Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Тијана Шурлан, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Наташа Плавшић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. М . из Руме , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 2. јула 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба П. М. изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године због повреде права на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. М . из Руме поднео је Уставном суду, 26. фебруара 2018. године, преко пуномоћника С. К , адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године, због повреде права из члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије.
У образложењу уставне жалбе је, између осталог, наведено:
- да је у поновном другостепеном поступку у коме је донета оспорена пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године, у већу састављеном од пет судија (у саставу мр С . Ј . – председник већа, О . Х, др М . М, Н . Х . П . и Д . Ћ), учествовало троје судија (др М . М, мр С . Ј . и О . Х .) који су били у саставу већа које је донело пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 1/10, а која пресуда је укинута јер је Уставни суд утврдио повреду права на непристрасан суд, као елемента права на правично суђење;
- да је оспореном пресудом према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, повређен правни стандард Апелационог суда у Београду – Посебно одељење да се „није могло прихватити као довољно поуздано да се само исказом једног сведока сарадника доказује учешће неког оптуженог у радњи извршења кривичног дела, уколико учешће тог оптуженог, други сведок сарадник уопште не спомиње, а не постоји ни неки други доказ“;
- да је одбрана окривљеног одбачена у целини, иако је иста потврђена одбранама окривљених П. Д, М . Л . и М . Љ , из којих одбрана произлази да су наведени окривљени заједно са подносиоцем, дошли на Овчару истим путничким возилом којим је управљао М . Л . и да су се сва четворица заједно и вратили са Овчаре у Вуковар, при чему другостепени суд одбране ових окривљених, осим одбране П . М , није довео у питање и ослободио их је оптужбе, а окривљеног П . М . је огласио кривим и осудио га;
- да је „другостепени суд одбио све доказне предлоге подносиоца и одлуку о кривици подносиоца је засновао једино на исказу сведока сарадника број 1, а који је у свом исказу тврдио да је чак троје заробљеника лишено живота клањем, потпуно занемарујући доказе који у целости оповргавају исказ наведеног сведока. Најзад, другостепени суд је потврдио првостепену пресуду у односу на подносиоца и у делу којом је исти оглашен кривим да је наводно подносилац 'оверавао' стрељане заробљенике, што су тврдила оба сведока сарад ника говорећи да је подносилац 'оверавао' заробљенике револвером марке 'Магнум', што је материјалним доказима утврђено као нетачно, јер од 540 пројектила извађених из тела жртава није нађен ни један пројектил од револвера марке 'Магнум', нити је између више од 1700 пронађених чаура пронађена нека која потиче од револвера марке 'Магнум' “;
- да је подносилац револвер марке „Магнум“ добио тек након завршетка рата у Вуковару;
- да је „првостепени суд својевремено допустио да бранилац сведока сарадника број 1. буде истовремено и бранилац окривљеног који је касније и сам добио статус сведока сарадника број 2. је у старту компромитовала исказ сведока сарадника број 2. и истовремено потпуно дерогирала право лица која су остала у статусу окривљених на одбрану…, будући да је на наведени начин управо и створена оваква ситуација која се сада, по уверењу другостепеног суда појавила као пресудна за одлуку о кривици подносиоца ове уставне жалбе – да оба сведока сарадника говоре баш исту неистину, коју суд сматра истином само зато што је изговарају обојица“;
- да је подносиоцу повређено право из члана 36. став 2. Устава јер му је право на жалбу „било само формално“.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права, те да наложи Апелационом суду у Београду да поново одлучи о жалби коју је подносилац изјавио против пресуде Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације уз уставну жалбу, између осталог, утврдио:
- да су пресудом Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године, између осталог, окривљени М. В , С . В, М . Л, Ј . Пе, И. А, М . В, П . М . (овде подносилац уставне жалбе) , Г. Му, Ђ . Ш, М . Ђ, П . Д, Н . К . и С . Р оглашени кривим да су учинили кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144. Кривичног закона Савезне Републике Југославије у вези члана 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославиј е и осуђени су на казне затвора;
- да је у образложењу првостепене пресуде, између осталог, наведено да је „чињеницу да су у шпалиру заробљене тукли и оптужени М . П . и оптужени Д . П, суд (је) утврдио из казивања сведока сарадника Л. Оба ова оптужена поричу да су на Овчару дошли у тој ситуацији (када заробљене изводе из аутобуса) него наводе да су дошли тек знатно касније – увече, када су сви заробљени већ у хангару. Међутим, сведок сарадник Л . је опредељен у тврдњама да су оба (и М . и Д .) у шпалиру. М. 'у лице' каже да лаже да није био у шпалиру, да лаже да није био на рупи и да лаже да није оверавао, а Д . да је био најпр е у друштву М, С. и 'К . ' и од њих ушао у шпалир те да је заробљене у шпалиру ударао. Чињеница је да сведок сарадник П. ову двојицу оптужених не означава као лица у шпалиру и то је разумљиво. Наиме, по свим тврдњама у том тренутку (када заробљене изводе из аутобуса) около је пуно Вуковарчана, само извођење из аутобуса траје дуже време (и преко једног сата), сигурно је да нису само једни те исти људи у шпалиру него је животно прихватљиво да једни излазе, а други улазе (да у шпалир уђе неко ко до тада није био јер је препознао кога од заробљених те жели да га из њему разумљивих разлога удари) па је тако и разумљиво да један сведок сарадник из шпалира запамти једна а други нека друга лица и особе. Тако, на основу наведеног за овај суд није било сумње да су и ова двојица оптужених на описан начин у шпалиру тукли заробљене. При овим утврђењима наравно да не стоји и да није прихватљива одбрана ових оптужених како не само да нису били у шпалиру и ударали заробљене него и да уопште у то време када је евидентно и неспорно постојао шпалир (дакле поподне док заробљени излазе из аутобуса) уопште и нису били на Овчари него да су дошли знатно касније. У прилог тачности казивања сведока сарадника Л, у овом делу, говори и одбрана оптуженог М . који тврди и да је практично био у шпалиру (али претресао заробљене) те да је са Овчаре отишао за дана али да је док је претресао заробљене на Овчари видео и ову двојицу оптужених …, како је несумњиво да су на Овчару заједно дошли једним аутомобилом и Л . и Д . и М . и Љ . (нема се разлога одбране у овом делу не прихватити), како је утврђено да су оптужени Д . и М . заробљене тукли у шпалиру (значи за време извођења из аутобуса), то је и на основу овога извесно да су ова четворица оптужених на Овчари од знатно раније него што то тврде, а да оптужени Л . заробљене туче у хангару суд је утврдио прихватајући у овом делу у потпуности исказ сведока сарадника П . …, да су на месту стрељања на Г. били и у лишавању живота оштећених учествовали оптужени И . А . (тада Х . И .), М. П, Ш . Ђ, Ђ . М . и Р . С, те оптужени В . М . и П . Ј, суд је утврдио на основу више доказа …, оптужени М. П, како је то већ речено, тврди да на Г . уопште није био. Међутим, из казивања оба сведока сарадника, а делом и читањем наведеног записника о саслушању оптуженог Пе. од 18. априла 2003. године, суд је утврдио да овај оптужени не само што је био на месту стрељања него је у истима имао више него активну улогу. Тако, из исказа сведока сарадника П. произилази да је оптужени М . на место стрељања отишао са првом туром, да је био тамо и приликом стрељања друге (када је П . тамо био) те да је остао после П . на рупи и код хангар а се вратио када су се вратили 'ови из треће групе'. Без обзира на то када је и у којој групи стрељања (једној или више) учестовао сведок сарадник П, активност овде оптуженог описује у смислу да је извео једног заробљеног из приколице и заклао га а да је потом, након стрељања, прилазио до рупе са лешевима и пуцао из револвера у оне који су давали знаке живота односно вршио њихово тзв. 