Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. М . из Ниша , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 17. септембра 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. М . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Нишу у предмету К. 939/14 (раније у предмету истог суда К. 355/11), док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. М. из Ниша поднео је Уставном суду, 4. децембра 201 7. године, преко пуномоћника Ђ. Б , адвоката из Ниша, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Нишу Кж.1. 893/17 од 18. октобра 2017. године, због повреде начела и права из члана 21, члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Нишу у предмету К. 939/14 (раније у предмету истог суда К. 355/11).
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да „другостепени суд у оспореној пресуди није дао разлоге о свим жалбеним наводима, а дати разлози о тим наводима су нејасни и неразумљиви на штету окривљеног, а истом није омогућено да изнесе доказе и то одређивањем вештачења у вези његове урачунљивости приликом извршења дела“; да чињенично стање није потпуно утврђено; да је „поступак покренут 2009. године, а правноснажна одлука је донета октобра 2017. године, што значи да је протекло девет година“.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду означених права, као и право подноси оца на накнаду нематеријалне штете и на накнаду трошкова поступка за састав уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је из списа предмета Основног суда у Нишу К. 939/14 утврдио:
- да је Основно јавно тужилаштво у Нишу 4. фебруара 2011. године поднело захтев за спровођење истраге Кт. 492/11 Основном суду у Нишу против С. М, овде подносиоца уставне жалбе, и М.А, због постојања основане сумње да су учинили кривично дело разбојништва из члана 206. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) у вези са чланом 33. Кривичног законика;
- да је истрага вођена у предмету Ки. 236/11 Основног суда у Нишу;
- да је Основни суд у Нишу 4. фебруара 2011. године донео решење о спровођењу истраге Ки. 236/11 против С. М . (подносиоца уставне жалбе) и М.А;
- да су у току истраге саслушани окривљени, испитан је сведок, а окривљенима је одређен притвор;
- да је Основно јавно тужилаштво у Нишу 11. фебруара 2011. године поднело оптужницу Кт. 492/11 Основном суду у Нишу против окривљених С. М . (подносиоца уставне жалбе) и М.А;
- да је решењем Основног суда у Нишу Кв. 318/11 од 4. марта 2011. године окривљеном С. М . укинут притвор;
- да је кривични поступак вођен у предмету Основног суда у Нишу К. 355/11;
- да главни претрес заказан за 8. март 2011. године није одржан због недоласка окривљених, а 19 . априла 2011. године је одржан;
- да су пресудом Основног суда у Нишу К. 355/11 од 19. априла 2011. године окривљени С. М . (подносилац) и М.А. оглашени кривим да су извршили кривично дело разбојништва из члана 206. став 1. Кривичног законика у саизвршилаштву у вези члана 33. Кривичног законика и последично су им изречене казна затвора;
- да су решењем Апелационог суда у Нишу Кж.1. 402/13 од 12. августа 2014. године усвојене жалбе бранилаца оптужених, те је укинута пресуда Основног суда у Нишу К. 355/11 од 19. априла 2011. године, а предмет је враћен првостепеном суду на поновно суђење;
- да је кривични поступак настављен у предмету К. 939/14 Основног суда у Нишу;
- да главни претрес 2. де цембра 2014. године није одржан због недоласка окривљених, њихових бранилаца (који нису дошли због штрајка адвоката), као и због недоласка оштећеног А.Г;
- да је Основни суд у Нишу донео две наредбе К. 939/14 од 2. децембра 2014. године о принудном довођењу окривљених у суд;
- да је наредбом Основног суда у Нишу К. 939/14 од 2. децембра 2014. године одређено психијатријско вештачење урачунљивости подносиоца уставне жалбе, а судски вештак је свој налаз и мишљење доставио поступајућем суду 26. јануара 2015. године;
- да главни претрес 27. јануара 2015. године није одржан услед недоласка окривљених , као и браниоца адвоката Ђ . Б . и оштећеног А.Г. (за браниоца и оштећеног нема података у списима предмета да су уредно позвани);
- да је поступајући суд донео наредбе К. 939/14 од 27. јануара 2015. године да се окривљени М.А. и оштећени принудно доведу у суд; такође, Основни суд је упутио акт Окружном затвору у Лесковцу којим је наложио да се С . М . спроведе у суд 10. марта 2015. године;
- да два пута главни претрес није одржан, и то 10. марта и 16. априла 2015. године (на претрес 16. априла нису приступили окривљени и бранилац С . М .); поступајући суд је донео наредбе о принудном довођењу окривљених и оштећеног А.Г;
- да је решењем Основног суда у Нишу Кв. 696/15 од 28. априла 2015. године окривљеном М.А. одређен притвор; наредбом истог суда Кв. 696/15 од 28. априла 2015. године против окривљеног М.А. одређено је издавање потернице;
- да главни претрес заказан за 21. мај 2015. г одине није одржан услед недол аска окривљених и оштећеног А.Г;
- да је решењем Основног суда у Нишу Кв. 1763/15 од 17. новембра 2015. године дозвољено суђење у одсуству окривљеном М.А;
- да 19. јануара 2016. године главни претрес није одржан, јер нису били присутни адвокат Д . Ј, који је уредно позван и окривљени С . М, за кога је на повратници констатовано „да је одсељен“ ; бранилац С. М . – адвокат Ђ . Б . је отказао пуномоћје окривљеном , а Основни суд је донео наредбе да се окривљени С. М . и оштећени А.Г. принудно доведу у суд;
- да подносилац уставне жалбе и оштећени нису приступили на главни претрес заказан за 3. март 2016. године, а бранилац окривљеног није дошао због болести , па је Основни суд је донео наредбе о принудном довођењу подносиоца и сведока А.Г;
- да у три следећа наврата главни претрес није одржан, а поступајући суд је доносио наредбе о принудном довођењу окривљеног, односно сведока; први пут претрес је одржан 17. септембра 2016. године, а суд је донео наредбу о принудном довођењу сведока А.Г; дана 8. новембра 2016. године главни претрес није одржан;
- да је 10. јануара 2017. године главни претрес одржан;
- да су пресудом Основног суда у Нишу К. 939/14 од 10. јануара 2017. године окривљени оглашени кривим да су учинили кривично дело разбојништва из члана 206. став 1. Кривичног законика у саизвршилаштву у вези члана 33. Кривичног законика и осуђени су на казне затвора;
- да су оспореном пресудом Апелационог суда у Нишу Кж.1. 893/17 од 18. октобра 2017. године одбијене као неосноване жалбе Основног јавног тужиоца у Нишу и бранилаца окривљених, а пресуда Основног суда у Нишу К. 939/14 од 10. јануара 2017. године је потврђена;
- да је решењем Врховног касационог суда Кзз. 638/18 од 5. јуна 2018. године одбачен као недозвољен захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног С. М . (подносиоца уставне жалбе) поднет против правноснажних пресуда Основног суда у Нишу К. 939/14 од 10. јануара 2017. године и Апелационог суда у Нишу Кж.1. 893/17 од 18. октобра 2017. године.
4. Чланом 21. Устава утврђено је да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.), да свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације (став 2.), да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.), те да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима (став 4.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1.) и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 2.).
5. У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспорени кривични поступак трајао шест година и осам месец и, рачунајући од 4 . фебруара 20 11. године, када је доношењем решења о спровођењу истраге кривични поступак покренут, до 18. октобра 201 7. године, када је Апелациони суд у Нишу донео пресуду Кж .1. 893/17 којом је поступак правноснажно окончан. Наведено трајање поступка, само по себи, може указивати да исти није окончан у разумном року.
Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.
Уставни суд је утврдио да је кривични поступак чије се трајање оспорава вођен против подноси оца уставне жалбе и још једног лица, због кривичног дела разбојништа у саизвршилаштву из члана 206. став 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика. Наведено кривично дело је по својој правној природи теже кривично дело, а које захтева спровођење одређеног доказног поступка. Током кривичног поступка обављен о је психијатријско вештачења окривљеног С. М. По оцени Уставног суда, све напред наведено указује да су чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори у оспореном поступку такве природе да указују на сложеност конкретног кривичног предмета, те да могу представљати оправдани разлог за дуже трајање овог поступка. Такође, Уставни суд је утврдио да је, и поред чињенице да је поступак по жалбама на пресуду Основног суда у Нишу К. 355/11 од 19. априла 2011. године трајао скоро три године, претежан допринос дужини трајања поступка дао сам подносилац уставне жалбе. Наиме, због недоласка подносиоца уставне жалбе, његовог браниоца, окривљеног М.А. и сведока оштећеног А.Г, као и због штрајка адвоката, главни претрес је често одлаган, па се те чињенице не могу приписати у кривицу поступајућем суду. Уставни суд посебно указује да је од укупно 15 пута заказиваног, главни претрес одржан свега три пута, те да је сам подносилац одлучујуће утицао на његово неодржавање. Подносилац је неоправдано 12 пута изостао са главног претреса, па је на тај начин допринео стварању два дужа временска пери ода неодржавања главног претреса. Наиме, у временским периодима од 8. марта 2011. до 19. априла 2011. године, као и од 10. марта 2015. до 17. септембра 2016. године главни претрес није одржан ниједно м, због понашања самог подносиоца, те се тај период од једне године и осам месеци не може приписати у кривицу поступајућим судовима. При томе нарочито треба имати у виду да је у оспореном периоду Основни суд у Нишу два пута мериторно одлучио о оптужби против подносиоца и окривљеног М.А. Полазећи од свега напред наведеног, Уставни суд је оценио да укупна дужина трајања поступка, као јединствена целина, не излази из оквира разумног рока, имајући у виду све околности конкретног случаја.
С обзиром на напред изложено, Уставни суд је оценио да у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Нишу у предмету К. 939/14 (раније пред истим судом у предмету К. 355/11) није повређено право подноси оца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , решавајући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд је, увидом у пресуду Основног суда у Нишу К. 939/14 од 13. јануара 2017. године и оспорену пресуду Апелационог суда у Нишу Кж.1. 893/17 од 18. октобра 2017. године, утврдио да оне садрже детаљно и јасно образложење, засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је , стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорене пресуде.
У односу на истакнуту повреду права из члана 36. Устава, Уставни суд указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Уставни суд констатује да се одредбом члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђује начело забране дискриминације у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе, те је његова повреда акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног права, односно слободе, а до чега у конкретном случају није дошло.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду одбацио уставну жалбу у делу у коме се оспорава пресуда Апелационог суда у Нишу Кж.1. 893/17 од 18. октобра 2017. године, решавајући као у другом делу изреке.
7. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.