Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби малолетног М. Б. М. из В. код Бољевца, чији је законски заступник Б. Б, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 16. јула 2020. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
Одбацује се уставна жалба малолетног М. Б. М. изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који се води у предмету К. 238/18 Основног суда у Зајечару.
О б р а з л о ж е њ е
1. Малолетни М. Б. М. из В. код Бољевца, чији је законски заступник Б. Б, поднео је Уставном суду, 30. августа 2018. године, преко пуномоћника С. Ј, адвоката из Зајечара, уставну жалбу „против радње Основног суда у Зајечару у поступку по кривичној пријави од 19. јула 2017. године“, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, које је „зајемчено чл. 32. ст. 1. и 2.“ Устава Републике Србије, као и због повреде права из Декларације за заштиту дечијих права ЕУ.
Уставна жалба је уређена поднеском од 21. маја 2020. године, у коме је наведено да се оспорава поступак пред Основним судом у Зајечару у предмету К. 238/18, због повреде права на суђење у разумном року. У поднеску се очигледном техничком омашком истиче повреда права из члана 32. став 2. Устава уместо члана 32. став 1. Устава који јемчи истакнуто право на суђење у разумном року.
Уставном жалбом се оспорава поступање Основног суда у Зајечару у поступку по кривичној пријави поднетој 19. јула 2017. године, односно поступање у предмету К. 238/18. Подносилац уставне жалбе у конкретном случају има својство оштећеног.
2. Из одредбе члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно, изузетно и супсидијарно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, и одредаба Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), којим је уређен поступак по уставној жалби, произлази да постоји више претпоставки за изјављивање уставне жалбе, међу којима су у конкретном случају од значаја следеће: да се уставна жалба може изјавити само против појединачног акта или радње којим је одлучивано о неком праву или обавези подносиоца; да је предуслов подношења уставне жалбе претходна искоришћеност прописаних правних средстава, односно да се уставна жалба може изјавити само против аката донетих и радњи предузетих у поступку који је окончан, након исцрпљивања свих прописаних правних средстава пред надлежним органима; да је Уставни суд je у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да Уставни суд није надлежан да, поступајући по уставној жалби, као инстанциони (виши) суд још једном испитује законитост оспорених аката или радњи, па из тих разлога формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
3. Уставни суд је у, спроведеном претходном поступку, из навода уставне жалбе, достављене документације, као и увидом у веб-страницу www.portal.sud.rs, утврдио:
- да је малолетни М. Б. М, овде подносилац уставне жалбе, чији је законски заступник Б. Б, поднео 19. јула 2017. године Основном јавном тужилаштву у Зајечару кривичну пријаву против С.М, због кривичног дела недавање издржавања из члана 195. став 1. Кривичног законика;
- да се поступак води у предмету Кт. 552/17 Основног јавног тужилаштва у Зајечару;
- да је 19. децембра 2017. године Основном јавном тужилаштву у Зајечару достављен поднесак подносиоца уставне жалбе, којим је захтевано да се што хитније закаже претрес;
- да се поступак водио у предмету К. 238/18 Основног суда у Зајечару;
- да је пресудом Основног суда у Зајечару К. 238/18 од 4. марта 2020. године окривљени оглашен кривим, те да је изјављена жалба против напред наведене пресуде;
- да је поступак по жалби још увек у току.
4. Како из навода уставне жалбе и достављене документације несумњиво произлази да је кривични поступак који се води против С.М. још увек у току, Уставни суд указује на то да је Законом о изменама и допунама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, број 101/13, од 21. маја 2014. године), у правни систем Републике Србије уведено ново правно средство – захтев за заштиту права на суђење у разумном року, о коме одлучују надлежни редовни судови, а да је од 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), којим је такође предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни редовни суд, а не Уставни суд. Уставни суд указује да у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у целини одбацио.
Подносилац сматра да су му у конкретном случају повређена и права из Декларације за заштиту дечијих права ЕУ. Уставни суд се није бавио оценом ових навода уставне жалбе имајући у виду да подносилац уопште није означио која конкретна права су му повређена, а Декларација на коју се позива не постоји. Самим тим, Уставни суд се није могао упустити у оцену да ли постоји повреда права из Декларације или не.
5. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
6 . С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИK
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ
СУДИЈЕ ДР ТИЈАНЕ ШУРЛАН
У односу на Решење Уставног суда у предмету Уж-9953/2018 од 16. јула 2020. године
На седници Уставног суда већина судија сагласила се са одбацивањем наведене уставне жалбе, ослонцем на процесне разлоге – 1) у односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року ставом да је кривични поступак, на чије трајање се подноситељка уставне жалбе жали, још увек у току, те да Уставни суд не може разматрати дужину трајања поступка до његовог окончања; 2) у односу на права детета ставом да се подноситељка позвала на непостојећи извор права и да није означила повреду конкретног права; 3) у односу на повреду права на правично суђење, истакнуто такође у уставној жалби, Уставни суд није дао одговор.
I Надлежност
У односу на повреду права на суђење у разумном року морам се сагласити са процесним приступом. У односу на приступ у погледу повреде права детета на издржавање, пак, не могу изразити сагласност. Поред чињенице да се подноситељка позвала на непостојећи правни акт, стоји чињеница да је подноситељка тражила заштиту права детета на издржавање. И поред тога што повреда члана 65. Устава није једнозначно истакнута, наводи уставне жалбе сасвим су довољни да Уставни суд у овом уставносудском поступку установи своју надлежност у односу на обавезу родитеља да издржава своје дете зајемчену чланом 65. Устава.
Став о могућности успостављања надлежности у односу на члан 65. Устава заснивам на пракси Уставног суда:
1) Препрека неисцрпљености правног пута није апсолутна. У односу на члан 65. Устава Уставни суд је у предмету Уж-14395/2018 (одлука усвојена 26. децембра 2019. године), усвојио уставну жалбу и поред тога што је извршни поступак био у току. Ratio заснивања надлежности пронађен је у чињеници седмогодишњег трајања извршног поступка са очигледном немогућношћу његовог окончања, односно са очигледном континуираном повредом члана 65. Устава. У овом конкретном предмету повреда обавезе на издржавање детета траје у континуитету око 10 година, такође са очигледном немогућношћу да се понављањем истоврсних пресуда и потом њиховим неизвршавањем заштити члан 65. Устава.
2) Препрека непрецизног означавања повређеног права такође није апсолутна. Уставни суд је
у већем броју уставносудских предмета екстензивно разумевао наводе уставне жалбе, ставом да из навода уставне жалбе закључује повреду ког права подносилац истиче, независно од конкретног и децидног навођења тог права. Тако на пример, у одлукама у предметима Уж-6065/2011 од 20. децембра 2012. године, Уж-3096/2011 од 18. октобра 2012. године и Уж-3188/2011 од 4. априла 2013. године Уставни суд је утврдио повреду права на правично суђење односно члана 32. Устава, иако су подносиоци истакли повреду начела и права из чл. 18, 21. и 70. Устава Републике Србије. У Одлуци Уж-6037/2015 од 26. октобра 2017. године Уставни суд је установио повреду члана 32. став 1. Устава и поред тога што су подносиоци уставне жалбе истакли повреду чл. 21. и 58. Устава, као и члана 1. Протокола 1. уз Европску конвенцију о људским правима и основним слободама. У Решењу Уж-6720/2019 од 26. децембра 2019. године, и поред тога што је подноситељка јасно истакла и образложила повреду само члана 65. Устава, Уставни суд је „закључио да подноситељка истиче и повреду права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава“, те је у односу на то право образлагао свој став. Исти приступ, става сам, морао је бити примењен и у овом предмету.
Озбиљност и дуготрајност повреда Уставом зајемченог права у овом уставносудском предмету, напор који је подноситељка уставне жалбе уложила како би остварила право на издржавање за своје малолетно дете, покретање свих расположивих судских поступака за остварење овог права и коначно неспровођење правде, по мом дубоком уверењу, нису смели остати на процесном одбацивању уставне жалбе.
II Меритум
Спорно правно питања које је суштинско обележје овог уставносудског предмета, а које до сада није разрађено у пракси Уставног суда, је:
Да ли до повреде члана 65. Устава Републике Србије може доћи у контексту кривичног поступка?
