Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Попови, Владан Петров и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва „И.“ Д.О.О. Б , са седиштем у Београду, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 2. јула 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба привредног друштва „И.“ Д.О.О. Б. и утврђује да је решењем Прекршајног апелационог суда – Одељење у Новом Саду Прж. 16417/15 од 8. септембра 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда – Одељење у Новом Саду Прж. 16417/15 од 8. септембра 2015. године и одређује да Прекршајни апелациони суд – Одељење у Новом Саду донесе нову одлуку о жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против пресуде Прекршајног суда у Кикинди Пр. 1824/15 од 17. августа 2015. године.
3. Ова одлука има правно дејство и према лицима која нису поднела уставну жалбу а налазе се у истој правној ситуацији, сагласно одредби члана 87. Закона о Уставном суду.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво „И.“ Д.О.О. Б, са седиштем у Београду , чији је законски заступник В. К, поднело је Уставном суду, 23. октобра 2015. године, преко пуномоћника П. У . и М . Е, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења означеног у изреци, због повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспорава судска одлука којом је одбачена, као изјављена од стране неовлашћеног лица, жалба коју је адвокат М. Е, по заменичком пуномоћју адвоката П . У, изјавио против пресуде Прекршајног суда у Кикинди Пр. 1824/15 од 17. августа 2015. године.
У уставној жалби је наведено да адвокат који је спречен да поступа може своја овлашћења, у интересу клијента, пренети другом адвокату како би се спречила ненадокнадива штета. Подносилац сматра да је издавањем пуномоћја за одбрану адвокату П. У . овластио овог адвоката да га заступа и брани предузимањем свих правних радњи које иду подносиоцу као окривљеном у корист, што укључује и да бранилац може, у случају спречености, неку радњу да предузме и преко другог адвоката, уз привремено преношење пуномоћја, посебно радњу која је везана за одређени рок, како би интереси окривљеног били адекватно заштићени. Стога сматра да је став суда из оспореног решења – да се пуномоћје за одбрану не може пренети на другог адвоката без посебне сагласности странке, противан свим прописима који регулишу заступање, те да је оспореним решењем повређено подносиочево право на приступ суду, као саставни део права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације и одговора Прекршајног суда у Кикинди Пр. 1824/15 од 18. фебруара 2020. године утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Уз допис Прекршајног суда у Кикинди Пр. 1824/15 од 18. фебруара 2020. године достављена су два пуномоћја за заступање која се налазе у списима предмета тог суда Пр. 1824/15 (ранији број Пр. 2291/13), и то пуномоћје од 9. јануара 2014. године и пуномоћје од 19. августа 2015. године.
Дана 9. јануара 2014. године за властодавца – окривљено привредно друштво „И.“ Д.О.О, законски заступник – директор А. С . издао је пуномоћје за заступање у прекршајном поступку пред Прекршајним судом у Кикинди у предмету Пр. 2291/13 следећим адвокатима: П . У, Ј . Ф, Т . Н . и М . В. У издатом пуномоћју, између осталог, је наведено да именовани адвокати могу предузимати и све друге правне радње у име и за рачун властодавца за које нађу да у повереном заступању иду у његову корист. У наведеном пуномоћју је такође наведено да адвоката П . У . могу замењивати адвокатски приправници Ж . М, Г . С . и М . Л.
Пресудом Прекршајног суда у Кикинди Пр. 1824/15 од 17. августа 2015. године подносилац уставне жалбе је оглашен одговорним због учињеног прекршаја из члана 74. став 1. тачка 1) и став 2. Закона о трговини.
Пуномоћјем од 19. августа 2015. године адвокат П. У . овластио је адвоката М . Е . да га може замењивати у свим правима и обавезама које му припадају као бран иоцу привредног друштва „И.“ Д.О.О. у поступку пред Прекршајним судом у Кикинди у предмету Пр. 1824/15.
