Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Б.Б. из В., на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 25. децембра 2008. године, донео је
Одбија се као неоснована уставна жалба Б.Б. изјављена против решења Окружног суда у Ваљеву Кв. бр. 50/08 од 1. априла 2008. године, решења Врховног суда Србије Кж II бр. 903/08 од 10. априла 2008. године, решења Окружног суда у Ваљеву Кв. бр. 91/08 од 27. маја 2008. године и решења Врховног суда Србије Кж. II 1417/08 од 6. јуна 2008. године.
1. Б.Б. из В. је преко пуномоћника Р.Р.С., адвоката из В., 29. априла 2008. године и 20. јуна 2008. године поднео Уставном суду уставну жалбу и допуну уставне жалбе против појединачних аката наведених у изреци, због повреде права на трајање притвора из члана 31. ст. 1. и 3. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе наводи да му је у кривичном поступку који је против њега покренут због основане сумње да је извршио кривично дело разбојништва из члана 206. Кривичног законика, притвор одређен решењем истражног судије из разлога предвиђених одредбама члана 142. став 2. тач. 2. и 3. Законика о кривичном поступку. Указује да је трајање притвора у току истражног поступка преиспитивано на прописан начин. Међутим, након подизања оптужнице Окружни суд у Ваљеву је донео решење Кв. бр. 50/08 којим притвор није продужен на основу одредаба члана 142. став 2. тач. 2) односно 3) Законика о кривичном поступку, што су били разлози за одређивање, односно продужење притвора до тада, већ на основу одредбе члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку. Подносилац наводи да је решење које се уставном жалбом оспорава потврђено решењем вишег суда, а по истеку рока на који је трајање притвора продужено суд је донео ново решење о продужењу притвора по наведеном измењеном основу, које је Врховни суд Србије такође потврдио, те се уставном жалбом оспоравају и ова решења.
Подносилац сматра да се оспореним решењима крши његово Уставом зајемчено право из члана 31. став 1. Устава, налазећи да "ако се притвор продужава из разлога због кога није одређен, притвор траје дуже од времена у ком је то неопходно". Аргументе да је учињена повреда права из члана 31. став 3. Устава налази у тумачењу ове одредбе, сматрајући да кад би Устав дозвољавао продужење притвора и из разлога из којих притвор није био одређен, уставна одредба би гласила: "притвореник се пушта да се брани са слободе кад престану разлози због којих је притвор био одређен или продужен".
У уставној жалби се, такође, указује да за доношење одлука о продужењу притвора уопште нису постојали разлози из члана 142. став 2. тачка 5) Законика о кривичном поступку, као и да је продужење притвора на начин како је то учињено оспореним актима супротно његовој сврси, као мере која се одређује само када је то неопходно.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је поступку одлучивања о правима и слободама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 31. Устава на чију повреду подносилац указује утврђено је: да тајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, при чему притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, с тим да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
3. Увидом у оспорена решења Окружног суда у Ваљеву Кв. бр. 50/08 од 1. априла 2008. године и Кв бр. 91/08 од 27. маја 2008. године и Врховног суда Србије Кж II бр. 903/08 од 10. априла 2008. године и Кж II бр. 1417/08 од 6. јуна 2008. године, као и решење Окружног суда у Ваљеву Кри бр. 1/08 од 4. јануара 2008. године, Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Решењем истражног судије Окружног суда у Ваљеву Кри бр. 1/08 од 4. јануара 2008. године подносиоцу уставне жалбе одређен је притвор из разлога предвиђених у члану 142. став 2. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП). Наиме, против подносиоца уставне жалбе покренут је кривични поступак, због основане сумње да је извршио кривично дело разбојништва из члана 206. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, па је суд нашао да су испуњени наведени законски разлози да се према окривљеном предузме мера притвора ради неометаног вођења кривичног поступка. Суд је, доношењем решења о продужавању притвора у току трајања истражног поступка преиспитивао основаност задржавања предузете мере (решење Окружног суда у Ваљеву Кв бр. 18/08 од 31. јануара 2008. године).
