Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. Т . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са члан ом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. маја 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Г. Т . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду К. 1786/16.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. Т . из Београда поднела је Уставном суду, 5. маја 2017. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава, у поступку који је вођен пред Првим основним судом у Београду у предмету К. 1 786/16.
Подноситељка у уставној жалб и наводи да је поступак трајао пуних седам година и четири месеца и предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду права на суђење у разумном року из члана 32. ст ав 1. Устава и право подноситељке на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.500 евра .
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносилаца уставне жалбе повређено или ускраћено њ ихово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
3. У спроведеном поступку, Уставни суд је извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу, списе предмета Првог основн ог суд а у Београду К. 1786/16 и одговор на уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање :
Прво о сновно јавно тужилаштво подне ло је 10. фебруара 20 10. године Првом основном суду у Београду предлог за предузимање одређених истражних радњи против осумњиченог В.П, због постојања основане сумње да је извршио кривично дел о тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривичног законика.
Истражни судија Првог основног суд а у Београду је у периоду од 25. фебруара 2010. године до 17. септембра 2010. године саслушао осумњиченог, испитао седам сведока и 5. маја 2010. године испитао сведока-оштећену којом приликом је и истакла имовинскоправни захтев.
Прво основно јавно тужилаштво у Београду поднело је 22. фебруара 20 11. године оптужни предлог против окривљеног В.П, због постојања оправдане сумње да је извршио кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 1. КЗ у стицају са кривичним дело м тешка телесна повреда из члана 121. став 1. КЗ.
Први основни суд у Београду је главни претрес заказао 27 пута, и то:
- током 2011. године три пута – два пута одржан ( 23. мај и 27. децембар) и једном није одржан ( 7. октобра);
- током 2012. године три пута – једном одржан ( 17. октобра) и два пута није одржан (2 3. фебруара и 3. априла);
- током 2013. године четири пута – два пута одржан (3. априла и 23. октобра) и два пута није одржан (15. јануара и 21. јуна);
- током 2014. године шест пута – шест пута није одржан (7. маја, 25. јуна, 11. септембра, 14. октобра, 24. новембра и 26. децембра)
- током 2015. године шест пута – два пута одржан (2. фебруара и 21. децембра) и четири пута није одржан (19. јануара, 2. марта, 9. септембра, 3. новембра);
- током 2016. године четири пута – једанпут одржан 27. априла када је и донета пресуда којом је окривљени В.П. оглашен кривим због извршења кривичног дела тешка телесна повреда из члана 121. став 1. КЗ и изречена му је условна осуда, и три пута није одржан (17. фебруара, 29. марта и 21. децембра).
Решењем Вишег суда у Београду Кж1 511/16 од 29. јула 2016. године усвојена је жалба браниоца окривљеног и укинута поменута пресуда.
У поновном поступку, након укидања прве првостепене пресуде, а до доношења друге првостепене пресуде (17. јануара 201 7. године), Први основни суд у Београду је главни претрес заказао два пута, и то:
- 21. децембра 2016. године (није одржан) и
- 17. јануара 2017. године (одржан).
Пресудом Вишег суда у Београду Кж1 151/17 од 22. марта 2017. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног и потврђена пресуда Првог основног суда у Београду од 17. јануара 2017. године.
Дакле, главни претрес у означеном периоду није одржан 18 пута, и то: два пута због недоласка окривљеног; три пута због недоласка браниоца окривљеног; једанпут ради одлучивања о предло гу браниоца; једанпут због недоласка тужиоца; једанпут због достављања списа тужиоцу; четири пута због недоласка сведока; пет пута због штрајка адвоката .
4. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, а полазећи од своје досадашње праксе (видети, поред осталих, Одлуку Уж-261/2007 од 25. децембра 2008. године, тачка 6. образложења, Одлуку Уж-408/2008 од 9. јула 2009. године, тачка 6. образложења и Одлуку Уж-452/2009 од 14. јула 2011. године, тачка 5. образложења), као и праксе Европског суда за људска права (видети одлуку у предмету Ристић против Србије, од 18. јануара 2011. године, став 44.), Уставни суд истиче да се право на правично суђење и суђење у разумном року у кривичним поступцима пре свега гарантује оптуженом лицу, јер се о његовим правима и обавезама у том поступку одлучује. Стога, оштећени као тужилац, приватни тужилац, а ни оштећени, немају ни Уставом нити законом зајемчено право да ће се против трећег лица водити кривични поступак и да ће лице које је окривљено бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Међутим, имајући у виду чињеницу да оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени имају законом прописано право да у кривичном поступку истакну имовинскоправни захтев и да се о њему одлучи, као и да је у парничном поступку суд у погледу постојања кривичног дела и кривице везан за правноснажну пресуду кривичног суда којом се оптужени оглашава кривим, то се наведена лица могу позвати на повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на грађанска права (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Борис Стојановски против бивше Југословенске Републике Македоније, од 6. маја 2010. године, став 36.). У наведеном смислу, оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени могу истицати повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на одлучивање о „грађанском захтеву“ (видети пресуде Atanasova против Бугарске, од 2. октобра 2008. године, став 51. и Борис Стојановски против бивше Југословенске Републике Македоније, од 6. маја 2010. године, став 40.).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у конкретном случају утврдио да подноситељка уставне жалбе Г. Т . оспорава трајање кривичног поступка у коме није била оптужен а, већ је имала својство оштећен е. Такође, Уставни суд је утврдио да је у оспореном кривичном поступку подноситељка уставне жалбе истак ла и мовинскоправни захтев 5. маја 2010. године.
Следом изнетог, Уставни суд је оценио да је подноситељка уставне жалбе активно легитимисан а за истицање повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
5. Полазећи од праксе Уставног суда, као и праксе и критеријума међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари утврдио да у конкретном случају наведеном подноситељки уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року.
Оцењујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је најпре утврдио да је оспорени кривични поступак у односу на подноси тељку започео 22. фебруара 2011. године, даном када је Прво основно јавно тужилаштво у Београду поднело оптужни предлог против окривљеног В.П, а да је окончан 22. марта 201 7. године, доношењем пресуде Вишег суда у Београду Кж1 151/17, те да је у односу на подноситељку уставне жалбе поступак укупно трајао шест годин а и месец дана .
Полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе током поступк а, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање оспореног поступка.
Оцењујући критеријум сложености конкретног кривичног предмета, Уставни суд је оценио да су чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори у поступку такве природе да указују на релативну сложеност конкретног кривичног предмета.
Приликом оцене поступања надлежног суда, Уставни суд је имао у виду да је првостепени суд редовно и у кратким временским интервалима заказивао претрес.
Уставни суд је ценио то да главни претрес 18 пута није одржан, али имајући у виду све околности конкретног случаја , Уставни суд закључује да то није било од суштинског утицаја на оцену истакнуте повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава. Уставни суд подсећа да до повреде права на суђење у разумном року може доћи само уколико се дуго трајање поступка може приписати у кривицу суду (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Напијало против Хрватске, по представци број 66485/01 од 13. фебруара 2004. године, став 61.). Уставни суд је утврдио да је предмет оптужбе разматран пред две судске инстанце, при чему су надлежни судови ажурно поступали и предузимали све радње да се поступак оконча пре наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења.
Стога је Уставни суд оценио да укупна дужина трајања оспореног поступка не излази из оквира разумног рока, имајући у виду околности конкретног случаја. Оваква оцена Уставног суда сагласна је како досадашњој пракси овога суда, тако и пракси Европског суда за људска права.
С обзиром на изложено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе у поступку који је вођен пред Другим основним судом у Београду у предмету К. 13750/10 (раније пред Првим основним судом у Београду К. 13750/10 и Петим општинским судом у Београду у предмету К. 256/09) није повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) .
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.