Мој одговор на ово питање је изричито – да. Образлагање оваквог става може се превасходно поткрепити уопштеним и правно-теоријским подсећањем да је у јасно хијерархизованом правном систему, какав је наш - континентално-правни систем, Устав највиши правни акт, да сви остали акти морају бити у складу са њим, те да се свим правним актима ниже правне снаге уставне норме разрађују и операционализују. Уставне норме које припадају корпусу људских права, оваплоћују се кроз целокупан сплет закона и подзаконских аката и штите се у свим врстама поступака пред редовним судовима и у поступку по уставној жалби пред Уставним судом.
Спуштањем фокуса на члан 65. Устава, на одредбу посвећену правима и дужностима родитеља, уочава се уставноправни оквир за права и обавезе родитеља у односу на децу - да своју децу издржавају, васпитавају и образују, те да су родитељи у правима и обавезама у односу на своју децу равноправни. Ова уставна одредба представља само један део ширег корпуса права које се генусним термином означавају као права детета. Други део тог корпуса чине конкретна, лична права детета, у нашем Уставу зајемчена у члану 64. Трећи део овог корпуса редигован је у члану 66. Устава. Дакле, права детета зајемчена Уставом штите се 1) кроз конкретна и лична права која се гарантују детету и 2) кроз права и обавезе које родитељ има у односу на своје дете. Сва три дела корпуса права детета потом се разрађују, конкретизују и операционализују законима у свим правним областима – грађанској, кривичној, управној, међународно приватно правној, међународно јавно правној и штите у свим врстама поступака – грађанским, кривичним, управно-судским, уставносудским, међународноправним.
С обзиром на положај потврђених међународних уговора у нашем правном систему (чл. 16. и 194. Устава) правни акт у материји права детета, хијерархијски испод Устава и изнад закона, а који усмерава активност државе у материји заштите права детета је универзална међународна конвенција - Конвенција о правима детета из 1989. године. И ова Конвенција је сачињена од норми којима се одређују права која директно припадају детету и норми којима се одређују права и обавезе које родитељи имају у односу на своје дете. Конкретно у односу на обавезу родитеља да дете издржава, односно право детета да буде издржавано, државе су се Конвенцијом обавезале да ће признати „право сваког детета на животни стандард примерен физичком, менталном, духовном, моралном и друштвеном развоју детета“ (члан 27. став 1.); да „родитељ(и) или друга лица одговорна за дете имају првенствено одговорност да, у оквиру својих способности и финансијских могућности, обезбеде животне услове потребне за развој детета (члан 27. став 2); да ће државе предузети „све одговарајуће мере како би обезбедиле да дете добија издржавање од родитеља или других лица која су финансијски одговорна за дете, како у оквиру државе чланице тако и из иностранства. Посебно, ако лице које је финансијски одговорно за дете не живи у истој држави у којој и дете, државе чланице подстичу приступање међународним споразумима, односно закључење таквих споразума, као и других одговарајућих аранжмана.“ Конвенцијом о правима детета, Република Србија се, inter alia, обавезала да ће предузети „све одговарајуће законодавне, административне и остале мере за признавање права признатих у овој конвенцији.“ (члан 4.).
У нормативном домену Србија је уставне гаранције и преузете конвенцијске обавезе квалитетно разрадила и спровела, почев од одредаба унетих у Породични закон, преко Кривичног законика, до закључивања партикуларних међународноправних уговора у материји заштите различитих аспеката права детета. Низом одредаба Породичног закона разрађује се и конкретизује правни институт издржавања детета, почев од најопштијег законског одређења права и дужности издржавања и законског онемогућавања одрицања од права на издржавање (члан 8.), преко опште одредбе о развоју детета, односно права детета на обезбеђење најбољих могућих животних услова за правилан и потпун развој (члан 62. став 1), конкретног законског одређења садржине родитељског права, inter alia, и као право и дужност родитеља да издржавају дете (члан 73.), те конкретизовања специфичности издржавања детета у случају развода брака, односно у ситуацији када један родитељ самостално врши родитељско право. Издржавању је посвећен седми део закона, а издржавање детета посебно конкретизовано унутар глава IV и V овог дела закона.
Поред одредаба Породичног закона, издржавање је заштићено и одредбама Кривичног законика. Онај ко не даје издржавање на које је обавезан Уставом, међународним уговором, законом, а чија је дужност давања издржавања утврђена правоснажном одлуком суда, подлеже кривичној одговорности за кривично дело недавање издржавања редиговано чланом 195. Кривичног законика. Овом одредбом заокружен је законски нормативни оквир у материји издржавања детета и извршена конкретизација уставне норме и конвенцијских норми, о праву и дужности родитеља да издржава своје дете. Опредељивањем и кривичноправне одговорности појединца за недавање издржавања Србија је заузела курс највише заштите права детета на издржавање, односно определила се да гаранцију члана 65. Устава обезбеди и штити и кривичноправном заштитом. С обзиром на то, по мом схватању, потпуно је несумњиво и јасно да се кривичноправним аспектом заштите права детета на издржавање оваплоћује гаранција уставне одредбе члана 65. и да се стога уставна гаранција издржавања може повредити уколико кривичноправна заштита не функционише.
У конкретном уставносудском предмету чињенице показују да мајка за свог сина покушава да спроведе правноснажну судску одлуку, којом је оцу утврђена обавеза да издржава свог сина. Покренула је механизам парничног суда, извршног суда, кривичног суда, сада и Уставног суда, али и поред свих пресуда које је добила у корист права свог детета на издржавање, дете издржавање од оца не добија 10 година. Гледано из угла оца, отац 10 година не испуњава уставну и законску обавезу да издржава своје малолетно дете, утврђену правноснажном судском пресудом и за то у крајњем исходу не бива санкционисан и поред тога што је кривични суд два пута пресудио да је отац крив што не издржава своје дете и осудио га условном осудом. Гледано из угла државе, држава се показала немоћном пред једним несавесним оцем; отац 10 година успешно опструира правни систем Републике Србије, успешно избегавајући спровођење над њим свих судских пресуда ове државе, и грађанскоправних и кривичноправних.
Са становишта поступка пред Уставним судом, подноситељка уставне жалбе, законска заступница малолетног детета, обратила се Уставном суду када је извршни суд већ два пута донео решење о обустављању извршења услед немаштине и у тренутку у коме траје трећи кривични поступак по кривичном делу недавање издржавања. Она од Уставног суда у суштини тражи да се заштити уставно право детета на издржавање, а које је редиговано у члану 65. Устава као равноправна обавеза оба родитеља да издржавају своје дете.
Концентрација актуелног тренутка је на надлежности кривичног суда и на питању шта кривични суд може да уради у овој ситуацији. Основни суд у Зајечару је у својој првој пресуди ЗК. 822/2012 од 23. фебруара 2016. заузео став да се не може прихватити као извињавајући разлог оца да је незапослен, да живи у Аустрији у којој нема радну дозволу, те да живи на рачун невенчане супруге. Суд констатује да је окривљени „радно способна особа и да је објективно у могућности да даје издржавање за свог малолетног сина“, те „и поред чињенице да је окр. изгубио посао, овде се ради о одраслој, радно способној особи, релативно младом човеку ... суд налази да је окр. у могућности да исплаћује издржавање у погледу кога је обавезан по напред наведеној парничној пресуди, без тога да угрози своје сопствено издржавање.“ Закључује да су се према утврђеном чињеничном стању стекла сва законска обележја једног продуженог кривичног дела недавање издржавања из члана 195. став 1. КЗ и да је дело извршено на штету малолетног детета. Суд је пресудио да је отац крив за недавање издржавања и изрекао условну осуду којом му је утврђена казна затвора у трајању од пет месеци и истовремено одредио да се ова казна неће извршити ако за време од једне године не изврши ни једно кривично дело и под условом да у року од једне године од дана правноснажности пресуде исплати малолетном оштећеном износ дуговања и под условом да убудуће издржавање плаћа редовно. Исти резон Основни суд у Зајечару је поновио у пресуди од 5. септембра 2016. У јулу месецу 2017. године, мајка као законски заступник малолетног детета, поново је поднела кривичну пријаву и поступак по тој кривичној пријави још увек је у току.
На сцени је, дакле, доношење истоветних пресуда које неспровођењем остају „мртво слово на папиру“. Докле тако? Колико пресуда ће остварити циљ? Право се не исцрпљује нормирањем, записивањем права у Уставу и законима, досуђењем у судској пресуди. Право има смисла и остварује своју функцију само онда када се оно што је нормирано и спроведе у живот, када оштећени може да конзумира право које му гарантују Устав и закони и које му је досуђено у правноснажној пресуди.
Уставни суд је, по мом схватању, у оваквој ситуацији морао да утврди повреду члана 65. Устава, засновану на чињеници неделотворности државе да спроведе своју правноснажну пресуду, а чиме у крајњем исходу долази до кршења гаранције члана 65. Устава. Овакав приступ Уставни суд је применио у одлуци од 26. децембра 2019. године, у предмету Уж-14395/2018, усвајањем уставне жалбе, ставом да су у извршном поступку повређена права родитеља из члана 65. Устава и доделио накнаду нематеријалне штете. У том предмету понашање суда у извршном поступку је окарактерисано неделотворним, закључено је да извршни суд није предузео све мере које је имао на располагању, те је такво неделотворно понашање довело до повреде члана 65. Устава.
У овом уставносудском предмету, централна тема је делотворност кривичне пресуде, односно сврсисходност вођења низа истоветних кривичних поступака. Другим речима, делотворност поступања државе не би била нарушена да је држава до краја истрајала и у потпуности спровела прву кривичну пресуду коју је донела, а чиме не би дошло до покретања другог и трећег идентичног кривичног гоњења. У тој ситуацији би правни оквир креиран у правцу конкретизовања, обезбеђења и спровођења уставне обавезе родитеља да издржава своје дете био спроведен до краја. Јасно је да је прва пресуда у кривичном поступку донета у складу са законом и да тежи легитимном циљу. Њеним неспровођењем, те потом вођењем још два јалова поступка по истом основу додатно је пролонгирано време остварења права. Протек времена у материји издржавања детета мора се увек приоритетно имати у виду, с обзиром на чињеницу одрастања детета и околност да уколико дете 10 година не добија издржавање од оца, оно је континуирано трпело штету у свом расту и развоју. Континуирано помањкање средстава за живот је толико очигледно штетно по дете, да доводи до апсурда било какву додатну аргументацију.
Приказани резон могао би се релативизовати пројекцијом да чак и када би кривична пресуда била извршена лишењем слободе оца, детету тиме не би било надокнађено дуговано издржавање нити обезбеђено текуће издржавање, те да стога лишење слободе не би имало сврху остварења гаранције члана 65. Устава. Другим речима питање које лебди било би – шта, са становишта издржавања, дете добија тиме што му је отац у затвору? Чак и да се приступи разматрању овако постављеног питања, по мом схватању одговор би се показао као једноставан. Прво, дете добија остварење санкције према несавесном оцу – отац бива кажњен за неиздржавање свог детета на начин на који је правни поредак Републике Србије то предвидео. Друго, дете добија доказ да живи у правној држави и да стасава и развија се у држави у којој ће његово право бити у потпуности заштићено, а не јалово, пресудама које су „мртво слово на папиру“. Као што у базичном одређењу правног института казне стоји да казна није сама себи сврха, и у овом конкретном случају јасно је да сврха ове казне није да оца држи у затвору. Сврха ове казне огледа се у њеној специјалној, али и генералној превенцији, односно најконкретније у овом случају утицање на оца да убудуће не врши исто кривично дело, односно да по одслужењу казне исплати сва заостала дуговања и убудуће редовно обезбеђује издржавање свом детету. Тиме би се остварио суштински циљ кажњавања, а то је давање издржавања. Свакако да би сазнање да је отац који избегава да издржава своје дете морао да одслужи затворску казну, утицало и на друге несавесне очеве, а још важније до краја би се манифестовала друштвена осуда за ово кривично дело и учврстило функционисање и поштовање правног система.
Међутим, по мом дубоком уверењу оваква дилема је недопустива - правни систем мора да функционише онако како је прописано. Када је законом предвиђено да ће се отац кривично гонити и санкционисати уколико не даје свом детету издржавање и тако што ће бити лишен слободе, онда је депласирано свако даље разматрање о учинковитости казне затвора за оца који не даје издржавање. Кривични законик је јасан, у члану 195. предвиђа: „1. Ко не даје издржавање за лице које је по закону дужан да издржава, а та дужност је утврђена судском одлуком или извршним поравнањем пред судом или другим надлежним органом, у износу и на начин како је то одлуком односно поравнањем утврђено, казниће се новчаном казном или затвором до две године. 2. Ако изрекне условну осуду, суд може одредити обавезу учиниоцу да измири доспеле обавезе и да уредно даје издржавање.“
У погледу оправданости казне затвора у материји породичних односа упућујем на став Европског суда за људска права. У предмету Митрова и Савик против Бивше Југословенске Републике Македоније (представка број 42534/09, пресуда од 11. фебруара 2016.) подноситељка – мајка осуђена је на казну од шест месеци затвора, условно на годину дана, јер је онемогућавала оцу да виђа заједничко дете. С обзиром на одбијање мајке да се повинује одлуци суда, изречена казна лишења слободе је према њој и извршена, у трајању од два месеца и девет дана. Европски суд за људска права заузео је став да су осуђујућа пресуда и казна затвора изречена у кривичном поступку биле у „складу са законом“ и да су тежиле легитимном циљу (пар. 90). Разматрајући потом да ли је затворска казна „неопходна у демократском друштву“, Суд је, анализирајући све околности конкретног случаја, закључио да „су домаће власти извршиле прихватљиву оцену релевантних чињеница и предузеле меру која се не може сматрати несразмерном легитимним циљевима“ (пар. 91). Важан је став Суда да ова мера иако је имала кратокорочне ефекте, дугорочно је имала за циљ остварење дететовог најбољег интереса (пар. 91). Идентичан резон могао се применити и у овом уставносудском предмету.
Неделотворним понашањем државе у овом предмету не само да је повређена обавеза на издржавање детета зајемчена чланом 65. Устава, већ је повређен и други аспект ове уставне одредбе – равноправност родитеља у правима и обавезама. Мајка, која такође тврди да живи код родитеља - као што отац тврди да живи код невенчане супруге, мајка која такође тврди да је незапослена - као што отац тврди да је незапослен, истиче да егзистенцију за себе и своје дете обезбеђује тако што иде у надницу. Са аспекта равноправности родитеља очигледно је да права и обавезе у односу на заједничко дете испуњава само мајка, док отац континуирано неиспуњава равноправну улогу коју му Устав додељује у односу на дете. Устав је и у овом аспекту очигледно повређен.
На овом месту анализе отвара се питање улоге Уставног суда и конкретног ефекта усвајајуће одлуке у овом уставносудском предмету. По мом схватању, суштинска и најважнија улога Уставног суда у заштити људских права долази до изражаја управо у оваквој правној ситуацији. Овај предмет има карактеристике типичног уставносудског предмета по уставној жалби, без иједне примесе инстанционог одлучивања (а што је за Уставни суд увек „клизав терен“ и на коме се по правилу налази када разматра повреду права на правично суђење) и правне ситуације која се може повољно окончати уз активност Уставног суда. Управо у оваквој врсти предмета Уставни суд би морао да делује – да својом активношћу штити Устав и обезбеђује конзистентно функционисање правног система. У овом предмету суштина уставносудске функције почива управо на чињеници да правни систем није функционисао на прописани начин, да је дошло до нарушења система, а самим тим до повреде права зајемченог Уставом. Јасно је да надлежност Уставног суда није скројена тако да се појединцима обезбеди директно и конкретно испуњење субјективних права. Као што Уставни суд не може нпр. директно ослободити од притвора, тако не може директно ни обезбедити издржавање. Ипак, Уставни суд може да констатује да је Уставом зајемчено право повређено. Ставом у овом конкретном случају, да је неделотворним радом кривичног суда повређено Уставом зајемчено право детета да буде издржавано, равноправно од стране мајке и оца, Уставни суд може да утиче на спровођење кривичне пресуде in toto, а тиме последично обезбеди издржавање, може да пружи сатисфакцију оштећеном појединцу, било у виду материјалне или нематеријалне надокнаде штете и може да спречи доношење јалових пресуда и тиме обезбеди конзистентно функционисање правног система у домену права детета.
И коначно моје противљење сужавању приступа Уставног суда у оваквом предмету, свођењу овако дуготрајне повреде права детета на пуке формалне критеријуме, свођењу ове мајке и овог детета на „вапијуће у пустињи“ могло се базирати и на самом фундусу свеукупног права – правди. Нисмо ли се још одавно споразумели да правда је баш то да свако добије оно што му припада - Iustitia est constans et perpetua voluntas ius suum cuique tribuendi (Justinian I, Digesta seu Pandectae (D. 1,1,10 pr 1).
Др Тијана Шурлан
Судија Уставног суда