О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Милана Машића и утврђује да је у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 8. маја 2015. године у коме је донето решење Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 – Кв. 1759/15 од 2. јуна 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставна жалба одбија као неоснована .
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Милан Машић из Новог Сада поднео је Уставном суду, 2. јула 2015. године, преко пуномоћника Владимира Бељанског, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 – Кв. 1759/15 од 2. јуна 2015. године, због повреде права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3 . Устава Републике Србије, права на образложену судску одлуку из члана 32. став 1. Устава и права на слободу кретања из члана 39. ст. 1. и 2. Устава . Уставна жалба је изјављена и због повреде права из члана 5. став 4, члана 6. став 1. и члана 2. ст. 1. и 3. Протокола 4. уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да се против подносиоца и још 12 особа води истражни поступак, при чему се у односу на подносиоца истражни поступак води због постојања основа сумње да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. Кривичног законика. Даље се наводи да је решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 12. априла 2015. године према подносиоцу одређен притвор на основу члана 211. став 1. тачка 2 ) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 10. априла 2015. године, када је лишен слободе , а да је решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 8. маја 2015. године према подносиоцу притвор продужен . Наводи се да је оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 – Кв. 1759/15 од 2. јуна 2015. године усвојена жалба браниоца подносиоца уставне жалбе и преиначено решење Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 8. маја 2015. године, тако што је према подносиоцу укинут притвор. Истим оспореним решењем је, на основу члана 197. Законика о кривичном поступку , подносиоцу изречена мера забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним сведоцима и наложено му је да се сваког првог понедељка у месецу јавља у Полицијску управу у Новом Саду.
С позивом на праксу Уставног суда и Европског суда за људска права, подносилац тврдњу о повреди права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава образлаже тиме да је у конкретном случају жалба против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 8. маја 2015. године изјављена 14. маја 2015. године, а да је веће Вишег суда у Београду одлуку о жалби донело и доставило подносиоцу уставне жалбе 2. јуна 2015. године, те да је оспорено решење донето и достављено подносиоцу након 19 дана. Према мишљењу подносиоца, рок од 19 дана за доношење одлуке о жалби на решење о продужењу притвора и њено достављање подносиоцу у ситуацији у којој је притвор продужен за највише 30 дана, представља несразмерно дуг период за преиспитивање законитости одлуке о продужењу притвор а од стране другостепеног суда и не испуњава стандард хитности из члана 27. став 3. Устава и члана 5. став 4. Европске конвенције.
Тврдњу о повреди права на образложену судску одлуку из члана 32. став 1. Устава и члана 6. став 1. Европске конвенције подносилац образлаже тиме да се у оспореном решењу , у делу у ком је изречена мера забране прилажења, састајања или комуницирања, не наводе конкретне чињенице, нити околност и из кој их произлази да ће подносилац утицати на сведоке. По мишљењу подносиоца, није довољно да се истакне само апстрактна могућност утицаја на сведоке која постоји увек када је испитивање сведока потребно, већ је потребно да се наведу и образложе конкретне околности који потврђују постојање ове опасности, те да стога у оспореном решењу нису на уставноправно прихватљив начин образложене околности из члана 197. став 1. Законика о кривичном поступку, већ су наведени разлози лапидарног карактера.
