Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ф. Ј . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 1. октобра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ф. Ј . и утврђује да је решењима Вишег суда у Београду Кпп.По3. 22/18 од 27. септембра 2018. године и Кпп.По3. 22/18 – Кв. 3546/18 од 11. октобра 2018. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на ограничено трајање притвора, зајемчено одредбом члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ф. Ј . из Београда поднео је Уставном суду, 16. октобра 2018. године, преко К. п . љ . п , уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп.По3. 22/18 од 27. септембра 2018. године, због повреде права на слободу и безбедност и права на ограничено трајање притвора, зајемчених одредбама члана 27. став 1. и члана 31. став 1 . Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је допунио уставну жалбу 2. новембра 2018. године, тако што је оспорио и решење Вишег суда у Београду Кпп.По3. 22/18 – Кв. 3546/18 од 11. октобра 2018. године.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је подносиоцу уставне жалбе, пре подношења оптужног предлога, правноснажно продужена мера забране напуштања стана на основу одредаба члана 209. у вези са чланом 208. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11 и др).
У уставној жалби је наведено да је подносилац уставне жалбе лишен слободе пет месеци, да му је најпре био одређен притвор, а након што је жалбени суд укинуо решење о одређивању притвора одређена мера забране напуштања стана, која је, без јасних разлога, продужена оспореним решењима. У уставној жалби је наведено да је 8. августа 2018. године закључен споразум са надлежним јавним тужиоцем о признању кривичног дела, те да ће претрес на коме ће се одлучивати о предметном споразуму бити заказан у року од десет дана, али до дана подношења уставне жалбе окривљени ни његов бранилац тај позив суда нису примили.
Подносилац уставне жалбе је истакао захтев да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, да утврди подносиоцу право на накнаду штете у складу са чланом 89. Закона о Уставном суду и да на основу члана 86. став 2. Закона о Уставном суду укине оспорено првостепено решење до доношења одлуке Уставног суда по уставној жалби.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је, из навода уставне жалбе и достављене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
У време доношења оспорених решења пред Вишим јавним тужилаштвом у Београду у предмету Кт.Втк. 143/18 трајао је поступак предузимања одређених доказних радњи према подносиоцу уставне жалбе због сумње да је извршио кривично дело изазивање панике и нереда из члана 343. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп.По3. 22/18 од 15. јуна 2018. године према подносиоцу уставне жалбе је одређен притвор из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
Решењем Вишег суда у Београду Кпп.По3. 22/18 - Кв. 2209/18 од 27. јуна 2018. године, уважавањем жалбе браниоца окривљеног, преиначено је првостепено решење о одређивању притвора, тако што је притвор према подносиоцу уставне жалбе укинут, те му је изречена мера забране напуштања стана уз забрану коришћења мобилног телефона и интернета.
Оспореним другостепеним решењем Вишег суда у Београду Кпп.По3. 22/18 – Кв. 3546/18 од 11. октобра 2018. године одбијена је као неоснована жалба браниоца подносиоца уставне жалбе изјављена против уставном жалбом такође оспореног првостепеног решења истог суда Кпп.По3. 22/18 од 27. септембра 2018. године, којим је мера забране напуштања стана уз забрану коришћења телефона и интернета према подносиоцу продужена из разлога што постоје особите околности које указују на то да ће окривљени у кратком временском периоду поновити кривично дело, у фази предузимања истражних радњи у скраћеном поступку, пре подношења оптужног предлога, а због постојања основане сумње да је подносилац извршио кривично дело изазивање панике и нереда из члана 343. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
У образложењу оспореног другостепеног решења наведено је да је судија за претходни поступак према осумњиченом продужио меру забранe напуштања стана на основу одредби чл. 208. и 209. ЗКП уз забрану коришћења интернета и телефона, правилно оцењујући чињенице да имајући у виду да је на свом facebook профилу, на којем има 614 пратилаца и која је иначе доступна великом броју људи, објавио текст : „Немојте вечерас пити воду…просут је неки плин у воду са неким канцерогеним shitom ….. за БГ важи“ , који је изазвао панику код већег броја људи, при чему би доступност рачунара и интернет мреже окривљеном омогућило да у кратком временском периоду понови кривично дело.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је : да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да се окривљени пушта на слободу ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница (члан 31. став 1).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 , 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка, поред осталих, забрана напуштања стана (члан 188. став 6.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе, орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 2. став 1. тачка 23) ЗКП, израз „лишење слободе“ има следеће значење: хапшење, задржавање, забрана напуштања стана, притвор и боравак у установи који се, у складу са овим закоником, урачунава у притвор.
Услови за одређивање мере забране напуштања стана прописани су чланом 208. ЗКП, и то: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, или околности предвиђене у члану 211. став 1. тач. 1), 3) и 4) овог законика, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти стан у којем борави и одредити услове под којима ће боравити у стану, као што су забрана окривљеном да користи телефон и интернет или да прима друга лица у стан (став 1.); да изузетно од става 1. овог члана, окривљени може и без одобрења напустити свој стан ако је то неопходно ради хитне медицинске интервенције у односу на њега или лице са којим живи у стану, односно ради избегавања или спречавања озбиљне опасности по живот или здравље људи, односно имовину већег обима и да је окривљени дужан да о напуштању стана, разлогу и месту на којем се тренутно налази, без одлагања обавести повереника из органа управе надлежног за извршење кривичних санкција (став 2.).
Одредбама члана 209. ЗКП је прописано: да о одређивању мере из члана 208. став 1. овог законика одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (став 1.); да у току истраге образложено решење о одређивању, продужењу или укидању мере из става 1. овог члана доноси судија за претходни поступак, а после подигнуте оптужнице веће, да ако меру није предложио јавни тужилац, а поступак се води за кривично дело за које се гони по службеној дужности, суд ће пре доношења одлуке затражити мишљење јавног тужиоца (став 2.); да ће се окривљени у решењу о изрицању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити притвор ако прекрши изречену забрану (став 3.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 4.); да против решења којим се одређује, продужава или укида мера из става 1. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, да јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање мере и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Контрола поштовања мере забране напуштања стана прописана је чланом 190. ЗКП, и то: да суд може наложити да се према окривљеном коме је одређена мера из члана 188. тачка 6) овог законика примени електронски надзор ради контролисања поштовања ограничења која су одређена (став 1.); да уређај за лоцирање – одашиљач, на зглоб руке или ноге окривљеног, односно на други начин причвршћује стручно лице, које при том окривљеном даје детаљна упутства о начину рада уређаја и да стручно лице рукује уређајем којим се даљински прати кретање окривљеног и његов положај у простору – пријемник (став 2.); да електронски надзор обавља орган државне управе надлежан за извршење кривичних санкција или други државни орган одређен законом (став 3.).
Одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Према одредби члана 495. ЗКП, у поступку за кривична дела за која је као главна казна прописана новчана казна или казна затвора до осам година, примењиваће се одредбе члана 496. до 520. овог законика, а уколико у овим одредбама није нешто посебно прописано, сходно ће се примењивати остале одредбе овог законика.
Одредбама члана 498. став 2. ЗКП прописано је да пре подношења оптужног предлога, притвор може трајати само онолико колико је потребно да се спроведу доказне радње, али не дуже од 30 дана, а ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора од пет година или тежа казна, притвор се може, на образложени предлог јавног тужиоца, ради прикупљања доказа који из оправданих разлога нису прикупљени, продужити највише за још 30 дана.
Одредбама члана 343. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05-испр, 107/05-испр, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19) (у даљем тексту: КЗ) прописано је: ко изношењем или проношењем лажних вести или тврђења изазове панику, или теже нарушавање јавног реда или мира или осујети или значајније омете спровођење одлука и мера државних органа или организација које врше јавна овлашћења, казниће се затвором од три месеца до три године и новчаном казном (став 1.); ако је дело из става 1. овог члана учињено путем средстава јавног информисања или сличних средстава или на јавном скупу, казнити затвором од једне до осам година (став 2.).
5. Из цитиране одредбе члана 27. став 1. Устава произлази да је, како за лишење слободе, тако и за продужење притвора, неопходно кумулативно испуњење следећих услова: да лишење слободе, као и продужавање трајања те мере, мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом; да је лишење слободе допуштено само у законито спр оведеном поступку; да се притвор према неком лицу може одредити (и продужити) само уколико постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд, надаље, указује да мера забране напуштања стана, уз примену електронског надзора, несумњиво представља лишење слободе, имајући у виду степен ограничења који код ове мере постоји, односно да се по интензитету ограничења не разликује од мере притвора, без обзира на боље услове (у смислу наведеног видети, поред осталих: пресуд е Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) у предмет има Lavents против Летоније, број 58442/00, од 28. новембра 2002. године, став 63. и Mancini против Италије, број 44955/98, од 2. августа 2001. године, став 17; D. против Немачке, број 11703/85, одлука Европске комисије од 9. децембра 1987. године – Одлуке и Извештаји (ДР) 54, страна 117; A.B. против Швајцарске, број 20872/92, одлука Европске комисије од 22. фебруара 1995. године – Одлуке и Извештаји (ДР) 80, страна 55; пресуду Великог већа ЕСЉП у предмету Buzadji против Републике Молдавије, број 23755/07, од 5. јула 2016. године, ст. 103-110; Одлуку Уставног суда у предмету Уж-9137/2014 од 21. децембра 2017. године, тачка 5. образложења).
Истовремено, Уставни суд указује и да је у својој Одлуци донетој у предмету Уж-9137/2014, уважавајући праксу Европског суда за људска права, стао на становиште да се одредбе члана 31. Устава имају применити и на трајање мере забране напуштања стана, при чему се трајање наведене мере има ценити заједно са трајањем мере притвора као укупног периода лишења слободе (цитирана пресуда у предмету Lavents против Летоније, ст. 65. и 66.), те да дужина укупног трајања лишења слободе које неће довести до повреде права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере и показују посебну хитност у вођењу поступка (цитиране пресуде ЕСЉП у предметима: Lavents против Летоније, ст. 70. и 71; Buzadji против Републике Молдавије, став 113.).
Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе истакао повреду права из члана 27. став 1. и члана 31. став 1. Устава, наводећи да је лишен слободе у периоду дужем од пет месеци, а да главни претрес, на којем би се одлучивало о склопљеном споразуму за признање кривичног дела још увек није заказано, додатно указујући да оспорена решења нису заснована на релевантним разлозима, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди истакнутих права ценио у оквиру повреде права из члана 31. став 1. Устава.
6. У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подносилац до подношења уставне жалбе (16. октобра 2018. године) био лишен слободе укупно четири месеца, рачунајући од 14. јуна 2018. године, када му је одређено задржавање, по одобрењу заменика Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт.Втк. 143/18, решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Управа криминалистичке полиције – Служба за борбу против организованог криминала, Одељење за борбу против високотехнолошког криминала Ку. 111/18 ЛС. 133/18.
Уставни суд је даље утврдио да је мера забране напуштања стана према подносиоцу уставне жалбе продужена због постојања основане сумње да је извршио кривично дело изазивање панике и нереда из члана 343. став 2. КЗ, за које је прописано спровођење скраћеног кривичног поступка, као и да су 8. августа 2018. године Више јавно тужилаштво у Београду и подносилац уставне жалбе склопили споразум о признању кривичног дела у предмету Кт.Втк. 143/18, а да до доношења оспорених решења против подносиоца уставне жалбе није поднет оптужни предлог.
Уставни суд указује на то да је трајање притвора у скраћеном кривичном поступку пре подношења оптужног предлога везано за доказну активност јавног тужиоца. У складу са тим, цитираном одредбом члана 498. став 2. ЗКП прописано је да притвор може трајати док се не спроведу доказне радње, али не дуже од 30 дана. Изузетак је предвиђен за кривична дела за која се може изрећи казна затвора у трајању од пет година или тежа казна, као у конкретном случају, када притвор пре подношења оптужног предлога може трајати и дуже од 30 дана, и то само на основу образложеног предлога јавног тужиоца којим би додатним аргументима уверио суд да су га оправдани разлози спречили да прикупи доказе у току трајања притвора од 30 дана.
Полазећи од тога да према подносиоцу уставне жалбе није донета наредба о спровођењу истраге, већ да су према њему спроведене доказне радње , Уставни суд констатује да је, сагласно члана 31. Устава у вези са чланом 498. став 2. ЗКП, лишење слободе окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, у скраћеном кривичном поступку пре подношења оптужног предлога могло трајати најдуже 60 дана.
Имајући у виду да је подносилац уставне жалбе лишен слободе 14. јуна 2018. године, да су се према њему спроводиле доказне радње због кривичног дела за које је предвиђено спровођење скраћеног кривичног поступка, да су окривљени и јавни тужилац закључили споразум о признању кривичног дела 8. августа 2018. године, као и да до доношења оспореног првостепеног решења (27. септембра 2018. године) оптужни акт против подносиоца уставне жалбе није поднет, Уставни суд је утврдио да је правноснажним продужењем мере забране напуштања стана из члана 208. ЗКП по истеку 60 дана од дана лишења слободе подносиоцу уставне жалбе у конкретном случају учињена повреда права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава.
Поред тога Уставни суд, такође, сматра да оспорено решење не садржи уставноправно прихватљиво образложење, с обзиром на то да чињеница да је подносилац уставне жалбе на свом facebook профилу, на којем има свега 614 пратилаца, објавио коментар који је његова мајка чула на пијаци, не представља такав ниво узнемирења јавности који би оправдао лишење слободе у наведеном трајању, с обзиром на то да, иако је друштвена мрежа facebook „доступна великом броју људи“, по оцени Уставног суда, у оспореном решењу нису наведени довољни разлози који би дов ели до сумње да је конкретан коментар био прочитан од већег броја људи од броја његових пратилаца, изазивајући код њих панику.
7. Иако је подносилац у уставној жалби тражио да се утврди његово право на накнаду штете, Уставни суд је оценио да ће се правично задовољење у овом случају остварити објављивањем Одлуке Уставног суда у „Службеном гласнику Републике Србије“ .
С обзиром на све изнето, Уставни суд је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучио као у тач. 1. и 2. изреке.
8. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.