Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. С . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. септембра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба С. С . и утврђује да je у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Кпп. 326/15 од 22. новембра 2015. године, у коме је донето оспорено решење Вишег суда у Београду Кпп. 326/15 – Кв. 3928/15 од 8. децембра 2015. године, повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 30. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. С . из Београда поднео је Уставном суду, 18. децембра 201 5. године, преко пуномоћника М . М , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп. 326/15 – Кв. 3928/15 од 8. децембра 2015. године и решења Вишег суда у Београду Кпп. 326/15 од 22. новембра 2015. године, због повреде начела и права из чл. 21, 27, 30, 32, 33. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода. Како се наведено право из Европске конвенције садржински не разликује од права из члана 32. Устава, то је Уставни наводе о повреди овог права ценио у односу на о значену одредбу Устава.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено:
- да је о жалби подносиоца на решење о одређивању притвора одлучено након 20 дана од дана одређивања притвора, чиме је подносиоцу повређено право зајемчено одредбом члана 30. став 3. Устава;
- да је суд у оспореним решењима погрешно применио одредбу члана 211. став 1. ЗКП, јер не постоји основана сумња да је подносилац извршио кривично дело које му се ставља на терет, с обзиром на то да у списима предмета нема доказа који поткрепљују основану сумњу, нити су разлози за задржавање подносиоца у притвору довољно јасни, убедљиви и индивидуализовани, чиме су повређена права подносиоца зајемчена одредбама члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава;
- да је подносилац уставне жалбе у конкретном случају дискриминисан, јер није свим лицима против којих се води истрага одређен притвор;
- да је као разлог за одређивање притвора наведена и одбрана окривљених.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде означених уставних права, те да одлуку објави у средствима јавног информисања.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из достављене документације утврдио следеће :
Наредбом Вишег јавног тужиоца у Београду Кти. 420/15 од 22. новембра 2015. године одређено је спровођење истраге против подносиоца уставне жалбе и још двојице окривљених, због постојања основа сумње да су извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.
Оспореним решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 326/15 од 22. новембра 2015. године, против подносиоца и још два лица одређен је притвор на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, који се подносиоцу има рачунати од 20. новембра 2015. године, када је лишен слободе.
У образложењу овог решења је, између осталог, наведено: да је судија нашао да је предлог надлежног тужиоца за одређивање притвора делимично основан, имајући у виду чињеницу да произилазе основи сумње да су окривљени у дужем временском периоду делујући као повезана група, ради вршења кривичног дела у дужем временском периоду куповали опојну дрогу, у овом конкретном случају кокаин и марихуану, а ради даље препродаје; да наведена чињеница наводи на закључак да су се исти бавили овом делатношћу у виду занимања и на тај начин прибављали себи имовинску корист која им је очигледно била потребна и поред њихових редовних прихода које у својим одбранама наводе, али о чему нису презентовали ниједан доказ; да је због свега наведеног судија за претходни поступак донео одлуку као у изреци решења, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, налазећи да из наведених чињеница, односно сумње да су се исти у дужем временском периоду бавили набавком и дистрибуцијом опојних дрога, произлази бојазан да би пуштањем на слободу, у кратком временском периоду поновили извршење кривичног дела; да судија за претходни поступак налази да је потребно одређивање притвора и на основу члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, а ради несметаног вођења кривичног поступка, имајући у виду да су се окривљени бранили ћутањем, с једне стране, а са друге стране потребно је да се у истражном поступку саслушају као сведоци Н.П. и власници станова у ул. Г.Х. 59, ул. Г. 40. и Т. 4, као и да још увек није саслушан окривљени А.Ј. који је у бекству, па по мишљењу судије постоји особита околност да би пуштањем на слободу окривљени ометали истражни поступак утицајем на саокривљеног, који је тренутно недоступан, и предложене сведоке.
Бранилац окривљеног подносиоца С. С . (овде подносиоца уставне жалбе) је 26. новембра 2015. године изјавио жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп. 326/15 од 22. новембра 2015. године.
Решавајући о жалбама свих окривљених изјављеним против решења о одређивању притвора, Виши суд у Београду је 8. децембра 2015. године донео оспорено решење Кпп. 326/15 – Кв. 3928/15, којим је жалбе одбио као неосноване. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је правилно поступио судија за претходни поступак када је према окр. С . С . (подносиоцу уставне жалбе) , А.М. и С.С. одредио притвор из законског разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП; да je у даљем току поступка неопходно саслушати саокривљеног А.Ј, који се налази у бекству и испитати сведоке Н.П, као и власнике станова у ул. Г.Х, ул. Г. број 40. и ул. Т. број 4, где је пронађена предметна опојна дрога, а која лица, према стању у списима предмета, окривљени знају од раније и која би могла имати непосредна сазнања у вези кривичног дела које се окривљенима ставља на терет; да је правилно поступио судија за претходни поступак када је према окр. С. С, А.М. и С.С. одредио притвор из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, имајући у виду чињеницу да су окривљени основано сумњиви да су током 2015. године, делујући као група повезана ради трајног вршења кривичних дела које се састоји у неовлашћеном држању ради продаје супстанци које су проглашене за опојну дрогу и исту продавали; да је кривично веће ценило и наводе изјављених жалби да је притвор престрого одређена мера и да се иста сврха могла постићи блажом мером, па је нашло да су исти неосновани.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да су пред Уставом и законом сви једнаки (члан 21. став 1.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка ( члан 30. став 1.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда ( члан 34. став 3.) .