Подносилац тврдњу о повреди права на слободу кретања из члана 39. ст. 1. и 2. Устава и члана 2. ст. 1. и 3. Протокола 4. уз Европску конвенцију образлаже тиме да је изрицањем мере забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицима и налагањем да у тачно одређено време приступи и јави се у ПУ Нови Сад њему ограничена слобода кретања, али да то ограничење није било у складу са законом, као и да није пропорционално циљу који се жели постићи у демократском друштву. Подносилац сматра да никаква ограничења нису била неопходна ради вођења кривичног поступка, јер не постоји било каква околност која указује на то да би подносилац тај поступак могао ометати.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу , утврди повреду означених права и поништи оспорено решење.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и одговор Вишег суда у Београду VIII Су. 43 87/2017 од 9. октобра 2017. године и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
- наредбом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кти. 133/15 од 11. априла 2015. године одређено је спровођење истраге против окривљених Д.Ј, Н.П, А.Ј, М.А, Г.Б, С.С, Ј.Ј, С.Ђ, П.К, С.Ф, В.А, Ж.Ж. и окривљеног Милана Машића, овде подносиоца уставне жалбе;
- против подносиоца истрага се спроводила због кривичног дела злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. Кривичног законика;
- решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 12. априла 2015. године према окривљеном Милану Машићу (подносиоцу уставне жалбе) одређен је притвор на основу члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, а који му се рачуна од 10. априла 2015. године од 8 часова 45 минута , када је лишен слободе;
- у решењу о одређивању притвора је, поред осталог, наведено да би у току истраге требало саслу шати сведоке А.Ч, М.М, Н.Т, С.М, Ј.Р. и Д.Б, те да постоји особита околност која указује да би пуштањем на слободу ометао истражни поступак утицајем, првенствено на сведоке који треба да буду саслушани у делу поступка и навода који му се стављају на терет;
- решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 8. маја 2015. године одлучивано је о продужењу притвора у односу на седам окривљених , према окривљеном Д.Ј. продужен је притвор на основу члана 211. став 1. тач. 1) и 2 ) Законика о кривичном поступку, а према окривљенима А.Ј, М.А, С.С, С.Ђ, В.А. и окривљеном Милану Машићу (подносиоцу) на основу члана 211. став 1. тачка 2 ) Законика о кривичном поступку ; притвор је по овом решењу продужен најдуже 30 дана, односно до 7. јуна 2015. године ;
- бранилац Милана Машића је 14. маја 2015. године изјавио жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 8. маја 2015. године;
- против наведеног решења жалбе су изјавили бранилац окривљеног С.С. 14. маја 2015. године, бранилац окривљеног М.А. 15. маја 2015. године, бранилац окривљене С.Ђ. 18. маја 2015. године и бранилац окривљеног В.А. 18. маја 2015. године;
- оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 – Кв. 1759/15 од 2. јуна 2015. године, ставом првим изреке, усвојене су жалбе бранилаца окривљених С.Ђ, С.С, В.А. и Милана Машића и преиначено решење Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 8. маја 2015. године, тако што је према окривљенима С.Ђ, С.С, В.А. и Милану Машићу укинут притвор;
- оспореним решењем, ставом другим изреке, окривљеном Милан у Машић у забрањено је да прилази, састаје се или комуницира са сведоцима А.Ч, М.М. и А.Г, наложено му је да се сваког првог понедељка у месецу јавља у Полицијску управу у Новом Саду, одређено да мера забране, прилажења, састајања или комуницирања може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, с тим што је суд дужан да свака три месеца испита да ли је трајање мере оправдано , при чему је окривљени Милан Машић упозорен да се према њему може одредити тежа мера уколико прекрш и изречену забрану ;
- у образложењу оспореног решења, поред осталог, наведено је да су делимично основани наводи жалбе браниоца окривљеног Милана Машића да притвор представља престрого одређену меру и да се иста сврха могла постићи и блажом мером; даље је наведено да је у току истражног поступка неопходно испитати сведоке А.Ч, М.М. и А.Г, на околност пословања одређених привредних друштава, будући да су именована лица означена као возачи робе у отпремницама тих привредних друштава, а што све, по налажењу суда, указује да ће у случају боравка на слободи окривљени Милан Машић утицати на неисп итане сведоке; међутим, како су у питању лица за која не постоје докази да су учествовала у оснивању и пословању тзв. „фантомских предузећа“, већ лица којима се на терет ставља да су као одговорна лица других привредних друштава уплаћивала новац на рачуне „фантомских предузећа“, при чињеници да у списима не постоје докази да од раније познају преостале сведоке наведене у првостепеном решењу, мишљење је суда да опасност да ће утицати на наведене сведоке није од таквог интензитета да би се могла спречити једино мером притвора, већ да је за отклањање опасности довољна и мера забране прилажења, састајања или комуницирања, уз обавезу да се сваког првог понедељка у месецу јављају надлежној полицијској управи;
- оспорено решење Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 – Кв. 1759/15 од 2. јуна 2015. године подносилац уставне жалбе је примио 2. јуна 2015. године, а бранилац окривљеног 8. јуна 2015. године;
- решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 7. септембра 2015. године Милану Машићу је укинута мера забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицима;
- у дописима Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак од 25. септембра 2017. и 5. октобра 2017. године, између осталог, наведено је да је „решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 8. маја 2015. године у односу на седам лица продужен притвор, који је по том решењу могао трајати најдуже од 07.06.2015. године,…, дана 29. маја 2015. године, спис је достављен кривичном већу Вишег суда у Београду ради одлучивања по жалбама изјављеним против решења о продужењу притвора од стране бранилаца пет окривљених, између осталог и Машић Милана. Наиме, тада су се тек стекли услови да се спис достави Кривичном већу на доношење одлуке, пошто је неопходан услов да се по жалбама решава тај да сваком од бранилаца мора да буде уручен примерак решења о продужењу притвора, као и окривљеним лицима. Суд не поступа парцијално по појединачним жалбама, већ онда када постоји доказ за сва лица о достави писмена“.