Оспореним решењем Прекршајног апелационог суда – Одељење у Новом Саду Прж. 16417/15 одбачена је жалба коју је адвокат М . Е, у име окривљеног привредног друштва „И .“ Д.О.О. изјавио против пресуде Прекршајног суда у Кикинди Пр. 1824/15 од 17. августа 2015. године, јер је изјављена од стране неовлашћеног лица.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да из одредаба члана 33. став 2. Устава, те одредби члана 85. став 4. и члана 229. Закона о прекршајима, као одредби члана 89. став 1. и члана 91. став 1. Закона о облигационим односима произлази да лице против којег се води прекршајни поступак има право да се брани уз стручну помоћ браниоца кога сам изабере, те да бранилац у поступку може да предузима радње искључиво у оквирима овлашћења која су му дата пуномоћјем. Прекршајни апелациони суд је у оспореном решењу утврдио да се у списима предмета не налази пуномоћје којим су окривљени овластили адвоката М . Е . за заступање у предметном поступку, већ да су окривљени опуномоћили само четири адвоката П . У, Ј . Ф, Т . Н . и М . В, а да су у погледу замењивања изабраних бранилаца одредили да адвоката П . У . могу заменити искљичиво адвокатски приправници Ж . М, Г . С . и М . Л. Из наведеног другостепени суд је оценио да адвокат М . Е . није овлашћен за изјављивање жалбе у предметном прекршајном поступку, без обзира што га је заменичким пуномоћјем адвокат П . У . овластио да га замени у предметном прекршајном поступку који се води против окривљеног привредног друштва. У оспореном решењу наведено је и да против овог решења жалба није дозвољена.
4. Одредбама члана 32. став 1. Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 227. Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 101/05, 116/08 и 111/09 ) (у даљем тексту: ЗОП) прописано је да се н а поступак пред судовима, који није прописан одредбама овог закона, сходно примењују одредбе Законика о кривичном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено.
Чланом 229. ЗОП, поред осталог, прописано је: да жалбу могу изјавити окривљени и подносилац захтева (став 1.); да у корист окривљеног жалбу могу изјавити његов бранилац, брачни друг, сродник по крви у правој линији, брат, сестра, законски заступник, усвојитељ, усвојеник, хранитељ и лице са којим живи у ванбрачној заједници (став 3.) .
Члан 240. овог закона прописује да ће Виши прекршајни суд, односно прекршајни суд одбацити жалбу решењем као неблаговремену, недозвољену или изјављену од стране неовлашћеног лица, ако утврди да је суд или орган управе који је водио поступак, пропустио да то учини.
Одредбом члана 71. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку „Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14 ) ( у даљем тексту: ЗКП) прописано је да бранилац има право да у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени.
Одредбама члана 75. ЗКП прописано је: да једног или више бранилаца може изабрати и пуномоћјем овластити окривљени сам, или његов законски заступник, брачни друг, сродник по крви у правој линији, усвојитељ, усвојеник, брат, сестра, хранитељ и лице са којим окривљени живи у ванбрачној или каквој другој трајној заједници живота, осим ако се томе окривљени изричито противи (став 1.); да окривљени може дати браниоцу и усмено пуномоћје изјавом на записник код органа поступка (став 2.).
Одредбом члана 433. став 6. ЗКП прописано је да бранилац и лица из става 2. овог члана могу изјавити жалбу и без посебног овлашћења оптуженог, али не и против његове воље, осим када је оптуженом изречена казна затвора у трајању од 30 до 40 година или казна доживотног затвора.
Чланом 22. став 1. Закона о адвокатури „Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 24/12) предвиђено је адвоката може заменити само адвокатски приправник запослен у његовој канцеларији или други адвокат непосредно или посредством свог адвокатског приправника, у складу са законом.
5. Приликом оцене постојања повреде права на правично суђење, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, које подносилац истиче као повређено, Уставни суд је пошао од праксе Европског суда за људска права у примени Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција), у члану 6. став 1 , гарантовано је право на правично (поштено) суђење, које обухвата “право на суд”, а чији је важан аспект право на приступ суду, то јест, право покретања поступка пред судом. Наиме, остварење права на приступ суду претпоставка је свих других гаранција прописаних тим чланом. Када не би било гаранције права на приступ суду, карактеристике које судски поступак описују као правичан, јаван и брз не би имале никакву вредност јер судски поступак не би ни започео. Стога је Европски суд за људска права извео право на приступ суду као имплицитно право из члана 6. става 1. Конвенције. Дакле, члан 6. става 1. Конвенције не гарантује само право на то да поступак буде правичан, јаван и брз, када се води пред телима која имају својство независног и непристраног суда, него према тумачењу Европског суда гарантује и да се о свим правима која имају својство “грађанских права и обавеза” може покренути поступак пред таквим телом. С друге стране, право на приступ суду није и не може бити апсолутно. То право је подвргнуто ограничењима јер по самој својој природи захтева регулацију државе, која о том питању има извесну слободу процене. Таква ограничења морају бити оправдана и не смеју умањити приступ суду на такав начин или до такве мере да тиме буде нарушена сама суштина тог права. Право на приступ суду појединцу, дакле, мора бити зајамчено не само формално у законодавству државе уговорнице, него се мора омогућити да се оно стварно и оствари у сваком појединачном случају.
Европски суд за људска права је, након пресуде Голдер против Уједињеног Краљевства, број представке 4451/70, од 21. фебруара 1975. године, дао начелна правна становишта о праву на приступ суду која понавља у пресудама Хорнсбy против Грчке (1997.), Креуз против Пољске (2001.) и Лесјак против Хрватске (2010.), из којих произлази да право на приступ суду не значи само да свако има право покретања поступка пред судом због утврђивања својих права и обавеза, него, као што је претходно наведено, има и право на законом установљен, независан и непристрасан суд, пред којим ће имати стварну могућност оспоравања акта којим су повређена његова права јер му у противном не би било осигурано право на приступ суду. Дакле, сагласно пракси Европског суда за људска права , право на приступ суду не обухвата само право покретања поступка, него обухвата и право на „решавање“ спора од стране суда, тј. доношење и спровођење коначне одлуке у судском поступку.
При томе, треба посебно нагласити да се, без обзира на цитирани термин „грађанска права и обавезе“, право на приступ суду односи не само на грађански поступак него и на све друге поступке (кривични, прекршајни, управни), што произлази из саме суштине права на правично суђење, као и богате праксе Европског суда за људска права.
6. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на повреду права на приступ суду зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, чију повреду подносилац истиче, Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Прекршајни апелациони суд одбацио жалбу коју је поднео адвокат по „заменичком пуномоћју“ јер нема сагласности странке да је заступа адвокат на којег је један од изабраних бранилаца пренео овлашћење за изјављивање жалбе против првостепене пресуде.
Уставни суд је надаље утврдио да подносилац уставне жалбе своје наводе о повреди означеног уставног права заснива на тврдњи да је другостепени суд морао разматрати жалбу коју је бранилац по „заменичком пуномоћју“ изјавио у име подносиоца као окривљеног, јер је у оспореном прекршајном поступку његов бранилац имао легитимно право да пуномоћје, које му је подносилац издао, пренесе на другог адвоката.
Испитујући основаност навода уставне жалбе о истакнутој повреди права на приступ суду, Уставни суд најпре констатује да из одредбе члана 22. став 1. Закона о адвокатури произлази да адвоката може заменити адвокатски приправник запослен у његовој канцеларији или други адвокат непосредно или посредством свог адвокатског приправника, и то само уколико је то изричито прописано процесним законом за конкретан судски поступак.
У конкретном случају меродаван процесни закон је Законик о кривичном поступку („ Службени гласник РС“, број 72/11 и др), на чију сходну примену упућује Закон о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 101/05, 116/08 и 111/09).
Одредбом члана 71. став 5. ЗКП прописано је да бранилац има право да у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени, што подразумева, не само право, већ и дужност да у поступку предузима искључиво радње у корист окривљеног, било тако што ће се уздржати од предузимања радњи и изношења садржаја који окривљеном могу шкодити, било тако што ће непосредно употребити мере, средства и лекове који окривљеном могу помоћи. Међутим, иако из цитиране одредбе произлази да браниоцу није потребна посебна сагласност окривљеног за предузимање радњи које му иду у корист, Уставни суд указује на то да бранилац не би смео ниједну радњу предузети, колико год би она могла бити од користи окривљеном, ако јој се окривљени противи, с тим да је изузетак прописан одредбом члана 433. став 6. ЗКП и односи се на изјављивање жалбе против пресуде којом је окривљеном изречена казна затвора у трајању од 30 до 40 година, када бранилац и против воље окривљеног може, у његову корист, изјавити жалбу.
Уставни суд надаље указује на то да ни ЗОП, нити ЗКП ниједном својом одредбом не прописују могућност да изабрани бранилац може пренети своја овлашћења за заступање на другог адвоката или овласти ти другог адвоката на предузимање само појединих радњи у поступку (тзв. „заменичко пуномоћје“), како то на пример прописује Закон о парничном поступку у члану 89. став 1. тачка 3). Међутим, ни ЗОП, нити ЗКП, на чију сходну примену ЗОП упућује, ниједном својом одредбом не забрањује, односно не искључују могућност да изабрани бранилац може пренети своја овлашћења за заступање на другог адвоката или овластити другог адвоката на предузимање само појединих радњи у поступку. Имајући у виду цитирана нормативна решења, Уставни суд закључује да пуномоћник по основном пуномоћју, нема по самом закону овлашћење да изда заменичко пуномоћје другом адвокату али да се такво овлашћење пуномоћника може предвидети основним пуномоћјем чиме би пуномоћник био овлашћен и за наведену радњу.
Применом наведеног на конкретан случај Уставни суд је утврдио да је 9. јануара 2014. године за властодавца – окривљено привредно друштво „И. “ Д.О.О, законски заступник – директор А.С. издао пуномоћје за заступање у прекршајном поступку пред Прекршајним судом у Кикинди у предмету Пр. 2291/13 (касније Пр. 1824/15) између осталих и адвокату П. У ; да је у издатом пуномоћју, између осталог, наведено да именовани адвокати могу предузимати и све друге правне радње у име и за рачун властодавца за које нађу да у повереном заступању иду у његову корист. У наведеном пуномоћју је такође наведено да адвоката П . У . могу замењивати адвокатски приправници Ж . М , Г. С . и М . Л. Међутим , Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе пуномоћјем од 9. јануара 2014. године није изричито овластио пуномоћника адвоката П. У . да може и пренети своје овлашћење тј. издати заменичко пуномоћје другом адвокату . Стога он та овлашћења није имао, а што значи да је жалбу поднело неовлашћено лице, адвокат М. Е. Уставни суд, такође, констатује да је, у конкретном случају за окривљеног поднета само жалба адвоката М . Е . коју је првостепени прекршајни суд оценио као дозвољену, односно изјављену од овлашћеног лица, и доставио је на одлучивање другостепеном прекршајном суду, који ју је оспореним решењем одбацио, са образложењем да адвокат М . Е . није био овлашћен од стране окривљено г правног лица за заступање у предметном прекршајном поступку.
У тој процесној ситуацији, а имајући у виду да је суду поднета само наведена жалба адвоката М . Е . Уставни суд сматра да је Прекршајни апелациони суд – Одељење у Новом Саду, пошто је сматрао да је иста поднета од неовлашћеног лица, с обзиром да је то једина жалба, био дужан да окривљеном наложи да се изјасни да ли прихвата изјављену жалбу и њену садржину којом је адвокат М . Е . оспораво осуђујућу пресуду Прекршајног суда у Кикинди Пр. 1824/15 од 17. августа 2015. године или да жалиоцу наложи да достави пуномоћје за адвоката М . Е .
Како је Прекршајни апелациони суд – Одељење у Новом Саду изјављену жалбу одбацио, а није претходно предузео неопходне мере у циљу провере да ли окривљени прихвата једину жалбу изјављену од стране адвоката Е. (видети, поред осталих, одлуку Уставног суда Уж-4747/2015 од 9. новембра 2017. године), или да достави пуномоћје за наведеног адвоката, Уставни суд је оценио да су основане тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењем повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
7. Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права из тачке 1. изреке могу отклонити само поништењем оспореног решења Прекршајног апелационог суда – Одељење у Новом Саду Прж. 16417/15 од 8. септембра 2015. године, и одређивањем да тај суд, уз наведене претходне провере, донесе нову одлуку о жалби коју је адвокат М. Е . у име подносиоца уставне жалбе изјавио против пресуде Прекршајног суда у Кикинди Пр. 1824/15 од 17. августа 2015. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
8. Како је оспореним решењем одбачена жалба која је изјављена у име подносиоца уставне жалбе као окривљеног правног лица, као и у име одговорног лица у правном лицу М.Ј, у чије име није изјављена и уставна жалба, Уставни суд је оценио да има места примени члана 87. Закона о Уставном суду, па је, сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 3. изреке.
9. На основу свега наведеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.