 190. Законика о кривичном поступку, а у вези са чланом 211. став 1. тач. 1) и 3 ) Законика о кривичном поступку , продужена мера забране напушт ања стана уз електронски надзор; у образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да је суд по службеној дужности испитао разлоге за продужење мере забране напуштања стана уз електронски надзор у односу на подносиоца и да је утврдио да треба продужити напред наведену меру због тога што постоје околности које указују на конкретну опасност од бекства у смислу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП-а , као и разлоз и из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП-а, док су разлози из члана 211. став 1. тачка 4 ) ЗКП-а у међувремену отпали ;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.2. По.1. 263/17 од 5. децембра 2017. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног М. Ц . изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 - Кв. По.1. 507 /17 од 27. октобра 2017. године; у образложењу овог оспореног решења је, између осталог, наведено да je правилно првостепени суд закључио да још увек постоје разлози из члана 211. став 1. тач. 1 ) и 3 ) ЗКП-а, због којих је мера изречена и касније продужавана, односно да и даље постоје околности које у извесној мери указују на опасност од бекства окривљеног М. Ц, као и особите околности које указују на то да ће у кратком временском периоду у случају пуштања на слободу поновити извршење кривичног дела, а које околности од дана изрицања па до данас нису изгубиле на квалитету, а њихов интезитет је такав да меру забране напуштања стана уз електронски надзор чине нужном и неопходном;
- да је, након доношења другостепеног оспореног решења, решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење, на основу члана 209. став 4. и члана 190. Законика о кривичном поступку, а у вези са чланом 211. став 1. тач. 1 ) и 3 ) Законика о кривичном поступку према окривљенима М . Ц . и Ж.В. продужена мера забране напуштања става уз електронски надзор;
- да је пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По.1. 82/16 од 10. децембра 2018. године окривљени М. Ц . оглашен кривим због извршења кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојне дргое из члана 246. став 2. у вези става 1. Кривичног законика у саизвршилаштву у продуженом трајању у вези чл. 33. и 61. Кривичног законика и осуђен је на казну затвора у трајању од једанаест година и шест месеци, а у коју казну му се урачунава и време проведено у притвору, екстрадиционом притвору и време примене мере забране напуштања стана уз примену електронског надзора.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењ у слободе обавести лице по свом избору (члан 27. став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27. став 4.); да суд, поред осталог, трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, као и да после подизања оптужнице суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. ст. 1. и 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чиме престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/213, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка, поред осталих, забрана напуштања стана (члан 188. став 6.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе, орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 2. став 1. тачка 23) ЗКП, израз „лишење слободе“ има следеће значење: хапшење, задржавање, забрана напуштања стана, притвор и боравак у установи који се, у складу са овим закоником, урачунава у притвор.
Услови за одређивање мере забране напуштања стана прописани су чланом 208. ЗКП-а, и то: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, или околности предвиђене у члану 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) овог законика, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти стан у којем борави и одредити услове под којима ће боравити у стану, као што су забрана окривљеном да користи телефон и интернет или да прима друга лица у стан (став 1.); да изузетно од става 1. овог члана, окривљени може и без одобрења напустити свој стан ако је то неопходно ради хитне медицинске интервенције у односу на њега или лице са којим живи у стану, односно ради избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи, односно имовину већег обима и да је окривљени дужан да о напуштању стана, разлогу и месту на којем се тренутно налази, без одлагања обавести повереника из органа управе надлежног за извршење кривичних санкција (став 2.).
