Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Слободана Ломовића и Предрага Ђурића, обојице из Горњег Милановца, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Слободана Ломовића и Предрага Ђурића изјављена против пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 1399/07 од 27. септембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 110/08 од 13. новембра 2008. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Слободан Ломовић и Предраг Ђурић, обојица из Горњег Милановца, су 19. јануара 2009. године, преко пуномоћника - адвоката Милана Цветковића из Београда, поднели Уставном суду уставну жалбу против пресуде Окружног суда у Чачку Гж. 1399/07 од 27. септембра 2007. године и пресуде Врховног суда Србије Рев. 110/08 од 13. новембра 2008. године, због повреде уставног начела владавине права, начела забране дискриминације и повреде права на правично суђење зајемчених одредбама чл. 3. и 21. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да су подносиоци уставне жалбе поднели Општинском суду у Горњем Милановцу тужбу против Државне заједнице Србија и Црна Гора (сада Републике Србије, као правног следбеника) – Министарства одбране – ВП 9807 Горњи Милановац ради накнаде материјалне штете на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа плате коју су подносиоци остварили као професионална војна лица; да је штета причињена због неодређивања вредности бода од стране министра одбране, а што је овај био дужан да учини у складу са одредбом члана 52. Уредбе о платама и другим новчаним примањима; да је, у циљу заштите наведених права, велики број професионалних војних и цивилних лица на служби у Војсци покренуло парничне поступке пред првостепеним судовима у Републици Србији, те да је и усвојено 910 тужбених захтева од стране првостепених судова; да је на састанку на коме су присуствовали председник Врховног суда Србије, председник грађанског одељења Врховног суда Србије, председник Другог општинског суда у Београду и заступник тужене, "постигнут договор о начину одлучивања о тужбеним захтевима професионалних војних лица и цивилних лица на служби у војсци"; да је, одржавањем састанка и постизањем договора између судија Врховног суда Србије и заступника тужене, повређено право подносиоца уставне жалбе на непристрасно суђење; да су "последица таквог договора" оспорени појединачни акти, иако пре тога постоји потврђених 12 првостепених пресуда којима се тужена обавезује на накнаду штете; да је Врховни суд Србије погрешно применио прописе којима су регулисане плате професионалних војних лица; да "за Предрага Трифуновића и судије Врховног суда Србије нису били од утицаја докази који су изведени у првостепеном поступку"; да је у поступку по ревизији "на најгрубљи начин повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење јер Врховни суд није штитио законом утврђена права на накнаду материјалне штете"; да су оспорене пресуде у супротности са правним схватањем грађанског одељења Врховног суда Србије од 31. маја 2005. године. Подносиоци уставне жалбе су предложили да Уставни суд поништи оспорене пресуде и предмет врати на поновно одлучивање.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у оспорене појединачне акте и документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Општински суд у Горњем Милановцу је пресудом П1. 398/06 од 7. јуна 2007. године одбио тужбене захтеве тужилаца Слободана Ломовића, Предрага Ђурића (овде подносилаца уставне жалбе), Ивице Ђурђевића и Слободана Ристовића, свих из Горњег Милановца, којим су тражили да се обавеже тужена Република Србија – Министарство одбране – ВП 9807 Горњи Милановац, да им исплати накнаду материјалне штете на име разлике између исплаћеног и припадајућег износа плате коју су остварили као професионална војна лица, а која им је причињена приликом одређивања вредности бода и обрачуна за исплату плата у периоду од јануара 2000. године до септембра 2006. године.
Окружни суд у Чачку је, поступајући по жалби тужилаца, оспореном пресудом Гж1. 1399/07 од 27. септембра 2007. године одбио као неосновану жалбу тужилаца и потврдио пресуду Општинског суда у Горњем Милановцу П1. 398/06 од 7. јуна 2007. године. У образложењу другостепене пресуде је, између осталог, истакнуто да је правилно првостепени суд утврдио да је тужиоцима плата редовно исплаћивана у складу са наредбом – решењем о постављењу тужилаца као припадника Војске Југославије, којима је одређен коефицијент за обрачун и исплату плата и утврђен припадајући број бодова, тако да у конкретном случају нема незаконитог поступања органа туженог, јер је приликом обрачуна и исплате плата тужиоцима поступано у складу са донетим решењима о постављењу тужилаца. Такође је истакнуто да су наведена решења донета од стране надлежног органа – старешине у складу са чланом 152. Закона о Војсци и чланом 53. став 1. Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославији.
Врховни суд Србије је 13. новембра 2008. године донео оспорену пресуду Рев. 110/08, којом је одбио као неосновану ревизију тужилаца изјављену против пресуде Окружног суда у Чачку Гж1. 1399/07 од 27. септембра 2007. године. У образложењу оспорене пресуде је наведено: да су нижестепени судови правилно применили материјално право када су одбили тужбени захтев тужилаца; да у радњама тужене нема незаконитог или неправилног рада органа како би држава била одговорна за накнаду штете; да се одредба члана 75. Закона о Војсци не може непосредно применити код одређивања висине плате припадника Војске; да се плате утврђују појединачним управним актом чија се законитост оцењује у управном поступку и евентуално у управном спору; да је исплата плате извршена у складу са правноснажним појединачним актима; да тужиоци нису доказали да је дошло до неправилног и незаконитог рада органа за који одговара држава.
4. Одредбама Устава на чију се повреду указује у уставној жалби, утврђено је: да је владавина права основна претпоставка Устава и почива на неотуђивим људским правима, као и да се владавина права остварује слободним и непосредним изборима, уставним јемствима људских и мањинских права, поделом власти, независном судском влашћу и повиновањем власти Уставу и закону (члан 3.); да су пред Уставом и законом сви једнаки и да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (члан 21. ст. 1. и 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Закона о парничном поступку (“Службени гласник РС“, број 125/04) (у даљем тексту: ЗПП), које се односе на поступак по ревизији, прописано је: да о ревизији одлучује Врховни суд Србије (члан 396.); да се ревизија не може изјавити због погрешно или непотпуно утврђеног чињеничног стања (члан 398. став 2.); да ревизијски суд испитује побијану пресуду само у оном делу у коме се она побија ревизијом и у границама разлога наведених у ревизији, пазећи по службеној дужности на битну повреду одредаба парничног поступака из члана 361. став 2. тачка 9) овог закона и на правилну примену материјалног права (члан 399.); да ће ревизијски суд ако нађе да је због погрешне примене материјалног права чињенично стање непотпуно утврђено и да због тога нема услова за преиначење побијане пресуде, решењем усвојити ревизију, укинути у целини или делимично пресуду првостепеног и другостепеног суда или само пресуду другостепеног суда и предмет вратити на поновно суђење истом или другом већу првостепеног, односно другостепеног суда (члан 407. став 2.).
Одредбама Закона о Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 43/94, 28/96, 22/99, 44/99, 74/99, 3/02 и 37/02) било је прописано: да се укупан износ средстава за плате професионалних војника утврђује према званичном податку о нето - заради која служи као основ за утврђивање зарада запослених у републици чланици на чијој територији је седиште Савезног министарства за одбрану, објављеном у службеном гласилу те републике, с тим да просечна плата по чину и положајна плата професионалних официра и официра по уговору не може бити мања од три, нити већа од пет нето - зарада из овог става, да просечна плата по чину и положајна плата професионалних подофицира и подофицира по уговору износе од 65% до 75%, а просечна плата војника по уговору, по чину и дужности од 55% до 60% од просечне плате по чину и положајне плате свих професионалних официра (члан 75. став 1.); да Савезна влада, поред осталог, прописује плату по чину, плату по чину и дужности и положајну плату (члан 87.); да начелник Генералштаба и старешине јединица, односно установа које он одреди решавају, поред осталог, о одређивању плате у Војсци (члан 152. тачка 7)).
Одредбама Уредбе о платама и другим новчаним примањима професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96, 1/2000 и 54/02) било је прописано: да се овом уредбом прописују услови и мерила за утврђивање плате и других новчаних примања професионалних војника на служби у Војсци Југославије и да се плата и друга новчана примања професионалних војника изражавају у бодовима (члан 1.); да Савезна влада, у смислу члана 75. Закона, одређује коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника у Војсци и да савезни министар за одбрану, у оквиру укупних износа средстава из става 1. овог члана, доноси одлуку о вредности бода за обрачунавање плата и других новчаних примања професионалних војника у Војсци (члан 52.); да се плата професионалном војнику у Војсци утврђује на основу наредбе, односно решења о постављењу на формацијско, односно радно место и података о оцени резултата рада, а обрачунава се и исплаћује по платном списку (члан 53. став 1.).
Одредбом тачке 1. Одлуке Савезне владе о измени Одлуке о одређивању коефицијента за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника и цивилних лица у Војсци Југославије (“Службени лист СРЈ“, бр. 35/94, 9/96 и 1/2000) је било прописано да коефицијент за утврђивање укупног износа средстава за плате професионалних војника износи 3,0 према нето заради по запосленом исплаћеној за претходни месец у привреди републике чланице на чијој је територији седиште Савезног министарства за одбрану.
5. Испитујући наводе и разлоге из уставне жалбе са становишта одредбе члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да оспореним пресудама није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење.
Наиме, право на правично суђење представља комплексно право које садржи низ права која треба да обезбеде одређене процесне гаранције странкама у поступцима у којима судови одлучују о њиховим правима и обавезама и заштите странке од произвољне и арбитрерне примене права од стране судова. Уставни суд констатује да право на непристрасно суђење, као део права на правично суђење, подразумева одсуство предрасуда или наклоности поступајућег судије према некој од странака у спору и ЗПП прописује механизме за заштиту наведеног права, кроз институте искључења и изузећа судије. Одредбама члана 66. став 1. тач. 1) до 7) ЗПП прописани су разлози за искључење судије који објективно могу изазвати сумњу у непристрасност судије, независно од његовог понашања. Субјективна непристрасност судије се претпоставља, док се не докаже да понашање одређеног судије или његова лична убеђења (разлози за изузеће) указују на пристрасност у конкретном судском предмету. С тим у вези, Уставни суд је имао у виду значај права на непристрасно суђење, као и последице које повредом овог права могу настати, уз констатацију да се наведено право, поред првостепеног и другостепеног парничног поступка, гарантује странкама и у поступку по ревизији.
Према наводима подносилаца уставне жалбе, у поступку пред другостепеним судом и у поступку по ревизији је повређено њихово право на непристрасно суђење, јер су “судије Врховног суда Србије и посебно Предраг Трифуновић као председник Грађанског одељења тог суда, незаконито поступали када су одржали састанак са туженом страном у поступку“. Увидом у приложену документацију уз уставну жалбу, Уставни суд је утврдио да наведени став подносилаца уставне жалбе о поступању судија Окружног суда у Чачку и судија Врховног суда Србије није поткрепљен доказима који би указивали на пристрасност судија које су, у конкретном случају, учествовале у доношењу оспорених пресуда, било субјективне, било објективне природе.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да су оспорене пресуде донели Уставом и законом установљени судови у границама своје надлежности и у спроведеном поступку у складу са законом. По оцени Уставног суда, оспорене пресуде су засноване на уставноправно прихватљивом тумачењу материјалног права, са образложеним правним становиштем у овој правној ствари, тако да се не може сматрати да је то правно становиште последица произвољног тумачења суда и неприхватљиве примене материјалног права. Стога, Уставни суд сматра да у поступку који је претходио подношењу уставне жалбе, у конкретном случају, није повређено право подносилаца уставне жалбе на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд оцењује да нема основа ни за тврдње да је оспореним одлукама повређено начело забране дискриминације из члана 21. Устава на штету подносилаца, с обзиром на то да у уставној жалби нису пружени докази да им је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, а што је неопходна претпоставка за утврђивање повреде уставног принципа забране сваког вида дискриминације.
Уставни суд констатује да се одредбама члана 3. Устава не гарантује неко од људских права и слобода, већ се утврђују принципи на којима почива владавина права, који се, између осталог, остварују уставним јемствима људских и мањинских права гарантованих посебним одредбама Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је уставна жалба неоснована, због чега је, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, број 109/07), уставну жалбу одбио.
6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић