Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћи рић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Татјана Ђуркић , чланови Већа, у поступку по уставним жалбама С . Н . и Сн. Б , обоје из Хајдукова и Д . П . из Суботице , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 15. октобра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усвајају се уставне жалбе С. Н, Сн. Б . и Д. П . и утврђује да су решењима Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа Сомбор Ку. 202/16 од 14. априла 2016. године и Вишег суда у Сомбору Кж. 48/16 од 15. априла 2016. године подносиоцима уставних жалби повређени право на слободу и безбедност из члана 27. став 1. Устава Републике Србије и допунско право у случају лишења слободе без одлуке суда , зајемчено одредбом члана 29. став 2. Устава.
2. Одбијају се као неосноване уставне жалбе Сн. Б . и Д . П . изјављен e против наредби Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Ктр. 192/16 и Ктр. 194/16 од 13. априла 2016. године у односу на истакнуту повреду права из члана 8. став 1. Конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Н . и Сн. Б , обоје из Хајдуков а и Д. П . из Суботице поднели су Уставном суду, 7. маја 2016. године, преко пуномоћника В. Ј . Ђ, адвоката из Суботице, две уставне жалбе против истих оспорених аката, и то против: три решења о задржавању Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа Сомбор Ку. 202/16 од 14. априла 2016. године, решења Вишег суда у Сомбору Кж. 48/16 од 15. априла 2016. године и наредби Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Ктр. 192/16 од 13. априла 2016. године и Ктр. 194/16 од 13. априла 2016. године, због повреде права на слободу и безбедност зајемченог одредбама члана 27. Устава Републике Србије, права из члана 5. став 1-ц и члана 5. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) и права на поштовање приватног и породичног живота из члана 8. Европске конвенције.
Како се права гарантована одредбама члана 5. став 1-ц и члана 5. став 3. Европске конвенције садржински не разликују од права зајемчених Уставом, то Уставни суд постојање њихове повреде цени у односу на одговарајуће одредбе Устава Републике Србије .
С обзиром на то да су две уставне жалбе, којима су подносиоци оспорили исте акте, одвојено предате Уставном суду, Суд је првобитно формирао два премета Уж-3702/2016 и Уж-3703/2016, те је, сагласно одредби члана 43. став 1. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), спојио поступке по уставним жалбама у предметима Уж-3702/2016 и Уж-3703/2016, ради једновременог одлучивања, и то тако што је предмет Уж-3703/2016 припојен старијем предмету Уж-3702/2016.
Према наводима уставних жалби, полицијски службеници су дана 14. априла 2016. године од 7.30 до 8.00 сати, а по наредби Основног суда у Суботици од 12. априла 2016. године, извршили радњу претресања стана и других просторија у којима станује подносилац С. Н . са ванбрачном супругом Сн. Б . у Хајдукову , због постојања основа сумње да је С. Н . извршио кривично дело тешке крађе, те су их након предузете доказне радње превезли до Полицијске управе у Суботици где су, у периоду од 9.00 сати до 10.50 , саслушавани више пута у својству осумњичених за најмање три кривична дела. У уставним жалбама је наведено да је подноситељка Д . П . на сличан начин доведена у просторије Полицијске управе у Суботици ради саслушавања у својству осумњичене , те да ни код једног од подносилаца уставних жалб и није постојала воља да они оду у станицу полиције, већ су они то учинили по наредби полицијских службеника да пођу са њима . Подносиоци су даље навели да су након саслушавања у Полицијској управи у Суботици, око 11 часова превежени у Полицијску управу у Сомбору где им је решењима Ку. 202/16 од 14. априла 2016. године одређено задржавање у трајању од 48 сати, која су им уручена истог дана око 14.30, те им је узет узорак букалног бриса и уручене оспорене наредбе Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Ктр. 192/16 и Ктр. 194/16. У уставним жалбама је наведено да су узорци букалних брисева од подноситељки узети без њиховог пристанка и без сачињавања записника, као и да је о свему томе бранилац, који се сво време налазио у ходнику Полицијске управе, био накнадно обавештен, тек када су подносиоцима, након предузете радње, предате наредбе Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Ктр. 192/16 и Ктр. 194/16.
У уставним жалбама је наведено да је неспорни букални брис узет без правног основа, јер нису били испуњени услови прописани одредбама члана 140. став 4. у вези са ст. 1. и 3. Законика о кривичном поступку, који су наведени у оспореним наредбама, као и да оспорене наредбе не садрже довољне и на закону засноване разлоге. Подноситељке наводе да су наредбе издате 13. априла 2016. године, а да су подносиоци принудно из својих домова одведени у просторије Полицијске управе 14. априла 2016. године, што значи да није био испуњен услов из члана 140. став 3. Законика о кривичном поступку, јер они нису били лица која су затечена на месту извршења кривичног дела, пошто у њиховим домовима није извршено ниједно кривично дело, а како нису били ни осумњичени за кривично дело тешког убиства, на које се наредба јавног тужиоца позива, то нису били испуњени ни услови из члана 140. став 1. Законика о кривичном поступку.
Подноситељке уставних жалби сматрају да им је узимањем биолошког узорка на наведени начин повређено право на поштовање приватног живота из члана 8. Европске конвенције, јер је узимањем букалног бриса против њихове воље и без законског основа постојало недозвољено задирање у њихов приватан живот, као и да им је физички интегритет повређен тиме што „је припадник полиције гурао у уста штапић са ватом сваком подносиоцу ради узимања букалног бриса, а што на свако разумно лице оставља и психичке последице када му припадник полиције против воље ставља нешто у уста“.
