Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. Р . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јуна 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба И. Р . и утврђује да су у извршном поступку који се води пред Другим основним судом у Београду у предмету И. 46357/13 подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља из члана 65. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. Р . из Београда је , 5. децембра 2019. године, преко пуномоћника Ј . Б, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу због повреде права на правично суђење и суђење у разумном року, права детета, права родитеља и посебне заштите продице, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 64. став 3, чл. 65. и 66. став 1. Устава, у извршном поступку који се води пред Другим основним судом у Београду у предмету И. 46357/13.
У уставној жалби се, поред осталог, наводи: да је подносилац уставне жалбе предлог за извршење правноснажне и извршне пресуде , којом му је признато право да виђа малолетн у ћерку, поднео 25. децембра 20 13. године; да извршење до дана подношења уставне жалбе ниједном није спроведено , што је последица дрског понашања мајке детета – извршног дужника, инертности суда и незаинтересованости органа старатељства; да је поступак одлучивања о приговору извршног дужника, изјављеном против решења о извршењу, трајао чак четири и по године; да је по приговору ради убрзавања поступка подносиоцу уставне жалбе утврђена повреда права на суђење у разумном року, али и поред тога, у поступку још увек ништа није урађено; да је извршном дужнику до сада изречена само једна новчана казна ; да је подносилац уставне жалбе више пута безуспешно предлагао да се са новчаним кажањавањем извршног дужника настави; да је на описани начин подносиоцу уставне жалбе очигледно повређено право на суђење у разумном року, а због чињенице да му суд у дужем временском периоду није омогућио контакт са малолетним дететом, подносилац уставне жалбе сматра да су му повређена и права која му Устав гарантује као родитељу, што је случај и са правима детета његов е малолетн е ћерке, која је лишен а присуства оца и изложен а психичком искоришћавању и злоупотреби од стране своје мајке .
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и суду наложи хитно поступање у извршном предмету, као и да подносиоцу уставне жалбе призна право на накнаду штете насталу повредом Уставом зајемчених права , уз досуђење трошкова поступка по уставној жалби.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у списе извршног предмета Другог основног суда у Београду И. 46357/13, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе је 24. децембра 20 13. године, у својству извршног повериоца, поднео Првом основном суду у Београду предлог за извршење против извршн ог дужника Н. Ђ . из Београда , на основу правноснажне и извршне пресуде истог суда П 2. 6083/12 од 5. априла 20 13. године, ради принудног извршења одлуке о начину одржавања личних односа са малолетном ћерком Т.Р, рођеном 2006. године (свак и други викенд у месецу, од суботе у 14,00 часова до недеље у 20,00 часова, с тим што ће мајка одводити дете код оца, који ће, по протеку времена за виђење, дете враћати мајци на адресу где она живи, уз могућност промене викенда, у складу са обавезама детета и родитеља, при чему ће се дете са оцем виђати обавезно два викенда у месецу, два пута недељно током радне недеље, у трајању од три сата, по договору родитеља, сваки други државни и верски празник, уз могућност оца да дете одведе и ван Београда, све по договору родитеља, почев од 5. априла 2013. године па убудуће). Предложено је да у спровођењу извршења учешће узму Градски центар за социјални рад у Београду – Одељење за градску општину В, психолог Основне школе „М“, са седиштем у Београду, породично саветовалиште по избору суда или друга специјализован а установ а за посредовање у породичним односима.
Након 1. јануара 2014. године, предмет је прешао у надлежност Другог основног суда у Београду , који је решењем о извршењу И. 46357/13 од 12. фебруара 20 14. године усвојио предлог. Извршни дужник је 3. марта 2014 . године поднела приговор.
Решењем већа Другог основног суда у Београду Ипв(И). 17/2014/1 од 14. маја 2014. године предмет је враћен на допуну поступка, тачније, како би се решење о извршењу доставило органу старатељства, од којег ће се затражити да прикупи податке о чињеницама значајним за извршење, у смислу члана 230. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, односно о чињеници да ли је извршни дужник повредила обавезу утврђену извршном исправом, као и да извршни судија наложи извршном дужнику да достави све доказе на околности из приговора.
Извршни судија је дописима од 15. јула 2014. године затражио од Центра за социјални рад у Београду – Одељење В. (у даљем тексту: ЦСР) да достави све чињенице које су од значаја за извршење, у смислу одредбе члана члана 230. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу, а од пуномоћника извршног дужника да достави све доказе на које се позвао у приговору.
ЦСР је 7. августа 2014. године доставио извештај у коме је наведено да се због дисконтинуитета у виђењу између извршног повериоца и малолетног детета, почев од новембра 2013. године, као и ради опсервације контакта, предлаже виђење у контролисаним условима, у просторијама ЦСР- Саветовалиште за брак и породицу, у присуству породичног терапеута, једном недељно, у трајању од месец и по дана, након чега ће бити достављен нови извештај, са проценом да ли су се стекли услови за реализацију утврђеног модела виђења.
Извршни судија је наредбом од 3. новембра 2014. године наложио доставу предмета трочланом већу, ради доношења одлуке по приговору.
Судија известилац Д.В, као члан већа које је поступало по приговору, дана 13. новембра 2018. године , сачинила је службену белешку у којој је навела да јој је предмет први пут изнет наведеног дана.
Решењем већа Другог Основног суда у Београду Ипв(И). 17/14/2014 од 15. новембра 2018. године одбијен је као неоснован приговор извршног дужника, те је решење о извршењу у целини потврђено.
У међувремену, извршни поверилац је 2. новембра 2018. године поднео приговор ради убрзавања поступка, који је усвојен решењем Другог основног суда у Београду Р4И. 132/18 од 27. децембра 2018. године, те је наложено поступајућем судији да у року од четири месеца предузме све процесне радње неопходне за окончање поступка, уз обавезу да на сваких 30 дана обавештава председника суда о предузетим радњама.
Дописом од 18. јануара 2019. године, извршни судија је од ЦСР затражио извештај о виђењима извршног повериоца са малолетним дететом. Како ЦСР није доставио извештај у остављеном року, извршни судија је поново упутио допис 11. марта 2019. године.
Поднеском од 31. јануара 2019. године, извршни поверилац је предложио да се извршење спроведе новчаним кажњавањем извршног дужника.
У извештају ЦСР од 19. марта 2019. године је наведено да је у конкретној ситуацији целисходно да се однос између оца и малолетне ћерке реуспостави на постепен начин, тако што ће се њих двоје прва три месеца виђати у контролисаним условима ЦСР, и то једном месечно, по један сат, а затим, наредна три месеца, да се контакти прошире на два пута у току месеца, после чега би уследио излазак из контролисаних услова.
Дописом од 9. априла 2019. године извршни судија је од ЦСР затражио конкретан план виђења извршног повериоца са малолетним дететом, уз обавезу ЦСР да започне са његовим спровођењем.
Поднеском од 22. априла 2019. године, извршни поверилац је изразио сагласност са предложеним моделом реуспостављања односа са малолетном ћерком, а због континуираних опструкција у спровођењу извршења, предложио је новчано кажњавање извршног дужника.
Дописом од 5. јуна 2019. године, извршни судија је од ЦСР затражио извештај о предузетим мерама на реуспостављању односа између извршног повериоца и малолетног детета.
У извештају ЦСР од 24. јуна 2019. године је наведено да је неопходно започети са санкционисањем мајке, јер је током година показала јаку „отуђујућу црту“ на штету детета. С тим у вези, ЦСР је закључио да је нецелисходан сваки покушај реуспоставе односа између извршног повериоца и детета, све док мајка сама не увид и последице свог понашања, што се може постићи новчаним кажњавањем.
Решењем од 15. јула 2019. године изречена је новчана казна извршном дужнику у износу од 10.000 динара. Извршни дужник је 22. јула 2019. године изјавила приговор, на који је извршни поверилац одговорио поднеском од 23. августа 2019. године.
ЦСР је 8. августа 2019. године још једном доставио извештај од 15. марта 2019. године, додајући да је, у међувремену, из разговора са извршним повериоцем утврђено да он и даље не остварује контакт са малолетним дететом .
Решењем већа Другог основног суда у Београду Ипв(И). 313/19 од 23. септембра 2019. године одбијен је као неоснован приговор извршног дужника, те је решење о новчаном кажњавању у целини потврђено.
Извршни поверилац је у периоду од 10. октобра 2019. до 7. фебруара 2020. године упутио 17 ургенција за поновно новчано кажњавање извршног дужника.
ЦСР је у том периоду доставио два извештаја. У оном од 27. новембра 2019. године, ЦСР је обавестио суд да је обављен разговор са извршним дужником, да је неуспео покушај рада на мотивацији детета да ступи у контакт са оцем, што се може објаснити изграђеним ставовима детета и развијеним критичким мишљењем, те да су родитељи упућени на судски поступак у коме би се обавило медицинско вештачење, на околност родитељских компетенција. Када је реч о извештају од 22. јануара 2020. године, ЦСР је дао закључак да је малолетна Т.Р, која ускоро пуни 14 година, а све време је била изложена контрадикторним утицајима у вези односа између ње и оца, довољно порасла да изрази своје жеље, те да свако даље инсистирање на контактима са оцем није у њеном најбољем интересу.
Решењем извршног судије од 5. фебруара 2020. године одређен је прекид поступка до окончања парнице за измену одлуке о одржавању личних односа између извршног повериоца и малолетног детета, која се пред истим судом води у предмету П2. 2087/18.
Извршни поверилац је 12. фебруара изјавио приговор, који је веће Другог основног суда у Београду усвојило решењем Ипв(И). 59/20 од 25. фебруара 2020. године. Решење о прекиду је укинуто и предмет је враћ ен на поновни поступак , са образложењем да се извршни судија уопште није упознао са садржином тужбеног захтева из наведене парнице и да првостепено решењ е не садржи разло ге за прекид поступка, већ за обуставу извршења, због чега ће у поновном поступку бити оцењено да ли су орган старатељства и суд предузели све неопходне мере како би олакшали извршење, да ли је новчано кажњавање имало ефекта и да ли је протек времена имао непоправљиве последице на однос између оца и детета, након чега ће се, уколико за то има услова, поступак обуставити.
Списи извршног предмета су извршном судији враћени 9. марта 2020. године, а четири дана касније прослеђени су Уставном суду, због чега наведена другостепена одлука још увек није достављена странкама.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да су деца заштићена од психичког, физичког, економског и сваког другог искоришћавања или злоупотребљавања (члан 64. став 3.); да родитељи имају право и дужност да издржавају, васпитавају и образују своју децу и да су у томе равноправни, те да сва или поједина права могу једном или обома родитељима бити одузета или ограничена само одлуком суда, ако је то у најбољем интересу детета, у складу са законом (члан 65.) ; да породица, мајка, самохрани родитељ и дете у Републици Србији уживају посебну заштиту, у складу са законом (члан 66. став 1.).
У овој уставносудској ствари од значаја је и члан 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) којим је утврђено: да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.); да се јавне власти неће мешати у вршење овог права сем ако то није у складу са законом и неопходно у демократском друштву у интересу националне безбедности, јавне безбедности или економске добробити земље, ради спречавања нереда или криминала, заштите здравља или морала, или ради заштите права и слобода других (став 2.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“ , бр. 31/11, 99/11, 18/13 – Одлука УС , 55/14 и 139/14), који се примењује у конкретном случају, било је прописано: да је поступак извршења и обезбеђења хитан (члан 6. став 1.); да је суд дужан да о приговору одлучи у року од пет радних дана од дана достављања приговора, ако овим законом није другачије одређено (члан 39. став 4.); да на решење о извршењу на основу извршне исправе приговор могу да поднесу извршни дужник и извршни поверилац, да приговор не одлаже извршење решења, осим ако је законом другачије прописано (члан 40. ст. 1. и 4.); да се на основу одлуке суда о вршењу родитељског права може одредити и спровести извршење ради предаје детета, без обзира да ли је том одлуком наложена предаја детета, да ако у одлуци суда странци против које се спроводи извршни поступак није наложена предаја детета, суд ће решењем о извршењу издати овакав налог и одредити рок за предају детета или ће наложити да се дете преда одмах (члан 226. ст. 1. и 2.); да ће приликом спровођења извршења суд посебно водити рачуна о потреби да се у највећој мери заштити интерес детета и да изузетно, суд може заказати рочиште, ако је то у најбољем интересу детета (члан 227.); да ће суд, након што процени околности случаја, одредити извршење одузимањем детета, изрицањем новчане казне или изрицањем затвора лицу које противно налогу суда одбија да преда дете или предузима радње у циљу отежавања или онемогућавања спровођења извршења (члан 228. став 1.); да ће суд решење о извршењу доставити и надлежном органу старатељства испред којег ће у поступку извршења учествовати стручњак органа старатељства, а ако је неопходно учешће психолога, школе, породичног саветовалишта или друге специјализоване установе за посредовање у породичним односима доставиће и њима позив да учествују у извршењу, да је психолог дужан да одмах по пријему позива изврши планирање неопходних активности и да прикупи податке о чињеницама од значаја за извршење, прегледањем списа или на други погодан начин, да је психолог дужан да обавести суд о предузетим активностима и да достави мишљење о најподобнијем средству извршења из члана 228. став 1. овог закона, да је психолог је дужан да се у току целог поступка стара о заштити најбољег интереса детета и да пружи благовремену и потпуну подршку детету, родитељу или лицу којем је дете предато (члан 230.); да се у поступцима извршења ради одржавања личних односа са дететом сходно примењују одредбе чл. 229. до 232. овог закона (члан 234.).
Одредбама Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11 – др.закон и 6/15) је прописано: да породица ужива посебну заштиту државе и да свако има право на поштовање свог породичног живота (члан 2.); да је свако дужан да се руководи најбољим интересом детета у свим активностима које се тичу детета ( члан 6. став 1.); да родитељско право припада мајци и оцу заједно, да су родитељи равноправни у вршењу родитељског права (члан 7. ст. 1. и 2.); да дете има право да одржава личне односе са родитељем са којим не живи, да право детета да одржава личне односе са родитељем са којим не живи може бити ограничено само судском одлуком када је то у најбољем интересу детета (члан 61. ст. 1. и 2.); да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања тог мишљења, да се мишљењу детета мора посветити дужна пажња у свим питањима која га се тичу и у свим поступцима у којима се одлучује о његовим правима, а у складу са годинама и зрелошћу детета , да дете које је навршило 10. годину живота може слободно и непосредно изразити своје мишљење у сваком судском и управном поступку у коме се одлучује о његовим правима (члан 65. ст. 1 , 3. и 4. ); да је родитељско право изведено из дужности родитеља и постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета (члан 67.); да родитељи имају право и дужност да се старају о детету, да старање о детету обухвата – чување, подизање, васпитавање, образовање, заступање, издржавање те управљање и располагање имовином детета (члан 68. ст. 1. и 2.); да родитељи родитељско право врше заједнички и споразумно када воде заједнички живот (члан 75. став 1.); да један родитељ сам врши родитељско право на основу одлуке суда када родитељи не воде заједнички живот, а нису закључили споразум о вршењу родитељског права (члан 77. став 3.); да родитељ који не врши родитељско право има право и дужност да издржава дете, да са дететом одржава личне односе и да о питањима која битно утичу на живот детета одлучује заједнички и споразумно са родитељем који врши родитељско право (члан 78. став 3.) .
5. Подносилац у уставној жалби тврди да су му Уставом зајемчена права повређена због тога што правноснажна и извршна пресуда којом је уређен начин одржавања личних односа између њега и његове малолетне ћерке, услед неадекватног поступања извршног суда и надлежног органа старатељства, ниједном није извршена, из ког разлога је он већ неколико година уназад ускраћен за контакт са својим дететом.
Уставном жалбом се најпре истиче повреда права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава. С тим у вези, Уставни суд подсећа да је 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), којим је предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни суд, а не Уставни суд. Подносилац уставне жалбе је искористио посебно правно средство које је наведеним законом предвиђено за заштиту права на суђење у разумном року. Решењем Другог основног суда у Београду Р4И. 132/18 од 27. децембра 2018. године њему је утврђена повреда наведеног уставног права, те је поступајућем судији наложено да у року од четири месеца предузме све процесне радње неопходне за окончање поступка, уз обавезу да на сваких 30 дана обавештава председника суда о предузетим радњама.
Када је реч о правима родитеља из члана 65. Устава, Уставни суд указује на свој став да је уставно право родитеља да се стара о детету, односно да га издржава, васпитава и образује, изведено из дужности родитеља да се о детету стара, те да родитељско право постоји само у мери која је потребна за заштиту личности, права и интереса детета. Предуслов да родитељ врши своју уставну дужност према деци и оствари своје Уставом зајемчено право, уколико родитељског права није лишен на начин прописан законом, јесте да му се омогући непосредан контакт и успостављање физичког и емоционалног односа са дететом (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-3721/2011 од 21. маја 2014. године). Уставни суд даље подсећа на праксу Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), према којој узајамно уживање родитеља и детета у међусобном контакту представља суштински елемент породичног живота у смислу члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) (видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Monory против Румуније и Мађарске, од 5. априла 2005. године, представка број 71099/01, став 70. и В.А.М. против Србије, од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, став 130.). Такође, из одредаба члана 8. Конвенције произлази да ове одредбе првенствено пружају појединцу заштиту од арбитрерног мешања од стране јавних власти, стварајући за државу негативне обавезе, али да поштовање овог права подразумева и неке позитивне обавезе државе усмерене на усвајање мера којима ће се обезбедити и осигурати поштовање породичног живота, чак и у сфери односа између појединаца. Уставни суд посебно указује на то да ова позитивна обавеза државе у предметима који се тичу вршења родитељског права, за родитеље у суштини значи да ће држава предузети све мере како би се родитељи поново спојили са децом, односно обавезу да, уз уважавање посебних околности сваког конкретног случаја, таква спајања омогући, поред осталог, и у разумном року. Дакле, оно што је одлучујуће јесте да ли су национални органи предузели све неопходне мере за спровођење извршења које се могу оправдано и разумно очекивати у околностима конкретног случаја, при чему адекватност предузетих мера треба ценити и са аспекта брзине њихове примене, имајући у виду да протек времена може изазвати непоправљиве последице за однос између детета и родитеља са којим оно не живи ( видети, поред осталих, пресуде ЕСЉП у предметима Hokkanen против Финске, од 23. септембра 1994. године, представка број 19823/92, став 58, Ignaccolo-Zenide против Румуније, од 25. јануара 2000. године, представка број 31679/96, став 94. и В.А.М. против Србије, од 13. марта 2007. године, представка број 39177/05, ст. 132. и 133.). Суштина таквог захтева јесте да заштити појединца од било које врсте штете која би могла настати услед протека времена (видети пресуду у цитираном предмету Ignaccolo-Zenide против Румуније, ст. 102. и 106.). Вероватноћа да ће доћи до поновног спајања родитеља са дететом прогресивно се смањује и коначно нестаје уколико родитељ и дете нису у могућности да се уопште виђају или то чине толико ретко да постане извесно да до њихове природне везе неће доћи (видети пресуду у предмету Рибић против Хрватске, број представке 27148/12, од 2. априла 2015. године, став 99.). Према томе, како неизвршење правноснажне и извршне пресуде, којом је уређен начин одржавања контакта између детета и родитеља са којим оно не живи, може имати негативне последице по њихов однос, а што даље може довести у питање и могућност родитеља да несметано врши родитељска права и испуњава родитељске дужности, те како је решењем надлежног суда подносиоцу уставне жалбе већ утврђена повреда права на суђење у разумном року, Уставни суд закључује да је уставна жа лба допуштена са аспекта члана 65. Устава .
Уставни суд констатује да пресуда којом је уређен начин одржавања личних односа између подносиоца уставне жалбе и његов е малолетн е ћерке, од подношења предлога за извршење до одлучивања по уставној жалби, ниједном није извршена, а што је период од шест и по година . Суд ниједном није покушао да спроведе извршење . Није забележен ниједан контакт између подносиоца уставне жалбе и малолетног детета, чак ни у контролисаним условима органа старатељства. Поступак по приговору против решења о извршењу трајао је укупно четири и по године. Упркос томе што приговор против решења о извршењу није имао суспензивно дејство, за све време трајања поступка по том правном средству, рачунајући од поновног упућивања предмета већу (након извршене допун е првостепеног поступка ), што представља период од четири године, није предузета ниједна процесна радња. Штавише, из садржине списа се не може утврдити где се предмет уопште налазио од момента када је по други пут прослеђен већу ( 3. новембар 2014. године), до састављања службене белешке од 13. новембра 2018. године, којом је судија известилац – члан већа констатовала да јој је предмет тога дана први пут изнет. Након доношења одлуке по приговору, суд је изрекао само једну новчну казну, чије извршење није ни покушано.
Крајњи резултат потпуне неактивности суда и органа старатељства у периоду од четири године и каснијег непредузимања адекватних мера, будући да се и поред 17 ургенција подносиоца уставне жалбе , суд задржао само на једном новчаном кажњавању извршног дужника, огледа се у закључку ЦСР (извештаји од 22. новембра 2019. и 22. јануара 2020. године) да малолетн а ћерка странака сада има изграђене ставове и развијено критичко мишљење, да је довољно порасла да изрази своје жеље и да свако даље инсистирање на контактима са оцем није у њеном најбољем интересу. Због таквог стања ствари, веће Другог основног суда у Београду, код укидања решења о прекиду поступка, сугерисало је извршном судији да размотри да ли су евентуално испуњени услови за обуставу извршења.
Према томе, период од четири године, у коме није било поступања суда и органа старатељства, непредузимање било каквих мера од стране суда у правцу спајања подносиоца уставне жалбе са малолетним дететом, изузев једне новчане казне која није извршена, те чињеница да за шест и по година није оствар ен ниједан контакт између малолетног детета и родитеља са којим оно не живи , чак ни у контролисаним условима органа старатељства, по мишљењу Уставног суда, несумњиво има за последицу повреду права подносиоца уставне жалбе из члана 65. Устава, јер му у наведеном временском периоду није омугућено да врши родитељска права (и дужности) утврђена правноснажном судском одлуком.
Описано (не)поступање суда је, по схватању Уставног суда, проузроковало негативне последице у односу између подносиоца уставне жалбе и малолетног детета, што најбоље осликава разлика у садржини извештаја ЦСР из периода пре доставе предмета другостепеном већу и извештаја сачињен их након дон ошења одлук е по приговору против решења о извршењу. Наиме, у извештају од 7. августа 2014. године је наведено да се због дисконтинуитета у виђању између подносиоца уставне жалбе и малолетног детета, почев од новембра 2013. године, предлаже виђење у контролисаним условима, у присуству породичног терапеута, једном недељно, у трајању од месец и по дана. Већ у наредном извештају, који је, услед поменуте неактивности суда, достављен четири и по године касније, тачније 19. марта 2019. године, ЦСР је нашао да је целисходно да се однос између извршног повериоца и малолетне ћерке реуспостави тако што ће се њих двоје прва три месеца виђати у контролисаним условима, и то једном месечно, по један сат, а затим, наредна три месеца да се контакти прошире на два пута у току месеца, после чега би уследио излазак из контролисаних услова. Иницијално су, дакле, контролисани услови за виђење подразумевели период од месец и по дана и сусрете једном недељно, без временског лимита. Четири и по године касније, подносилац уставне жалбе је, по мишљењу ЦСР, своју малолетну ћерку, у прва три месеца, требало да виђа само једном месечно, у трајању од сат времена, а наредна три месеца по два пута месечно. Следи да је период у коме је виђење требало организовати у контролисаним условима са месец и по дана продужен на чак шест месеци, при чему је сам сусрет временски прилично лимитиран (на сат времена), а са једног виђења недељно дошло се до једног виђења месечно. Убрзо затим, након непуних годину дана, ЦСР је закључио да свако даље инсистирање на контактима није у најбољем интересу малолетног детета.
Код таквог стања ствари, по мишљењу Уставног суда, на оцену да су подносиоцу уставне жалбе повређена права родитеља не могу ути цати околности као што су: сукоб родитеља који су раздвојени, мада та околност, сама по себи, не може ослободити надлежне органе позитивних обавеза да предузму мере које би помириле супротстављене интересе странака, имајући у виду најбоље интересе детета (видети пресуду ЕСЉП у предмету Грујић против Србије, од 28. августа 2018. године, број представке 203/07, став 65.); мишљење малолетног детета, јер је први пут узето у обзир након шест година трајања извршног поступка ; понашање подносиоца уставне жалбе током неактивности суда, у ком периоду се он ниједном није обратио суду .
На крају, без потребе за даљ ом елаборациј ом, Уставни суд закључује да се извршни суд, у конкретном случају, није руководио најбољим интересима малолетног детета. Штавише, интереси малолетног детета су оваквим (не)поступањем суда потпуно занемарени.
Следом изнетог, Уставни суд је утврдио да су у извршном поступку који се пред Другим основним судом у Београду води у предмету И. 46357/13 подносиоцу уставне жалбе повређена прав а родитеља из члана 65. Устава , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15), уставну жалбу у том делу усвојио, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права родитеља оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је, пре свега, имао у виду да током трајања оспореног извршног поступка није остварен ниједан контакт између подносиоца уставне жалбе и малолетног детета , што за подносиоца уставне жалбе свакако представља стални извор узнемирености, те из разлога што дуготрајна раздвојеност између де тета и родитеља са којим он о не жив и несумњиво производи штетне последице по њихов однос. Истовремено, Уставни суд сматра да на висину накнаде утиче и чињеница да је предметни извршни поступак и даље у току, те да је ефикасним предузимањем адекватних појединачних мера надлежних државних органа могуће спречити даље кршење права подносиоца уставне жалбе које је Суд у овом случају утврдио и у извесној мери, исправити последице тог кршења. Уставни суд додаје да подносилац уставне жалбе има могућност и да се, у складу са Законом о заштити права на суђење у разумном року, поново обрати надлежном суду приговором ради убрзавања поступка , који правни механизам је већ користио. За повреду права на суђење у разумном року је одредбом члана 26. став 1. наведеног Закона предвиђена и могућност остварења одговарајуће сатисфакције – подношењем тужбе против Републике Србије за новчано обештећење. Уставни суд је такође узео у обзир и праксу Суда и ЕСЉП у сличним случајевима, економске и социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеном лицу пружа одговарајуће задовољење. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
7. У вези са истакнутом повредом права на правично суђење и суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, као и захтевом уставне жалбе да се Другом основном суду у Београду наложи хитно поступање у извршном предмету, Уставни суд још једном напомиње да подносилац уставне жалбе има могућност да се, у складу са Законом о заштити права на суђење у разумном року, поново обрати надлежном редовном суду приговором ради убрзавања поступка , те је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
Тврдњу о повреди права детета из члана 64. и посебне заштите подродице из члана 66. Устава, подносилац уставне жалбе ближе не образлаже, већ их изводи из навода о повреди права родитеља. Поред тога, Уставни суд подсећа да се на повреду права из члана 64. Устава може позвати само дете које сматра да су му та права повређена, односно родитељ као законски заступник детета , а не у своје име.
У погледу захтева за накнаду трошкова поступка по уставн ој жалб и, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци .
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић , с.р.