Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. К . из К . код Уба , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. октобра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ј. К . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1. 4433/13 од 4. децембра 2013. године, у делу у коме је преиначена пресуда Основног суда у Ваљеву К. 724/12 од 2. марта 2013. године, те подноситељка оглашена кривом за кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика и утврђује се да је у овом делу подноси тељки уставне жалбе повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се пресуда Апелационог суда у Београду Кж.1. 4433/13 од 4. децембра 2013. године, у делу у коме је преиначена пресуда Основног суда у Ваљеву К. 724/12 од 2. марта 2013. године те подноситељка оглашена кривом за кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика и одређује се да наведени суд донесе у овом делу нову одлуку о жалби браниоца окривљене Ј. К . изјављен е против пресуде Основног суда у Ваљеву К. 724/12 од 2. марта 2013. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. К . из К . код Уба поднела ј е Уставном суду, 19. марта 201 4. године, преко пуномоћника А . А , адвоката из Уба, уставну жалбу против пресуде Основног суда у Ваљеву К. 724/12 од 2. марта 2013. године и пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1. 4433/13 од 4. децембра 2013. године, због повреде права на правну сигурност у казненом праву из члана члана 34. став 4. Устава Републике Србије.
Подноситељка у уставној жалби наводи да је „Апелациони суд у Београду, на тај начин што је потврдио део пресуде Основног суда у Ваљеву у којем осуђује окривљену, овде подноситељку уставне жалбе, за увреду и што је преиначио део пресуде Основног суда у Ваљеву, па осудио подноситељку за лаку телесну повреду, а што се све односи на исти догађај за који је Прекршајни суд у Ваљеву раније правноснажно ослободио Ј. К, повредио право на правну сигурност у казненом праву “.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из списа предмета К. 724/12 Основног суда у Ваљеву, као и целокупне достављене документације уз уставну жалбу, утврдио следеће:
3.1. Чињенице које се тичу прекршајног поступка који је вођен против подноси тељке уставне жалбе:
Пресудом Прекршајног суда у Ваљеву – Одељење суда у Убу Пр. 27765/10 од 27. јуна 2012. године окривљена, овде подноситељка ус тавне жалбе, и окривљена С.П. ослобођене су кривице да су 10. августа 2010. године око 15h у месту Кожуару на путу који води до Катића нарушавале јавни ред и мир , и то тако што је окривљена С.П. физички насрнула на Ј . К . у намери да је удари, а окривљена Ј . К . је С.П. задала ударац ногом у ногу, а разлог је тај што су једна другу међусобно оговарала код комшија, а чиме би учиниле прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС“ бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05), јер је за првоокривљену Ј. К . утврђено да дело за које се терети није прекршај већ кривично дело, а за другоокривљену у поступку није доказано да је окривљена С.П. учинила наведени прекршај који јој је захтевом за покретање прекршајног поступка Полицијске станице у Убу бр. 1-705-00220/10 од 12. августа 2010. године стављен на терет, а како је то произлази из пресуде.
Пресуда Прекршајног суда у Ваљеву – Одељење суда у Убу Пр. 27765/10 од 27. јуна 2012. године је постала правноснажна 12. јула 2012. године .
3.2. Чињенице које се тичу кривичног поступка у којем су донете оспорене пресуде:
Приватна тужиља С.П. поднела је против окривљене Ј.К. приватну тужбу 1. новембра 2010. године због кривичног дела увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика, кривичног дела лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика и кривичног дела угрожавања сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика.
На главном претресу од 25. августа 2011. године који је одржан у предмету Основног суда у Ваљеву К. 2922/10 окривљена Ј . К . је поднела приватну тужбу против С.П, због кривичног дела увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика
На главном претресу одржаном 24. октобра 2011. године, бранилац окривљене Ј. К . је изјавио да је поводом истог догађаја против обе окривљене покренут прекршајни поступак због прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, те је предложио да Основни суд у Ваљеву застане са вођењем кривичног поступка до окончања прекршајног поступка.
Дописом Основног суда у Ваљеву К. 2922/10 од 1. новембра 2011. године обавештен је Прекршајни суд у Ваљеву – Одељење суда у Убу да је С.П. поднела приватну тужбу против окривљене Ј.К, због кривичног дела увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика и кривичног дела лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика.
Пресудом Основног суда у Ваљеву К. 2922/10 од 30. јануара 2012. године, ставом првим изреке, окривљена Ј. К . оглашена је кривом да је учинила кривично дело увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика и кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика, те јој је последично изречена јединствена новчана казна у износу од 40.000 динара, ставом другим изреке окривљена С.П. је ослобођена од оптужбе да је учинила кривично дело увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика, а ставом трећим изреке према окривљеној Ј. К . је одбијена оптужба да је учинила кривично дело угрожавање сигурности из члана 138. став 1. Кривичног законика.
Пресудом Апелационог суда у Београду Кж.1. 1592/12 од 23. априла 2012. године уважена је жалба окривљене Ј. К . те је уки нута пресуда Основног суда у Ваљеву К. 2922/10 од 30. јануара 2012. године и предмет враћен првостепеном суду на поновно суђење.
На главном претресу од 5. јула 2012. године одржаном у предмету Основног суда у Ваљеву К. 724/12 бранилац Ј. К . је обавестио с уд да је Прекршајни суд у Ваљеву – Одељење суда у Убу донео пресуду против обе окривљене, као и да је чињенични опис дела које се ставља на терет Ј . К . идентичан изреци пресуде Прекршајног суда у Ваљеву – Одељење у Убу, а на главном претесу одржаном 7. септембра 2012. године бранилац је приложио горе наведену пресуду, која је постала правноснажна и извршна.
Бранилац подноситељке уставне жалбе је на главном претресу од 15. јануара 2013. године, као и у завршној речи датој на главном претресу од 1. марта 2013. године, предложио Основном суду у Ваљеву да подноситељку ослободи од оптужбе, због тога што су обе окривљене пресудом прекршајног суда ослобођене од оптужбе због истог догађаја.
Оспореном пресудом Основног суда у Ваљеву К. 724/12 од 2. марта 2013. године, ставом другим изреке, према подноситељки је одбијена оптужба да је „дана 10. августа 2010. године у селу Кожуар, способна да схвати значај свог дела и да управља својим поступцима, свесна да је њено дело забрањено и желећи извршење истог, лако телесно повредила тужиљу – окривљену С.П. из Кожуара, тако што је ову (С.П.) ударила ногом на којој је имала папучу у предео стомака и нанела јој лаку телесну повреду у виду отока коже и поткожног ткива величине 8 x6 cm, са огуљотином коже у централном делу величине 3x2 cm, а чиме је учинила кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика“, док је ставом трећим изреке подноситељки за кривично дело увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика изречена судска опомена.
У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да је „пред Прекршајним судом у Ваљеву – Одељење суда у Убу, вођен поступак против обе окривљене под бројем Пр. 27765/10. Дана 27. јуна 2012. године донета је пресуда којом се окривљене Ј. К . и С.П. ослобађају од кривице , и то окривљена С.П. да је физички насрнула на Ј, а окривљена Ј. да је С . задала ударац ногом. Предмет овог прекршајног поступка био је прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру. Дакле, предмет прекршајног поступка нису биле увреде, па је суд у кривичном поступку окривљеној Ј . за кривично дело увреде изрекао судску опомену, док је окривљену С.П. ослободио од оптужбе налазећи да нема доказа да је окривљена починила кривично дело увреде. Окривљена С.П. је окривљеној Ј . ставила на терет кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика. Међутим, ове радње су биле предмет прекршајног поступка. Чланом 4. Протокола 7. Европске конвенције о људским правима прописује се да се никоме не може поново судити у кривичном поступку у надлежности исте државе за дело за које је био већ пра вноснажно ослобођен или осуђен. Наведеним чланом се спречава да у односу на исто лице буде више пута правноснажно одлучено на релевантан начин, а у погледу исте ствари, односно истог кажњивог дела било у истој било у различитој врсти казненог поступања . Како је увидом у пресуду Прекршајног суда у Ваљеву Пр. 27765/10 од 27. јуна 2012. године окривљена Ј. К . ослобођена кривице због сумње да је дана 10. августа 2010. године у Кожуару окривљеној С.П. задала ударац ногом, то је овај суд према окривљеној одбио оптужбу да је починила кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика “.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Кж.1. 4433/13 од 4. децембра 2013. године усвојена је жалба приватне тужиље С.П, те је преиначена пресуда Основног суда у Ваљеву К. 724/12 од 2. марта 2013. године, тако што је Апелац иони суд у Београду окривљену Ј. К . ог ласио кривом да је извршила кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика, док се одбијају као неосноване жалба браниоца окривљене Ј. К . изјављене у односу на ослобађајући део пресуде, у делу у коме је окривљена С.П. ослобођена због извршења кривичног дела увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика и у осуђујућем делу у односу на окривљену Ј . К , у делу у којем је окривљена Ј . К . оглашена кривом због и звршења кривичног дела увреде из члана 170. став 1. Кривичног законика, те је окривљеној Ј. К . последично изречена судска опомена.
У образложењу оспорене пресуде Апелационог суда у Београду је, између осталог, наведено да „Апелациони суд у Београду налази да је у конкретном случају неприхватљив став првостепеног суда, а везано за инкриминисани догађај од 10. августа 2010. године и кривично дело лака телесна повреда из члана 122. став. 1. Кривичног законика, да се у конкретном случају ради о пресуђеној ствари будући, а како то првостепени суд налази , да су радње окривљене Ј . К . биле предмет прекршајног поступка, односно да је предмет прекршајног поступка био из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, јер је у том поступку окривљена Ј . К . ослобођена кривице због сумње да је дана 10. августа 2010. године задала ударац ногом оштећеној С.П, то је првостепени суд нашао да према окривљеној треба одбити оптужбу због кривичног дела лаке телесн е повред е из члана 122. став 1. Кривичног законика. Наиме, из списа предмета Прекршајног суда у Ваљев у Пр. 27765/10 од 27. јуна 2012, године, произилази да се окривљена Ј. К . ослобађа од кривице због сумње да је дана 10. августа 2010. године око 15 часова у месту Кожуар на путу који води до Катића, да је окривљена Ј . С . П . задала ударац ногом у ногу, а разлог је та ј што су једна др угу међусобно oговарале код комшија, чиме би учиниле прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, јер је утврђено да дело које се терети није прекршај, већ кривично дело. Дакле, Прекршајни суд у Ваљеву окривљену Ј. К . ослобађа од кривице из разлога што се у конкретном случају не ради о прекршају већ о кривичном делу. Стога, Апелациони суд у Београду не прихвата закључак да се у конкретном случају ради о пресуђеној ствари, иако је неспорно да је предмет и у прекршајном и кривичном поступку био исти догађај, с тим што је у прекршајном поступку окривљена ослобођена од кривице за исте радње које је предузела. Међутим. под појмом 'дело' не подразумева се само радња које окривљена предузима, већ и последица која је из ње проистекла. Последица 'дела' код прекршаја из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру, који је био предмет вођења прекршајног поступка, јесте угрожавање спокојства грађана и ремећење јавног реда и мира, док је последица дела лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика наношење лаке телесне повреде или лако нарушавање здравља другога. Самим тим веће Апелационог суда у Београду налази да се v конкретном случају не ради о пресуђеној ствари “.
4. Одредбом члана 34. став 4. Устава утврђено је да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.
Одредбама раније важећег Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 и 72/09) (у даљем тексту: ЗКП), који је важио у време доношења оспорених пресуда, било је прописано: да нико не може да буде гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или је за то дело поступак против њега правноснажно обустављен или оптужба правноснажно одбијена (члана 6. став 1.); да повреда кривичног закона постоји ако је кривични закон повређен у питању да ли има околности које искључују кривично гоњење, а нарочито да ли је наступила застарелост кривичног гоњења или је гоњење искључено услед амнестије или помиловања, или је ствар већ правноснажно пресуђена (члан 369. став 1. тачка 2)); да другостепени суд испитује пресуду у оном делу у којем се побија жалбом, али мора увек по службеној дужности испитати да ли је на штету оптуженог повређен кривични закон (члан 369) (члан 380. став 1. тачка 2)).
Одредбом члана 122. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05 и 72/09) (у даљем тексту: КЗ) прописано је да ко другог лако телесно повреди или му здравље лако наруши, казниће се новчаном казном или затвором до једне године.
Одредбом члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС“, бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05) (у даљем тексту: ЗЈРМ) прописано је да ко вређањем или злоупотребом другог, вршењем насиља над другим, изазивањем туче или учествовањем у њој, угрожава спокојство грађана или ремети јавни ред и мир – казниће се новчаном казном до 30.000 динара или казном затвора до 60 дана.
5. Оцењујући наводе уставне жалбе о повреди права на правну сигурност у казненом праву из члана 34. став 4. Устава тиме што је „Апелациони суд у Београду, на тај начин што је потврдио део пресуде Основног суда у Ваљеву у којем осуђује окривљену, овде подноситељку уставне жалбе, за увреду и што је преиначио део пресуде Основног суда у Ваљеву, па осудио подноситељку за лаку телесну повреду, која се односи на исти догађај за који је Прекршајни суд у Ваљеву раније правноснажно ослободио Ј . К .“, Уставни суд је, уважавајући праксу и критеријуме Европског суда за људска права, у Одлуци Уставног суда Уж-1285/12 од 26. марта 2014. године, поставио критеријуме на основу којих врши оцену да ли је дошло до повреде права из члана 34. став 4. Устава, и то: прво, да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца уставне жалбе вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи била казненоправна; друго, да ли су дела због којих се подносилац казнено гони иста (idem); треће, да ли је постојала двострукост поступка (bis).
5.1. У односу на прво спорно питање, Уставни суд констатује следеће: да би се, у конкретном случају, утврдило да ли доношење ослобађајуће пресуде у прекршајном поступк у (који се по правилу води за тзв. лакша кажњива дела) представља сметњу за вођењ е кривичног поступка против подноситељке за кривично дело, неопходно је одлучити да ли се конкретан прекршајни поступак односио на тзв. „кривичну“ ствар, односно да ли би евентуална осуда у конкретном прекршајном поступку, по својој природи била „кривична“.
У утврђеној судској пракси Европског суда за људска права постављена су три критеријума, која су општепозната као „мерила Енгел“ (видети, пре свих, одлуку Енгел и други против Холандије, представке бр. 5100/71, 5101/71, 5102/71, 5354/72, 5370/72, од 8. јуна 1976. године), која треба размотрити при утврђивању да ли се ради о „оптужби за кривично дело“, а то су: 1) правна квалификација дела према домаћем законодавству, 2) природа дела која подразумева два кумулативна поткритеријума, и то обим прекршене норме и сврху казне и 3) природа и степен тежине казне.
Европски суд за људска права је у више својих пресуда (видети између осталих: Марести против Хрватске, од 25. јула 2009. године, број представке 55759/07 и Муслија против Босне и Хецеговине , од 14. јануара 2014. године, број представке 32042/11, као и у пресуди Миленковић против Србије, од 1. марта 2016. године, број представке 50124/13 ) применом тзв. „Енгел мерила“ констатовао да одређена дела имају кривичну конотацију иако се према релевантном домаћем праву сматрају делима малог друштвеног значаја да би се на њих примењивао кривични закон и поступак. Такође, позивање на „лакшу“ природу дела, само по себи не искључује његову квалификацију као „кривичног“ у аутономном смислу Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Надаље, степен и тежина санкције се утврђује с обзиром на највишу запрећену казну коју предвиђа релевантни закон, без обзира на то која је казна по врсти и мери у конкретном случају изречена.