Повреда права на слободу је заснована на тврдњи да оспорена решења о задржавању не садрже довољне и на закону засноване разлоге за лишавање слободе. У уставним жалб ама је наведено да повреду права из члана 27. Устава оспореним решењима о задржавању не може да умањи то што је судија за претходни поступак, одлучујући о жалби коју је бранилац изјавио против решења, „додао неке разлоге који не постоје ни у једном од три решења о задржавању, јер судија није овлашћен да, када поступа по жалби задржаног лица, уместо полиције изналази неке разлоге за конкретизацију основа за задржавање“. Подносиоци су повреду права из члана 5. став 3. Европске конвенције засновали на арбитре рној примени процесног права, наводећи да након лишења слободе нису без одлагања изведени пред судију, а да је то што су 16. априла 2016. године у 9 сати изведени пред Вишег јавног тужиоца ирелевантно, јер јавни тужилац није судија нити је друго службено лице које је законом овлашћено да обавља судске функције, као и да је арбитрерно примењена одредба члана 291. Законика о кривичном поступку, јер је извођење пред јавног тужиоца одложено „чак за око 48 сати“.
Предложено је да Уставни суд утврди повреде означених права, поништи оспорене акте, те да им на име повреде права на слободу досуди накнаду нематеријалне штете у износу од по 2.000,00 евра, а да подноситељкама на име повреде права на приватни живот досуди накнаду нематеријалне штете у износу од по 1.500,00 евра и трошкове заступања пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену уз уставне жалбе, одговор Вишег јавног тужилаштва у Сомбору КТО. 28/16 од 28. децембра 2018. године, одговор Полицијске управе Нови Сад – Полицијска станица Србобран број 60/20 од 18. јуна 2020. године и одговора Полицијске управе Сомбор број: 03/1-36.2.3-100/20 од 1. јула 2020. године , те утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Против подносилаца уставних жалб и пред Вишим судом у Сомбору у предмету К. 35/16 , у време подношења уставних жалби, био је у току је кривични поступак по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Кто. 28/16 од 16. августа 2016. године, због оправдане сумње да су 5. фебруара 2016. године извршили кривично дело разбојничке крађе из члана 205. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика и дана 4. априла 2016. године кривично дело тешке крађе у саизвршилаштву из члана 204. став 1. тачка 1) у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Поводом извршења кривичног дела од 5. фебруара 2016. године поднета је кривична пријава против НН извршилаца, а оперативним радом полиције и тужилаштва, те применом тактичких мера и радњи прикупљени су подаци и докази да су подносиоци уставних жалб и, који су од раније познати као извршиоци кривичних дела, у временском периоду у току фебруара и марта 2016. године извршили више кривичних дела на ширем подручју Војводине.
У одговору Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Кто. 28/16 од 28. децембра 2018. године је наведено да су подносиоци уставних жалби лишени слободе 14. априла 2016. године и задржани због постојања сумње да су извршили кривично дело разбојничке крађе 5. фебруара 2016. године, а како је 3. фебруара 2016. године у Стапару извршено и кривично дело тешко убиство (при извршењу кривичног дела разбојништва или разбојничке крађе) у којем је учествовало више НН лица од којих је једн о било несумњиво женског пола, Више јавно тужилаштво је донело оспорене наредбе Ктр. 192/16 и Ктр. 194/16, ради узимања неспорног букалног бриса од подноситељки уст aвних жалби, како би се утврдила или отклонила њихова повезаност са извршењем кривичног дела тешког убиства. Тада је отклоњена сумња да су подноситељке извршиле кривично дело тешког убиства, али су оптужене за кривично дело разбојничке крађе из члана 205. став 3. Кривичног законика и кривично дело тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 1) Кривичног законика.
У одговору Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Кто. 28/16 од 28. децембра 2018. године је наведено да се ради о очигледној омашци у писању наредбе Ктр. 192/16 од 13. априла 2016. године у делу у којем је наведено да је Сн. Б . осумњичена за извршење кривичног дела тешко убиство.
У одговору Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Новом Саду – Полицијска станица Србобран број 60/20 од 18. јуна 2020. године наведено је да је увидом у кривичне пријаве Ку. 1291/16, ку. 2161/16 и Ку. 2868/16 утврђено да су полицијски службеници криминалистичке полиције Полицијске станице Србобран дана 14. априла 2016. године, у јутарњим часовима, по позиву отишли у просторије Полицијске управе Суботица, ради саслушања у својству осумњичених , и то:
С . Н, Сн. Б . и Д . П , због основане сумње да су извршили кривично дело тешка крађа у покушају на штету М.М, Е.З. и М.Р. сво троје из Србобрана;
С. Н . и Сн. Б . због основане сумње да су изврши ли по два кривична дела тешке крађе на штету М.М. и М.Р, обоје из Србобрана, који су у периоду од 9.10 до 9.25 сати (С.), односно од 10.20 до 10.30 сати (Сн.) саслушани у присуству изабраног браниоца В. Ј . Ђ, а са којим је претходно обавио поверљив разговор;
Д. П . због основане сумње да је извршила два кривична дела тешке крађе на штету М.М. и М.Р, обоје из Србобрана , која је без присуства браниоца саслушана у периоду од 8.00 до 8.15 сати.
У наведеном одговору Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Новом Саду – Полицијска станица Србобран број 60/20 од 18. јуна 2020. године такође је наведено да полицијски службеници Полицијске станице Срб обран према подносиоцима уставних жалб и нису примењивали полицијска овлашћења везано за довођ ење или лишење слободе, већ су по позиву полицијских службеника Полицијске управе Суботица отишли у просторије те полицијске управе где им је саслушање осумњичених поверено од стране дежурног заменика Основног јавног тужилаштва у Врбасу, те су након саслушања осумњичених даљи рад са њима преузели радници криминалистичке Полицијске управе у Сомбору .
У одговору Полицијске управе у Сомбору број: 03/1-36.2.3-100/20 од 1. јула 2020. године наведено је да су припадници Полицијске управе Сомбор у сарадњи са Полицијском управом Суботица и Полицијском управом Нови Сад – Полицијска станица Србобран дана 14. априла 2016. године приступили реализацији криминалистичке обраде над више лица са подручја С уботице, а за која се располагало оперативним подацима да се могу довести у обзир као извршиоци кривичног дела тешке крађе из члана 204. став 1. Кривичног законика, као и више разних других кривичних дела на ширем подручју Аутономне покрајине Војводине. Стога је у раним јутарњим часовима 14. априла 2016. године, на основу претходно исходоване наредбе Основног суда у Суботици Кппр. 369/16 извршен претрес стана у којем је пребивала Д. П, а истовремено је вршен и претрес стана у којем су пребивали С . Н . и Сн. Б, а на основу наредбе Основног суда у Суботици Кппр. 371/16.
