Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћ ирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. М . из В, Л, град Београд , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јуна 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. М . изјављена против решења Основног суда у Лазаревцу К. 267/17-Кв. 310/17 од 28. јула 2017. године и Вишег суда у Београду Кж2. 693/17 од 10. августа 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . из В , Л, град Београд, је 12. септембра 201 7. године, преко пуномоћника М. А, адвоката из Лазаревца, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је подносилац, који се налазио у притвору, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривчном поступку, смештен у Специјалну затворску болницу Окружног затвора у Београду на основу члана 524. став 4. у вези са ставом 3. Законика о кривичном посутпку , до завршетка поступка пред судом првог степена за примену мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи.
У уставној жалби је наведено да је подносилац, који се налазио у притвору, смештен на лечење на неодређено време, без икакве контроле трајања, иако се и смештањем на лечење у здравствену установу он и даље налази у режиму притвора, услед чега се одредбе о продужењу, трајању и контроли притвора морају сходно примењивати у конкретном случају. Подносилац је навео да се он и у време подношња уставне жалбе и надаље налази у режиму притвора, иако је поступак за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења пред судом првог степена окончан 28. августа 2017. године, те како му трајање те мере није ограничено, он у притворски условима може остати до краја живота.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног права, поништи оспорено решење и одреди да Виши суд у Београду донесе нову одлуку по жалби.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Подносилац уставне жалбе се налази у притвору по решењу Основног суда у Лазаревцу Кпп. 62/17 од 5. јула 2017. године, који му се рачуна од 3. јула 2017. године од 19,35 часова, када је лишен слободе. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен на основу члана 498. став 1. Законика о кривичном поступку у вези са чланом 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Основно јавно тужилаштво у Лазаревцу је актом Кто. 162/17 од 26. јула 2017. године поднело суду предлог да се према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, спроведе поступак за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој уставнови из члана 81. Кривичног законика, због тога што је у стању неурачунљивости учинио противправно дело у закону одређено као кривично дело насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика. С обзиром на то да се у време подношења предлога за изрицање мере безбедности окривљени, овде подносилац уставне жалбе, налазио у притвору, надлежни јавни тужилац је предложио и да се према подносиоцу уставне жалбе продужи притвор у смислу члана 524. став 1. Законика о кривичном поступку у вези са чланом 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
Оспореним решењем Основног суда у Лазаревцу К. 267/17-Кв. 310/17 од 28. јула 2017. године одређено је да се подносилац уставне жалбе, на основу члана 524. став 4. у вези са ст. 1. и 3. Законика о кривичном поступку, а све у вези са чланом 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, смести у одговарајућу здравствену установу – Специјалну затворску болницу у Београду, до завршетка поступка за примену мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи из члана 81. Кривичног законика.
У образложењу оспореног решења је наведено да из прикупљених доказа произлази постојање оправдане сумње да је окривљени учинио противправно дело у закону одређено као кривично дело насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика у односу на оштећеног Б.М, са којим живи у заједничком домаћинству; да је на основу налаза и мишљења комисије судских вештака неуропсихијатара утврђено да је М. М, овде подносилац уставне жалбе, особа са симплификованом структуром личности чији су интелектуални потенцијали на нивоу ниског просека, која болује од душевне болести перзистентни поремећај са суманутошћу (параноидна психоза) и да је у време извршења кривчног дела био под утицајем импулса и садржаја душевне болести од које болује и под утицајем психотичне анксиозности, због чега су његове способности да схвати з начај свог дела и могућност да управља својим поступцима биле искључене, као и да због душевне болести од које болује постоји озбиљна опасност да учини ново, слично или теже кривично дело, због чега се изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи показује као обавезно.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кж2. 693/17 преиначено је наведено првостепено решење, тако што је одређено да се подносилац уставне жалбе, на основу члана 524. став 4. у вези са ставом 3. Законика о кривичном поступку, има сместити у Специјалну затворску болницу Окружног затовра у Београду, до завршетка поступка пред судом првог степена за примену мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи.
У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да је окривљени учинио противправно дело које је у закону одређено као кривично дело насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика, као и да из налаза и мишљења комисије судских вештака неуропсихијатара произлази да је М . М, овде подносилац уставне жалбе, особа са симплификованом структуром личности чији су интелектуални потенцијали на нивоу ниског просека, да болује од душевне болести перзистентни поремећај са суманутошћу (параноидна психоза) и да је у време за које му се ставља на терет извршење противправног дела, за које је оправдано сумњив, био под утицајем импулса и садржаја душевне болести од које болује и под утицајем психотичне анксиозности, због чега су његове способности да схвати з начај свог дела и могућност да управља својим поступцима биле искључене, као и да због душевне болести од које болује постоји озбиљна опасност да учини ново, слично или теже кривично дело, због чега се изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи показује као обавезно.