4. Одредбама Устава, на чије повред е се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, као и да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србије могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (члан 39. ст. 1. и 2.).
Одредбама Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција), на чије повреде подносилац указује у уставној жалби , утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право да покрене поступак у коме ће суд хитно испитати законитост лишења слободе и наложити пуштање на слободу ако је лишење слободе незаконито (члан 5. став 4.); да свако, током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року пред независним и непристрасним судом, образованим на основу закона (члан 6. став 1.); да свако ко се законито налази на територији једне државе има, на тој територији, право на слободу кретања и слободу избора боравишта и да се н икаква ограничења не могу поставити у односу на вршење ових права сем оних која су у складу са законом и која су неопходна у демократском друштву у интересу националне безбедности или јавне безбедности, ради очувања јавног поретка, за спречавање криминала, за заштиту здравља или морала или ради заштите права и слобода других.
Како се права гарантована чланом 5. став 4, чланом 6. став 1. и чланом 2. ст. 1. и 3. Протокола 4. уз Европску конвенцију гарантују и Уставом Републике Србије, Уставни суд је притужбе о наводној повреди конвенцијских права испитивао и ценио у односу на релевантне одредбе Устава, и то члана 27. став 3, члана 32. став 1. и члана 39. ст. 1. и 2. Устава.
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да ако постоје околности које указују да би окривљени могао ометати поступак утицањем на оштећеног, сведоке, саучеснике или прикриваче или би могао поновити кривично дело, довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети, суд може забранити окривљеном прилажење, састајање или комуницирање са одређеним лицем или забранити посећивање одређених места, као и да уз меру из става 1. овог члана суд може окривљеном наложити да се повремено јавља полицији, поверенику из органа државне управе надлежног за извршење кривичних санкција или другом државном орган у одређеном законом (члан 197.).
5. Разматрајући основаност тврдњи о повреди права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд најпре указује да је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-687/2008 од 25. децембра 2008. године, Одлуку Уж-1254/2009 од 9. октобра 2009. године, Одлуку Уж-5509/2011 од 26. септембра 2012. године) заузео ставове о критеријумима на основу којих у сваком конкретном случају оцењује да ли постоји или не повреда права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава.
Тако, приликом оцен е да ли је одлучивање о жалби на решење о продужењу притвора у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, Уставни суд полази од тога да је у Уставу јасно постављен рок од 48 сати за доношење и достављање одлуке о жалби на решење о одређивању притвора, те да свака следећа одлука којом се одлучује о жалби на решење о продужењу притвора мора бити донета у што краћем временском периоду, уз поштовање захтева хитности. Овај захтев хитности произлази и из одредб е члана 210. став 2. Законика о кривичном поступку којом је налажено свим органима који учествују у кривичном поступку да поступају са нарочитом хитношћу, ако се окривљени налази у притвору. Поред тога, Уставни суд има у виду и то да суд који одлучује о жалби на одлуку о постојању даљих разлога за притвор одлуку мора донети хитно, али да је стандард хитности мање захтеван када се у другостепеном поступку преиспитује одлука суда о продужењу притвора, јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање његове оправданости . Коначно, Уставни суд указује да се стандард хитности мора процењивати и у зависности од фазе кривичног поступка у којој је донето првостепено решење, односно на који временски период је притвор продужен.