У наведеном одговору даље је наведено да су, после обављених претреса поступајући полицијски службеници, на обе адресе, поступајући сходно члану 81. став 1. Закона о полицији упутили усмени позив лицима у својству грађана, да приступе у службене просторије Полицијске управе Суботица, ради вођења информативног разговора, те с обзиром на то да су исти пристали, такође им је на основу члана 81. став 1. Закона о полицији на лицу места понуђен од превоз до службених просторија буде обављен службеним возилима, на шта су они својевољно пристали. У одговору је наведено да према подносиоцима уставних жалби нису предузимане процесне мере и радње, већ је са њима вођен информативни разговор све до 12.00 када им је на основу одобрења Вишег јавног тужилаштва у Сомбору 202/16, а на основу члана 289. ст. 1. и 2, те сходно члану 211. став 1. тач. 2. и 3. Законика о кривичном поступку , донето решење о задржавању у трајању од 48 сати, због основане сумње да су извршили кривично дело разбојничке крађе из члана 205. став 3. Кривичног законика на штету В.Б. Сва три лица су уз извештај као допуну кривичне пријаве спроведена надлежном Вишем јавном тужилаштву у Сомбору дана 16. априла 2020. године у 9.00 часова.
Из наредбе Основног суда у Суботици Кппр. 371/16 од 12. априла 2016. године, која је достављена уз уставне жалбе, произлази да је поводом захтева Основног јавног тужилаштва у Суботици Ктр. 295/16 од 12. априла 2016. године суд издао наредбу о претресању стана и других просторија у Хајдукову, Салаш број …, који користи С. Н, јер постоји вероватноћа да ће се претресањем пронаћи осумњичени, односно предмети важни за кривични поступак , који потичу из кривичног дела тешке крађе из члана 204. став 1. Кривичног законика за које постоје основи сумње да је извршено од стране С . Н.
Из записника Полицијске управе у Суботици – Полицијска станица Мали Иђош Ку. 634/16 од 14. априла 2016. године произлази да су подносиоци уставн их жалби С . Н . и Сн. Б . у присуству изабраног браниоца В . Ј . Ђ, у периоду од 9.25 до 10.50 сати , саслушавани у својству осумњичених за извршење кривичног дела тешке крађе у Малом Иђошу учињеног дана 12. марта 2016. године на штету З.К.
Из записника Полицијске управе у Новом Саду – Полицијска станица Србобран Ку. 1291/16 и Ку. 2161/16 од 14. априла 2016. године произлази да су подносиоци уставн их жалб и Н . С . и Сн. Б . у присуству изабраног браниоца В . Ј . Ђ, у периоду од 9.10 до 10.30 сати саслушавани у својству осумњичених за извршење кривичног дела тешке крађе у Србобрану учињеног дана 19. фебруара 2016. године на штету М.Р .
Оспореним решењима Полицијске управе у Сомбору Ку. 202/16 од 14. априла 2016. године одређено је задржавање подносиoцима уставн их жалб и у трајању од 48 сати, сходно одредбама члана 211. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, по одобрењу Вишег јавног тужиоца у Сомбору, због постојања основа сумње да су 5. фебруара 2016. године извршили кривично дело разбојничка крађа и др, а које им се има рачунати од 14. априла 2016. године у 12,00 сати, „када су ухапшени, односно када су се одазвали на позив“. Оспорена решења су донета на основу члана 294. ст. 1. и 2. у вези са чланом 289. ст. 1. и 2. Законика о кривичном поступку, а по одобрењу заменика Вишег јавног тужиоца у Сомбору у предистражном поступку који се спроводио против С . Н, Сн. Б . и Д . П . због сумње да су извршили кривично дело разбојничке крађе из члана 205. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика. У образложењу оспорених решења је, између осталог, наведено да су осумњиченима предочена права из члана 69. став 1. Законика о кривичном поступку, те да су осумњичени ангажовали браниоца В. Ј . Ђ, адвоката из Суботице, као и да се одлука о задржавању осумњичених заснива на одредбама члана 211. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку. У писаном отправку решења је констатовано да су она уручена осумњиченима 14. априла 2016. године у 14.00 часова.
Оспореним решењем Вишег суда у Сомбору Кж. 48/16 од 15. априла 2016. године одбијена је као неоснована жалба браниоца осумњичених, овде подносилаца уставних жалб и и потврђена су решења о њиховом задржавању Полицијске управе у Сомбору Ку. 202/16 од 14. априла 2016. године.
