Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н . У . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. октобра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н . У . изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 801/15 од 12. марта 2015. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 635/15 од 30. марта 2015. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. У . из Београда поднео је Уставном суду, 9. априла 2015. године, преко пуномоћника А. Ђ, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 801/15 од 12. марта 2015. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 635/15 од 30. марта 2015. године, због повреде права из чл. 31. и 32. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да „првостепени суд, као по устаљеној пракси „преписује“ наводе и објашњења разлога за продужење притвора окривљеном, доноси решење (К. 39/14 – Кв. 801/15 од 12. марта 2015. године) које је идентично свим претходним решењима, не улазећи притом у суштину самог проблема, и не поштујући налоге Апелационог суда, као суда више инстанце“; да имајући у виду да је од извршења кривичног дела протекло скоро годину дана, апсурдни су наводи Вишег суда да је „узнемирење јавности и даље таквог квалитета да може угрозити правично и несметано вођење поступка, при чему суд нарочито сматра да би пуштањем окривљених на слободу узнемирење јавности било повећано“; да првостепени суд не узима у обзир ни чињеницу да протеком времена узнемирење јавности, односно његов интензитет опада и да се основаност разлога за продужење притвора не сме ценити на основу чињеница у тренутку извршења кривичног дела, већ у тренутку доношења конкретне одлуке; да је „неоправдано да се, на основу стања у списима предмета, у року од месец дана, донесу одлуке сасвим супротне по садржају и образложењу“.
Предложено је поништење оспорених решења, налагање првостепеном суду пуштања подносиоца на слободу, као и досуђивање накнаде нематеријалне штете у износу од 500.000,00 динара и накнада трошкова уставносудског поступка у износу од 90.000,00 динара.
Како подносилац у уставној жалби није прецизирао која права из чл. 31. и 32. Устава сматра повређеним или ускраћеним, Уставни суд је, имајући у виду наводе уставне жалбе, закључио да подносилац истиче повреду права зајемчених одредбама члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације, између осталог, утврдио:
- да је решењем Вишег суда у Београду Ки. 537/13 од 26. јула 2013. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен притвор, а који се рачуна од 25. јула 2013. године;
- да је оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. 10/14 од 21. јануара 2014. године окривљени ма Д.П, Д.Д. и Н . У . (подносиоцу уставне жалбе) стављено на терет да су извшили кривично дело тешко убиство из члана 114. став 2. Кривичног законика („ Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) у вези члана 33. Кривичног законика, окривљенима Д.П, Д.М. и Д.Д. кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика у стицају са кривичним делом тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривичног законика у вези члана 33. Киривичног законика, а окривљенима Д.П, Д.М. и Н. У . кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 2. у везу става 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика;
- да је оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 801/15 од 12. марта 2015. године према окривљенима Д.П, Д.Д. и подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, који им по наведеном решењу може трајати најдуже 60 дана, и то према окривљеном Д.П. и Н. У . (подносиоцу уставне жалбе) по законском основ у из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривично м поступку, а према окривљеном Д.Д. по законском осно ву из члана 211. став 1. тач. 3) и 4) Законика о кривичном поступку;
- да су оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 635/15 од 30. марта 2015. године одбијене као неосноване жалбе окривљених изјављене против решења Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 801/15 од 12. марта 2015. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (члан 211. став 1. тачка 4); да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (члан 216. став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (члан 216. став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. став 3.); да ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (члан 216. став 4); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора. Жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу. Жалба не задржава извршење решења (члан 216. став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (члан 216. став 6.).
Одредбом члана 114. став 1. тачка 2) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12) прописано је кривично дело тешко убиство, па је предвиђено да ће се казнити затвором од најмање десет година или затвором од 30 до 40 година ко другог лиши живота при безобзирном насилничком понашању, а одредбама члана 344. овог законика прописано је кривично дело насилничко понашање, па је предвиђено да ће се казнити затвором до три године кo грубим вређањем или злостављањем другог, вршењем насиља према другом, изазивањем туче или дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир (став 1.), а ако је дело из става 1. овог члана извршено у групи или је при извршењу дела неком лицу нанесена лака телесна повреда или је дошло до тешког понижавања грађана, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година.
5. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужнице до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником о кривичном поступку није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика о кривичном поступку, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Иначе, подносилац се у притвору налази почев од 25. јула 201 3. године, тако да је до подношења уставне жалбе у притвору боравио годину дана и осам месеци.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемчених права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. При томе, оспорена решења садрже јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу релевантних одредаба Законика о кривичном поступку, о постојању притворског разлога на страни подносиоца уставне жалбе. Уставни суд нарочито истиче да је Апелациони суд у оспореном решењу додатно појаснио разлоге за продужење притвора подносиоцу уставне жалбе и при томе навео да „будући да су окривљени Д.П, Н.У. и Д.Д. оправдано сумњиви да су предметно кривично дело извршили на јавном месту – шеталишту испред сплава, у присуству већег броја људи, при чему су према наводима оптужног акта према покојном Ф.Ф. и оштећеном М.М. применили насиље високог степена, као и да је покојни Ф.Ф. од задобијених повреда на лицу места преминуо, исказујући на тан начин према наводима оптужнице посебну упорност и безобзирност у извршењу кривичних дела за које се терете, то су и према ставу овог суда, у конкретном случају описан начин извршења предметног кривичног дела и тежина последице довели до узнемирења домаће јавности које је и даље таквог обима и интензитета да може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, због чега је притвор према окривљенима правилно продужен по основу законске одр едбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку ,…, жалбени разлог браниоца окривљеног о томе да у конкретном случају не постоји спонтано узнемирење јавности, већ искључиво организовано, оцењен је као неоснован, а будући да бранилац окривљеног у изјављеној жалби наводи да се у време суђења организују протести испред суда породице сада покојног Ф.Ф. када се позивају и новинари, а што потврђује правилност закључка првостепеног суда о томе да узнемирење јавности и то управо у дане када се суђења заказују, и даље постоји“.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемченог права.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих су надлежни судови сматрали да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се, до тада, водио са примереном хитношћу.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима подносиоцу нису повређена права зајемчена одредбама члана 31. ст . 2. и 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да су разлози продужења притвора по основу члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку додатно образложени и конкретизовани оспореним другостепеним решењем, због чега се, по оцени Уставног суда, наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправно утемељени разлози за тврдњу о повреди права на правично суђење. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у односу на истакнуту повреду права из члан а 32. став 1. Устава, решавајући као у другом делу изреке.
7. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда ( „Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.