Одредбама члана 209. ЗКП је прописано: да о одређивању мере из члана 208. став 1. овог законика одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (став 1.); да у току истраге образложено решење о одређивању, продужењу или укидању мере из става 1. овог члана доноси судија за претходни поступак, а после подигнуте оптужнице веће, да ако меру није предложио јавни тужилац, а поступак се води за кривично дело за које се гони по службеној дужности, суд ће пре доношења одлуке затражити мишљење јавног тужиоца (став 2.); да ће се окривљени у решењу о изрицању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити притвор ако прекрши изречену забрану (став 3.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 4.); да против решења којим се одређује, продужава или укида мера из става 1. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, да јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање мере и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Контрола поштовања мере забране напуштања стана прописана је чланом 190. ЗКП, и то: да суд може наложити да се према окривљеном коме је одређена мера из члана 188. тачка 6) овог законика примени електронски надзор ради контролисања поштовања ограничења која су одређена (став 1.); да уређај за лоцирање - одашиљач, на зглоб руке или ноге окривљеног, односно на други начин причвршћује стручно лице, које при том окривљеном даје детаљна упутства о начину рада уређаја и да стручно лице рукује уређајем којим се даљински прати кретање окривљеног и његов положај у простору – пријемник (став 2.); да електронски надзор обавља орган државне управе надлежан за извршење кривичних санкција или други државни орган одређен законом (став 3.).
Одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
5. Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима је према њему правноснажно продужена мера забране напуштања стана уз електронски надзор , у односу на која истиче повреду права на слободу и безбедност и права на ограничено трајање при твора.
5.1. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. Устава, Уставни суд констатује да Устав наведеним чланом сваком лицу гарантује, поред осталог, право на личну слободу.
Суд наглашава да је право на слободу једно од основних личних права које јемчи Устав и да се под правом на слободу подразумева физичка слобода појединца и подразумева заштиту у погледу свих врста лишења слободе. Класичан пример лишења слободе у смислу члана 27. став 1. Устава представља случај када се неко лице налази у притвору или затвору, односно када се држи у установи затвореног типа. Међутим, појам лишења слободе не треба ограничити само на ову ситуацију. Европски суд за људска права је у својој пракси заузео становиште да лишење слободе може да има и бројне друге облике (видети, поред осталих, пресуду у предмету против Guzzardi против Италије, представка број 7367/76, од 6. новембра 1980. године, ст. 92-95.) , као што је мера забране напуштања стана.
У смислу наведеног, Уставни суд указује да између физичке слободе појединца (права на слободу) и његовог права на слободу кретања, које се јемчи одредбом члана 39. Устава, треба правити разлику (видети, поред осталих, пресуду Европског суда за људска права у предмету Lavents против Летоније, представка број 58442/00, од 28. новембра 2003. године, став 62.). Приликом утврђивања да ли је појединац лишен слободе, треба узети у обзир низ критеријума, као што су врста, трајање, ефекти и начин спровођења мере. Између лишења слободе и ограничења слободе (кретања), сагласно пракси Европског суда за људска права, постоји само разлика у степену или интензитету, а не и у природи и суштини мере (видети пресуду Guzzardi против Италије, од 6. новембра 1980. године, представка број 7367, серија А, број 39, страна 33, став 92. и Amuur против Француске, представка број 19776/92, од 25. јуна 1996. године, Извештај о пресудама и одлукама 1996-III, страна 848, став 42.).
Управо је и Законик о кривичном поступку, одредбом члана 2. став 1. тачка 23), прописао да лишење слободе обухвата хапшење, задржавање, забрану напуштања стана, притвор и боравак у установи.
Следом свега претходно изнетог, Уставни суд закључује да је неспорно да је продужењем мере забране напуштања стана подносилац уставне жалбе био лишен слободе, те да се одредба члана 27. став 1. Устава има применити у конкретном случају.
Уставни суд даље констатује да право на слободу није апсолутно, будући да Устав у наставку цитиране одредбе члана 27. став 1. допушта могућност ограничења права на личну слободу утврђујући да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, која гаранција има за циљ да осигура да нико не буде произвољно лишен слободе. Из наведене одредбе Устава произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком.
Имајући у виду да је продужење мере забране напуштања стана, било засновано на разлозима који су предвиђен и законом - одредбама члана 211. став 1. тач. 1. и 3. ЗКП-а ( „због тога што постоје околности које у односу на обојицу окривљених указују на конкретну опасност од бекства у смислу одредбе члана 211. став 1. тачка 1. ЗКП-а,…, као и да постоји оправдана сумња да је организована криминална група постојала и деловала дуже време,…, да наведене околности у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да би и један и други окривљени у кратком временском периоду, након пуштања на слободу могли поновити исто или истородно дело“, а како је то наведено у оспореном првостепеном решењу), због постојања основане сумње да је подносилац учинио више кривичних дела и да је било складу са поступком који је предвиђен Закоником (чл. 208. и 209. ЗКП-а), Уставни суд је оценио да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе било из разлога и у по ступку који су предвиђени законом.
5.2. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава, Уставни суд констатује да Устав наведеним одредбама сваком лицу лишеном слободе гарантује, поред осталог, да ће трајање притвора бити сведено на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, као и да ће суд после подизања оптужнице трајање притвора свести на најкраће неопх одно време, у складу са законом, те да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен.
У конкретном случају, према подносиоцу уставне жалбе је продужена мера забране напуштања стана, а не мера притвора.
Међутим, Уставни суд указује да је продужењем мере забране напуштања стана, имајући у виду изнето и утврђено у тачки 5.1. образложења ове одлуке, подносилац уставне жалбе несумњиво био лишен слободе.
Такође, Уставни суд указује да је мера забране напуштања стана позната и под називом „кућни притвор“, као и да у време ступања на снагу Устава од 2006. године није била предвиђена тада важећим Закоником о кривичном поступку. Мера забране напуштања стана уведена је важећим Закоником о кривичном поступку управо са циљем пружања још једне алтернативе притвору, као најтежој мери за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка. Ова мера се, уместо у притворским просторијама спроводи у стану у коме окривљени борави и код које се окривљеном забрањује да без одобрења напусти стан. Лице према коме је наведена мера одређена (и продужена) нема право да свој стан напусти (осим ради хитне медицинске интервенције у односу на њега или лице са којим живи у стану и ради избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи или имовине већег обима), при чему нема сумње да су услови лишења слободе у сопственом стану (под мером забране напуштања стана – „кућном притвору“) бољи него у притворској јединици (под мером притвора).
Уставни суд констатује да је Уставом утврђено да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандaрдима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција којe надзиру њихово спровођење (члан 18. став 3.).
Уставни суд је следом наведеног, а пре свега имајући у виду чињеницу да у време доношења и ступања на снагу Устава мера забране напуштања стана није била предвиђена у правном систему, приликом оцене навода и доношења одлуке у овом уставносудском предмету у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава имао у виду праксу Европског суда за људска права који је стао на становиште:
- да мера забране напуштања стана представља лишење слободе имајући у виду степен ограничења који код ове мере постоји, односно да се по интензитету ограничења не разликује од мере притвора, без обзира на боље услове (видети, између осталих, пресуду у предмету Lavents против Летоније, представка број 58442/00, од 28. новембра 2002. године, став 63; Mancini против Италије, представка број 44955/98, од 2. августа 2001. године, став 17; D. против Немачке, представка број 11703/85, одлука Комисије од 9. децембра 1987. године – Одлуке и извештаји (ДР) 54, страна 117; A.B. против Швајцарске, број 20872/92, одлука Комисије од 22. фебруара 1995. године - Одлуке и извештаји (ДР) 80, страна 55.);
- да се приликом оцене да ли је трајање мере забране напуштања стана сведено на најкраће неопходно време има узети у разматрање и претходни период током кога је неко лице било у притвору (видети, између осталих, цитирану пресуду у предмету Lavents против Летоније, ст. 65. и 66.);
- да приликом доношења одлуке да одређено лице и даље остане лишено слободе (продужењем мере притвора и мере забране напуштања стана) надлежни суд има обавезу, поред осталог, да у својој одлуци наведе релевантне и довољне разлоге, као и да кривични поступак води са нарочитом хитношћу (видети, између осталих, цитирану пресуду у предмету Lavents против Летоније, ст. 70. и 71.).
Следом свега претходно наведеног, Уставни суд је, уважавајући праксу Европског суда за људска права, оценио да се одредбе члана 31. Устава имају применити и на трајање мере забране напуштања стана, при чему се трајање наведене мере има ценити заједно са трајањем мере притвора као укупног периода лишења слободе, те да дужина укупног трајања лишења слободе које неће довести до повреде права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере и показују посебну хитност у вођењу поступка.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац до подношења уставне жалбе 20. децембра 2017. године био лишен слободе укупно седам година и 11 месеци, од чега је у екстрадиционом притвору/ притвору провео четири године и један месец , а у „кућном притвору“ три године и десет месеци. Уставни суд је имао у виду и да се мера према подносиоцу примењивала/примењује и након изјављивања уставне жалбе, међутим Суд се кретао у границама навода саме уставне жалбе и истакнутог захтева, те је имао у виду и чињеницу да подносилац накнадно није оспоравао решења која су донета после оспорених решења.
Оспореним решењима је према подносиоцу уставне жалбе продужена мера забране напуштања стана током трајања првостепеног кривичног поступка који је био у фази главног претреса, а из разлога прописаног одредба ма члана 211. став 1. тач. 1. и 3. ЗКП. Виши суд у Београду – Посебно одељење је у образложењу оспореног решења, поред осталог, навео да је „ према окривљеном М. Ц . и окривљеном Ж.В. потребно продужити изречену меру забране напуштања стана, уз примену електронског надзора првенствено због тога што постоје околности које у односу на обојицу окривљених указују на конкретну опасност од бекства у смислу одредбе члана 211. став 1. тачка 1. ЗКП-а,…, а окривљеном Ц. да је припадник организоване криминалне групе која је према наводима оптужнице, деловала у међународним размерама, у том смислу да је свако од њих двојице имао контакте са лицима која се сумњиче да су такође припадници исте организоване криминалне групе, а која се још увек налазе у бекству. Када се ове околности доведу у везу са оправданом сумњом да је ова организована криминална група од продаје опојне дроге остварила профит од више десетина милиона еура, а да највећи део тог новца до сада није пронађен, то суд налази да би управо тај новац за који постоји оправдана сумња да је и даље доступан осталим припадницима групе који се налазе у бекству, могао послужити и окривљеном Ц. и окривљеном Ж.В. у случају пуштања на слободу, да га искористе_за_бекство и скривање од државних органа Републике Србије. Суд je у том правцу имао у виду и чињеницу да је наведена организована криминална група, према оправданој сумњи за потребе свог рада и деловања, својим припадницима на располагање стављала фалсификоване путне исправе, ради лакшег и конспиративнијег преласка државних граница земаља у којима је група деловала, због чега налази да и поред тога што су окривљени М. Ц . и Ж.В. за центар својих животних активности определили Републику Србију, све напред наведене околности заједно указују на то да постоји основана бојазан у односу на обојицу окривљених да би у случају пуштања на слободу могли побећи и постати недоступни државним органима, односно на тај начин ометати даљи ток овог кривичног поступка. Надаље, веће из члана 21 став 4 ЗКП и даље налази да у односу на окривљене М. Ц . и Ж . В . стоје разлози за продужење мере забране напуштања стана уз електронски надзор прописани чланом 211. став 1. тачка 3. ЗКП-а. Постоји оправдана сумња да је организована криминална грула постојала и деловала дуже време, да се окривљенима М. Ц . и Ж.В. ставља на терет да су у оквиру те групе, у дужем временском периоду (према наводима из оптужнице од 2008. године па до 15. октобра 2009. године), предузимали већи број радњи извршења кривичног дела неовлашћене производње и стављања у промет опојних дрога из члана 246. Кривичног законика,…, Опет окривљеном М . Ц . се ставља на терет да је као припадник групе био задужен за пријем робе - опојне дроге кокаин на прекоокеански брод на коме је био запослен у својству првог официра и у том својству учествовао у два догађаја која су предмет оптужница по којима се пред овим судом води кривични поступак. Све ово, по налажењу овог већа, указује на то да су и један и други окривљени исказали нарочиту упорност у предузимању радњи које им се у овом поступку стављају на терет, посебно ако се има у виду временски оквир предузимања радњи у којима су, по наводима оптужнице, учествовали, односно од почетка 2008. године до 15. октобра 2009. године, када је дошло до заплене преко две тоне опојне дроге која је, опет према наводима оптужнице, требало да буде убачена на прекоокеански брод на коме се налазио Ц. Због тога, а упркос чињеници да окривљени Ц . и Ж.В. до сада нису осуђивани, ово веће налази да наведене околности у својој међусобној повезаности, представљају особите околности које указују да би и један и други окривљени у кратком временском периоду, након пуштања на слободу могли поновити исто или истородно кривично дело. Доносећи своју одлуку, веће из члана 21 . став 4 . ЗКП Вишег суда у Београду, Посебног одељења је у целини сагледало све напред наведене чињенице и посебно имало у виду одредбу члана 189. ЗКП којом је наложено органу поступка да води рачуна да се приликом одређивања неке од мера обезбеђења присуства окривљеног у поступку, не примењује тежа мера, ако се иста сврха може постићи блажом, али је утврдило да околности због којих је против оптужених М. Ц. и Ж.В. одређена и продужавана мера забране напуштања стана уз електронски надзор, од момента изрицања па до данас, као што је већ речено, нису изгубиле на свом квалитету и интензитету, због чега налази да је даља примена наведене мере у односу на окривљене Ц. и Ж.В. потребна и оправдана, све ради обезбеђења њиховог присуства у даљем току овог кривичног поступка, због чега је према њима на основу одредбе члана 208. у вези са чланом 190 . ЗКП-а , мера забране напуштања стана уз електронски надзор и продужена за још 3 (три) месеца“.
Уставни суд је оценио да су надлежни судови основано сматрали да постоје конкретне особите околности које, у овом случају, указују на опасност од бекства окривљеног М. Ц, као и особите околности које указују на то да ће у кратком временском периоду у случају пуштања на слободу поновити извршење кривичног дела, а које околности од дана изрицања мере нису изгубиле на квалитету, а њихов интензитет је такав да меру забране напуштања стана уз електронски надзор чини нужном и неопходном. У конкретном случају , околности су биле од таквог значаја да оправдавају продужење лишења слободе, првобитно одређивањем и продужењем мере притвора, а и касније, одређивањем и продужењем мере забране напуштања стана уз електронски надзор .
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да су надлежни судови оспорена решења засновали на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су поступали у складу са одредбама ЗКП-а када су утврдили да постоје услови за продужење мере забране напуштања стана уз електронски надзор према подносиоцу уставне жалбе по означеним законским основима. По оцени Уставног суда, дати разлози нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Уставни суд је приликом доношења ове одлуке посебно имао у виду и да је Виши суд у Београду – Посебно одељење у оспореном решењу К. По.1. 82/16 - Кв. По.1. 507/17 од 27. октобра 2017. године утврдио, на уставноправно прихватљив начин, да је у конкретном случају отпао основ из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП-а за продужење мере забране напуштања стана уз електронски надзор. Дакле, поступајући судови су се са дужном пажњом бавили оценом свих околности о д значаја за продужење мере. При томе, када се посматрају мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка које су примењиване према окривљеном , може се констатовати да је притвор замењен блажом мером.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспореним решењима навели релевантне и довољне разлоге због којих су сматрали да је продужење мере забране напуштања стана уз електронски надзор према подносиоцу уставне жалбе било неопходно ради вођења кривичног поступка.
6. Следом свега претходно наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на слободу и на ограничено трајање притвора, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио у целини уставну жалбу као неосновану.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.