У образложењу оспореног решења је наведено да је Виши суд у Сомбору извршио увид у побијана решења о задржавању, кривичну пријаву поднету на записник Полицијске управе у Сомбору Ку. 443/16 и записник о увиђају од 4. априла 2016. године, записник о препознавању лица Полицијске управе у Сомбору ОКП Ку. 443/16 од 15. априла 2016. године, кривичну пријаву Полицијске станице Кула Ку. 202/16 од 11. фебруара 2016. године, записник о препознавању лица Полицијске управе Сомбор ОКП Ку. 202/16 и резултат вештачења дактилоскопије Полицијске управе у Сомбору ОКП – Одсек за криминалистичку и противдиверзиону технику број 234-3-99/2016 од 5. априла 2016. године, као и одобрења Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Ктр. 202/16, те да је утврдио да из целокупне документације произлази постојање основа сумње да су осумњичени, овде подносиоци уставних жалб и извршили кривична дела која су им стављена на терет, као и да постоје особите околности које указују на то да би осумњичени боравком на слободи могли уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичних дела, односно да ће ометати поступак утицајем на сведоке, саучеснике или прикриваче, као и да постоје особите околности које указују на то да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело, а имајући у виду тежину кривичног дела за које се сумњиче, као и чињеницу да су кривична дела извршена на територији више насељених места, те је основано, сагласно одредбама члана 211. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку решењима Полицијске управе у Сомбору Ку. 202/16 од 14. априла 2016. године према осумњиченима одређено задржавање у трајању од 48 сати које им се има рачунати од 14. априла 2016. године у 12,00 сати када су ухапшени; да је Виши јавни тужилац у Сомбору 14. априла 2016. године под бројем Ктр. 202/16 дао одобрење да се осумњичени задрже због постојања основа сумње да су извршили кривично дело разбојничке крађе и других; да су решења о задржавању осумњиченима уручена 14. априла 2016. године у 14,00 часова, дакле у року од два сата од часа лишења слободе, сходно одредби члана 294. став 2. Законика о кривичном поступку. У односу на жалбене наводе браниоца да су осумњичени затечени на адреси становања 14. априла 2016. године у 8,00 сати, те да су након тога спроведени у просторије Полицијске управе у Суботици, Виши суд у Сомбору је оценио да они нису од значаја за поступање у наведеном предмету, из разлога што су наведена лица спроведена у Полицијску управу у Сомбору у 12,00 сати, кад је започео поступак у току којег је донето решење о њиховом задржавању.
Оспореним наредбама Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Ктр. 192/16 и Ктр. 194/16, обема од 13. априла 2016. године, одређено је да се у предистражном поступку против НН лица (у наредби Ктр. 192/16 наведено је: „против Б . Сн.“) због постојања основане сумње да је извршено кривично дело тешко убиство, од лица Сн. Б . и Д . П, без њиховог пристанка, осим ако би наступила каква штета за њихово здравље, узме неспорни букални брис.
Након саслушања осумњичених, овде подносилаца уставних жалб и, пред Вишим јавним тужилаштвом у Сомбору у предмету Кти. 18/16 (Ктни. 1/16) дана 16. априла 2016. године, то тужилаштво је донело наредбу о спровођењу истраге против подносилаца уставних жалб и због постојања основа сумње да су 5. фебруара 2016. године извршили кривично дело разбојничке крађе и 4. априла 2016. године кривично дело тешке крађе.
Саслушање осумњичених, овде подносилаца уставних жалб и, пред Вишим јавним тужиоцем у Сомбору започето, и то: С. Н . у 9,25 часова и завршено у 9,35, а Сн. Б . започето је у 9,39 и завршено у 9,44, док је саслушање Д. П . започето у 9.50 и завршено у 9,55.
Решењима Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Кти. 18/16 од 16. априла 2016. године у 9,37 часова; 9,45 часова и 9,57 часова, укинута су задржавања подносиоцима уставних жалби која су им била одређена решењима Полицијске управе у Сомбору Ку. 202/16 од 14. априла 2016. године, за која је у наведеним решењима констатовано да им се рачуна од 12,00 сати 14. априла 2016. године, када су лишени слободе.
4. Одредбама члана 18. Устава утврђено је: да се људска и мањинска права зајемчена Уставом непосредно примењују (став 1.); да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, као и да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (став 2.); да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (став 3.).
Осталим одредбама Устава које су значајне за одлучивање у овом предмету утврђено је: да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25. став 2.); да свако има право на личну слободу и безбедност, а да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29. став 2.); да ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (члан 30. став 2.).
Одредбама члана 5. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, на чију се повреду позивају подносиоци, прописано је: да свако има право на слободу и безбедност личности, те да нико не може бити лишен слободе осим у следећим случајевима и у складу са законом прописаним поступком: у случају законитог хапшења или лишења слободе ради привођења лица пред надлежну судску власт због оправдане сумње да је извршило кривично дело, или када се то оправдано сматра потребним како би се предупредило извршење кривичног дела или бекство по његовом извршењу (став 1.ц); да свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1.ц овог члана мора без одлагања бити изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и мора имати право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења, као и да пуштање на слободу може бити условљено јемствима да ће се лице појавити на суђењу (став 3.).
Чланом 8. Европске конвенције је прописано: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС “, бр. 72/11 и др) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да лице ухапшено без одлуке суда, односно лице ухапшено на основу одлуке суда које није саслушано, мора бити без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, предато надлежном судији за претходни поступак или ако се то не догоди, пуштено на слободу (члан 69. став 2.); да у циљу утврђивања чињеница у поступку од осумњиченог се могу и без пристанка узети отисци папиларних линија и делова тела, букални брис и лични подаци, саставити лични опис и направити фотографија (форензичка регистрација осумњиченог) (члан 140. став 1.); да се ради отклањања сумње о повезаности са кривичним делом, од оштећеног или другог лица затеченог на месту кривичног дела могу и без пристанка узети отисци папиларних линија и делова тела и букални брис (члан 140. став 3); да радњу из ст. 1. и 3. овог члана по наредби јавног тужиоца или суда предузима стручно лице (члан 140. став 4.); да ако је то потребно ради откривања учиниоца кривичног дела или утврђивања других чињеница у поступку, јавни тужилац или суд може наредити узимање узорка за форензичко-генетичку анализу од других лица ако постоји једна или више карактеристика која их доводи у везу са кривичним делом (члан 142. став 1. тачка 3).
Одредбама члана 211. став 1. ЗКП прописано је: да се п ритвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако: постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче (тачка 2.); постоје особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3.).
Одредбама члана 289. ЗКП прописано је: да к ад полиција прикупља обавештења од лица за које постоје основи сумње да је учинилац кривичног дела или према том лицу предузима радње у предистражном поступку предвиђене овим закоником, може га позивати само у својству осумњиченог. У позиву ће се осумњичени упозорити да има право да узме браниоца (став 1.); да а ко полиција у току прикупљања обавештења оцени да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим, дужна је да га одмах поучи о правима из члана 68. став 1. тач. 1) и 2) овог законика и о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом саслушању (став 2.); да ће о поступању у смислу одредби ст. 1. и 2. овог члана, полиција без одлагања обавестити надлежног јавног тужиоца. Јавни тужилац може обавити саслушање осумњиченог, присуствовати саслушању или саслушање поверити полицији (став 3.); да а ко осумњичени пристане да да исказ, орган који обавља саслушање ће поступити у складу са одредбама овог законика о саслушању окривљеног под условом да су пристанак осумњиченог да буде саслушан и његов исказ током саслушања дати у присуству браниоца. Записник о овом саслушању се не издваја из списа и може се користити као доказ у кривичном поступку (став 4.); да а ко јавни тужилац није присутан саслушању осумњиченог, полиција ће му без одлагања доставити записник о саслушању (став 5.) .
Одредбе члана 291. ЗКП пропис ују: да полиција може неко лице ухапсити ако постоји разлог за одређивање притвора (члан 211.), али је дужна да такво лице без одлагања спроведе надлежном јавном тужиоцу, а приликом довођења, полиција ће јавном тужиоцу предати извештај о разлозима и о времену хапшења (став 1.); да ухапшени мора бити поучен о правима из члана 69. став 1. овог законика (став 2.); да ако је због неотклоњивих сметњи спровођење ухапшеног трајало дуже од осам часова, полиција је дужна да јавном тужиоцу овакво закашњење посебно образложи, о чему ће јавни тужилац сачинити службену белешку, да ће јавни тужилац у белешку унети и изјаву ухапшеног о времену и месту хапшења (став 3.).
Одредбом члана 294. Законика о кривичном поступку прописано је: да лице ухапшено у складу са чланом 291. став 1. и чланом 292. став 1. овог законика, као и осумњиченог из члана 289. ст. 1. и 2. овог законика, јавни тужилац може изузетно задржати ради саслушања најдуже 48 часова од часа хапшења, односно одазивања на позив (став 1.); да о задржавању, јавни тужилац или, по његовом одобрењу, полиција одмах, а најкасније у року од два часа од када је осумњиченом саопштено да је з адржан, доноси и уручује решење, да у решењу морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања (став 2.); да против решења о задржавању осумњичени и његов бранилац имају право жалбе у року од шест часова од до стављања решења, да о жалби одлучује судија за претходни поступак у року од четири часа од пријема жалбе , те да жалба не задржава извршење решења (став 3.); да осумњичени има права предвиђена у члану 69. став 1. овог законика (став 4.); да осумњичени мора имати браниоца чим орган поступка из става 2. овог члана донесе решење о задржавању, а ако осумњичени сам, у року од четири часа, не обезбеди браниоца, јавни тужилац ће му га обезбедити по службеној дужности, по редоследу са списка адвоката који доставља надлежна адвокатска комора (став 5.).
Одредбом члана 81. став 1. Закона о полицији („Службени гласник РС“, бр. 6/16, 24/18 и 87/18) прописано је да је полицијски службеник овлашћен, изузетно, да лице позове усмено или одговарајућим телекомуникационим средством, при чему је дужан да саопшти разлог позивања, а уз сагласност лица може и да превезе лице до службених просторија.
5. Испитујући основаност навода уставних жалби у односу на истакнуту повреду права из члана 27. став 1. Устава, којом се пружају јемства слободе и безбедности и која садржински одговара одредби члана 5. став 1-ц Европске конвенције, чију су повреду подносиоци истакли, Уставни суд, у овом уставносудском предмету, као и у својим ранијим одлукама (видети, поред осталих, Одлуку Уж-314/2007 од 23. априла 2009. године, став 6. образложења ) констатује да је, са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, те да полицијско хапшење, задржавање осумњиченог, забрана напуштања стана и притвор, представљају посебно осетљиве мере његовог ограничења. Уставом је утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Разлози због којих се једно лице може лишити слободе, како у току кривичног поступка, тако и у предистражном поступку прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП, а поступак лишавања слободе неког лица у предистражној фази кривичног гоњења регулисан је одредбама члана 294. ЗКП.
Крећући се у оквирима постављеног захтева уставних жалби, Уставни суд је утврдио да је против подносилаца вођен предистражни поступак због постојања основа сумње да су извршили кривично дело разбојничке крађе и кривично дело тешке крађе; да је у том предистражном поступку надлежни јавни тужилац оценио да је, ради несметаног спровођења предистражног поступка, а због постојања притворских разлога из члана 211. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП , неопходно задржати осумњичене, овде подносиоце уставних жалби, те је Полицијска управа у Сомбору, по одобрењу Вишег јавног тужиоца у Сомбору, донела оспорена решења о задржавању Ку. 202/16 од 14. априла 2016. године , сагласно одредбама члана 294. ЗКП.
Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у поступку спроведеном у складу са законом и из разлога формално предвиђеног законом. Међутим, Уставни суд је оценио да Полицијска управа у Сомбору и Виши суд у Сомбору у оспореним решењима нису навели уставноправно прихватљиве разлоге којима би се могло образложити зашто је задржавање подносилаца уставних жалб и било неопходно. Наиме, у образложењу оспорених првостепених решења о задржавању Полицијске управе у Сомбору Ку. 202/16 од 14. априла 2016. године, осим што је наведено да постоји сумња да су подносиоци извршили кривично дело разбојничке крађе 5. фебруара 2016. год ине и означен законски основ задржавања, није дато образложење постојећих разлога који „сходно члану 211. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП“ оправдавају лишавање слободе подносилаца уставних жалб и. Уставни суд надаље указује на то да је у оспореном другостепеном решењу, одлучујући о основаности изјављених жалби против решења о задржавању, Виши суд у Сомбору у извесној мери отклонио мањкавости образложења првостепених решења, те цитирао одредбе лана 211. став 1. тач. 2) и 3) ЗКП, али није изнео ниједну конкретну и индивидуализовну чињеницу, у односу на било ког од осумњичених, овде подносилаца уставних жалб и, а која би представљала разлог због којег се, на основу цитираних одредби члана 211. ЗКП, осумњичена лица могу лишити слободе, чиме, по оцени Уставног суда, одбијање жалби као неоснованих није образложено на уставноправно прихватљив начин, и јесте последица арбитрерног и произвољног поступања надлежних државних органа.
