Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Попови, Владан Петров и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Б . из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 2. јула 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н. Б . изјављена због повреде прав а на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији у предмету К. 8/15 (раније Општински суд у Инђији К. 273/07 и Основни суд у Сремској Митровици К. 560/10 ).
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. Б . из Новог Сада поднео је Уставном суду, 8. децембра 201 6. године, преко пуномоћника Н. Ј , адвоката из Инђије, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији у предмету К. 8/15 (раније Општински суд у Инђији К. 273/07 и Основни суд у Сремској Митровици К. 560/10) .
Уставном жалбом се оспорава дужина трајања кривичног поступка који је вођен против подносиоца уставне жалбе и још четири лица, због више кривичних дела у саизвршилаштву, од којих су нека у продуженом трајању, а који је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно окончан условном осудом за извршење кривичног дела утаје у продуженом трајању.
У уставној жалби је наведено да се предметни кривични поступак водио дуже од десет година , чиме је повређено његово право на суђење у разумном року.
Подносилац је истакао захтев да се утврди повреда означеног права, да му се утврди право на накнаду нематеријалне штете у износу од 4.000,00 евра и да му се надокнаде трошкови уставносудског поступка у износу од 45.000,00 динара.
2. Из одредбе члана 170. Устава Републике Србије којом је установљена уставна жалба као изузетно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, следи да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта који је донет на штету лица које подноси уставну жалбу, јер само таквим актом може доћи до повреде уставних права. Такође, наводи уставне жалбе се морају заснивати на уставноправним разлозима којима се поткрепљују тврдње о повреди означеног права.
3. У спроведеном поступку, из навода уставне жалбе, достављене документације, те увидом у списе предмета Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15, Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Захтевом за спровођење истраге Општинског јавног тужилаштва у Инђији Кт. 321/06 од 28. септембра 2006. године подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет постојање основане сумње да је извршио кривично дело лажно пријављивање из члана 334. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Решењем Општинског суда у Инђији Ки. 307/06 од 29. септембра 200 6. године, након саслушања четворице осумњичених, међу њима и подносиоца уставне жалбе, одлучено је да се против подносиоца уставне жалбе спроведе истрага због кривичног дела лажно пријављивање по захтеву за спровођење истраге Општинског јавног тужилаштва у Инђији Кт. 321/06 од 28. септембра 2006. године. Наведено решење је постало правноснажно 2. октобра 2006. године одбијањем жалбе његовог браниоца решењем истог суда Кв. 233/06 од 2. октобра 2006. године.
У току истраге испитано је два сведока и проширена је истрага по захтеву тужилаштва Кт. 321/06 од 10. новембра 2006. године према још једном лицу чије присуство суд није могао да обезбеди до 12. фебруара 2007. године и поред већег броја наредби за принудно довођење.
Решењем Општинског суда у Инђији Кв. 330/06 од 28. септембра 2006. године одбијен је као неоснован предлог јавног тужилаштва за одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе.
Оптужницом Општинског јавног тужилаштва у Инђији Кт. 321/06 од 7. јуна 2007. године подносиоцу уставне жалбе и још четворици окривљених стављено је на терет извршење четири различита кривична дела (подносилац уставне жалбе као првоокривљени и другоокривљени су оптужени за извршење кривичног дела тешке крађе у саизвршилаштву и продуженом трајању, првоокривљени за једно кривично дело лажно пријављивање, трећеокривљени је оптужен за једно кривично дело тешке крађе у продуженом трајању, а четвртоокривљени и петоокривљени за једно кривично дело прикривање у саизвршилаштву ).
Решењем Општинског суда у Инђији Кв. 147/07 од 2 6. јуна 200 7. године одбијен је као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе изјављен против оптужнице Општинског јавног тужилаштва у Инђији Кт. 321/06 од 7. јуна 2007. године .
Први пут главни претрес био је заказан за 6. октобар 2010. године, пред Основним судом у Сремској Митровици , који је основан Законом о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС“, број 116/08) и на који је прешла надлежност за вођење предметног кривичног поступка 1. јануара 2010. године, када је наведени Закон почео да се примењује. Главни претрес 6. октобра 2010. године није започео јер нису приступили друго и пето окривљени и бранилац другоокривљеног , као ни сведок, а сви су били уредно позвани.
У наредном периоду од непуне три године , а до доношења првобитне првостепене пресуде Основног суда у Сремској Митровици К. 560/10 од 12. јула 2013. године главни претрес је био заказан 15 пута, а да при томе нису биле испуњене процесне претпоставке за његово одржавање чак 11 пута, због немогућности суда да обезбеди присуство појединих окривљених (међу њима и подносиоца уставне жалбе) и њихових бранилаца,
Увидом у списе предмета Основног суда у Сремској Митровици К. 560/10 (касније Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15) утврђено је да главни претрес, у напред наведеном периоду, није могао да се одржи из следећих разлога:
- 11. марта 2011. године због неоправданог недоласка уредно позваног четвртооптуженог А.М. и његовог браниоца; главни претрес је 8. априла 2011. године одржан, на којем су саслушани оптужени и прочитани писани докази;
- 29. априла 2011. године због недоласка уредно позваног подносиоца уставне жалбе, који је свој изостанак правдао здравственим разлозима преко свог браниоца;
- 27. маја 2011. године због недоласка уредно позваног подносиоца уставне жалбе, петооптуженог и уредно позваних сведока ;
- 9. септембра 2011. године због недоласка петооптуженог за којег бранилац саопштава да се налази у притвору Окружног затвора у Новом Саду, и сведока;
- 11. новембра 2011. године због неоправданог недоласка четвртоокривљеног А.М , према којем је суд одредио притвор и наредио расписивање потернице, коју је повукао када је обавештен да се четвртоокривљени налази на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици; 18. јануара 2012. године главни претрес је био одржан, на којем је испитано два сведока и наређено саобраћајно – техничко вештачење;
- 22. фебруара 2012. године због неоправданог недоласка уредно позваног петооптуженог према којем је суд одредио притвор и наредио расписивање потернице ;
- 27. априла 2012. године због недоласка четвртоокривљеног A.M , који није могао бити доведен из Казнено-поправног завода у Сремској Митровици због „недостатка службених возила“ и петооптуженог који није био лишен слободе по решењу о одређивању притвора; иако нису биле испуњене претпоставке за одржавање главног претреса, суд је, у циљу економичности поступка и уз сагласност присутних странака, донео решење да се ван главног претреса испита судски вештак саобраћајне струке;
- 4. јуна 2012. године због недоласка судског вештака и подносиоца уставне жалбе, који је свој изостанак правдао здравственим разлозима преко свог браниоца, потерница против петооптуженог није реализована, а потражно одељење није доставило извештај суду о поступању по расписаној потерници;
- 5. септембра 2012. године због немогућности да се реализује потерница против петооптуженог, који се према извештају потражне службе Полицијске управе у Сремској Митровици налази у бекству.
Решењем Основног суда у Сремској Митровици Кв. 1477/12 од 21. септембра 2012. године одређено је да се петооптуженом суди у одсуству, које је постало правноснажно одбијањем жалбе његовог браниоца решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2730/12 од 4. децембра 2012. године; 7. јуна и 12. јула 2013. године главни претрес је био одржан, када су саслушани окривљени, испитан судски вештак и прочитани писани докази.
Пресудом Основног суда у Сремској Митровици К. 560/10 (2007) од 12. јула 2013. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења продуженог кривичног дела тешке крађе у саизвршилаштву и осуђен на казну затвора у трајању од једне године.
Решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 3856/13 од 18. децембра 2014. године укинута је Пресуда Основног суда у Сремској Митровици К. 560/10 (2007) од 12. јула 2013. године и предмет је враћен на поновни поступак.
Основни суд у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији је 9. јануара 2015. године примио предмет Основног суда у Сремској Митровици К. 560/10 (2007), након укидања првостепене пресуде и завео га под бројем К. 8/15, с обзиром на то да је на основу Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС", број 101/13) који је почео да се примењује 1. јануара 2014. године , на тај суд прешла надлежност за вођење предметног кривичног поступка.
У поновном првостепеном поступку пред Основним судом у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији у предмету К. 8/15, подносилац је изостао са припремног рочишта 8. јула 2015. године, с тим што његов недолазак није био једини разлог за непостојање процесних претпоставки за одржавање главног претреса. Након одржаног припремног рочишта, суд је, до доношења првостепене пресуде, десет пута заказао главни претрес, а одржао само два пута , јер су окривљени и њихови браниоци наизменично изостајали иако су били уредно позивани, а подносилац уставне жалбе се два пута није одазвао позиву суда.
Увидом у списе предмета Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15 утврђено је да главни претрес, у напред наведеном поновном првостепеном поступку, није могао да се одржи из следећих разлога:
- 1. априла 2015. године нису приступили браниоци појединих окривљених;
- 25. маја 2015. године нису приступили браниоци појединих окривљених;
- 8. јула 2015. године нису приступили браниоци појединих окривљених, нити подноси лац уставне жалбе;
- 17. септембра 2015. године одржано је припремно рочиште;
- 9. новембра 2015. године због изостанка уредно петоокривљеног и окривљеног Д.Ђ . и његовог браниоца и сведо ка, који нису били уредно позвани;
- 20. новембра 2015. године због недоласка адвоката М.Т. и сведока;
- 18. децембра 2015. године због недоласка окривљеног Д.Ђ, адвоката М.Т. и уредно позваних сведока; решење м Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15 од 18. децембра 2015. године кажњен је бранилац окривљеног Ђ.Д, адвокат М.Т, због неоправданог изостанка са главног претреса ;
- 22. јануара 2016.године због изостанка уредно позваног подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца , још тројице бранилаца и сведока, сви оправдали своје изостанке; решење м Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15 од 12. фебруара 2016. године кажњен је сведок због неоправданог изостанка са главног претреса ;
- 7. марта 2016. године због изостанка уредно позваног петокривљеног;
- 29. марта 2016. године због недоласка браниоца окривљеног Д.Ђ ;
- 8. априла 2016. године због недоласка уредно позвана два браниоца; решењем Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15 од 8. априла 2015. године кажњен је бранилац окривљеног Ђ.Д, адвокат М.Т, због неоправданог изостанка са главног претреса; 21. априла 20106. године, главни претрес је одржан;
- 10. маја 2016. године због уредно позвана два брани оца, нити је окривљени А.М. доведен из Казнено-поправног завода; иако нису биле испуњене претпоставке за одржавање главног претреса, суд је, у циљу економичности поступка и уз сагласност присутних странака, донео решење да се ван главног претреса испита вештак клинички психолог;
- 19. маја 2016. године донета је и јавно објављена пресуда Основног суда у Старој Пазови К. 8/15 , којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због учињеног продуженог кривичног дела утаје у саизвршилаштву и осуђен на казну затвора у трајању од једне године.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 971/16 од 28. септембра 2016. године, поводом жалби подносиоца уставне жалбе, преиначена је пресуда Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К.8/15 од 19. маја 2016. године, тако што му је, на основу одредаба чл. 56, 57, 64, 65. и 66. Кривичног законика изрекао условну осуду . Другостепена пресуда је подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу уредно уручена 2. децембра 2016. године.
4. Оцењујући основаност навода подносиоца уставне жалбе о повреди права на суђење у разумном року у оспореном судском поступку, Уставни суд најпре констатује да је период оцене разумности дужине трајања предметног поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео дана 8. новембра 2006. године, када је проглашен и ступио на снагу Устав Републике Србије који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту повређених или ускраћених људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавно расправљање и одлучивање у разумном року о оптужбама против њега.
Међутим, у конкретном случају, Уставни суд је оценио да су испуњени услови да се приликом оцене разумности рока трајања судског поступка узме у обзир целокупан период трајања оспореног поступка пред судом у којем је одлучивано о оптужбама против подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд, најпре, указује на то да оцена о разумном трајању судског поступка зависи од низа чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања судова који воде поступак, као и значаја права за подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је утврдио да је према подносиоцу уставне жалбе предметни кривични поступак трајао десет година, рачунајући од када је покренут, 29. септембра 2006. године, доношењем решења да се против њега спроведе истрага, до правноснажно г оконча ња пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 971/16 од 28. септембра 2016. године.
Анализирајући сложеност кривичног поступка који је претходио подношењу уставне жалбе, Уставни суд је утврдио : да је предметни кривични поступак вођен против пет окривљених лица , тако што су подносилац уставне жалбе и другоокривљени били оптужени за продужено кривично дело тешке крађе, трећеокривљени за једно кривично дело тешке крађе, четвртоокривљени и петоокривљени за саизвршилаштво у извршењу кривичног дела прикривања, док је подносилац уставне жалбе био првобитно оптужен и за кривично дело лажног пријављивања; да је у току доказног поступка надлежни јавни тужилац уочио да је нужно прецизирати оптужни акт и извршити правну преквалификацију дела која се оптуженима стављају на терет, па је подносилац уставне жалбе оглашен кривим да је извршио кривично дело утаје у продуженом трајању, другоокривљени да је помагао у извршењу продуженог кривичног дела утаје, трећеокривљени да је помагао у извршењу једног кривичног дела утаје, а четвртоокривљени и петоокривљени за саизвршилаштво у извршењу кривичног дела прикривања. Стога се , по оцени Уставног суда, предметни поступак може сматрати изузетно сложеним, у чињеничном смислу. Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, као окривљеног у оспореном кривичном поступку, Уставни суд је, из списа предмета Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15 (раније Општински суд у Инђији К. 273/07 и Основни суд у Сремској Митровици К. 560/10) , утврдио да подносилац, иако уредно обавештен, у току поступка чак пет пута није прист упио на заказан главни претрес, како је то описано у тачки 3. об разложења ове одлуке. Уставни суд, такође, констатује да је увидом у списе предмета Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15 утврдио да су окривљени у међусобном садејству, међу њима и подносилац уставне жалбе, заједно опструирали рад суда злоупотребом својих процесних овлашћења, што је по оцени Суда превасходно утицало на то да поступак траје десет година. (видети Одлуку Уставног суда Уж-117/2017 од 5. марта 2020. године).
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је утврдио да је истрага против подносиоца уставне жалбе трајала осам месеци, с обзиром на то да је проширена против петоосумњиченог, чије присуство суд није могао да обезбеди три месеца, и поред већег броја наредби за принудно довођење; да је од ступања оптужнице Општинског јавног тужилаштва у Инђији Кт. 321/06 од 7. јуна 2007. године на правну снагу ( одбијањем приговора окривљених решењима Општинског суда у Инђији Кв. 147/07 од 26. јуна 2007. године, Кв. 158/07 од 28. јуна 2007. године и Кв. 13/08 од 20. фебруара 2008. године), до заказивања главног претреса 6. октобра 2010. године, протекло две године и осам месеци , те да се период процесне неактивности у наведеном периоду може ставити на терет Општинском суд у у Инђији .
У даљем току поступка, када је надлежност са вођење кривичног поступка прешла на Основни суд у Сремској Митровици, у периоду од 1. јануара 2010. до 1. јануара 2014. године, главни претрес био је заказан 15 пута, од чега је одржан само четири пута . Уставни суд указује на то да, иако би се могло ставити на терет Основном суду у Сремској Митровици то што од 15 пута заказиван главни претрес није мог ао бити одржан 11 пута , Уставни суд је увидом у списе премета Основног суда у Сремској Митровици К. 560/10 (касније Основни суд у Старој Пазови К. 8/15) утврдио да је тај суд предузимао све мере које му ЗКП дозвољава, како би обезбедио да процесне претпоставке за одржавање главног претреса буду испуњене, па је тако суд према окривљеном према којем је позивање и принудно довођење било неуспешно, расписао потерницу и одредио притвор, а када ни то није било довољно да се обезбеди његово присуство на главном претресу, донео је решење о суђењу у одсуству (видети предмет Уставног суда Уж-117/2017) . Уставни суд такође указује и на то да је Основни суд у Сремској Митровици у наведеном периоду, покушавао да спречи злоупотребу процесне опструкције поступка од стране окривљених, тако што је новчано кажњавао браниоце окривљених и сведоке, који су избегавали долазак по уредно урученом позиву, а и када нису биле испуњене процесне претпоставке за одржавање главног претреса, у циљу економичности поступка, кад је то било могуће ван главног претреса је изводио поједине доказе.