Поред ових критеријума и ставова, за одлучивање Уставног суда у конкретном случају од значаја је и пракса Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) која се односи на члан 5. став 4. Европске конвенције и питање хитности испитивања законитости лишења слободе/притвора, а која је систематизована и детаљно изложена у пресуди Великог већа у предмету Ilnseher против Немачке, (представке бр. 10211/12 и 27505/14, од 4. децембра 2018. године , ст. 251-256.). Тако члан 5. став 4. Европске конвенције гарантује притвореним лицима право на судски поступак ради оспоравања законитости одлуке о одређивању/продужавању притвора и успоставља и право на брзу судску одлуку у погледу законитости притвора. Према пракси Европског суда, питање да ли је право на хитно одлучивање поштовано одређује се у светлу околности сваког појединачног случаја , па се као и у случају одредби о „разумном року“ из члана 6. став 1. Европске конвенције, и код члана 5. став 4. Европске конвенције мора ценити сложеност поступка, начин на који је поступак спроведен од стране домаћих органа, понашање подносиоца, као и значај поступка за самог подносиоца. Члан 5. став 4. Европске конвенције не обавезује стране уговорнице да успоставе више од једног нивоа надлежности за испитивање законитости притвора и испитивање захтева за пуштање из притвора. Ипак, према пракси Европског суда, свака држава која предвиђа жалбени поступак, у начелу, мора дати притвореницима исте гаранције у жалбеном поступку као оне које су дате у првом степену, укључујући ту и хитност испитивања притвор а од стране другостепеног суда . Да би се утврдило да ли је поступљено у складу са захтевом хитности, неопходно је извршити свеобухватну оцену ако је по ступак спроведен у више степена, при чему је Европски суд спреман да толерише дуже трајање одлучивања о жалб и у поступку пред другостепеним судом.
Из изложеног произлази да приликом оцене навода о повреди права на хитно одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора из члана 27. став 3. Устава Уставни суд мора, поред трајања жалбеног поступка, узети у обзир околности сваког конкретног случаја, а које обухватају сложеност самог поступка, начин спровођења поступка од стране поступајућих судова и подносиоца, као и од каквог је то значаја за подносиоца. У сваком случају , с тандард хитности одлучивање о жалби против решења о продужењу притвора је мање захтеван , јер одлучивање о жалби заправо представља додатно испитивање оправданости притвора.
Примењујући напред наведено на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 8. маја 2015. године притвор продужен у односу на седам лица, укључујући и подносиоца уставне жалбе , који је по том решењу могао трајати најдуже до 7. јуна 2015. године . Уставни суд даље констатује да је бранилац подносиоца против овог решења о продужењу притвора изјавио жалбу 14. маја 2015. године. Против истог решења жалбе су изјавили браниоци окривљен ог С.С. 14. маја 2015. године, окривљеног М.А. 15. маја 2015. године, окривљен е С.Ђ. 18. маја 2015. године и окривљеног В.А. 18. маја 2015. године. Уставни суд је даље утврдио да су након пријема наведених жалби, списи предмета достављени 29. маја 2015. године надлежном Кривичном већу Вишег суда у Београду, ради одлучивања о жалбама , а који је о наведеној жалби подносиоца, као и о жалбама бранилаца осталих лица, одлучио доношењем оспореног другостепеног решења 2. јуна 2015. године. Уставни суд даље констатује да је наведено другостепено решење подносилац примио 2. јуна 2015. године, односно након 19 од дана подношења жалбе, а да је његов бранилац ово решење примио 8. јуна 2015. године.