Наиме, према одредби тачке 3) члана 211. став 1. ЗКП, морају се утврдити особите околности које указују да ће окривљени, између осталог, у кратком временском периоду поновити кривично дело. Виши суд у Сомбору, у жалбеном поступку, имајући у виду тежину кривичних дела за које се подносиоци уставних жалби сумњиче, а указујући само на чињеницу да су кривична дела извршена на територији више насељених места, није уверио Уставни суд да наведени разлози, у конкретном случају, представљају оне особите околности које су директно указивале на то да ће подносиоци уставн их жалб и боравком на слободи, у кратком временском периоду, поновити кривично дело. Поред тога , Уставни суд констатује да Виши суд у Сомбору није навео ниједну конкретну чињеницу која би се могла сматрати притворским разлогом из тачке 2) члана 211. став 1. ЗКП, те тако очигледне мањкавости првостепеног решења о задржавању нису адекватно отклоњене ни у поступку по редовном правном леку.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да лишење слободе подносилаца уставних жалби није спроведено из разлога предвиђених законом, како то јемчи одредба члана 27. став 1. Устава, па је оценио да је подносиоцима уставних жалби повређено право на слободу и безбедност, и сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставне жалбе у овом делу усвојио, одлуч ујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд оспорена решења није поништио, имајући у виду да су та решења била темпоралног карактера и да су престала да производе правно дејство, укидањем задржавања према подносиоцима уставних жалби.
Уставни суд је оценио је да је, иако су подносиоци уставних жалб и тражили да се утврди право на накнаду нематеријалне штете, само утврђивање повреде права довољно да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцима уставн их жалби.
6. У односу на истакнуту повреду права на слободу из члана 5. став 3. Европске конвенције, Уставни суд, најпре, констатује да из навода уставних жалби, којима подносиоци образлажу наведену повреду права, произлази да они суштински указују на повреду права из члана 29. став 2. Устава Републике Србије. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да према подносиоцима уставних жалби није био одређен притвор одлуком суда, већ су у предистражној фази поступка подносиоци задржани у својству осумњичених, по овлашћењу јавног тужиоца, које му је изузетно дато како се од овог државног органа не би, у комплекснијим случајевима, захтевало поступање у нереално кратким роковима, Уставни суд је оценио да би се наводи уставних жалби којима се указује на то да подносиоци нису у складу са захтевима хитности, које прописује одредба члана 291. ЗКП, изведени пред суд, могли довести у уставноправну везу са садржином права из члана 29. став 2. Устава, којом се утврђују допунска права у случају лишења слободе без одлуке суда.
Разматрајући наводе уставних жалб и у односу на одредбу члана 29. став 2. Устав а, Уставни суд најпре указује да се наведеним уставним правом свакоме гарантује да ће лишење слободе без одлуке суда бити сведено на најкраће могуће време, те је зато утврђено да се лице лишено слободе мора најкасније у року од 48 часова предати надлежном суду, што значи суду који ће одлучити о основаности лишења слободе доношењем одлуке о одређивању притвора или пуштањем лица на слободу. Дакле, Уставом утврђени рок од 48 часова не односи се на рок у коме лице мора бити саслушано од стране судије, односно рок у коме мора бити започето његово саслушање, нити рок у коме мора бити донета судска одлука о лишењу слободе – притвору. Овакав став Уставни суд је, поред осталог, заузео у Одлуци Уж-3855/2011 од 29. марта 2012. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs) и Решењу Уж-4430/2011 од 11. септембра 2014. године.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је дана 14. априла 2016. године, у раним јутарњим часовима, на основу наредби Основног суда у Суботици Кппр. 369/16 и 371/16 извршено претресање стана и осталих просторија које користе подносиоци уставн их жалб и од стране полицијских службеника криминалистичке полиције Полицијске управе Сомбор у сарадњи са Полицијском управом у Суботици и Новом Саду – Полицијска станица Србобран . Подносиоци уставних жалби су , након обављених претреса, на основу члана 81. став 1. Закона о полицији усмено позвани да приступе у службене просторије Полицијске управе Суботица, ради вођења информативног разговора, те су и превежени службеним возилима до Полицијске управе у Суботици.
У просторијама Полицијске управе Суботица најпре је заменик Основог јавног тужилаштва у Врбасу поверио саслушање подносилаца уставн их жалби полицијским службеницима Полицијске станице у Србобрану због кривичног дела тешке крађе учињеног 19. фебруара 2016. године на штету М.М. и 27. марта 2016. године на штету М.Р, тако да је саслушање подносиоца уставне жалбе С. Н . започето у 9,10 часова и завршено у 9,25 часова , подноситељке Сн. Б . започето у 10,20 часова и завршено у 10,30, а подноситељке Д. П . започето у 8,00 часова и завршено у 8,15 часова. Након тога подносиоци уставних жалби су саслушавани од стране криминалистичке полиције Полицијске управе Суботица – Полицијска станица Мали Иђош због кривичног дела тешке крађе учињено 12. марта 2016. године на штету З.К, по одобрењу заменика Основног јавног тужилаштва у Суботици , те је саслушање подносиоца уставне жалбе С. Н . започето у 9,45 часова, а подноситељке Сн. Б . започето у 10,30 часова и завршено у 10,5 0, након чега су осумњичени „преузети“ на даљи рад од стране полицијских службеника криминалистичке полиције Полицијске управе Сомбор. Из одговора Полицијске управе у Сомбору број 03/1-36.2.3-100/20 од 1. јула 2020. године произлази да је са подносиоцима уставних жалби најпре вођен информативни разговор до 12,00 сати 14. априла 2016. године, када им је одређено задржавање због основане сумње да су извршили кривично дело разбојничке крађе на штету В.Б.
