Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tam ás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Ч . П . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике С рбије, на седници одржаној 17. септембра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ч. П . и утврђује се да је у поступку који је вођен пред Вишим судом у Београду у предмету К. 88/16 (раније пред истим судом у предмету К. 4286/10, односно К. 151/14) повређено право поднос иоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 50 0 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ч. П . из Београда поднео је Уставном суду, 7 . новембра 201 7. године, преко пуномоћника Д. И, адвоката из Београда, уставну жалбу, допуњену поднеском од 15. маја 2018. године, против решења Вишег суда у Београду Р4К. 15/17 од 4. августа 2017. године, решења Апелационог суда у Београду Рж. к. 12/17 од 26. септембра 2017. године и решења Врховног касационог суда Рев. 3181/17 од 27. децембра 2017. године, због повреде права из чл. 32. и 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. Устава, у поступку који је вођен у предмету Вишег суда у Београду К. 88/16.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да није требало одбацити жалбу изјављену против првостепеног решења Вишег суда у Београду Р4К. 15/17 од 4. августа 2017. године, да оспорена решења нису образложена на уставноправно прихватљив начин, затим је описан ток оспореног кривичног поступка и наведено је да нема доприноса подносиоца трајању поступка. Такође је истакнута повреда права из члана 36. став 1. Устава.
Предложено је да Уставни утврди повреду означених права, право на накнаду нематеријалне штете у износу од 500 евра и накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд, пре свега , указује да су списи предмета К. 88/16 Вишег суда у Београду несређени и у лошем стању.
Уставни суд је из списа предмета К. 88/16 Вишег суда у Београду, између осталог, утврдио:
- да је Више јавно тужилаштво у Београду 10. децембра 2010. године поднело захтев за спровођење истраге Кт. 1170/10 против З.М, Г.К, В.С, В.И. и окривљеног Ч. П, овде подносиоца уставне жалбе;
- да је Виши суд у Београду 10. децембра 2010. године донео решење о спровођењу истраге против окривљеног Ч. П . (овде подносиоца уставне жалбе) ;
- да се истрага водила у предмету Ки. 2515/10 Вишег суда у Београду, у току истраге саслушани су окривљени, испита ни су сведоци, те прибављена неопходна документација;
- да је Више јавно тужилаштво у Београду 24. децембра 2010. године подигло оптужницу против петоро окривљених, укључујући и подносиоца уставне жалбе; подносиоцу је стављено на терет кривично дело злоупотребе службеног положаја помагањем из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у вези члана 35. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);
- да су решењем Вишег суда у Београду К. 4286/10 – Кв. 709/11 од 18. фебруара 2011. године одбијени као неосновани приговори окривљених изјављени против оптужнице Кт. 1170/10 од 24. децембра 2010. године;
- да се кривични поступак водио у предмету К. 4286/10 Вишег суда у Београду;
- да је решењем Вишег суда у Београду К. 4286/10 – Су. 39/11-48 од 3. јуна 2011. године одбијен захтев за изузеће судије З.Т. од поступања у овом кривичном поступку;
- да је у току 2011. године главни претрес одржан једном, а једном није одржан; такође, у току 2012. године главни претрес није одржан четири пута, обављено је једно медицинско вештачење, а решењем Вишег суда у Београду К. 4286/10 од 4. септембра 2012. године обустављен је кривични поступак вођен против З.М;
- да је Више јавно тужилаштво у Београду актом Кт. 1170/10 од 16. априла 2013. године, као и актом Кт. 1170/10 од 17. септембра 2013. године преквалификовало оптужницу; у току 2013. године три пута главни претрес није одржан, а једном је одржан; Виши суд у Београду се решењем К. 4286/10 од 4. новембра 2013. године огласио стварно ненадлежним за поступање у овом кривичном поступку;
- да је решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 143/14 од 28. јануара 2014. године уважена жалба браниоца окривљеног Ч. П . (подносиоца) и браниоца окривљеног В.И, те је укинуто решење Вишег суда у Београду К. 4286/10 од 4. новембра 2013. године, а предмет враћен првостепеном суду на даљи поступак;
- да је кривични поступак настављен у предмету К. 151/14 Вишег суда у Београду; главни претрес заказан за 3. април 2014. године није одржан, а надлежно тужилаштво је 9. јуна 2014. године актом Кт. 1170/10 изменило оптужницу;
- да је решењем Вишег суда у Београду К. 151/14 од 16. јуна 2014. године обустављен је кривични поступак против окривљене В.С, а до краја 2014. године главни претрес одржан је јед анпут, док пет пута није одржан;
- да је до доношења пресуде Вишег суда у Београду К. 151/14 од 10. јуна 2015. године главни претрес одржан четири пута, док једном није одржан; да су наведеном пресудом, ставом првим изреке, окривљени Ч. П . (подносилац) и В.И. оглашени кривим да су учинили по једно кривично дело несавестан рад у служби из члана 361. став 2. у вези става 1. Кривичног законика и осуђени на казне затвора у трајању од по једне године, а окривљени Г.К. је ослобођен од оптужбе да је учинио кривично дело несавестан рад у служби из члана 361. став 2. у вези става 1. Кривичног законика;
- да је пресудом Апелационог суда у Београду Кж.1. 1196/15 од 27. јануара 2016. године, ставом првим изреке, одбијена као неоснована жалба Вишег јавног тужилаштва, а пресуда Вишег суда у Београду К. 151/14 од 10. јуна 2015. године у ослобађајућем делу потврђена; с тавом другим изреке укинута је првостепена пресуда у осуђујућем делу и у том делу је враћена првостепеном суду на поновно суђење;