4. Првим делом одредбе члана 31. став 1. Устава је утврђено да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време.
Према одредби члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП), притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 524. ЗКП је прописано : да у предлогу за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења јавни тужилац може предложити да се према окривљеном који се налази на слободи одреди притвор, поред основа из члана 211. овог законика, и ако постоји оправдана опасност да би услед душевних сметњи могао да изврши кривично дело (став 1.); да ће пре одлучивања о одређивању притвора суд прибавити мишљење вештака (став 2.); да након доношења решења о одређивању притвора окривљени се до завршетка поступка пред судом првог степена смешта у одговарајућу здравствену установу или просторију која одговара његовом здравственом стању (став 3.); да ако се окривљени у време подношења предлога за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења налази у притвору, суд ће поступити у складу са ст. 2. и 3. овог члана (став 4.).
Чланом 498. ЗКП је прописано: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоји неки од разлога из члана 211. став 1. тач. 1) до 3) овог законика или ако је окривљеном изречена казна затвора од пет година или тежа казна и ако је то оправдано због посебно тешких околности кривичног дела (став 1.); да пре подношења оптужног предлога, притвор може трајати само онолико колико је потребно да се спроведу доказне радње, али не дуже од 30 дана, да ако се поступак води за кривично дело за које се може изрећи казна затвора од пет година или тежа казна, притвор се може, на образложени предлог јавног тужиоца, ради прикупљања доказа који из оправданих разлога нису прикупљени, продужити највише за још 30 дана (став 2.); да је против решења судије појединца из става 2. овог члана дозвољена жалба већу (члан 21. став 4.), која не задржава извршење решења (став 3.); да се у погледу притвора од подношења оптужбе до изрицања првостепене пресуде примењују сходно одредбе члана 216. овог законика, с тим што је веће (члан 21. став 4.) дужно да сваких 30 дана испита да ли постоје разлози за притвор (став 4.); да ће се одредбе члана 211. став 3. овог законика сходно примењивати и у погледу одлучивања о притвору после изрицања пресуде (став 5.).
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Одредбе члана 531. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14), поред осталог, прописују: да ће суд који је судио у првом степену у којем је изречена мера безбедности, испитати по предлогу здравствене установе, органа старатељства или окривљеног коме је изречена мера безбедности, односно по службеној дужности на сваких девет месеци да ли је престала потреба за лечењем и чувањем у здравственој установи (став 1.); да ће суд, по узимању изјаве од јавног тужиоца, решењем ову меру обуставити и одредити отпуштање окривљеног из здравствене установе, ако на основу мишљења лекара утврди да је престала потреба за лечењем и чувањем у здравственој установи, а може одредити и његово обавезно психијатријско лечење на слободи (став 2.).
Одребама члана 78. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13 и 108/14) прописано је да је у оквиру опште сврхе кривичних санкција (члан 4. став 2), сврха мера безбедности да се отклоне стања или услови који могу бити од утицаја да учинилац убудуће не врши кривична дела.
Члан 81. овог законика прописује: учиниоцу који је кривично дело учинио у стању битно смањене урачунљивости суд ће изрећи обавезно психијатријско лечење и чување у одговарајућој здравственој установи, ако, с обзиром на учињено кривично дело и стање душевне поремећености, утврди да постоји озбиљна опасност да учинилац учини теже кривично дело и да је ради отклањања ове опасности потребно његово лечење у таквој установи (став 1.); ако су испуњени услови из става 1. овог члана, суд ће изрећи обавезно лечење и чување у здравственој установи учиниоцу који је у стању неурачунљивости учинио противправно дело предвиђено у закону као кривично дело (став 2.); меру из ст. 1. и 2. овог члана суд ће обуставити кад утврди да је престала потреба за лечењем и чувањем учиниоца у здравственој установи (став 3.); мера из става 1. овог члана изречена уз казну затвора може трајати и дуже од изречене казне (став 4.).
Одредбама члана 194. Законика је, поред осталог, прописано: да ће се казнити затвором од три месеца до три године ко применом насиља, претњом да ће напасти на живот или тело, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана своје породице (став 1.); да ће се учинилац казнити затвором од шест месеци до пет година ако је при извршењу дела из става 1. овог члана коришћено оружје, опасно оруђе или друго средство подобно да тело тешко повреди или здравље тешко наруши.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе Уставни суд је утврдио да подносилац повреду права на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава заснива на тврдњи да је оспореним решењима смештен на лечење у затвореним – притворским условима на неодређено време, без икакве контроле трајања, те указује на то да трајање притвора према њему може трајати до краја живота.
Оцењујући основаност навода уставне жалбе са аспекта садржине права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу судског поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Оспореним решењима подноси лац уставне жалбе , који се до тада налазио у притвору на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, правноснажно је смештен у Специјалну затворску болницу Окружног затвора у Београду до завршетка провостепеног поступка за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, по предлогу надлежног јавног тужилаштва, због постојања оправдане сумње да би окривљени услед душевних сметњи могао да изврши ново противправно дело у закону прописано као кривично дело.
У образложењу оспорен их решења је наведено да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе извршио противправно дело у закону прописано као кривично дело насиље у породици према оштећеном са којим живи у породичном домаћинству, а како је из налаза и мишљења судских вештака неуропсихијатријске струке суд утврдио да је подносилац уставне жалбе особа са симплификованом структуром личности чији су интелектуални потенцијали на нивоу ниског просека, да болује од душевне болести перзистентни поремећај са суманутошћу (параноидна психоза) и да је у време за које му се ставља на терет извршење противправног дела, за које је оправдано сумњив, био под утицајем импулса и садржаја душевне болести од које болује и под утицајем психотичне анксиозности, због чега су његове способности да схвати занчај свог дела као и могућност да управља својим поступцима биле искључене, као и да због душевне болести од које болује постоји озбиљна опасност да учини ново, слично или теже кривично дело. Све наведене околности су, према датој аргументацији Вишег суда у Београду, оцењене као особите околности које указују на оправдану опасност да би окривљени боравком на слободи услед душевних сметњи, у кратком временском периоду, могао да понови извршење противправног дела предвиђеног у закону као кривично дело, због чега се, по оцени кривчног суда, изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи показује као обавезно .
Имајући у виду изречено, Уставни суд сматра да су надлежни суд ови оспорена решења заснова ли на уставноправно прихватљивом и разумљивом тумачењу и примени мер одавног процесног права, те да су поступа ли у складу са одредбама ЗКП када су утврди ли да постоје услови и разлози за смештање подносиоца уставне жалбе у Специјалну затворску болницу Окружног затвора у Београду, чиме је притвор према њему продужен по означеном законском основу. Виши суд у Београду је своју одлуку јасно и аргументовано образложио, наводећи, поред оправдане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио противправно дело у закону предвиђено као кривично дело насиље у породици, све друге околности које, у конкретном случају, оправдавају даље задржавање подносиоца у притвору. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања. Истовремено, Уставни суд је оценио да се поступак за изрицење мере безбедности обавезног психијатријског лечења до дана подношења уставне жалбе водио са примереном хитношћу, посебно имајући у виду да се подносилац до подношења уставне жалбе (12. септембра 2017. године) налазио у притвору два месеца и девет дана рачунајући од 3. јула 2017. године, када је лишен слободе .
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да су судови у оспорен им решењ има навели одговарајуће и разумљиве разлоге због којих су сматрали да је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било и даље неопходно ради вођења судског поступка.
Уставни суд је посебно разматрао наводе уставне жалбе којима подносилац изражава бојазан да ће притвор према њему трајати неограничено, без икакве контроле, и указује на то да из цитираних одредаба чл. 498. и 531. ЗКП произлази да је суд у обавези да након подношења оптужног акта до доношења првостепене одлуке сваких 30 дана испита да ли посто је разлози за притвор, као и да, иако се дужина обавезног психијатријског лечења не може одредити унапред, суд који је у првом степену изрекао меру безбедности обавезног психијатријског лечења и чувања у здравственој установи, је у обавези да по службеној дужности на сваких девет месеци преиспитати да ли и даље постоји потреба за лечењем и чувањем у здравственој установи, као и да на предлог здравствене установе, органа старатељства или самог окривљеног лица испита да ли је престала потреба за даљим лечењем и чувањем у здравственој установи.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено зајемчено право подносиоца из члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 , 18/13 – Одлука УС , 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.