Подносиоци уставних жалби су дана 16. априла 2020. године у 9,00 часова уз допуну кривичне пријаве спроведени заменику Вишег јавног тужилаштва у Сомбору, те су им решењима Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Кти. 18/16 од 16. априла 2016. године у 9,37 часова; 9,45 часова и 9,57 часова, укинута задржавања која су им била одређена решењима Полицијске управе у Сомбору Ку. 202/16 од 14. априла 2016. године.
Из претходно утврђених чињеница и околности произлази: да се лишење слободе подноситељки уставне жалбе Д. П . има рачунати од 8.00 часова 14. априла 2016. године, а подносиоцима уставн их жалби С . Н . и Сн. Б . лишење слободе се има рачунати од 14. априла 2016. године у 9,10 часова, када су, након извршеног претреса њихових станова доведени у просторије Полицијске управе Суботица где је започело њихово саслушање од стране полицијских службеника криминалистичке полиције Полицијск е станиц е Србобран у својству осумњичених, с обзиром на то да су од тог тренутка они суштински били лишени права на слободу које им је зајемчено одредбама члана 27. Устава Републике Србије.
Полазећи од напред утврђених чињеница, Уставни суд указује на то да су, сагласно одредбама члана 29. став 2. Устава и члана 69. став 2. ЗКП, подносиоци уставних жалби до 16. априла 2016. године у 8,00 (Д . П .), односно у 9,10 часова (С. Н . и Сн. Б .) мора ли бити предати суду ради одлучивања о даљем лишењу слободе , односно, у конкретном случају пуштени на слободу , с обзиром на то да је надлежни јавни тужилац одлучио да не предлаже суду одређивање притвора према њима.
Имајући у виду да су подносиоци уставних жалби пуштени на слободу након истека рока утврђеног Уставом, Уставни суд је утврдио да им је оспореним решењима Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа Сомбор Ку. 202/16 од 14. априла 2016. године и Вишег суда у Сомбору Кж. 4 8/16 од 15. априла 2016. године повређено право зајемчено одредбом члана 29. став 2. Устава, те је, стога, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и у овом делу усвојио уставне жалбе у тачки 1. изреке .
7. Оцењујући основаност навода подноситељки уставних жалби о повреди права на поштовање приватног живота из члана 8. Европске конвенције, Уставни суд констатује да подноситељке своје тврдње о повреди овог права образлажу тиме да је неспорни букални брис од њих узет против њихове воље и без правног основа, јер нису били испуњени услови прописани одредбама члана 140. ЗКП, на који се јавни тужилац позива у оспореним наредбама.
Уставни суд указује на то да права прописана у члану 8. став 1. Европске конвенције нису апсолутна, већ подлежу ограничењима која су детаљно наведена у члану 8. став 2. ове конвенције, а која морају бити уско тумачена како би се обезбедила максимална могућа заштита права на приватност. Наиме, основна идеја заштите права на која се примењује члан 8. Европске конвенције јесте да постоје сфере живота сваког појединца у које држава не сме да се меша, осим у оним ситуацијама када су кумулативно испуњени услови из става 2. овог члана, односно да је такво мешање у складу са законом, да има легитимни циљ и да је неопходно у демократском друштву.
Уставни суд констатује да сфера приватног живота, у смислу члана 8. став 1. Европске конвенције, обухвата и физички и психички интегритет неке особе, те да узимање узорака биолошког порекла, представља задирање у сферу приватног живота неког лица, с обзиром на то да узорци ћелија садрже осетљиве информације о појединцу, а поред тога узорци биолошког порекла садрже јединствени генетски код који је од изузетне важности не само за тог појединца, већ и за његове рођаке.
Уставни суд указује на то да тест допуштеног ограничења права на поштовање приватног и породичног живота почиње тако што се, најпре, утврђује да ли је стварно дошло до мешања јавне власти у било који од сегмената права на приватност. С обзиром на то да из навода уставних жалби, достављене документације и одговора Вишег јавног тужилаштва у Сомбору несумњиво произлази да је на основу наредби Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Ктр. 192/16 и Ктр.194/16 од подноситељки уставних жалби, узет неспорни букални брис, без њиховог пристанка, за потребе утврђивања истоветности и вођења кривичног поступка против НН извршилаца кривичног дела тешког убиства, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају дошло до мешања државних органа у право заштићено чланом 8. став 1. Европске конвенције.
Задатак је Уставног суда да надаље испита да ли је мешање државе у право на приватан живот подноситељки уставних жалби из члана 8. став 1. Европске конвенције било у складу са ограничењима утврђеним у ставу 2. истог члана, односно потребно је испитати: 1) да ли је мешање државе било допуштено (законито); 2) да ли је било неопходно и 3) да ли је имало легитиман циљ.
Када је реч о првом услову, Уставни суд указује да се један од најважнијих стандарда по Европској конвенцији састоји у томе што закон, односно конкретна норма, на основу које се примењује одређена мера према неком лицу мора задовољити услов предвидљивости. С тим у вези, према пракси Европског суда за људска права, да би се задовољио стандард „законитости“ право, било писано или неписано, мора бити довољно прецизно „како би грађанин у случају потребе и уз одговарајући савет, могао, с обзиром на околности, у разумној мери предвидети последице до којих једно понашање може довести“ (видети пресуду у предмету Steel и други против Уједињеног Краљевства, представке бр. 67/1997/851/1058, од 23. септембра 1998. године, параграф 54 .).
Уставни суд најпре констатује да у овом случају подноситељке уставних жалби не оспоравају постојање закона који дозвољава узимање биометријских узорака и узорака биолошког порекла, нити оспоравају његову прецизност и доступност, већ указују на то да примена таквих мера није била „законита“ у вези са кривичним поступком који је вођен против њих. У уставним жалбама је наведено да у односу на подноситељке нису били испуњени услови из члана 140. ЗКП, на основу којег су донете оспорене наредбе Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Ктр. 192/16 и Ктр. 194/16, обе од 13. априла 2016. године.
