Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, Владан Петров и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ђ. Б . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 2. јула 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ђ. Б . изјављена против пресуда Основног суда у Зрењанину К. 1125/13 од 2. октобра 2017. године и Вишег суда у Зрењанину Кж1. 2/18 од 23. фебруара 2018. године у односу на истакнуту повреду права на правну сигурност у казненом праву , из члана 34. став 4. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђ. Б . из Београда поднео је Уставном суду, 3. априла 201 8. године, преко пуномоћника Д. В , адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуда означен их у изреци , због повреде права на правично суђење , посебних права окривљеног и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредб ама чл . 32, 33. и 34. Устава Републике Србије, као и начела забране дискриминације из члана 21. Устава.
Уставном жалбом се оспоравају судск е одлук е кој има је подносилац правноснажно оглашен кривим због кривичног дела пореска утаја за које му је изречена условна осуда
У уставној жалби је оспорена правилност утврђеног чињеничног стања и постојање намере за извршење кривичног дела пореске утаје. Повреду забране дискриминације подносилац образлаже тиме да је јавно тужилаштво одустало само од гоњења окривљеног А.Т, који се налазио у истој ситуацији као и подносилац, те сматра да је било логично да се одустане и од његовог гоњења. Повреду права на правну сигурност у казненом праву подносилац образлаже наводима да је поводом истог животног догађаја против њега вођен и прекршајни поступак , те је тако активирана забрана вођења кривичног поступка. У уставној жалби је наведено да је Прекршајни суд био дужан да започети поступак заврши доношењем одлуке, на који начин се не би створили услови за вођење кривичног поступка.
Предложено је да Уставни суд поништи оспорене пресуде и предмет врати Основном суду у Зрењанину на поновни поступак и одлучивање.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном претходном поступку, из навода уставне жалбе и достављене документације, Уставни суд је утврдио да су оспореном пресудом Вишег суда у Зрењанину Кж1. 2/18 од 23. фебруара 2018. године одбијене као неосноване жалбе окривљеног, овде подносиоца, његовог браниоца и Основног јавног тужилаштва, а да је потврђена пресуда Основног суда у Зрењанину К. 1125/13 од 2. октобра 2017. године, којом је подносилац правноснажно оглашен кривим због учињеног кривичног дела пореске утаје из члана 229. став 1. Кривичног законика . У образложењу оспорене другостепене пресуде је наведено да нису основани жалбени наводи о повреди начела ne bis in idem, с обзиром на то да у прекршајном поступку, који је вођен против окривљеног, није донета осуђујућа или одбијајућа пресуда, нити је окривљени правноснажно ослобођен од одговорности за предметни прекршај, нити је поступак правноснажно обустављен, већ је Прекршајни суд у Зрењанину донео решење о прекиду прекршајног поступка из разлога што је против окривљеног, поводом истог догађаја, започет кривични поступак.
4. Одредбама члана 21. Устава утврђено је да су пред Уставом и законом сви су једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, a нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.); да се не сматрају дискриминацијом посебне мере које Република Србија може увести ради постизања пуне равноправности лица или групе лица која су суштински у неједнаком положају са осталим грађанима ( став 4.).
Одредбама члана 32. Устава утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (став 1.); да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (став 2.); да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (став 3.).
Одредбама члана 33. Устава гарантује се свако м ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.); да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (став 4.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.); да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (став 7.); да сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (став 8.) .
Одредбама члана 34. Устава утврђено је: да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (став 1.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, а да се кривична дела и кривичне санкције одређују се законом (став 2.); да се свако се сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (став 3.); да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (став 4.); да је изузетно, понављање поступка допуштено у складу с казненим прописима, ако се открију докази о новим чињеницама које су, да су биле познате у време суђења, могле битно да утичу на његов исход или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која је могла утицати на његов исход (став 5.); да кривично гоњење и извршење казне за ратни злочин, геноцид и злочин против човечности не застарева (став 6.).
Одредбама члана 36. Устава свакоме се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.) и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.) .
Одредбама Закона о прекршајима („Службени гласник РС", бр. 101/05, 116/08 и 111/09), које су од значаја за одлучивање у овој правној ствари било је прописано: да ће судија односно службено лице које у органу управе води прекршајни поступак решењем прекинути поступак ако је за исто дело против окривљеног покренут кривични поступак, када прекид траје до доношења правоснажне судске одлуке у кривичном поступку (члан 213. став 1. тачка 3)); да пре него што се поступак прекине, прикупиће се сви докази о прекршају и одговорности окривљеног до којих се може доћи (члан 213. став 2.); да ће се прекинути поступак наставити кад престану сметње које су изазвале прекид (члан 213. став 3.).
Одредбама Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16 – Одлука УС ) прописано је: да ће се прекршајни поступци започети до дана почетка примене овог закона окончати по одредбама Закона о прекршајима ( „Службени гласник РС", бр. 101/05, 116/08 и 111/09) (члан 340. став 1.); да овај закон ступа на снагу осмог дана од дана објављивања у "Службеном гласнику Републике Србије", а примењује се од 1. марта 2014. године (члан 343.).
Одредбом члана 229. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05 и др.), било је прописано да ће се казни затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном, онај ко у намери да потпуно или делимично избегне плаћање пореза, доприноса или других прописаних дажбина, даје лажне податке о законито стеченим приходима, о предметима или другим чињеницама које су од утицаја на утврђивање оваквих обавеза или ко у истој намери, у случају обавезне пријаве, не пријави законито стечени приход, односно предмете или друге чињенице које су од утицаја на утврђивање оваквих обавеза или ко у истој намери на други начин прикрива податке који се односе на утврђивање наведених обавеза, а износ обавезе чије се плаћање избегава прелази стопедесет хиљада динара.
Одредбом члана 60. став 1. тачка 12) Закона о порезу на додату вредност („Службени гласник РС“, бр. 84/04….61/07) било је прописано да ће се новчаном казном од 100.000 до 1.000.000 динара казнити за прекршај обвезник – правно лице, ако не обрачуна ПДВ (члан 37. тачка 4) и члан 49 .).
5. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на истакнуте повреде права на правично суђење и посебних права окривљеног из чл. 32. и 33. Устава, Уставни суд је утврдио да се подносилац, незадовољан исходом правноснажно окончаног кривичног поступка, само формално позива на повреду Уставом зајемчених права, понављајући у уставној жалби наводе претходно изнете у жалби изјављеној против првостепене пресуде. Имајући у виду да је те исте наводе у поступку по жалби изјављеној против првостепене пресуде већ ценио Виши суд у Зрењанину, о чему оспорена пресуда Кж1. 2/18 од 23. фебруара 2018. године садржи детаљно, јасно и уставноправно прихватљиво образложење, Уставни суд је оценио да се наводи уставне жалбе не могу сматрати аргументованим разлозима за тврдњу о повреди права из чл. 32. и 33. Устава, већ се од Уставног суда заправо тражи да, оцењујући правилност утврђеног чињеничног стања, поступа као инстанциони (виши) суд у односу надлежне кривичне судове који су донели оспорене одлуке.
Што се тиче истакнуте повреде права из члана 36. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац није навео уставноправно прихватљиве разлоге, нити пружио доказе који би основано указивали на то да му је оспореним одлукама повређено право из члана 36. став 1. Устава, нити је у уставној жалби образложио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), у овом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права на правну сигурност у казненом праву, Уставни суд је из навода уставне жалбе утврдио да подносилац искључиво указује на повреду права из члана 34. став 4. Устава, којом је, поред осталог утврђено да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен.
Полазећи од тога да из навода уставне жалбе произлази да подносилац повреду начела ne bis in idem заснива на тврдњи да је Прекршајни суд у Зрењанину, погрешном и арбитрерном применом Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16 – Одлука УС), списе предмета уступио кривичном суду, без одлуке о исходу поступка, Уставни суд констатује да је у конкретном случају потребно испитати да ли је покретањем прекршајног поступка против подносиоца уставне жалбе активирана забрана из члана 34. став 4. Устава за покретање и вођење кривичног поступка против њега, који је правноснажно окончан овде оспореним пресудама .
С тим у вези Уставни суд констатује да члан 34. став 4. Устава није ограничен на право да се не буде два пута кажњен, већ се протеже и на право да се не буде два пута гоњен, што значи да до повреде начела ne bis in idem може доћи и ако је једно лице било само гоњено у казненом поступку који није окончан правноснажном одлуком. Дакле, члан 34. став 4. Устава садржи две гаранције и утврђује да нико не може бити – 1) гоњен и 2) кажњен за исто казнено дело. Уставни суд надаље указује и на то да је, уважавајући праксу Европског суда за људска права, у својим одлукама Уж -1285/2012 од 26. марта 2014. године и Уж -3312/2016 од 5. априла 2018. године разматрао ситуације у којима се против једног истог лица због истог животног догађаја паралелно воде различити поступци, а који, уколико у суштини представљају усклађену целину, односно између којих постоји довољно блиска веза у садржини и времену, њихово паралелно вођење и кажњавање неће бити у супротности са начелом ne bis in idem (Одлука Уж-3312/2016 од 5. априла 2018. године), односно уколико таква повезаност не постоји , тада ће одлука која је прва стекла својство правноснажности активира ти забрану из члана 34. став 4. Устава (Одлука Уж-1285/2012 од 26. марта 2014. године). Дакле , треба нагласити да , из наведене праксе Уставног суда произлази да , иако се два поступка одвијају истовремено, сама временска повезаност није довољан критеријум да се искључи примена забране ne bis in idem, већ је неопходно утврдити да ли између различитих поступака постоји таква веза да се они могу сматрати једном заокруженом целином, спровођењем тзв. теста довољно уске повезаности, не само, у временском, него и у садржинском смислу (видети и пресуду А. и Б. против Норвешке, представке бр. 24130/11 и 29758/11 , од 15. новембра 2016. године, став 114) .
Циљ оваквог приступа је, са једне стране, у томе да се спречи да се прешироким тумачењем начела ne bis in idem нанесу штетне последице у заштити темељних друштвених вредности и сврси која се остварује у сваком појединачном казненом поступку, односно да се омогући држави да изабере комплементарне одговоре на свако друштвено неприхватљиво понашање, путем различитих поступака који чине повезану целину, како би се адекватно одговорило на све аспекте одређеног друштвеног проблема, али са друге стране, и да укупност тих правних одговора не представља прекомеран терет за појединца на којег се односе, како појединац, тиме не би био изложен неправичном поступању, уколико би био гоњен или кажњен два пута за исто противправно понашање. Дакле, наведена пракса Уставног суда, која је у сагласности са праксом Европског суда за људска права, има за циљ да укаже на смернице за успостављање праведне равнотеже између заштите интереса појединца, који је заштићен начелом ne bis in idem, са једне стране, и интереса јавности да успостави целовити регулаторни приступ у једној области, са друге стране (видети и пресуду А. и Б. против Норвешке, представке бр. 24130/11 и 29758/11, од 15. новембра 2016. године, став 124.).
7. Примењујући наведен о на конкретан случај Уставни суд је утврдио да је поводом истог животног догађаја, против подносиоца уставне жалбе најпре покренут прекршајни поступак, по захтеву за покретање прекршајног поступка Пореске управе – Ф илијала у Зрењанину 218-00271/2011-32-270 од 1. јуна 2011. године, због прекршаја из члана 60. став 1. тачка 12) и став 2. у вези члана 37. тачка 4) и члана 49. Закона о порезу на додату вредност („Службени гласник РС“, бр. 84/04 …61/07); да је у току прекршајног поступка против подносиоца уставне жалбе покренут и кривични поступак пред Основним судом у Зрењанину по оптужном предлогу Основног јавног тужилаштва у Зрењанину Кт. 423/12 од 11. децембра 2013. године ; да је кривични суд 3. фебруара 201 4. године затражио списе предмета прекршајног суда; да је Прекршајни суд у Зрењанину донео решење о прекиду поступка решењем Пр. 6-722/11 од 21. марта 2014. године и списе предмета доставио кривичном суду; да прекршајни поступак није настављен до правноснажног окончања кривичног поступка у којем су донете оспорене пресуде .
Уставни суд констатује да се начело ne bis in idem примењује не само у казненим поступцима који се воде узастопно, већ обухвата и поступке који теку паралелно, на шта упућује и пресуда Великог већа Европског суда за људска права у предмету А. и Б. против Норвешке (бр. 24130/11 и 29758/11, од 15. новембра 2016 . године). При томе се приликом оцене да ли је повређена забрана двоструког гоњења води рачуна о постојању „довољно тесне садржинске и временске повезаности између поступака“.
Стога је у конкретном случају неопходно испитати да ли различити поступци који се воде против окривљеног у суштини представљају усклађену целину, између којих постоји довољно блиска веза у садржини и времену, због које њихово паралелно вођење није у супротности са начелом ne bis in idem.
Дакле, с обзиром на све наведено Уставни суд констатује да је приликом оцене да ли је у конкретном случају дошло до повреде начела ne bis in idem неопходно одговорити на следећа питања:
1) да ли су оба поступка која су вођена против неког лица вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, односно да ли је прва казна по својој природи казнено-правна;
2) да ли су дела због којих се неко лице казнено гони иста (idem);
3) да ли је постојала двострукост поступка (bis);
4) да ли су два поступка довољно тесно повезана у садржинском и временском погледу, а у оквиру којег је потребно утврдити следеће критертијуме:
- да ли су се у различитим поступцима оствариле усклађене сврхе које се међусобно надопуњују и чине један јединствени поступак, те се тим поступцима обухватају различити аспекти противправног понашања,
- да ли је дуалитет тих поступака предвидљива последица, како у праву тако и у пракси, истог оспораваног понашања (idem),
- да ли су ти поступци вођени на начин како би се што више избегло дуплирање у прикупљању и оцени доказа, сарадњом између различитих надлежних тела како би се чињенице утврђене у једном поступку користиле у другом поступку, те
- да ли је казна изречена у поступку који је први правноснажно окончан узета у обзир у поступку који је касније правноснажно окончан, и то на начин да укупан износ свих санкција буде сразмеран извршеном делу.
7.1. Тражећи одговор на прво питање, односно да ли су оба поступка која су вођена против подносиоца вођена за дело које по својој природи представља кажњиво дело, Уставни суд је, полазећи од „мерила Енгел“ на основу којих се утврђује да ли се конкретан прекршајни поступак односио на „кривичну“ ствар (правна квалификација дела према домаћем законодавству, природа дела која подразумева два кумулативна подкритеријума – обим прекршене норме и сврху казне, као и природу и степен тежине казне), а имајући у виду утврђено чињенично стање у тачки 3. овог образложења, те уставноправни оквир заштите начела забране двоструке угрожености прокламованог одредбом члана 34. став 4. у вези са чланом 33. став 8. Устава, Уставни суд је оценио да је прекршајни поступак вођен за дело које по својој природи и тежини и сврси запрећене санкције представља кажњиво дело.
7.2. Везано за друго спорно питање, Уставни суд налази да је питање утврђивања идентитета дела кључно питање, с обзиром на то да се једним друштвено неприхватљивим понашањем могу истовремено угрозити различита заштићена добра, те остварити обележја два или више кажњивих дела, која могу бити у надлежности истог или различитих органа гоњења исте државе. Ово питање је нарочито важно у оним случајевима у којима би последице прешироког тумачењем начела ne bis in idem биле штетне у заштити темељних друштвених вредности и сврси која се остварује у сваком појединачном казненом поступку.
Примењујући наведено на конкретан случај, Уставни суд најпре констатује да је утврдио да је у прекршајном поступку подносиоцу уставне жалбе стављено на терет да је као порески обвезник пореза на додату вредност, у пореској пријави за порески период 1. до 31. маја 2010. године мање обрачунао о исказао обавезу ПДВ у износу од 268.669,55 динара, у пореском периоду 1. до 30. јуна 2010. године мање обрачунао и исказао обавезу ПДВ у износу од504.202,63 динара, у пореском периоду 1. до 31. јула 2010. године мање обрачунао и исказао обавезу ПДВ у износу од 286.853,07 динара у пореском периоду 1. до 31. августа 2010. године мање обрачунао и исказао обавезу ПДВ у износу од 146.453,19 динара, у пореском периоду 1. до 30. септембра 2010. године мање обрачунао и исказао обавезу ПДВ у износу од 77.778,85, у пореском периоду 1. до 31. октобра 2010. године мање обрачунао и исказао обавезу ПДВ у износу од 219.273,22 динара, дакле у свим наведеним пореским периодима мање обрачунао и исказао обавезу ПДВ у укупном износу од 1.503.230,30 динара, док је у кривичном поступку оглашен кривим због тога што је у временском периоду од 1. маја до 10. септембра 2010. године, као одговорно лице у правном лицу, у својству директора, у намери да делимично избегне плаћање пореза на додату вредност, у случају обавезне пријаве, није пријавио чињенице које су од утицаја на утврђивање оваквих обавеза, на тај начин што је за пореске периоде од 1. до 31. маја 2010. године, 1. до 30. јуна 2010. године, 1. до 31. јула 2010. године и 1. до 31. августа 2010. године поднео надлежној Пореској управи Филијали у Зрењанину пореске пријаве – обрасце ПППДВ у којима није евидентирао извршени промет добара и услуга у укупном износу од 13.218.725,51 динара, нити је евидентирао дуговани ПДВ у износу од 1.206.179,00 динара, те је поступио супротно одредбама чл. 3, 8, 9, 11, 14, 16, 17, 27, 28, 37, 42, 49. и 51. Закона о порезу на додату вредност, чл. 25. и 52. Закона о пореском поступку и администрацији и чл. 8, 9, 10. 11. Закона о рачуноводству и ревизији, те је на тај начин избегао плаћање ПДВ у износу од 1.206.179,00 динара. Међутим, иако су прекршајни и кривични поступак против подносиоца уставне жалбе вођени због казнених дела која су различите правне квалификације, Уставни суд је из целокупне документације утврдио да у конкретном случају није спорно да је предмет прекршајног и кривичног поступка био један животни догађај, у којем су се остварила обележја два различита деликта. Уставни суд указује на то да је Европски суд за људска права у својим одлукама (видети пресуду Миленковић против Србије, од 1. марта 2016. године, донету по представки број 50124/13) исказао становиште да је приступ који наглашава правну квалификацију два дела превише рестриктиван у погледу права појединца и носи ризик умањења гаранција предвиђених одредбом члана 4. Протокола 7 уз Европску конвенцију.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да се чињенице које, у конкретном случају, представљају два казнена дела, морају сматрати битно истим у смислу члана 34. став 4. Устава.
7.3. Испитујући да ли је у конкретном случају постојала двoструкост поступка, Уставни суд најпре констатује: да је утврдио да је пред Прекршајним судом у Зрењанину у предмету Пр. 6-722/11 против подносиоца уставне жалбе покренут прекршајни поступак по захтеву од 1. јуна 2011. године, а да је кривични поступак против подносиоца покренут подношењем оптужног предлога 11. децембра 2013. године; да је решењем Прекршајног суда у Зрењанину Пр. 6-722/11 од 21. марта 2014. године прекинут прекршајни поступак и одређено да прекид траје до доношења правноснажне судске одлуке у кривичном поступку.
Уставни суд на овом месту констатује да је према Закону о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 101/05, 116/08 и 111/09) (у даљем тексту ЗП/05), који је био на снази у време покретања прекршајног поступка и који се у конкретном случају примењивао до правноснажног окончања предметног прекршајног поступка, суд применом одредб е члана 213. став 1. тачка 3 ) ЗП/05 доне о решење о прекиду прекршајног поступка без ризика да ће то представљати сметњу, у смислу члана 34. став 4. Устава, за вођење кривичног поступка.
Дакле, иако је кривични поступак покренут након покретања поступка пред прекршајним судом, Уставни суд је утврдио да је прекршајни суд одмах по сазнању да је против истог лица, поводом истог животног догађаја покренут кривични поступак, донео решење о прекиду прекршајног поступка, те је стога закључио да против подносиоца уставне жалбе нису истовремено вођена два различита казнен а поступ ка због истог казненог дела.
У датим околностима Уставни суд утврђује да у конкретном случају није постојала двострукост поступка (bis), те стога нема основа за даље испитивање и спровођења тзв. теста довољно уске повезаности два поступка у садржинском и временском смислу, на које упућују Одлука Уставног суда Уж-3312/2016 од 5. априла 2018. године и пресуда Европског суда за људска права у предмету А. и Б. против Норвешке, представке бр. 24130/11 и 29758/11, од 15. септембра 2016. године.
Уједно Уставни суд скреће пажњу на то да немају утицаја на другачију одлуку овог суда „Одговори Кривичног одељења Врховног касационог суда, на спорна правна питања Прекршајног апелационог суда, донети на седници одржаној 28. новембра 2016. године“, који су достављени уз уставну жалбу, јер се њима не даје одговор на правно питање које је спорно у конкретном уставносудском поступку, уз узгредну напомену да је Европски суд правде одлучивао у предмету Hüsein Gőzütok и Klaus Br ügge, C-187/11 и C-385/01 , a не Европски суд за људска права, како је то погрешно означено у документацији која је достављена уз уставну жалбу.
С обзиром на то да је Прекршајни суд у Зрењанину донео решење о прекиду прекршајног поступка управо из разлога што је против окривљеног, поводом истог догађаја , вођен кривични поступак, сагласно одредби члана 213. став 1. тачка 3) Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 101/05, 116/08 и 111/09), по којем је предметни поступак започео и који се у конкретном случају имао применити на основу члана 340. став 2. Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16 – Одлука УС), те је имајући у виду да прекршајни поступак није накнадно настављен, Уставни суд оценио да нису основане тврдње подносиоца уставне жалбе да је Прекршајни суд у Зрењанину погрешно применио наведени Закон о прекршајима, који се није могао применити и уступио списе предмета кривичном суду без доношења одлуке.
Поред тога, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају, уставноправно прихватљивом применом меродавног права успостављена правична равнотежа између заштите интереса појединца, који је заштићен начелом ne bis in idem и јавног интереса, те је оценио да оспореним пресудама није дошло до повреде начела ne bis in idem (видети и Одлуку УС, Уж-4751/2013 од 12. маја 2016. године).
С обзиром на све наведено , Уставни суд је утврдио да подносиоцу уставне жалбе није повређено право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 4. Устава, те је , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
Што се тиче истакнуте повреде начела из члана 21. Устава, Уставни суд указује да је забрана дискриминације једно од Уставом утврђених начела у складу са којим се остварују сва Уставом зајемчена права и слободе, те је стога повреда означеног уставног начела акцесорне природе, што значи да може бити везана само за истовремено утврђену повреду или ускраћивање неког одређеног уставног права или слободе, а што овде није случај.
8. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1) , члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду , као и члана 89. Пословника и раду Уставног суда („Службени гласник РС“; број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.