'оверавања'. При свом исказу у потпуности и доследно остаје и приликом суочења са оптуженим М.: 'Прво, отишли сте у првој тури у ауту. Јел треба да Вам спомињем с ким сте отишли и то? Ако треба ја ћу Вам сад поновити. Отишли сте значи у ауту с К, значи Ц. и М . и остали сте на рупи, значи ја сам Вас затекао на рупи, видео сам где сте једно лице приклали и пуцали сте, оверавали сте лица која су давала знаке живота. Вратили сте се са трећом туром. Господине М, затекао сам Вас после у штабу код капетана Р . ''. Сведок сарадник Л. тврди да на Г . није отишао са првом групом, али је опредељен да је учестовао у неколико група стрељања и остао до краја, али и да је тамо затекао овде оптуженог М . те као и П, такође тврд и да је М. из револвера 'оверавао' оне који су показивали знаке живота те да је остао до краја на Г. При овим тврдњама овај сведок сарадник остаје и приликом суочења са овим оптуженим те се на тражење М . ('закуни се у Ј, у своју децу да си ме виде') и куне у тачност својих тврдњи. И један и други сведок сарадник тврде да је М. био обучен у маскирну или шарену униформу, а оптужени Пе. Ј . такође тврди да је након стрељ ања прилазио један млађи човек, висине од око 1,85 метара у маскирној униформи и пуцао у тела оних за које је мислио да су евентуално преживели (ни М. не спори да је критичном приликом носио униформу направљену од маскирног шаторског крила а и да је висине од око 190 цм). Када се сва ова казивања повежу међусобно, очито је да су у битном сагласна те да је оптужени М . на месту стрељања и на описан начин учестовао у убијању ратних заробљеника практично од почетка до краја. При том је могуће да се са Г. до хангара враћао (како то тврди П .– да га је видео да се вратио са 'овима из треће групе') али је извесно на Г. поново одлазио (како се то да закључити из казивања Л . који је са њим на рупи остао до краја, те су се и заједно вратили). Чињеница је да оба сведока сарадника говоре да М . преживеле 'оверава' пуцањем из револвера али је и чињеница да се међу чаурама пронађеним на месту стрељања а приликом ексхумације не нађу чауре револвера и муниције за револвере (него пушчане и пиштољске а како је то већ горе описано) но то још увек а priori не значи да из револвера и није пуцано. Како је то и опште познато а и на основу казивања вештака балистичара К . приликом испаљења метака из револвера чауре не излећу (као код п иштоља и пушака) него остају у 'буренцету' те се пражњење добоша револвера врши, по правилу, одједном након што се испуцају сви меци, којом приликом се, или све чауре истресу на тло, или се прихвате приликом пражњења у другу руку те одбаце од себе, ставе у цеп или што слично и потом буренце напуни новим мецима. У том смислу су животне могућности вишеструке и свакако не искључују тврдње све дока сарадника да је М. 'оверавао' евентуално преживеле пуцањем из револвера. Животне могућности не искључују ни да су сведоци сарадници у заблуди да М . пуца из револвера (пиштољ, односно револвер нису тако уочљиви у условима видљивости који су владали на месту стрељања да би се поуздано и са сигурношћу разликовали) те је исто тако могуће да је у питању какав пиштољ (М . је поступку и на фотографијам а показивао да је носио пиштољ 'шкорпион'), пиштољска муниција тј. чауре и пројектили су нађени приликом ексхумација (и у калибру 7,65 мм – коју користи 'шкорпион' и бројни други пиштољи а и у кали бру 7,62 мм – коју користи тзв 'тетејац'). Оно што је битније јесте: а) да животне околности догађаја указују на то да су поједини заробљеници у које је претходно пуцано, евидентно преживљавали (у том смислу посебно упечатљиво делују тврдње оптуженог А. о томе како је сишао у рупу и газио по лешевима те проверавао да ли има живих а је дан испред њега устао те му се 'дигла коса на глави') те да су те околности наметале и 'оверавање' , б) да оба сведока сарадника као особу која врши оверавање доследно означавају исто лице тј. овде оптуженог М. а да ту особу неспорно од раније добро познају и да не може бити говора о заблуди о личности ц) да и оптужени Пе, који разумљиво М. не познаје (јер је у Вуковар дошао 16-ог новембра) , особу која оверава идентично описује. Из изнетог, за овај суд није било никакве сумње да оптужени М. на Г . заробљене к оји су показивали знаке живота 'оверава' пуцањем из каквог ручног ватреног оружја (остаје неутврђено а и у крајњој линији небитно је да ли је то револвер или пиштољ, ког калибра и колико особа је на тај начин лишено живота). У овом делу неопходно је рећи и указати на следеће: сведок сарадник П . твр ди како је пре краја стрељања а око поноћи или 1 сат по поноћи напустио Овчару, вратио се у Вуковар и у штабу код капетана Р . затекао М . (из чега би се дало закључити да се М . у Вуковар вратио још раније од њега). Међутим, из казивања сведока сарадника Л . пак произилази да је М . на Г, као и он, био до краја, те када се узме у обзир и исказ оптуженог Ј . Пе. од 18. априла 2003. године у делу где тврди како је на крају ту код хангара видео да те заробљене стрељају 'В . В, Ш . и др.' , а надимак сведока сарадника П. је тада био неспорно 'Ш .', извесно је да сведока сарадник П. овај део свог ангажовања прећуткује (а по убеђењу овог суда и извесно знатно интензивније учешће у стрељањима на Г, о чему ће још бити речи), онда је и прихватљиво да је М . пре њега отишао у Вуковар (али такође након окончања стрељања на Г . где је, како је то горе објашњено, био до краја)…, Надаље, сведок сарадник П . тврди како су том приликом када је он дошао на место стрељања (у том једином наврату који признаје и описује) најпре по једног оштећеног из приколице извели 'Т . ', оптужени М. и оптужени Ш. Ђ . и лишили их живота 'клањем' пререзивањем врата ножем тј. наношењем убодних рана. И сведок сарадник Л . тврди да је оптужени Ш . (у ситуацији када је пак он дошао на место стрељања) једно лице лишио живота такође ножем којом приликом је овај заробљени лежао на грудобрану од земље а Ш . и А . су клечали поред њега и кад год би се оштећени померио, Ш . би га убадао ножем при ком исказу остаје и прили ком суочења са овим оптуженим: 'Приликом сваког убода, значи још је давао оно, мислим он је био клинички мртав, али још оно трзај направи и ти и И. сте седели, ти си седео први, тај момак што је мртав био и И . је седео на ћошку '. Из ових тврдњи сведока сарадника би се дало закључитит да су 4 (четири) оштећена лишена живота клањем, убадањем и сл. а не устрелом из ватреног оружја. Међутим, чињеница је а што се да закључити из мишљења групе вештака судско-медицинске струке са Института за судску медицину у Н. и посебно мишљење вештака проф. др. Т . те вештака проф. др. Б . који вештаци су извршили увид у свих 200 обдукционих записника (о чему је горе већ било речи), евидентно је да је од 200 обдукционих тела код њих 193 се као узрок смрти утврде стрелне ране односно повређивање ватреним оружјем, у једном случају узрок смрти су убодне ране главе, врата и торза (ОВЧ 174 – идентификован у лицу П . А .), у 2 случају су (ОВЧ 154 – идентификован у лицу Л. Б . и ОВЧ 158 - идентификован у лицу Д . П .) као узрок смрти констатоване комбиноване повреде (и убодно – резне и стрелне) а у 4 случаја (ОВЧ 15, 91, 143 и 188) узрок смрти није класификован уз напомену вештака да због 'одмаклих лешних промена и знатних недостатака меких ткива, евентуално постојање убодно-резних рана код неких других случајева, обдуценти објективно и нису могли утврдити'. Вештак проф. др. Б. је на главном претресу посебно анализирао појединачно констатоване по вреде код лешева код којих узрок смрти није класификован (ОВЧ 15, 914, 143 и 188), а након претходног прегледа видео материјала са обдукци ја, и изнео да би закључак био 'да у овим случајевима нису нашли никакве елементе који би били део или објективног налаза или никакав елемент који би био видљив на прегледаним снимцима, а који би упутио на постојање убодних или резних рана на врату' додајући 'да то не искључује њихово евентуално постојање али очито само у оним случајевима где су мека ткива била толико измењена посмртно да је евентуално дошло и до брисања свих знакова претходног повређивања' . Из овога се свакако не може извући закључак да 4 лица 'на рупи' и нису лишена живота ножем или каквим другим хладним оружјем, а како то описују сведоци сарадници односно да они у овом делу не казују истину. И још нешто, тачно је да сведок сарадник П . тврди како ова тројица коју су ножевима убили 'Т. ', Ш. и М . нису 'оверавани' те би се из тога дало закључити да код њих нема стрелних рана. Међутим, то што се у њих ниј е пуцано тада непосредно након 'клања' још увек не значи да се то није десило касније. М . је прилазио на ивицу рупе и 'оверавао' не само оне који су непосредно пре тога стрељани него извесно и друге за које би утврдио да дају знаке живота (мрдају се, покушавају устати, оглашавају се и сл.). Уосталом, у прилог овом закључивању иде и већ изнето казивање оптуженог А . …, из казивања сведока сарадника П. произилази пак да Л . са његовима (М, Д . и Љ .) на Г, за трактором одлази у аутомобилу којим сам управља: ' иза трактора у пасату зелене боје, возио је К, на место суво зача је био Ки. иза су били Ц . и М . ' а што и оптужени Л, М, Д, Љ . и сведок Љу . потврђују. Суд је уверења да сведок сарадник П . у овом делу казује истину …, да би се у потпуности и на одговарајући начин извршила оцена наведених 'кључних' доказа у овом поступку (а то су искази два сведока сарадника), неопходно је рећи и да они за овај суд нису били 'апостоли истине', којима се има неприкосновено веровати него је суд пажљиво ценио њихова казивања како међусобно тако и у односу на друге, посебно материјалне доказе (којих је нажалост врло мало како је то у овим предметима евидентно) па ће се овде, и поред већ изнетих оцена у појединим деловима на више одговарајућих места у разлозима ове пресуде, указати и на чињеницу да се ова два сведока разликују у казивањима на неке околности али и да, приликом сведочења у појединим фазама поступка и сами износе у неколико различите тврдње …, суд је прихватио исказе сведока сарадника П. и Л . у делу како је то и објашњено у разлозима ове одлуке. Овај став суда није у сумњи евидентном чињеницом да су и П . и Л, како је то већ изнето у разлозима ове одлуке, у сит уацији када су саслушавани као 'обични' сведоци очигледно казивали неистину јер су њихова објашњења типа да нису желели ни себе ни друге да терете разумљива. Надаље, на исто нема значаја што сведок сарадник П. упорно и доследно (и у старту тешко разумљиво) приликом сведочења износи и држи се детаља о маркама и боји возила, те к о вози и ко где седи и тако за 'прве три туре' јер из казивања вештака др . Ј, извесно произилази да је реч о особи одличног памћења и способности репродукције упамћеног. И даље, на исто нема значаја ни што је (по мишљењу овог већа) неразумљиво потпуно екскулпирати од и казне и одговорности људе који су евидентно починили тешке злочине, јер је извесно да се овако тешка кривична дела без ' сведока сарадника, покајника' (или како их год назвали) као 'нужног зла' не могу успешно процесуирати. Наравно да је прихватљивије да макар и на овај начин неко буде (али само делимично) екскулпиран а да они који то заслужују изађу пред лице правде и жртве добију, макар и делимично задовољење“;
- да су пресудом Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године, уважене жалба Тужиоца за ратне злочине, окривљеног И. А . и његовог браниоца, те је преиначена пресуда Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године у погледу одлуке о казни и Апелациони суд је окривљену Н . К . осудио на казну затвора у трајању од 11 година, а окривљеног И . А . на казну затвора у трајању од 15 година, док су жалбе Тужиоца за ратне злочине у преосталом делу, као и жалбе осталих окривљених одбијене као неосноване, а првостепена пресуда је у непреиначеном делу потврђена;
- да је Одлуком Уставног суда Уж-4461/10 од 12. децембра 2013. године усвојена уставна жалба С. Р . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године и утврђено је да је подносиоцу повређено право на непристрасан суд као саставни део права на правично суђење, гарантовано г чланом 32. став 1. Устава, те је наложено Апелационом суду у Београду да поново одлучи о жалби коју је подносилац изјавио против пресуде Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године; такође је одређено да наведена одлука Уставног суда има правно дејство и према свим осталим лицима из предмета Кв. 4/06, а која се налазе у истој правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе С . Р;
- да су пресудом Врховног касационог суда Кзз. РС 2/14 од 19. јуна 2014. године усвојени захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљених, те је укинута пресуда Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године;
- да су оспореном пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године, ставом првим изреке, одбијене као неосноване жалбе окривљених М. В . и његовог браниоца, браниоца окривљеног С . В, окривљеног П . М . (овде подносиоца уставне жалбе) и његовог браниоца и браниоца окривљеног Г. М, а пресуда Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године, у осуђујућем делу у односу на окривљене М . В, С . В, П . М . (подносиоца) и Г. М . је потврђена;
- да су пресудом Врховног касационог суда Кзз РС 4/18 од 27. марта 2018. године одбијени као неосновани захтеви за заштиту законитости више окривљених, као и П . М . (подносиоца уставне жалбе), поднети против правноснажних пресуда Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године.