С тим у вези, Уставни суд је из одговора Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Кто. 28/16 од 28. децембра 2018. године утврдио да су оспорене наредбе за узимање букалног бриса од подноситељки уставних жалби издате у оквиру предистражног поступка који се спроводио против НН извршилаца, од којих је један несумњиво био женског пола, због кривичног дела тешко убиство (које је извршено тако што је оштећени најпре избоден оштрим предметом, опљачкан, а потом и запаљен), учињеног 3. фебруара 2016. године у месту Стапар, дакле у временској и просторној повезаности са кривичним делом разбојничке крађе за чије су се извршење подноситељке уставних жалби основано сумњичиле и за чије извршење су касније и оптужене.
Стога Уставни суд сматра да подноситељке оправдано указују на то да у конкретном случају нису били испуњени услови из члана 140. ЗКП да се од подноситељки уставних жалби, против њихове воље узимају биолошки узорци. Ово стога што подноситељке нису имале својство осумњичених лица за кривично дело тешко убиство, те стога није било могуће вршити њихову форензичку регистрацију на основу члана 140. став 1. ЗКП, нити је било могуће да се, ради отклањања сумње о повезаности са кривичним делом, сагласно одредби члана 140. став 3. ЗКП, од подноситељки узима букални брис, јер оне нису имале ни својство оштећених, нити су биле затечене на месту извршења кривичног дела тешког убиства, ради чијег расветљавања су оспорене наредбе издате.
Међутим, Уставни суд указује на то да је одредба члана 142. став 1. тачка 3) ЗКП, у конкретном случају, могла бити правни основ за узимање неспорног букалног бриса од подноситељки уставних жалби, с обзиром на то да је из прикупљених трагова на месту извршења кривичног дела тешког убиства утврђено да је у том критичном догађају учествовало више лица, од којих је једна несумњиво женског пола. Полазећи од тога да из навода уставних жалби и одговара Вишег јавног тужилаштва у Сомбору произлази да је Више јавно тужилаштво након лишавања слободе и откривања подноситељки уставних жалби као основано сумњивих учинилаца за кривично дело разбојничке крађе које је учињено само два дана после кривичног дела тешког убиства у чијем извршењу је постојала сумња да је учествовала бар једна особа женског пола, те имајући у виду околности под којима је извршено кривично дело тешког убиства, а доводећи га у временску и просторну везу са кривичним делом разбојничке крађе за које су подноситељке биле сумњиве, Уставни суд сматра да би у околностима конкретног случаја било допуштено да се узорци за форензичко – генетичку анализу узму од неког другог лица (које није ни осумњичени, ни оштећени, нити је затечен на месту извршења кривичног дела, како то прописује одредба члана 140. ЗКП), без његовог пристанка, ако поседује једну или више карактеристика, односно обележја од значаја за идентификацију, а које би га могле довести у везу са тим кривичним делом, а које је у конкретном случају постојало.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд оцењује да је правни основ за узимање неспорног букалног бриса од подноситељки уставних жалб и садржан у члану 142. став 1. тачка 3) ЗКП, те да чињеница да се у оспореним наредбама Вишег јавног тужилаштва у Сомбору Ктр. 192/16 и Ктр. 94/16 од 13. априла 2016. године, као правни основ за предузимање наведене радње наводи члан 140. ст. 1. и 3. ЗКП, може сматрати очигледном омашком у писању, која у околностима конкретног случаја не утиче на законитост спроведене доказне радње.
Што се тиче осталих услова који, поред напред утврђене законитости, морају бити испуњени да би се мешање у права појединца од стране извршне власти, могло сматрати дозвољеним ограничењима утврђеним у ставу 2. члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Уставни суд је утврдио да је Више јавно тужилаштво у Сомбору донело оспорене наредбе Ктр. 192/16 и 194/16 истражујући околности под којима је извршено кривично дело тешког убиства 3. фебруара 2016. године у месту Стапар које се налази у близини насељених места у којима је у блиском временском раздобљу са тим делом извршено више кривичних дела против имовине са елементима насиља, од којих је једно извршено 5. фебруара 2016. године. Полазећи од тога да су оспорене наредбе издате у циљу расветљавања једног од најтежих кривичних дела, за које је постојао јако мали број трагова са места догађаја, од којих је један био ДНК узорак који је упућивао на присуство женске особе на месту извршења кривичног дела тешког убиства, а имајући у виду начин извршења тог кривичног дела од 3. фебруара 2016. године (оштећени је најпре избоден оштрим предметом, опљачкан, а потом и запаљен), као и околност да су подноситељке уставн их жалби од раније биле добро познате органима кривичног гоњења као извршиоци великог броја кривичних дела против имовине, од којих је за једно од тих (разбојничка крађа), у време доношења оспорених наредби, постојала основана сумња да је извршено од стране подноситељки уставних жалби 5. фебруара 2016. године, Уставни суд сматра да је мешање државе у приватан живот подноситељки уставних жалби имало легитиман циљ и у околностима конкретног случаја било неопходно да се утврди да ли су оне повезане са извршењем кривичног дела тешког убиства.
Полазећи од наведеног, Уставни суд оцењује да нису основани наводи уставних жалби о повреди права на поштовање приватног живота из члана 8. став 1. Европске конвенције, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у тачки 2. изреке.
8. Разматрајући наводе уставних жалби да је припадник полиције гурао у уста штапић са ватом ради узимања букалног бриса, чиме је дошло до повреде права на неповредивост физичког и психичког интегритета личности из члана 25. став 1. Устава, Суд констатује да се ови наводи, у суштини, односе на тврдње о повреди права на поштовање приватног живота из члана 8. Европске конвенције, чију је основаност Суд већ ценио.
9. У погледу захтева подносилаца уставних жалби за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
10. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.