С тим у вези, Уставни суд, најпре, указује да је одредбом члана 33. став 8. Устава утврђено да сва права која има окривљени за кривично дело, има сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело, док из одредбе члана 34. став 4. Устава недвосмислено произлази да се начелом ne bis in idem гарантује забрана двоструке угрожености појединца како у кривичном, тако и у поступцима за свако друго кажњиво дело. Стога Уставни суд, у складу са већ устаљеном праксом Европског суда за људска права, у начелу прихвата могућност да осуда једног лица у поступку за „неко друго кажњиво дело“ може представљати процесну сметњу да се против њега води кривични поступак поводом истог животног догађаја, и то под истим условима под којима вођење кривичног судског поступка и осуда за кривично дело активира забрану за вођење другог казненог поступка против њега поводом истог животног догађаја.
Испитујући постојање наведених критеријума у конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је за прекршај због кога је против подноситељке вођен прекршајни поступак , Законом о јавном реду и миру прописана новчана казна или казна затвора до 60 дана, којима се санкционише дрско и насилничко понашање у циљу заштите људског достојанства, јавног реда, али у извесном слислу и до одређеног степена и телесног интегритета сваког појединца. По оцени Уставног суда, одредба члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру усмерена је према свим грађанима и њоме се грађани штите од непристојног и дрског вређања, па у извесном смислу и од физичких насртаја других особа, а које вредности и интереси, несумњиво, спадају у сферу заштите кривичног права. Додатно, за навед ени прекршај је законом, алтернативно са новчаном казном, запрећена казна затвора до 60 дана чија је сврха кажњавање и одвраћање од друштвено непожељног понашања, која је својствена кривичним санкцијама. С тим у вези, Уставни суд указује и на праксу Европског суда за људска права, потврђену у више наврата, да се степен тежине казне утврђује с обзиром на највећу могућу казну коју предвиђа меродавно право, те да када запрећена казна укључује губитак слободе, постоји претпоставка да оно што се подноситељки стављало на терет представља „оптужбу за кривично дело“.
Имајући у виду све наведено, а нарочито уставноправни оквир заштите начела забране двоструке угрожености прокламован у одредбама члана 34. став 4. у вези са чланом 33. став 8. Устава, Уставни суд закључује да прекршајни поступак који је вођен против подноси тељке уставне жалбе јесте вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља кажњиво дело.
5.2. Везано за друго спорно питање, Уставни суд налази да је питање утврђивања идентитета дела кључно питање, с обзиром на то да се једним друштвено неприхватљивим понашањем могу истовремено угрозити различита заштићена добра, те остварити обележја два или више кажњивих дела која могу бити у надлежности истог или различитих органа гоњења исте државе. Ово питање је нарочито важно у оним случајевима у којима би последице прешироког тумачења начела ne bis in idem биле штетне у заштити темељних друштвених вредности и сврси која се остварује у сваком појединачном казненом поступку.
Испитујући да ли у конкретном случају постоји идентитет казнених дела због којих је прекршајни поступак против подноситељке правноснажно окончан доношењем ослобађајуће пресуде, а кривични поступак је окончан доношењем пресуде којом је подноситељка оглашена кривом, између осталог, и за кривично дело из члана 122. став 1. КЗ (idem), Уставни суд је пошао од утврђених критеријума и праксе Европског суда за људска права. Након што је у предмету Zolotukhin против Русије (број представке 14939/03 , пресуда од 7. јуна 2007. године) применио критеријум „материјалног идентитета дела“, Европски суд за људска права је у значајној мери консолидовао своју праксу, те је и у већ помињаним пресудама Марести против Хрватске и Муслија против Босне и Хецеговине примењиван чињенично утемељени приступ, за разлику од приступа утемељеног на идентитету правних квалификација дела или идентитету заштићених добара. Према томе, Европски суд за људска права је заузео становиште да се члан 4. Протокола 7 мора схватити на начин да забрањује казнени прогон или суђење за друго дело у мери у којој оно произлази из истоветних чињеница или чињеница које су у суштини битно исте као и прво кажњиво дело за које је већ донета правноснажна осуђујућа или ослобађајућа пресуда. На овај начин осигурано је усклађено тумачење појма „исто дело“ као елемента idem у начелу ne bis in idem.
Уставни суд је, у конкретном предмету, утврдио да је против подноситељке вођен прекршајни поступак који је окончан доношењем правноснажне пресуде Прекршајног суда у Ваљеву – Одељење суда у Убу Пр. 27765/10 од 27. јуна 2012. године, а којом су окривљене Ј . К . и С.П. ослобођене кривице „да су дана 10. августа 2010. године око 15h у месту Кожуару на путу који води до Катића нарушавале јавни ред и мир и то тако што је окривљена С.П. физички насрнула на Ј . К . у намери да је удари, а окривљена Ј . К . је С.П. задала ударац ногом у ногу, а разлог је тај што су једна другу међусобно оговарала код комшија, а чиме би учиниле прекршај из члана 6. став 3. Закона о јавном реду и миру („Службени гласник РС“ бр. 51/92, 53/93, 67/93, 48/94, 85/05 и 101/05), јер је за првоокривљену Ј. К . утврђено да дело за које се терети није прекршај већ кривично дело, а за другоокривљену у поступку није доказано да је окривљена С.П. учинила наведени прекршај који јој је захтевом за покретање прекршајног поступка Полицијске станице у Убу бр. 1-705-00220/10 од 12. августа 2010. године стављен на терет “, а како то произлази из изреке пресуде. Након правноснажности горе наведене прекршајне пресуде, подноситељка уставне жалбе је оглашен а крив ом пресудом Апелационог суда у Београду да је „дана 10. августа 2010. године у селу Кожуар, способна да схвати значај свога дела и управља својим постуцима, свесна да је њено дело забрањено и желећи извршење истог, лако телесно повредила тужиоца – окривљену С.П, тако што је удар ила ногом на којој је имала папучу у пределу стомака и тиме је тако нанела лаку телесну повреду у виду отока коже и поткожног ткива величине 8x6 cm са огуљотином коже у централном делу величине 3 x2 cm, а чиме је извршила кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика“, те јој је за наведено кривично дело и за кривично дело увреде из члана 170. Кривичнох законика последично изречена судска опомена.
Дакле, Уставни суд закључује да су ч ињенице које су обухваћене изреком пресуде Прекршајног суда у Ваљеву – Одељење суда у Убу Пр. 27765/10 од 27. јуна 2012. године идентичне оним чињеницама које представљају елементе кривичног дела лаке телесне повреде из члана 122. став 1. КЗ , за које је подноситељка уставне жалбе , између осталог, оглашен а крив ом у кривичном поступку, након што је прекршајна, ослобађајућа пресуда постала правноснажна ( res iudicata). Надлежни прекршајни суд је описом прекршајноправне ситуације и навођењем елемената бића прекршаја зашао у елементе бића кривичног дела.
Уставни суд на овом месту жели да укаже да по правилу непостојање јасног разграничења између кривичних дела и прекршаја у српском законодавству не сме да доведе до ситуације да у судској пракси пресуђена ствар у прекршајном поступку преставља сметњу за прогон учинилаца кривичних дела. Такође, суштина кривичноправне заштите темељних друштвених вредности, пре свих, живота и телесног интегритета сваког појединца би била доведена у питање када би прекршајни суд својом изреком проширио чињенични опис прекршаја и тако обухватио чињенични супстрат кривичног дела, те активирао забрану ne bis in idem у кривичном поступку, у случају када елементи дела из изреке прекршајне одлуке не представљају битне елементе прописане законом за конкретан прекршај, већ искључиво чине биће неког кривичног дела. Уставни суд стоји на становишту да се прекршајни судови морају ограничити на утврђивање оних чињеница које чине биће прекршаја и да препусте кривичном суду да утврђује чињенице битне за постојање кривичног дела. Конкретно, један у основи јединствен догађај, који започиње као ремећење јавног реда и мира, а завршава као повреда телесног интегритета, може се временски и садржински сагледати у две засебне целине, односно као два различита чињенична стања, једно у прекршајном а друго у кривичном поступку. У том случају учиниоцу не би у прекршајном и кривичном поступку биле стављене на терет исте чињенице, па не би дошло ни до повреде начела ne bis in idem.
Следом свега наведеног, Уставни суд је оценио да су дела због којих је у прекршајном поступку против подноситељке уставне жалбе донета ослобађајућа пресуда а у кривичном поступку јој је изречена судска опомена – иста ( idem).
5.3. Испитујући да ли је у конкретном случају постојала двoструкост поступка, Уставни суд најпре констатује да је Прекршајни суд у Ваљеву – Одељење суда у Убу 27 . јуна 20 12. године донео пресуду Пр. 27765/10, којом је ослободио подноситељку и кој а (пресуда) је постал а правноснажн а 12. јула 20 12. године, док је кривични поступак против подноситељке покренут 1. новембра 2010. године, подношењем приватне тужбе приватне тужиље С.П. Основном суду у Ваљеву. Дакле, када је ослобађајућа пресуда из прекршајног поступка постал а правноснажн а и правна ствар стекла статус res iudicata, кривични поступак је у том предмету већ био покренут. У тим околностима Уставни суд, уважавајући установљену праксу Европског суда за људска права, сматра да је у конкретном случају Основни суд у Ваљеву поступио на уставноправно прихватљив начин када је оспореном пресудом, према подноситељки, одбио оптужбу за кривично дело лаке телесне повреде, а да Апелациони суд у Београду није поступио на уставноправно прихватљив начин преиначавајући првостепену пресуду у једном делу и оглашавајући подноситељку кривом за кривично дело из члана 122. став 1. КЗ (видети случајевe Zolotukhin против Русије и Муслија против Босне и Херцеговине, цитиране горе).
Полазећи од тога да је циљ члана 34. став 4. Устава забрана понављања поступка који је окончан одлуком која је стекла статус res iudicata, а да је Уставни суд утврдио да је против подноси тељке уставне жалбе првобитно донета правноснажна ослобађајућа пресуда у прекршајном поступку, који се у смислу одредаба члана 34. став 4. и члана 33. став 8. Устава изједначава са кривичним поступком, те да је н акон правноснажности прекршајне пресуде он а оглашен а крив ом за кривично дело које се односило на исто понашање за које је вођен и окончан прекршајни поступак, и која је о бухватала у суштини исте чињенице, а за која је применом и корективних критеријума утврђено да се ради о истом делу ( idem), Уставни суд је закључио да је оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Кж.1. 4433/13 од 4. децембра 2013. године , у делу у коме је преиначена пресуда Основног суда у Ваљеву К. 724/12 од 2. марта 2013. године дошло до повреде начела ne bis in idem.
6. С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подноси тељки уставне жалбе делом пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1. 4433/13 од 4. децембра 2013. године којим је преиначена пресуда Основног суда у Ваљеву К. 724/12 од 2. марта 2013. године, те подноситељка оглашена кривом за кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика, повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), решавајући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити поништајем оспорене другостепене пресуде у делу у коме је преиначена пресуда Основног суда у Ваљеву К. 724/12 од 2. марта 2013. године, те подноситељка оглашена кривом за кривично дело лаке телесне повреде из члана 122. став 1. Кривичног законика, и одређивањем да Апе лациони суд у Београду п оново одлучи о жалби подноситељке изјављеној против оспорене првостепене пресуде, па је, сагласно одредби ч лана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. У односу на навод уставне жалбе да је „Апелациони суд у Београду, на тај начин што је потврдио део пресуде Основног суда у Ваљеву у којем осуђује окривљену, овде подноситељку уставне жалбе, за увреду, а што се све односи на исти догађај за који је Прекршајни суд у Ваљеву раније правноснажно ослободио Ј. К, повредио право на правну сигурност у казненом праву “, Уставни суд је, увидом у оспорену првостепену пресуду, утврдио да она садржи детаљно и јасно образложење засновано на уставноправно прихватљивом т умачењу меродавног права, те је, стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се наводи подноситељке не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди означеног права.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у преосталом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, па је решио као у другом делу тачке 1. изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.