Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Весна Илић Прелић, Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби А. Е . из Савезне Републике Немачке, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. јуна 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Oдбија се као неоснована уставна жалба А. Е . изјављена против пресуд е пресуда Прекршајног суда у Пироту Пр. 1277/18 од 2. јула 201 8. године и Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 15130/18 од 18. јула 201 8. године у односу на истакнуту повреду права на имовину , из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Е . из Савезне Р епублике Немачке ј е, 14. септембра 201 8. године, преко пуномоћника А. П , адвоката из Пирота, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуда означених у изреци због повреде права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају судск е одлук е кој има је подносилац правноснажно оглашен одговорним за извршење девизног прекршаја и осуђен на новчану казну у износу од 30.000,00 динара, уз изрицање заштитне мере одузимање предмета прекршаја – ефективног страног новца у износу од 15.000,00 евра.
У уставној жалби је наведено да није спорно да је прекршај учињен, али је спорно то што је применом одредбе члана 64. став1. Зак она о девизном пословању изречена заштитна мера одузимања страног новца у целокупном износу од 15.000,00 евра, иако одредба става 2. истог члана прописује делимично одузимање предмета прекршаја. Повреду права на једнаку заштиту права подносилац образлаже наводима да су у дотадашњој судској пракси судови применом одредбе члана 64. став 2. Закона о девизном пословању окривљенима враћали већи део пронађеног новца пропорципналоно учињеном прекршају, што у конкретнм није учињено.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреду истакнутих права, поништи оспорене пресуд е и предмет врати на поновни поступак, те да обавеже Републику Србију да подносиоцу уставне жалбе накнади штету у износу од 57.000,00 динара, као и трошкове уставносудског поступка.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и приложене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Прекршајног суда у Пироту Пр. 1277/18 од 2. јула 201 8. године, подносилац уставне жалбе је оглашен одговорним због учињеног прекршаја из члана 63. став 1. тачка 14. Закона о девизном пословању, осуђен на новчану казну у износу од 30.000,00 динара, те му је изречена заштитна мера одузимања предмета прекршаја у износу од 15.000,00 евра, зато што је дана 4. маја 2018. године на излазној страни граничног прелаза Градина, са још два сапутника допутовао путничким возилом којим је он управљао, те је приликом царинске контроле детаљним прегледом лица, возила и пртљага пронађен новац у укупниом износу од 45.000,00 евра, за који су тројица сапутника изјавила да је новац заједнички, а за који нису имали потврду о његовој пријави надлежним органима приликом уласка у Републику Србију, нити су целокупан износ пријавили приликом царинске контроле на излазу, већ су на питање цариника изјавили да свако од њих има код себе по 5.000,00 евра.
У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да је заштитна мера одузимања предмета прекршаја у износу од 15.000,00 евра окривљеном изречена на основу члана 64. став 1. Закона о девизном пословању, а да је окривљеном и његовим сапутницима враћен новац у износу од по 10.000,00 евра, дакле укупно 30.000,00 евра.
Оспореном пресудом Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 15130/18 од 18. јула 2018. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, и потврђе на пресуда Прекршајног суда у Пироту Пр. 1277/18 од 2. јула 2018. године.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, између осталог наведено да нису од утицаја на другачију одлуку суда жалбени наводи окривљеног да није знао да треба да пријави ношење новца у износу већем од 10.000,00 евра, с обзиром на то да на граничном прелазу где је окривљени ушао у Републику Србију постоје табле на српском, турском (матерњи језик окривљеног) и енглеском о количини дозвољеног новца, на којима је наведено да су путници дужни да пријаве новац у износу већем од 10.000,00 евра. Другостени суд је такође оценио да докази који су прилоижени уз жалбу не потврђују да је наведни новац он подигао у банци непосредно пред пут у Турску, с обзиром на то да се из тих доказа не може утврдити ко је подигао новац, нити са чијег рачуна је подигнут, те стога нема места евентуалној примени члана 64. став 2. Закона о девизном пословању.
4. Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Одредбама Закона o прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16 – Одлука УС) прописано је: да је сврха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји (члан 5. став 2.); да су прекршајне санкције казне, казнени поени, опомена, заштитне мере и васпитне мере (члан 32.); да се за прекршај могу прописати казна затвора, новчана казна и рад у јавном интересу (члан 33.); да се новчана казна може расписати у распону од 5.000 до 150.000 динара за физичко или одговорно лице и да се изузетно од одредаба става 1. овог члана, за прекршаје из области јавних прихода, јавног информисања, царинског, спољнотрговинског и девизног пословања, животне средине, промета робе и услуга и промета хартијама од вредности законом могу прописати казне у сразмери са висином причињене штете или неизвршене обавезе, вредности робе или друге ствари која је предмет прекршаја, али не више од двадесетоструког износа тих вредности с тим да не прелази петоструки износ највећих новчаних казни које се могу изрећи по одредби става 1. овог члана (члан 39. став 1. тачка 1) и став 4.); да је сврха примене заштитне мере да отклони услове који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја (члан 51. став 1.); да се као врста заштитне мере може прописати одузимање предмета (члан 52. став 1. тачка 1)); да се заштитне мере изричу уз изречену казну, опомену или васпитну меру (члан 53. став 2.); да се предмети који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или који су настали извршењем прекршаја могу одузети од учиниоца прекршаја, да ће суд који је донео пресуду одредити, у складу са посебним прописима, да ли ће се одузети предмети уништити, продати или предати заинтересованом органу, односно организацији и да се прописом којим се одређује прекршај може предвидети обавезно изрицање заштитне мере одузимање предмета (члан 54. ст. 1, 2. и 4. ).
Одредбама Закона о девизном пословању („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 31/11, 119/12 и 139/14) прописано је: да се овим законом уређују једнострани преноси средстава плаћања из Републике Србије (у даљем тексту: Ре публика) и у Републику који немају обележја извршења посла између резидената и нерезидената (члан 1. став 1. тачка 4)); да Народна банка Србије прописује ближе услове за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранству и из иностранства (члан 31.); да царински орган врши контролу изношења из Републике и уношења у Републику ефективног страног новца, динара, чекова и хартија од вредности у путничком, робном и поштанском саобраћају (члан 47.); да царински орган на граничном прелазу привремено одузима од резидената и нерезидената уз издавање потврде, динаре и ефективни страни новац, чекове и хартије од вредности који гласе на страну валуту који прелазе износ који пропише Народна банка Србије (члан 48.); да ће се новчаном казном од 5.000 до 150.000 динара казнити за прекршај нерезидент – физичко лице ако не поступи у складу са прописом Народне банке Србије који уређује ближе услове за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранство и из иностранства (члан 31.) (члан 63. став 1. тачка 14 )); да ће се за прекршај из члана 59. до 63. овог закона, поред новчане казне, изрећи и заштитна мера одузимања предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја и да се изузетно од одредбе става 1. овог члана, може извршити делимично одузимање предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или друге околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини (члан 64. ст . 1. и 2.).
Одлуком Народне банке Србије о условима за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранство и из иностранства („Службени гласник РС“, бр. 67/06, 52/08 и 18/09) прописано је: да нерезидент – физичко лице може слободно уносити у Републику ефективни страни новац, с тим што је дужан да износ већи од 10.000 евра, односно противвредност у другој страној валути пријави надлежном царинском органу, који му о томе издаје потврду (тачка 11а); да нерезидент – физичко лице може износити у иностранство ефективни страни новац до износа од 10.000 евра, односно противвредност у другој станој валути, да ако овај нерезидент истовремено у иностранство износи динаре и ефективни страни новац – укупан износ тих средстава не може прећи 10.000 евра, односно противвредност у другој страној валути, те да нерезидент – физичко лице може износити у иностранство ефективни страни новац изнад износа из става 1. ове тачке – који је пријавио при уласку у Републику – на основу потврде о уношењу ефективног страног новца у Републику, коју обезбеђује и оверава царински орган, који је подигао с девизног рачуна или девизне штедне књижице код банке у Републици – на основу потврде те банке, који је стекао продајом динара добијених претходним коришћењем платне картице у Републици – на основу потврде мењача, а да потврде из става 2. ове тачке царински орган поништава при првом изласку из Републике (тачка 12.).