Имајући у виду изложенe околности конкретног случаја, Уставни суд препознаје да је у одређеним случајевима, због потребе вођења јединственог и ефикасног поступка, целисходно и оправдано да се одлука о продужењу притвора / одлука о жалби против решења о продужењу притвора доносе истовремено , једним јединственим актом, у односу на више лица. С друге стране, Уставни суд сматра да је у таквим ситуацијама када је једним решењем одлучивано о продужењу притвор а у односу на више лица , неопходно да надлежни суд, приликом одлучивања о жалбама на решење о продужењу притвора, посебно има у виду императивни налог о хитном поступању и одлучивању о жалби из члана 27. став 3. Устава, као и да је притвор строго индивидуална и лична мера. То посебно значи да се налог и захтев хитног поступања и одлучивања о жалбама на решење о продужењу притвора мора поштовати појединачно у односу на свако лиц е коме је јединственим решењем продужен притвор.
У конкретном случају, истим решењем од 8. маја 2015. године подносиоцу и још шесторици лица је продужен притвор, најдуже до 7. јуна 2015. године. Бранилац подносиоца је жалбу против решења о продужењу притвора изјавио 14. маја 2015. године и о тој жалби је одлучено 2. јуна 2015. године, односно након 19 дана , при чему подносилац није допринео дужем трајању жалбеног поступка. Уставни суд примећује да су браниоци осталих лица о чијим жалбама је одлучивано у истом другостепеном поступку жалбе изјавили у распону од четири дана од дана када је то учинио бранилац подносиоца ( 14, 15. и 18. маја 2015. године). С тим у вези, Уставни суд констатује да, иако је право на хитно одлучивање о жалби на решење о продужењу притвора (исто као и притвор) строго индивидуално и личн о право, у конкретном случају период од четири дана и „чекање“ на жалбе осталих окривљених и њихових бранилаца мо гу бити посматрани као целисходн и и оправдани због потребе ефикасног вођења поступка и јединственог одлучивања , при чему само трајање од четири дана није одлучујуће утицало на укупно трајање жалбеног поступка и поштовање стандарда хитности из члана 27. став 3. Устава . На укупно трајање жалбеног поступка, односно одлучивања о жалби подносиоца на решење о продужењу притвора је, пре свега, одлучујуће утицало то што су списи предмета достављени надлежном, кривичном већу Вишег суда у Београду тек 29. маја 2015. године, 15 дана након што је бранилац подносиоца изјавио жалбу. Уставни суд примећује да је након тога одлука о жалби донета и достављена подносиоцу у року од четири дана, конкретније 2. јуна 2015. године. Уставни суд сматра да у оваквим околностима случаја , пре свега због временског периода на који је притвор био продужен, те чињенице да је жалба подносиоца усвојена, притвор укинут и замењен блажом мером, жалба подносиоца на решење о продужењу притвора није била „хитно“ размотрена, како то изричито налаже одредба члана 27. став 3. Устава. Стога рок од 19 дана за доношење одлуке о жалби на решење о продужењу притвора и достављање ове одлуке подносиоцу, у конкретном случају, представља несразмерно дуг период за преиспитивање законитости, односно оправданости одлуке о продужењу притвора.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је утврдио да је у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 од 8. маја 2015. године у коме је донето решењ е Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 – Кв. 1759/15 од 2. јуна 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Испитујући основаност тврдњи подносиоца о повреди права на образложену судску одлуку, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , Уставни суд указује да се једна од гаранција права на правично суђење односи и на обавезу суда да образложи своју одлуку (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Ruiz Torija против Шпаније, број представке 18390/91, од 9. децембра 1994. године, став 29.). Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити оно не сме да буде лапидарног карактера (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Georgiadis против Грчке, број представке 21522/93, од 29. мај 1997. године, став 43.). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Van der Hurk против Холандије, број представке 16034/90, од 19. априла 1994. године, став 61.). Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси.
Полазећи од наведеног, а узимајући у обзир садржину образложења оспореног решења Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 – Кв. 1759/15 од 2. јуна 2015. године, Уставни суд сматра да је другостепени суд дао ја сне и уставноправно прихватљиве, довољно конкретизоване разлоге, како у погледу одлуке о изрицању мер е забране прилажења, састајања или комуницирања подносиоца са одређеним сведоцима , тако и у делу обавезе правовременог јављања подносиоца одређеном органу ради контроле поштовања изречене мере. Стога Уставни суд налази да оспорено решење испуњава стандард образложене судске одлуке, у смислу гаранција из члана 32. став 1. Устава, те да су неосновани наводи подносиоца да у оспореном решење нису на уставноправно прихватљив начин образложене околности из члана 197. став 1. Законика о кривичном поступку .