- да је кривични поступак настављен у предмету К. 88/16 Вишег суда у Београду;
- да је 18. маја 2016. године главни претрес одржан, а 13. фебруара 2017. године није, те да је Више јавно тужилаштво у Београду је актом Кт. 1170/10 од 13. фебруара 2017. године изменило оптужницу ; такође, наредна два пута претрес није одржан, а 3. јула 2017. године је одржан;
- да је решењем Вишег суда у Београду К. 88/16 од 3. октобра 2017. године обустављен кривични поступак који је вођен против окривљеног Ч . П . и В.И, због наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења;
- да је оспореним решењем Вишег суда у Београду Р4К. 15/17 од 4. августа 2017. године одбијен као неоснован приговор предлагача, овде подносиоца уставне жалбе, поднет ради убрзања поступка;
- да је адвокат П. Р . (бранилац Ч. П, подносиоца уставне жалбе), 6. августа 2017. године, изјавио жалбу против решења Вишег суда у Београду Р4К. 15/17 од 4. августа 2017. године;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду Рж. к. 12/17 од 26. септембра 2017. године одбачена жалба адвоката П. Р . од 14. августа 2017. године;
- да оспореним решењем Врховног касационог суда Рев. 3181/17 од 27. децембра 2017. године није прихваћено одлучивање о ревизији предлагача Ч. П . изјављеној против решења Апелационог суда у Београду Рж. к. 12/17 од 26. септембра 2017. године, те је одбачена као недозвољена ревизија предлагача изјављена против наведеног решења Апелационог суда.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење, тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1.), и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 2.).
Одредбама Закона о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), између осталог, прописано је: да се овим законом уређује заштита права на суђење у разумном року (члан 1. став 1.); да је сврха овог закона да пружи судску заштиту права на суђење у разумном року и тиме предупреди настајање повреда права на суђење у разумном року (члан 1. став 2.); да су правна средства којима се штити право на суђење у разумном року – приговор ради убрзавања поступка (у даљем тексту приговор), жалба и захтев за правично задовољење (члан 3. став 1.); да се приговор и жалба могу поднети док се поступак не оконча (члан 5. став 1.).
5. Испитујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. Устава , Уставни суд је утврдио да је кривични поступак према подносиоцу уставне жалбе покренут решењем о спровођењу истраге 10. децембра 2010. године, а да је правноснажно окончан решењем Вишег суда у Београду К. 88/16 од 3. јула 2017. године, из чега следи да је, у односу на подносиоца трајао шест година и седам месеци.
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи , може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. При том, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца - сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, по ступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоце. Међутим, Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чиналаца, трајање предметног кривичног поступка шест година и седам месеци не може се оправдати било којим од претходно наведених чинилаца. Прво, Уставни суд истиче да је оспорени кривични поступак до доношења првостепене пресуде Вишег суда у Београду К. 151/14 од 10. јуна 2015. године (а која је укинута пресудом Апелационог суда у Београду Кж.1. 1196/15 од 27. јануара 2016. године у осуђујућем делу према подносиоцу) трајао четири године и шест месеци. Друго, од укупно 27 пута заказиваног, главни претрес није одржан 18 пута, при чему је Уставни суд имао у виду динамику заказивања главног претреса и чињеницу штрајка адвоката , а која чињеница се не може ставити на терет поступајућем суду. Треће, Уставни суд констатује да нема доприноса подносиоца уставне жалбе дужини трајања оспореног кривичног поступка.
Такође, Уставни суд је имао у виду чињеничну и правну сложеност кривичног поступка – више пута је вршена измена и прецизирање оптужног акта, саслушано је доста сведока и извршен је увид у обимну документацију, али налази да је то, у конкретном случају, било од значаја само за утврђење висине накнаде нематеријалне штете.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд напомиње да је имао у виду да је оспореним решењем Вишег суда у Београду Р4К. 15/17 од 4. августа 2017. године одбијен као неоснован приговор предлагача поднет ради убрзања поступка, али је Суд у складу са досадашњом праксом и критеријумима ипак одлучио да је у конкретном случају дошло до повреде права на суђење у разумном року, а имајући у виду целину поступка.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду не материјалне штете у износу од 500 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете Уставни суд је имао у виду да је сам подносилац уставне жалбе свој захтев определио у висини од 500 евра.
7. Подносилац уставне жалбе сматра да су му повређена права из чл. 32. и 36. Устава оспореним појединачним актима донетим у поступку по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року.
Имајући у виду да је кривични поступак прав носнажно окончан и да је Уставни суд усвојио уставну жалбу подносиоца, утврдио повреду права на суђење у разумном року и досудио му накнаду нематеријалне штете у траженом износу, Суд налази да је беспредметно разматрање уставне жалбе у односу на оспорене појединачне акте, те је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж -633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.