Уредбом (ЕЗ) број 1889/2005 Европског Парламента и Савета од 26. октобра 2005. године о контроли готовине која се уноси у Заједницу или износи из Заједнице („Службени лист Европске Уније“ Л . 309 ) утврђено је свако физичко лице које улази у Заједницу или је напушта, а носи готовину у вр едности од 10.000 ЕУР или више, пријављује тај износ надлежним телима државе чланице преко које улази у Заједницу или је напушта, сагласно овој Уредби. Обавеза пријављивања није испуњена ако су дати нетачни или непотпуни подаци (члан 3.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд констатује да Устав у члану 58. став 1. гарантује мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Уставни суд даље констатује да право на имовину није апсолутно право, будући да Устав у ставу 2. члана 58. предвиђа могућност дозвољеног одузимања или ограничења права својине. Истовремено, сагласно пракси Европског суда за људска права, мирно уживање имовине, која је стечена на основу закона, може бити ускраћено или ограничено у јавном интересу утврђеном на основу закона (видети, поред осталих, пресуду Европског суда за људска права у предмету Sporrong and Lonnroth против Шведске, представке бр. 7151/75, 7152/75, од 23. септембра 1982. године, став 61.).
Да ли је мешање оправдано, односно да ли је одузимање или ограничење права својине у складу са гаранцијама утврђеним одредбом члана 58. став 2. Устава, мора се процењивати у сваком конкретном случају. Уставни суд указује да, сагласно пракси Европског суда за људска права, до дозвољеног одузимања права својине (имовине), које не представља повреду тог права, може доћи под кумулативно испуњеним условима: 1) да је такво одузимање прописано законом; 2) да постоји оправдани и неопходни јавни интерес за одузимање права својине; 3) да је приликом одузимања права својине, успостављена правична равнотежа између јавног интереса и интереса појединца чија се својина одузима, имајући у виду сврху и тежину мере (у смислу наведеног, видети, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предметима Ismayilov против Русије, представка број 30352/03, од 6. новембра 2008. године, Габрић против Хрватске, представка број 9702/04, од 5. фебруара 2009. године и Grifhorst против Француске, представка број 28336/02, од 26. фебруара 2009. године).
Примењујући претходно наведено на конкретан случај, Уставни суд, пре свега, констатује да је неспорно да је детаљном контролом лица, пртљага и возила којим је управаљао подносиоца уставне жалбе, а у којем су се налазила још два сапутника, пронађен новац у укупном износу од 45.000,00 евра, за који су првобитно окривљени и његови сапутници изјавили да је заједнички, опредељујући да сваком од њих припада по 5.000,00 евра. Међутим, како је предметни прекршајни поступак вођен само против подносиоца уставне жалбе, те је од њега у прекршајном поступку одузет новац изрицањем заштитне мере – одузимањем предмета прекршаја у износу од 15.000,00 евра, за који је он у жалбеном поступку тврдио да је његов, Уставни суд је оценио да је изрицањем заштитне мере дошло до мешања у мирно уживање имовине подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд даље констатује да питање да ли та врста одузимања новца представља и повреду права из члана 58. Устава, зависи од оцене постојања наведена три услова, односно оцене Суда да су оспореној пресуди испуњени напред наведени услови за дозвољено одузимање права својине.
Оцењујући постојање првог услова, да ли је одузимање својине прописано законом, Уставни суд констатује да је заштитна мера – одузимање предмета прекршаја прописана Законом о прекршајима и Законом о девизном пословању, који су и примењени у конкретном случају приликом одузимања права својине подносиоца уставне жалбе.
Испитујући постојање другог услова, да ли постоји оправдани и неопходни јавни интерес за одузимање права својине подносиоца, Уставни суд је оценио да је ово мешање тежило легитимном циљу у општем интересу. Наиме, материја промета и преноса новца носи посебну осетљивост, с обзиром на то да може бити повезана са криминалним активностима, те да порекло новца може бити незаконито, па су утолико прописи у овој области у уској повезаности са ограничењем права на имовину у сврху заштите јавног интереса. Са друге стране, постоје и оне правне ситуације у којима имовина јесте законитог порекла, али и поред тога постоји овлашћење јавних власти да у одређеној мери задиру у то право. Наиме, сам чин уношења, односно преношења новца преко државне границе и територије Републике Србије није противзаконит, под прописаним условима. Законито је новац унети и пренети, без ограничења износа, уз обавезу која се састоји у пријављивању и узимању потврде о поседовању и преношењу оног новчаног износа који прелази границу од 10.000,00 евра, до које не постоји обавеза пријављивања.
Такође, Уставни суд констатује да је сврха кажњавања учиниоца прекршаја, према члану 5. став 1. и члану 33. став 1. Закона о прекршајима, да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји, као и да се изрази друштвени прекор учиниоцу због извршеног прекршаја и да се утиче на њега и на сва остала лица да убудуће не чине прекршаје, а која сврха је у конкретном случају остварена изрицања новчане казне у износу од 30.000 динара. Уставни суд указује да је, према члану 51. став 1. Закона о прекршајима, сврха примене заштитне мере отклањање услова који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја, а да је чланом 42. став 1. Закона о девизном пословању прописано да у случају наступања озбиљних поремећаја у платном билансу, када кретање капитала проузрокује или прети да проузрокује озбиљне потешкоће у спровођењу монетарне политике и политике девизног курса, које су резултат прекомерног прилива или одлива капитала из Републике, Влада на предлог Народне банке Србије може донети неопходне заштитне мере по условима регулисаним овим законом. Из наведеног произлази да је сврха примене заштитне мере одузимања предмета прекршаја – ефективног страног новца, омогућавање спровођења монетарне политике и политике девизног курса, те обезбеђивање финансијске стабилности Републике Србије, заштита јавног поретка односно спречавање његовог угрожавања, као и утицај на учиниоца прекршаја да више не чини прекршаје.
Подносиоцу уставне жалбе је новац у износу од 15.000 евра одузет применом одредбе члана 64. став 1. Закона о девизном пословању. Уставни суд констатује да се одредбама члана 64. Закона о девизном пословању остварује јавни интерес и да наведени члан 64. у себи садржи критеријум сразмерности, јер као правило прописује одузимање предмета у целости (став 1.), а само као изузетак дозвољава и могућност делимичног одузимања предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини (став 2.). Ова законска могућност одузимања дела страног ефективног новца подразумева да је окривљени у току поступка изнео наводе и доставио доказе о оправданости таквог поступања, а што би створило обавезу суда да при изрицању мере заштите из члана 64. Закона цени изнете наводе и достављене доказе и утврди да ли су се стекли законски услови за примену цитираног става 2. наведеног члана 64. Ако оцени да јесу, суд ће оценити и која је адекватна сразмера, односно који износ ће бити одузет изрицањем мере. Оцену навода и доказа окривљеног, као и оцену сразмерности одузимања суд је у том случају дужан да образложи у одлуци.
Оцењујући испуњеност трећег услова, односно да ли је приликом одузимања права својине успостављена правична равнотежа између јавног интереса и интереса појединца чија се својина одузима, Уставни суд указује да, сагласно пракси Европског суда за људска права, правична равнотежа, односно потребна сразмерност између јавног интереса и интереса појединца неће бити постигнута уколико је неко лице сносило појединачан и прекомеран терет (видети, поред осталих, пресуде у предметима Ismayilov против Русије, представка број 30352/03, од 6. новембра 2008. године, став 38; Габрић против Хрватске, представка број 9702/04, од 5. фебруара 2009. године, став 39; Grifhorst против Француске, представка број 28336/02, од 26. фебруара 2009. године, став 94; Бољевић против Хрватске, представка број 43492/11, од 31. јануара 2017. године, став 41.). Да би мешање у мирно уживање имовине било сразмерно, треба да одговара озбиљности повреде, а санкција тежини учињеног казненог дела и последици које оно производи. Притом суд мора водити рачуна и о томе да ли је извршењем казненог дела настала и каква штета за државу.
У конкретном случају, оцењујући да ли постоји трећи услов сразмерности, анализирајући околности конкретног случаја, Уставни суд најпре констатује да је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен одговорним зато што је пропустио да надлежним царинским властима пријави да као нерезидент уноси у Републику Србију ефективни страни новац у износу од 45.000,00 евра. При томе, Уставни суд нарочито указује на следеће: да се обавеза подносиоца (а која у конкретном случају није остварена) огледала у томе да новац пријави на уласку у Републику Србију, те да би од надлежног органа добио потврду на основу које би новац изнео из Републике Србије; да је подносилац морао занти да новац у износу већем од 10.000 евра треба да пријави на уласку у земљу, с обзиром на то да из образложења оспорених поресуда произлази да на граничном прелазу на којем је подносилац ушао у Србију постоје табле на којима је, поред српског и енглеског језика, и на турском (као матерњем језику подносиоца) написана обавеза пријављивања новца који се поседује у износу већем од 10.000,00 евра, а што он није учинио, нити је на граничном прелазу на излазу из Републике Србије пријавио целокупан износ новца који преноси, већ је, напротив , најпре нетачно навео знатно мањи износ , тврдећи да је новац заједнички, иако код једног од сапутника новац није пронађен, већ је новац био подељен на више мањих износа и налазио се на више места у возилу, што јасно указује на намеру да се непријављен новац изнесе из земљ е; да се изводи које је приложио уз жалбу против првостепене пресуде не могу сматрати релевантним доказима о пореклу новца.
Поред наведеног, у току првостепеног поступка окривљени није изнео наводе и доставио доказе о околностима које би суд ценио у смислу члана 64. став 2. Закона, а што је и наведено у образложењу оспорене одлуке.
У конкретном случају, прекршајни поступак је вођен против једног окривљеног лица – подносиоца уставне жалбе, који је у првостепеном доказном поступку, приликом саслушања у својству окривљеног, изјавио да није знао да је износ преко 10.000 евра морао да пријави (иако живи у Немачкој у којој важи Уредба (ЕЗ) број 1889/2005 Европског Парламента и Савета од 26. октобра 2005. године о контроли готовине која се уноси у Заједницу или износи из Заједнице, која предвиђа исту обавезу); да је, такође у жалбеном поступку указивао суду да је целокупан износ новца његов, достављајући изводе из банке као доказ да је новац подигао са рачуна непосредно пре поласка на пут за Турску. Затим, Уставни суд констатује да је Прекршајни суд у Пироту подносиоцу уставне жалбе изрекао заштитну меру одузимања предмета прекршаја – ефективног страног новца у износу од 15.000,00 евра, иако је пронађено непријављених 45.000,00 евра, од којих је по изјавама у првостепеном постуку сапутницима припадало по 5.000,00 евра , а дозвољено је да нерезидент пренесе без пријављивања 10.000,00 евра. Имајући у виду све наведене околности конкретног случаја – да је без пријаве и недозвољено у Републику Србију унето 45.000,00 евра , од којих је, по одбитку новца сапутника, окривљени износио 35.000,00 евра, а од подносиоца је у прекршајном поступку изреченом мером одузето 15.000,00 евра, уместо 25.000,00 евра, Уставни суд је утврдио да од подносиоца уставне жалбе није одузет целокупан износ непријављеног ефективног страног новца за који није постојала потврда надлежног органа о уношењу у Републику Србију, већ је у прекршајном поступку, који је претходио поднодшењу уставне жалбе, од лица окривљеног за девизни прекршај суштински делимично одузет предмет прекршаја, иако је у образложењу оспорених одлука наведено да нема нарочитих разлога прописаних одредбом члана 64. став 2. Закона о прекршајима.
Уставни суд је утврдио да је у Закону о прекршајима прописано да је сврха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји (члан 5. став 2.), а да је сврха примене заштитне мере да отклони услове који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја (члан 51. став 1.), што све има за циљ заштиту јавног поретка и интереса.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, изрицањем новчане казне подносиоцу уставне жалбе у износу од 30.000 динара остварена сврха прекршајних санкција, односно казне, а изрицањем одузимања предмета прекршаја у износу од 15.000 евра, остварена је сврха изрицања заштитне мере. Такође, Уставни суд сматра да сразмерност у санкционисању нарушавања јавног интереса, које се у конкретном случају огледало у уношењу непријављеног новца у износу изнад 10.000 евра, са Уставом зајемченим правом појединца на мирно уживање имовине, није нарушена, нарочито имајући у виду све околности под којима је прекршај учињен у конкретном случају.
Стога је Уставни суд оценио да одузимање предмета прекршаја у износу од 15.000,00 евра, уз изречену новчану казну за прекршај, не представља прекомеран терет за подносиоца уставне жалбе, те да је изречена заштитна мера, као мера у циљу заштите јавног интереса, сразмерна заштити права подносиоца на мирно уживање имовине. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу није повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава. Из тих разлога, Уставни суд је у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке, сагласно одредби члана 89. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. Што се тиче истакнуте повреде права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава коју подносилац образлаже наводима да је уобичејено у судској пракси да се у сличним случајевима окривљенима делимично одузме предмет прекршаја сходно одредби члана 64. став 2. Закона о девизном пословању, Уставни суд најпре указује на то да подносилац није доставио ниједан доказ у прилог тврдњи да је у идентичним правним и чињеничним ситуацијама суд доносио различите одлуке.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је оценом основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на имовину Суд утврдио да је у прекршајном поступку, који је претходио поднодшењу уставне жалбе, од лица окривљеног за девизни прекршај суштински делимично одузет предмет прекршаја, иако је у образложењу оспорених одлука наведено да нема нарочитих разлога прописаних одредбом члана 64. став 2. Закона о прекршајима, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
7. На основу свега изнетог и одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.