Истрага је окончана у року од два месеца, након чега је 10. марта 2008. године Окружни јавни тужилац у Ваљеву против подносиоца уставне жалбе подигао оптужницу којом га терети за извршење кривичног дела разбојништва. После подизања оптужнице веће надлежног суда је преиспитивало основаност даљег предузимања мере притвора према окривљеном, па је утврдило да више не постоје особите околности које указују да ће ометати поступак утицајем на сведоке, саучеснике или прикриваче, као ни особите околности које указује да ће поновити кривично дело, али да и даље стоје законом прописани разлози који оправдавају задржавање предузете мере према окривљеном, односно продужавање притвора, због тога што је за кривично дело за које се оптужницом терети прописана казна затвора од 3 до 15 година, а дело је, према опису радње из оптужнице, извршено у вечерњим сатима, у сеоској средини, тако што су извршиоци оштећеног, након што им је отворио врата, угурали у кућу, више пута ударали у пределу трбуха и леђа да би га приморали да им преда новац, после чега су га везали широком селотејп траком и побегли са лица места. На основу наведеног, Окружни суд у Ваљеву је донео оспорено решење Кв бр. 50/08 којим је притвор продужио из разлога предвиђених чланом 142. став 2. тачка 5) ЗКП. Ово решење потврђено је оспореним решењем Врховног суда Србије Кж II бр. 903/08.
У току главног претреса контрола основаности задржавања притвора вршена је решењима Окружног суда у Ваљеву Кв бр. 91/08 од 27. маја 2008. године и Врховног суда Србије Кж II бр. 1417/08 од 6. јуна 2008. године, која су оспорена допуном уставне жалбе, а којима је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен такође из разлога наведених у члану 142. став 2. тачка 5) ЗКП.
4. За одлучивање Уставног суда по поднетој уставној жалби од значаја су одредбе Законика о кривичном поступку ("Службени лист СРЈ", број 70/01 и 68/02 и "Службени гласник РС", бр. 58/04, 85/05 и 115/05). Одредбама главе VIII ЗКП уређене су мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка. Одредбом члана 133. став 1. ЗКП прописане су наведене мере, међу којима је и притвор, а одредбом става 3. истог члана предвиђено је да ће се ове мере укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих су предузете, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови.
Одредбама чл. 141. до 147. ЗКП уређен је притвор. Одредбама члана 141. ЗКП прописано је: да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (став 1.); да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору (став 2.); да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен. Одредбама члана 142. ЗКП прописани су разлози који могу бити основ за одређивање притвора. Одредбом става 2. тачка 5) овог члана Законика предвиђено је да се у циљу несметаног вођења кривичног поступка може одредити притвор против лица за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело, ако је за то кривично дело прописана казна затвора преко 10 година и ако је то оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела. ЗКП одредбама члана 143. уређује одређивање притвора, а одредбама чл. 144. до 146. трајање притвора у фази истраге и након подизања оптужнице, као и надлежност за контролу притвора и временски период на који се притвор најдуже може продужити између две контроле, односно период колико најдуже може трајати у одређеној фази кривичног поступка.
Кривичним закоником ("Службени гласник РС", број 85/05) прописано је кривично дело разбојништва. Најтежи облик овог кривичног дела предвиђен је у члану 206. став 3. Законика и за његово извршење је прописана казна затвора од три до петнаест година.
5. Анализирајући оспорене појединачне акте са становишта наведених законских одредаба, Уставни суд је пошао од тога да појам одређивања притвора има своју формално-правну и материјално-правну страну. У формално-правном смислу одређивање притвора је лишење слободе одлуком надлежног суда, односно прво решење суда којим се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело предузима мера притвора, као мера обезбеђења за несметано вођење кривичног поступка. У материјално-правном смислу, одређивање притвора постоји сваки пут када надлежни суд у поступку контроле притвора, односно испитивања основаности даљег задржавања на снази ове мере утврди да и даље постоје разлози за притвор, при чему је суд сваки пут када то чини дужан да испитује постојање свих законом установљених разлога, имајући у виду да је притвор једна од мера за несметано вођење кривичног поступка. Истовремено, суд је посебно дужан да води рачуна не само о испуњености законских услова за постојање притвора, већ и о томе да ли се иста сврха (несметано вођење поступка) може остварити и другом (блажом) мером. Из наведених разлога, по оцени Уставног суда, приликом одлучивања о основаности продужавања притвора од значаја је да ли у конкретном случају има законских разлога да се притвореник задржи у притвору, независно од тога да ли су то били и разлози због којих је први пут притворен. Ово тим пре што су разлози за одређивање притвора постављени алтернативно, што значи да је за прво одређивање притвора довољно да постоји макар и један разлог из члана 142. ЗКП, при чему ЗКП ниједном одредбом не обавезује суд који у формалном смислу одређује притвор да наведе и све друге разлоге који могу бити основ за притвор, уколико постоје.
Са друге стране, Уставни суд је оценио да из одредбе члана 133. став 3. ЗКП произлази да ће суд по службеној дужности укинути притвор, као и сваку другу меру из члана 133. ЗКП, кад престану разлози за њено даље задржавање на снази, што значи да је суд дужан да у било којој фази кривичног поступка и за време док још није истекао период за који је притвор одређен, односно продужен, ову меру укине, ако више нема законских разлога за њено продужење.
Што се тиче постојања разлога за одређивање притвора прописаних одредбом члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП, Уставни суд је утврдио да овај законски разлог претпоставља да су кумулативно испуњена два услова у погледу кривичног дела које се лицу ставља на терет: 1) да је за то кривично дело прописана казна затвора преко десет година и 2) да је предузимање притвора оправдано због начина извршења или других посебно тешких околности кривичног дела. Уставни суд је такође утврдио да други прописани услов предвиђен наведеном законском одредбом садржи два алтернативно постављена услова, тј. да је поред прописане казне од значаја или начин извршења кривичног дела, или су од значаја друге посебно тешке околности кривичног дела. Испуњеност ових услова мора се ценити у сваком конкретном случају.
Уставни суд је утврдио да су одлуку о основаности продужења притвора подносиоцу уставне жалбе надлежни судови засновали на томе да му се на терет ставља извршење најтежег облика кривичног дела разбојништва за које је запрећена казна преко десет година затвора (од три до петнаест година), а које је извршено у вечерњим сатима, у сеоској средини, тако што су саизвршиоци кривичног дела дошли до куће оштећеног са којим су се од раније познавали, па су га, након што им је отворио врата, угурали у кућу и више пута ударали да би га присилили да им да новац, после чега су га везали широком селојтеп траком и побегли, што се у малој сеоској средини брзо прочуло и изазвало узнемирење становника. Уставни суд је оценио да стоје наводи у уставној жалби којима се оспорава да је узнемиреност становника могла бити разлог за продужење притвора више месеци после извршења кривичног дела, али да они нису од значаја у конкретном случају. Ово стога што је, како је већ речено, други услов за постојање разлога за притвор из члана 142. став 2. тачка 5) ЗКП постављен алтернативно, те је законски услов испуњен (уз прописану казну) и уколико само начин извршења кривичног дела оправдава одређивање притвора.
6. Оцењујући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта одредаба члана 31. ст. 1. и 3. Устава, Уставни суд је утврдио да оспореним решењима није повређено уставно право подносиоца уставне жалбе гарантовано овим одредбама.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења донета у законито спроведеном поступку и да су заснована на законом прописаним разлозима из којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може предузети притвор као једна од законом прописаних мера за несметано вођење кривичног поступка. Полазећи од тога да је право на слободу једно од основних људских права, Уставни суд је ценио да ли је оспореним појединачним актима подносиоцу уставне жалбе повређена уставна гаранција да се трајање притвора своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, као и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен. У том смислу, а имајући у виду анализу изнетих правних прописа којима је уређен институт притвора, Уставни суд је оценио: да досадашње поступање надлежних судова у смислу укупне дужине трајања кривичног поступка који је покренут јануара 2008. године, не указује да се тиме утицало на трајање притвора дуже него што је то неопходно; да у поступку контроле даљег задржавања на снази мере притвора надлежни судови имају право и обавезу да испитују постојање свих законом предвиђених разлога за притвор, из чега произлази да се притвор укида када ти разлози престану да постоје, без обзира да ли су они били основ за одређивање притвора у формалном смислу – првом судском одлуком којом је притвор као мера предузет, или за одређивање притвора у материјалном смислу – одлуком о његовом продужењу; да је надлежни суд дужан да по службеној дужности укине притвор чим престану разлози за његово задржавање, што значи, без обзира да ли је истекао временски период за који је притвор одређен или продужен, односно да га замени блажом мером кад за то наступе услови; да суд има законско овлашћење да задржи на снази предузету меру притвора ако постоји неки од законом прописаних разлога, а нису наступили услови да се замени блажом мером (нпр. јемством); да је подносиоцу уставне жалбе мера притвора задржана у складу са основом из тачке 5) става 2. члана 142. ЗКП, јер је за дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а у погледу услова да начин извршења кривичног дела које му се ставља на терет оправдава предузимање ове мере, у оспореним решењима дати су образложени разлози који се заснивају на објективно утврђеним чињеницама, које не спори ни подносилац уставне жалбе.
С обзиром на изложено, Уставни суд је оценио да, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/07), уставну жалбу треба одбити као неосновану.
Сагласно одредби члана 45. тачка 9. Закона о Уставном суду, Суд је донео Одлуку као у изреци.
УСТАВНОГ СУДА
др Боса Ненадић, с.р.