Након укидања првобитно донете првостепене осуђујуће пресуде, решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1 3856/ 13 од 18. децембра 2014. године, предметни кривични поступак је у две судске инстанце правноснажно окончан за годину дана и седам месеци, што се, и поред малог броја пута одржаног главн ог претрес а пред Основним суд ом у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији , не може окарактерисати као неажурно поступање суда, с обзиром на то да је и тај суд ван главног претреса изв ео поједине доказе, у циљу економичнијег вођења поступка, и тако умањио штетне последице немогућности да обезбеди процесне претпоставке за одржавање главног претреса, због наизменичног изостајања петорице окривљених и њихових бранилаца и поред уредног позивања.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд констатује да укупно десетогодишње трајање предметног кривичног поступка у односу на подносиоца уставне жалбе, колико је протекло од покретања истраге против њега ( 29. септембра 200 9. године), до његовог правноснажног окончања (28. септембра 2016. године), само по себи, а нарочито имајући у виду оцену Суда да Општински суд у Инђији није показао потребну ефикасност у вођењу предметног кривичног поступка након ступања оптужнице на правну снагу, до прве правосудне реформе 1. јануара 2010. године, може указивати на повреду права на суђење у разумном року.
Међутим, и поред тога што је утврђено да подносилац уставне жалбе у укупном периоду од десет година свега пет пута није приступио на заказани главни претрес, Уставни суд сматра да, с обзиром на утврђену сложености предмета одлучивања, нарочито имајући у виду околност да су петорица оптужених користећи се својим правима у току поступка наизменично налазили начине да врше опструкцију поступка, својим изостанцима, као и изостанцима бранилаца и сведока (један од сведока који је морао бити и новчано кажњаван је рођак подносиоца уставне жалбе), које је, и поред задовољавајуће реакције поступајућег суда да то спречи, довело до дугогодишњег трајања кривичног поступка , те имајући у виду да је поступајући кривични суд благовремено заказивао главни претрес, налагао привођења, одређивао притвор када су се за то стекли процесни услови, судио у одсуству окривљеном који је недоступан , новчано кажњавао недошавше браниоце и сведоке, покушавајући да створи процесне услове за одржавање главног претреса у односу на све оптужене, те да је ван главног претреса изводио поједине доказе када је то било могуће, Уставни суд је, као и у својој Одлуци Уж-117/2017 од 5. марта 2020. године утврдио да Основни суд у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији у предмету К. 8/15 (раније предмет Општинског суд а у Инђији К. 273/07 и Основн ог суд а у Сремској Митровици К. 560/10) није толерисао злоупотребу права лица која у њему учествују. Поред наведеног Уставни суд указује на то да уставна жалба не садржи конкретне наводе којима би се аргументовано указало на повреду права из члана 32. став 1. Устава. Наиме, Уставн и суд је у више својих решења (видети, поред многих других, Решење Уж-285/2017 од 28. маја 2019. године) указао да би, подносилац који се позива на повреду права на суђење у разумном року, требало да у уставној жалби наведе конкретне, чињенично утемељене разлоге везане за поступање суда, сложеност поступка и сопствено понашање током поступка у којем су донете оспорене пресуде, а којима би била образложена истакнута повреда права из члана 32. Устава. У конкретном уставносудском предмету подносилац уставне жалбе, осим што је хронолошки наводио одлуке које су у предметном поступку доношене у периоду од десет година, није навео конкретне разлоге којима би уверио Уставни суд да и сам није учествовао у опструкцији доказног поступка, која би евентуално довела до застарелости кривичног гоњења (као што је у односу на једног од окривљених постигнуто), те да се прекомерно трајање предметног поступка искључиво може ставити на терет поступајућим органима кривичног гоњења.
Следом наведеног, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 - Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
5. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.