7. Испитујући основаност навода о повреди права на слободу кретања из члана 39. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд указује да је слобода кретања једно од основних личних права појединца које јемчи Устав и констатује да Устав у члану 39. став 1. сваком лицу гарантује да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати. Међутим, Уставни суд даље указује да наведена слобод а није апсолутн а, будући да Устав у ставу 2. истог члана допушта могућност њеног ограничења и упућује на закон који регулише ограничење ове слобод е. Такав закон мора бити везан општим уставним правилом које дефинише садржај, квалитет и обим законских овлашћења у материји људских права (члан 18. став 2.) и границама у којима Устав допушта ограничење људских права (члан 20.). Уставни суд указује и да Устав непосредно утврђује разлоге који могу бити основ за ограничење ове слободе, међу којима је, поред осталих, и вођење кривичног поступка.
Уставни суд наглашава да из изложеног произлази да се оцена да ли је дошло до повреде права на слободу кретања из члана 39. Устава мора темељити на чињеницама сваког конкретног случаја, полазећи од следећих општих принципа: 1) да ли је било ограничења слободе кретања; 2) да ли је ограничење било изричито прописано законом и која је његова сврха; 3) да ли је ограничење пропорционално циљу који се жели постићи у демократском друштву (видети Одлуку Уставног суда Уж-1167/2011 од 29. маја 2011. године, као и, поред осталих, пресуду Европског суда у предмету Miazdzyk против Пољске , број 23592/07, од 24. јануара 2012. године, ст. 29. до 41.).
Уставни суд је, примењујући наведене опште принципе на конкретан случај, утврдио да је оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 – Кв. 1759/15 од 2. јуна 2015. године укинут притвор подносиоцу и одређена мера забране прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицима подносиоцу уставне жалбе , те да је оспореним решењем подносиоцу ограничена слобода кретања. Наведена мера и ограничење су трајал и од 2. јуна 2015. до 7. септембра 2015. године , када је решењем Вишег суда у Београду Кпп. 101/15 ова мера укинута. До ограничења слободе кретања подносиоца дошло је јер се против њега води кривични поступак због кривичног дела злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.
Уставни суд даље констатује да је ограничење слободе кретања подносиоца било прописано законом , и то одредбама чл. 197. и 198. Закоником о кривичном поступку, а да је сврха ограничења била обезбеђење присуства подносиоца и несметано вођење кривичног поступка против њега . Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца тежило легитимном циљу утврђеном одредбом члана 39. став 2. Устава, односно да је легитимни циљ ограничења несметано вођење кривичног поступка против подносиоца и евентуално спречавање ометањ а поступка утицањем на сведоке. Коначно, Уставни суд је оценио да је овакво ограничење слободе кретања подносиоца било неопходно, о чему су у оспореном решењу дати уставноправно прихватљиви разл ози, који нису последица арбитрерног и произвољног поступања. Наиме, при чињеници да постоји основана сумња да је подносилац извршио кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, Уставни суд је оценио да је Виши суд у Београду, ценећи околности конкретног случаја, успоставио разумну равнотежу између супростављених интереса, односно да је ограничење слободе кретања подносиоца било оправдано и сразмерно, тј. пропорционално легитимном циљу који се жели постићи у демократском друштву. Стога је Уставни суд наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 39. ст. 1. и 2. Устава оценио као неосноване.
Полазећи од свега изнетог у тач. 6. и 7. образложења , Уставни суд је уставну жалбу у делу у коме је истакнута повреда права из члана 32. став 1. и члана 39. ст. 1. и 2. Устава одбио као неосновану, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење због утврђене повреде права из члана 27. став 3. Устава, у овом случају, оствари објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду.
9. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић