Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, др Агнеш Картаг Одри, Катарина Манојловић Андрић, др Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Чеда Шорка из Горњег Таванкута, на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 17. марта 2010. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Чеда Шорка изјављена против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1354/07 од 28. новембра 2007. године због повреде права на правично суђење и права на рехабилитацију и накнаду штете, зајемчених одредбама чл. 32. и 35. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Чедо Шорак из Горњег Таванкута је, преко пуномоћника Оливере Јовановић, адвоката из Суботице, 17. марта 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу против пресуде Врховног суда Србије Рев. 1354/07 од 28. новембра 2007. године, због „повреде чл. 22, 25, 26, 27, 28, 29, 32, 35, 57. и 76. Устава РС“.
У уставној жалби је наведено да је оспореном пресудом одбијена као неоснована ревизија подносиоца, чиме је повређено његово право на правичну накнаду штете по основу принудне и присилне мобилизације, као и право на правично суђење. По мишљењу подносиоца уставне жалбе, поступајући суд је погрешно применио материјално право на штету тужиоца, овде подносиоца, кад није у целости уважио тужбени захтев. Наиме, према наводима из уставне жалбе, суд је неосновано одбио део тужбеног захтева који се односи на накнаду нематеријалне штете због наступања застарелости потраживања, јер је „изгубио из вида чињеницу да је штета у конкретном случају проузрокована кривичним делом“, те је у таквој ситуацији требало да примени одредбу члана 377, а не члана 376. Закона о облигационим односима.
По питању повреда права зајемчених одредбама чл. 25, 26, 27, 28, 29. и 76. Устава, наведено је да су повреде учињене од стране припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије „приликом незаконитог мобилисања подносиоца, те његовог одвођења на ратиште“, 1995. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује се законом.
Одредбом члана 82. став 1. Закона о Уставном суду (''Службени гласник РС'', број 109/07) прописано је да се уставна жалба се може изјавити против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којом се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства или је законом искључено право на њихову судску заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је у спроведеном поступку, увидом у уставну жалбу и приложене писмене доказе, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Подносилац уставне жалбе је као избегло лице из Републике Хрватске дошао у Републику Србију током августа 1995. године и смештен је у Таванкуту. Након састанка војно способних лица из редова избеглих и прогнаних лица са начелником локалне полиције, који је одржан 23. или 24. августа 1995. године, припадници Министарства унутрашњих послова су групу од 15 избеглих лица, у којој се налазио и подносилац уставне жалбе, одвезли назад у Републику Хрватску и предали их у центар за обуку у Ердуту. Подносилац је 26. марта 2003. године поднео тужбу Општинском суду у Суботици против Републике Србије, ради накнаде штете, јер је у поменутом центру, како је наведено, био изложен физичком и психичком малтретирању, затим је након неколико дана био упућен на линију фронта према Винковцима, где је остао до краја новембра 1995. године, а за време боравка на ратишту трпео је душевне болове и страх, те је као последица претрпљеног страха његова животна активност умањена за 10%.
Општински суд у Суботици је 22. децембра 2006. године донео пресуду П. 506/03 којом је делимично усвојен тужбени захтев и обавезана тужена да тужиоцу исплати одређени износ за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, док је део тужбеног захтева преко тог износа до траженог износа одбијен. Одбијени су и тужбени захтеви за накнаду нематеријалне штете за претрпљени и будући страх, за повреду угледа и части, за повреду слободе, за повреду права личности, као и за накнаду материјалне штете на име принудног и присилног рада, а све у опредељеним износима.
Против ове пресуде обе парничне странке су изјавиле жалбе. Окружни суд у Суботици је 23. фебруара 2007. године донео пресуду Гж. 248/07 којом је одбио поднете жалбе као неосноване и потврдио пресуду Општинског суда у Суботици П. 506/03 од 22. децембра 2006. године.
Одлучујући о ревизији, Врховни суд Србије је 28. новембра 2007. године донео оспорену пресуду Рев. 1354/07, којом је одбио као неосновану ревизију тужиоца – подносиоца уставне жалбе изјављену против пресуде Окружног суда у Суботици Гж. 248/07 од 23. фебруара 2007. године. У образложењу ове одлуке је наведено да је „правилан закључак нижестепених судова да је тужбени захтев ради накнаде нематеријалне штете за душевне болове због умањења животне активности основан ... чију су висину нижестепени судови одредили правилном применом члана 200. Закона о облигационим односима“. Према оцени Врховног суда Србије, „правилан је закључак нижестепених судова да ... допринос тужиоца настанку штете износи 35%“, јер се „тужилац није обраћао лекару, а посебно лекару специјалисти ... ради активнијег лечења и узимања терапије, а ради санације свог здравственог стања, па стога има право на сразмерно смањену накнаду“. У погледу тужбених захтева који се односе на накнаду нематеријалне штете за претрпљени и будући страх, за повреду угледа и части, за повреду слободе, за повреду права личности, као и захтева за накнаду материјалне штете, по оцени Врховног суда Србије, правилно су нижестепени судови закључили да су ови тужбени захтеви застарели, јер „према члану 376. Закона о облигационим односима потраживање накнаде порузроковане штете застарева за 3 године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а у сваком случају ово потраживање застарева за 5 година од када је штета настала. Протеком (наведених) рокова ... застарева потраживање накнаде штете по основу одговорности државе за штету коју проузрокује њен орган незаконитим лишењем слободе“. Међутим, „тужилац је лишен слободе и одведен у колективни камп 23.-24.08.1995. године, а тужбу у овој парници је поднео 26.03.2003. године“.
4. Одредбама Устава Републике Србије, на чију повреду се позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале, да грађани имају право да се обрате међународним институцијама ради заштите својих слобода и права зајемчених Уставом (члан 22.); да је физички и психички интегритет неповредив, да нико не може бити изложен мучењу, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити подвргнут медицинским или научним огледима без свог слободно датог пристанка (члан 25.); да нико не може бити држан у ропству или у положају сличном ропству, да је сваки облик трговине људима забрањен, да је забрањен принудни рад, да се сексуално или економско искоришћавање лица које је у неповољном положају сматра принудним радом, да се принудним радом не сматра рад или служба лица на издржавању казне лишења слободе, ако је њихов рад заснован на принципу добровољности, уз новчану надокнаду, рад или служба лица на војној служби, као ни рад или служба за време ратног или ванредног стања у складу са мерама прописаним приликом проглашења ратног или ванредног стања (члан 26.); да свако има право на личну слободу и безбедност, да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, да се лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору, да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито, да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27.); да се према лицу лишеном слободе мора поступати човечно и с уважавањем достојанства његове личности, да је забрањено је свако насиље према лицу лишеном слободе, да је забрањено изнуђивање исказа (члан 28.); да се лицу лишеном слободе без одлуке суда, одмах саопштава да има право да ништа не изјављује и право да не буде саслушано без присуства браниоца кога само изабере или браниоца који ће му бесплатно пружити правну помоћ ако не може да је плати, да лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, а најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, у противном се пушта на слободу (члан 29.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега, да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем, да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (члан 32.); да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом, да свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе, да закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (члан 35); да странац који основано страхује од прогона због своје расе, пола, језика, вероисповести, националне припадности или припадности некој групи или због својих политичких уверења, има право на уточиште у Републици Србији, да се поступак за стицање уточишта уређује законом (члан 57.).
Законом о облигационим односима ("Службени лист СФРЈ", бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и "Службени лист СРЈ", бр. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 и 44/99), прописано је: да правно лице одговара за штету коју његов орган проузрокује трећем лицу у вршењу или у вези са вршењем својих функција, да ако за одређени случај није што друго у закону одређено, правно лице има право на накнаду од лица које је штету скривило намерно или крајњом непажњом, да то право застарева у року од шест месеци од дана исплаћене накнаде штете (члан 172.); да потраживање накнаде проузроковане штете застарева за три године од кад је оштећеник дознао за штету и за лице које је штету учинило, а да у сваком случају ово потраживање застарева за пет година од кад је штета настала (члан 376. ст. 1. и 2.); да кад је штета проузрокована кривичним делом, а за кривично гоњење је предвиђен дужи рок застарелости, захтев за накнаду штете према одговорном лицу застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења (члан 377. став 1.).
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 125/04) прописано је: да кад одлука суда зависи од претходног решења питања да ли постоји неко право или правни однос, а о том питању још није донео одлуку суд или други надлежни орган (претходно питање), суд може сам решити то питање ако посебним прописима није другачије одређено, а одлука суда о претходном питању има правно дејство само у парници у којој је то питање решено (члан 12.); да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим (члан 13.).
5. Испитујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта наведених одредаба чл. 32. и 35. Устава, Уставни суд је у спроведеном поступку утврдио да подносиоцу уставне жалбе нису повређени право на правично суђење и право на рехабилитацију и накнаду штете.
Уставни суд је пошао од одредаба Закона о облигационим односима којима се регулише питање застаревања потраживања накнаде проузроковане штете и утврдио је да су одредбама члана 376. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима прописани субјективни и објективни рок застарелости потраживања накнаде проузроковане штете, који износе три године од сазнања за штету и за лице које је штету причинило, односно пет година од кад је штета настала. У случају кад је, пак, штета проузрокована кривичним делом, а за то кривично дело је предвиђен дужи рок застарелости од оног наведеног у члану 376. Закона, захтев за накнаду штете према одговорном лицу у овом случају, а сагласно одредби члана 377. став 1. Закона, застарева кад истекне време одређено за застарелост кривичног гоњења. Дакле, да би се могао применити дужи рок застарелости потраживања накнаде штете од општег рока, потребно је да је штета проузрокована кривичним делом. Међутим, сагласно одредби члана 13. Закона о парничном поступку, у погледу постојања кривичног дела и кривичне одговорности учиниоца, парнични суд је везан за правноснажну пресуду кривичног суда. Стога би се, према оцени Уставног суда, дужи рок за наступање застарелости потраживања од општег рока прописаног одредбом члана 376. Закона о облигационим односима, могао применити само у случају да је пресудом кривичног суда утврђено постојање кривичног дела чијим је извршењем штета настала. Међутим, како и из навода уставне жалбе произилази да кривични поступак против евентуалних учинилаца кривичног дела никада није ни покренут, то се онда у конкретном случају, према оцени Уставног суда, примењују општа правила о роковима застарелости потраживања, утврђена одредбама члана 376. Закона, због чега је протекао рок у коме је подносилац могао принудним путем да тражи накнаду проузроковане штете.
Следствено изнетом, према оцени Уставног суда, правно схватање изнето у оспореној пресуди Врховног суда Србије заснива се на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, без произвољности и арбитрерности, те стога није повређено подносиочево право на правично суђење, као ни право на рехабилитацију и накнаду штете, која су права зајемчена одредбама чл. 32. и 35. Устава.
Стога је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 109/07), Уставни суд одбио као неосновану уставну жалбу подносиоца изјављену у делу у коме је оспорена пресуда Врховног суда Србије Рев. 1354/07 од 28. новембра 2007. године, због повреде означених уставних права.
6. У погледу навода из уставне жалбе да је „приликом незаконитог мобилисања подносиоца, те његовог одвођења на ратиште од стране припадника МУП РС, на штету подносиоца повређен чл. 25, 26, 27, 28, 29. Устава РС“, као и да је наведеним радњама извршена „дискриминација избеглица по основу националне и верске припадности ... супротно члану 76. Устава РС“; Уставни суд је оценио да уставна жалба у овом делу није допуштена, из следећих разлога:
Уставна жалба је као правно средство установљена Уставом Републике Србије, који је ступио на снагу 8. новембра 2006. године.
Према одредби члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, који је ступио на снагу 6. децембра 2007. године, уставна жалба се може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
Одредбама члана 113. став 2. и 3. Закона је прописано да се уставна жалба може изјавити и против појединачног акта или радње државног органа или организације којој је поверено јавно овлашћење, а којом је повређено или ускраћено људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, ако је тај акт или радња извршена од дана проглашења Устава до дана ступања на снагу овог закона, те да се уставна жалба у том случају може изјавити у року од 30 дана од дана ступања на снагу овог закона.
Из наведених одредаба Устава и Закона произилази да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта који је донет или радње која је извршена након ступања на снагу Устава, односно после 8. новембра 2006. године.
Имајући у виду да је уставна жалба у овом делу изјављена против радњи припадника Министарства унутрашњих послова Републике Србије од августа 1995. године, дакле радњи које су извршене пре ступања на снагу Устава, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона о Уставном суду, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за вођење поступка.
7. Поводом навода о постојању повреде права зајемчених одредбама чл. 22. и 57. Устава, Уставни суд је утврдио да у уставној жалби нису изнети разлози који би указивали на постојање евентуалне повреде ових људских права, те је уставну жалбу у наведеном делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 4) Закона, јер не постоје претпоставке утврђене Уставом и Законом за одлучивање.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 84. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, бр. 24/08 и 27/08), Суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић