Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. Б . из Ч . код Новог Сада , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 18. јуна 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Б . изјављена против решења Основног суда у Новом Саду Кв. 1337/2017 од 7. јула 2017. године и Вишег суда у Новом Саду Кж2. 526/2017 од 26. јула 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Б . из Ч. код Новог Сада поднео је Уставном суду, 21. августа 201 7. године, преко пуномоћника М. М , адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права на ограничено трајање притвора, зајемченог одредбама члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је након подизања оптужног акта због оправдане сумње да је извршио два кривична дел а разбојништва и кривично дело противправно лишење слободе, према подносиоцу продужен притвор из разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је наведено да оспорена решења не садрже јасне, довољне и индивидуализоване разлоге за продужење притвора, већ се само понављају стереотипни и нејасни разлози и притвор се према подносиоцу продужава по аутоматизму. Подносилац је навео да иако предмет није сложен, да је потребно испитати три сведока који не избегавају долазак на главни претрес, а главни претрес још увек није закључен. У уставној жалби је наведено да су судови пропустили да се осврну на жалбене наводе, као и на „контра аргументе који говоре у прилог томе да окривљени на слободи неће поново извршити кривично дело“.
Предложио је да Уставни суд утврди повреду права из члана 31. Устава и да обавеже Основни и Апелациони суд у Новом Саду да му досуди 5000.000,00 динара на име нематеријалне штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем Основног суда у Новом Саду КПП. 736/2016 од 22. јула 2016. године окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен је притвор који му се рачуна од 21. јула 20 16. године, када је лишен слободе.
Оптужницом Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 3112/16 од 14. октобра 2016. године, окривљеном Б. М . (овде подносиоцу уставне жалбе) и Р.Р. стављено је на терет извршење кривичног дела разбојништва из члана 206. став 1. Кривичног законика и кривичног дела противправно лишење слободе из члана 132. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, а окривљеном Б. М . још једно кривично дело разбојништва из члана 206. став 1. Кривичног законика. Оптужница је потврђена решењем тог суда Кв. 625/17 од 4. јула 2017. године.
Оспореним решењем Основног суда у Новом Саду Кв. 1337/17 од 7. јула 201 7. године притвор према подносиоцу је продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења је наведено да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да је окривљени у току једног дана извршио три кривична дела, од којих су два кривична дела против имовине, те да је раније осуђиван због кривичног дела фалсификовања исправе, кривичног дела неовлашћено држање опојних дрога и кривично г дел а крађе, то је суд оценио да раније изречене осуде очигледно нису утицале на окривљеног да усвоји друштвено прихватљиво понашање, због чега је његово задржавање у притвору неопходно јер наведене околности представљају особите околности које указују на то да би окривљени на слободи у кратком временском периоду могао поновити кривично дело против имовине, а изрицање блажих мера не представља довољну гаранцију да окривљени неће поново извршити кривично дело.
У образложењу оспореног решења Вишег суда у Новом Саду Кж2. 526/2017 од 26. јула 201 7. године је наведено да је окривљени М. Б . казну затвора по ранијој осуди за кривично дела неовлашћено држање опојних дрога и кривично дело крађе издржао 16. марта 2015. године, те има јући у вид да наведена чињеница, у садејству са чињеницом да је у предметном поступку оправдано сумњив да је извршио три кривична дела у току једног дана 14. јуна 2016. године, од којих су два из групе кривичних дела због којих је раније осуђиван, по оцени тог суда, правилно је првостепени суд утврдио да наведене околности представљају особите околности које указују на то да ће окривљени пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновити кривично дело и на тај начин ометати ток предметног кривичног поступка, због чега се његово задржавање у притвору по основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП показује као нужна мера, чија се сврха не може постићи ниједном блажом мером.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора ( члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3 ).
Закоником о кривичном поступку („ Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником ( члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен ( члан 210. ст. 1. до 3.) ; да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (члан 216. став 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог, особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (тачка 3)).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава, Уставни суд, најпре, као и у својим ранијим одлукама, наглашава да је, са аспекта заштите људских права, право на личну слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом, али да ово право није апсолутно и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења.
Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити и продужити само одлуком суда, уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је изврши о два кривична дел а разбојништва, од којих је једно у саизвршилаштву и једно кривично дело противправно лишење слободе у току једног дана. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продуж ен на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 3) ЗКП, односно због постојања околности које су у казивале на опасност од понављања кривичног дела у кратком временском периоду.
О постојању услова за продужење притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама ЗКП о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће се окривљени крити, односно дати у бекство, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање (и продужење) притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
Уставни суд је, увидом у оспорена решења, утврдио да су она донета по службеној дужности у редовној контроли притвора на основу одредбе члана 216. став 3. Законика о кривичном поступку , од стране кривичног суда , и да су у њима детаљно цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање.
По оцени Уставног суда, заузети став кривичних судова изражен кроз оспорена решења не може се сматрати произвољним поступањем судова, с обзиром на то да је у образложењу оспорених решења наведено да поред основане сумње да је окривљени извршио дело које му се ставља на терет, постоје околности које указују на оправдану бојазан да ће боравком на слободи у кратком временском периоду поновити извршење кривичног дела, а које се огледају у томе да се окривљени у предметном кривичном поступку терети да је у једном дану извршио три кривична дела, од којих су два против имовине, као и кривично дело због којег је годину дана раније издржао казну затвора у трајању од три месеца. Ово нарочито стога што је оцена кривичног суда да ранија осуда није у довољној мери утицала на окривљеног да више не врши кривична дела, по оцени Уставног суда , поткрепљена и чињеницом да се подносилац уставне жалбе, након издржане казне затвора за кривично дело неовлашћеног држања дроге и кривичног дела крађе, у предметном кривичном поступку терети за знатно тежа кривична дела против имовине – разбојништва, за која постоји оправдана сумња да су извршена у једном дану, од којих је једно учињено у саизвршилаштву.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да подносилац уз уставну жалбу није доставио доказе којима би учинио вероватним своје тврдње да другостепени суд није разматрао његове „контра аргументе“, који говоре у прилог томе да он неће више вршити кривична дела, Уставни суд је утврдио да су оспорена решења донета у поступку спроведеном у складу са законом , да су заснована на законом прописаним разлозима због којих се према лицу за које постоји основана сумња да је извршило кривично дело може продужити притвор.
Надаље, за оцену основаности навода уставне жалбе о истакнутој повреди права на ограничено трајање притвора нужно је испитати и то да ли је предметни кривични поступак вођен у складу са захтевом хитности.
Уставни суд је увидом у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и веб-страницу www.portal.sud.rs, утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (21. августа 201 7. године) налазио у притвору годину дана и један месец (рачунајући од 21. јула 201 6. године, када је лишен слободе ), за које је време спроведена истрага против два окривљена лица, за три кривична дела, подигнута и потврђена оптужница.
Имајући у виду да из наведеног произлази да је оптужница Основног јавног тужилаштва у Новом Саду потврђена месец дана пре подношења уставне жалбе, Уставни суд је оценио да се не могу сматрати аргументованим разлозима тврдње подносиоца уставне жалбе да му је право на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава повређено тиме што суд још увек није закључио главни претрес , и поред тога што поступак није сложен и што је потребно испитати само три сведока који не избегавају долазак на главни претрес.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења донета из разлога и у поступку који је предвиђен законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се води са примереном хитношћу.
Стога је Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена права подносиоца уставне жалбе зајемчена чланом 31. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.