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) је , између осталог, прописано: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело, поред осталог, ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (члан 211. став 1. тачка 2)), као и ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3)).
5. Испитујући основаност тврдњи о трајању поступка по жалби на решење о одређивању притвора и повреди члана 30. став 3. Устава, Уставни суд указује да одредба члана 30. став 3. Устава, поред осталог, гарантује лицу лишеном слободе да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је оспорено решење о одређивању притвора Кпп. 326/15 судија за претходни поступак Вишег суда у Београду донео 22. новембра 2015. године, да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, жалбу против овог решења изјавио преко браниоца 26. новембра 2015. године, те да је последњу жалбу против оспореног решења о одређивању притвора изјавио бранилац окривљеног А.М. 5. децембра 2015. године. Виши суд у Београду је о изјављеним жалбама свих бранилаца одлучио 8. децембра 2015. године, односно 12 дана након што је бранилац подносиоца уставне жалбе изјавио жалбу.
С тим у вези, Уставни суд примећује да је у конкретном случају притвор одређен против троје окривљених, укључујући и подносиоца уставне жалбе, те да су окривљени преко бранилаца изјавили жалбе. Две жалбе су изјављене 26. новембра 2015. године, а једна жалба је изјављена 5. децембра 2015. године, при чему је о жалбама свих бранилаца одлучено истовремено, 8. децембра 2015. године.
Имајући у виду изложено, Уставни суд препознаје да је у одређеним случајевима, због потребе вођења јединственог и ефикасног поступка, потребно и оправдано да се притвор одреди истовремено, у односу на више лица. С друге стране, Уставни суд сматра да је у таквим ситуацијама када је једним решењем одређен притвор у односу на сва лица, неопходно да надлежни суд, приликом одлучивања о жалбама на решење о одређивању притвора, посебно има у виду императивни рок од 48 сати из члана 30. став 3. Устава, као и да је притвор строго индивидуална и лична мера. То посебно значи да рок од 48 сати из члана 30. став 3. Устава теч е појединачно у односу на свако од лица којим је јединственим решењем одређен притвор, а не након што се решење о одређивању притвора достави сваком од њих. Супротно поступање, а због прекорачења рока од 48 сати, доводи до повреде члана 30. став 3. Устава.
Имајући у виду изложено, те чињеницу да је о жалби браниоца подносиоца која је изјављена 26. новембра 2015. године одлучено 8. децембра 2015. године, односно након 12 дана, Уставни суд је, следом изнетог, оценио да о жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављеној против решења о одређивању притвора надлежни суд није одлучио у року од 48 часова, како то гарантује одредба члана 30. став 3. Устава.
Стога је Уставни суд утврдио да је подносиоцу повређено право утврђено чланом 30. став 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Подносилац уставне жалбе сматра да су му повређена и права из члaна 27, члана 30. став 1. и чл. 32. и 33. Устава и наводи да у конкретном случају не постоји основана сумња да је извршио кривично дело које му се ставља на терет, да разлози за задржавање подносиоца у притвору нису довољно јасни, убедљиви и индивидуализовани, те да је један од разлога за одређивање притвора чињеница да се окривљени бране ћутањем.
У вези ових тврдњи подносиоца, Уставни суд сматра да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су иста донета у складу са Уставом и одредбама ЗКП, односно да су надлежни државни органи дали релевантне разлоге за одређивање притвора подносицу, а ради несметаног спровођења истраге. Виши суд у Београду је своје одлуке аргументовано образложио, наводећи, поред основа сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривично дело које му је стављено на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају одређивање притвора према подносиоцу из разлога предвиђених одредбама члан а 211. став 1. тач . 2) и 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања, па су и тврдње подносиоца о повреди означених уставних права очигледно неосноване.
У односу на истакнуте повред е права из члана 30. став 2. и члана 34. став 3. Устава, Уставни суд указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
У вези истакнуте повреде начела из члана 21. Устава и тврдњи подносиоца о дискриминацији, Уставни суд и овом приликом указује да се одредбом члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђује начело забране дискриминације у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, те је његова повреда акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног права, односно слободе. Поред тога, Уставни суд указује да је притвор строго индивидуална мера, те да су тврдње подносиоца о повреди овог начела, како правно, тако и чињенично неутемељене, јер је притвор одређен у односу на сва три лица.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тач ка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, решавајући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.