У образложењу наведене пресуде је, између осталог, наведено да „Врховни касациони суд неоснованим оцењује и наводе из захтева браниоца окривљеног П. М, адвоката С . К . да су се судије мр С . Ј, др М . М . и О . Х . морали изузети од судијске дужности у предмету Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године имајући у виду да иако су наведене судије учествовале у поновљеном поступку након укидања раније правноснажне пресуде истог суда и то: мр С. Ј . у својству председника већа и О . Х . и др М . М . у својству чланова већа, обзиром да судије поступајућег већа нису учествовале у доношењу првостепене одлуке која се у овом случају побија жалбом. Следствено изнетом, по оцени Врховног касационог суда, имајући у виду да браниоци ових окривљених у захтевима за заштиту законитости нису навели конкретне и законом прописане разлоге за изузеће у смислу одредбе члана 37. став 1. тач. 1) до 4) Законика о кривичном поступку, то је Врховни касациони суд, имајући у виду и околност да судије поступајућег већа нису учествовале у доношењу првостепене одлуке која се у овом случају побија жалбом, неоснованим оценио наводе из захтева бранилаца окривљених Н. К . и П . М . да је правноснажна пресуда Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По. 2/14 од 24. новембра 2017. године донета уз битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1.), и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 и 76/10) (у даљем тексту: ЗКП), а који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да се сведоци испитују понаособ и без присуства осталих сведока. Сведок је дужан да одговоре даје усмено (члан 102. став 1.); да ће се сведок претходно опоменути да је дужан да говори истину и да не сме ништа прећутати, а затим ће се упозорити да давање лажног исказа представља кривично дело, да ће се сведок упозорити да није дужан да одговара на питања предвиђена у члану 100. овог Законика и ово упозорења ће се унети у записник (члан 102. став 2.); да ће се од сведока захтевати да пре сведочења полижи заклетву (члан 106. став 1.); да јавни тужилац може суду предложити да се уз одређене погодности као сведок испита припадник организоване криминалне групе, који је признао да јој припада (у даљем тексту: сведок сарадник), против кога се води кривични поступак за кривично дело из члана 504а став 3. овог законика, под условом да је у потпуности признао извршење кривичног дела, и ако је значај његовог исказа за откривање, доказивање или спречавање других кривичних дела организоване криминалне групе претежнији од последица кривичног дела које је учинио (члан 504о став 1.); да сведок сарадник не може бити лице за које постоји основана сумња да је организатор групе из става 1. овог члана (члан 504о став 2.); да ће пре подношења захтева, јавни тужилац упозорити сведока сарадника на дужности из члана 102. став 2. и члана 106. овог законика и погодности из члана 504т овог з аконика, те да се на погодност ослобођања од дужности сведочења из члана 98. овог законика и ослобођења од дужности одговарања на поједина питања из члана 100. овог законика сведок сарадник не може позвати (члан 504п став 1.); да ће после упозорења из става 1. овог члана, јавни тужилац позвати сведока сарадника да у року који не може бити дужи од 30 дана, самостално и својеручно, што детаљније и потпуније, искрено опише све што зна о предмету суђења поводом кога се води кривични поступак и о другим кривичним делима, да ће неписмени сведок сарадник диктирати овај прелиминарни исказ у апарат за снимање гласа (члан 504п став 2.); да осим дужности да исказује истину и да не прећути ништа што му је о предмету суђења познато, сведок сарадник има сва права која по овом законику припадају окривљеном (члан 504т став 5.).
5. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореном пресудом повређено право на правично суђење 32. став 1. Устава. Уставни суд је утврдио да се подноси лац уставне жалбе, као правноснажно осуђен о лице у кривичном поступку, овом суду суштински обраћа незадовољан одлуком надлежног суда којом је утврђена њ егова криви ца за кривично дело ратни злочин против ратних заробљеника из члана 144. Кривичног закона Савезне Републике Југославије у вези члана 22. Кривичног закона Савезне Републике Југославије, те му је последично изречена казна затвора у трајању од 20 година.
5.1. Најпре, подносилац уставне жалбе оспорава ваљаност исказа сведока сарадника број 1. и број 2. ( С. П . и Б. Л .), као и то да сем њихових исказа ниједним другим доказом није утврђено да је подносилац крив за извршење кривичног дела које му је оптужним актом стављено на терет, те да је стога чињенично стање у конкретном случају погрешно и непотпуно утврђено.
Наводи да „само сведок сарадник број 2. терети подносиоца да је тукао заробљенике у шпалиру; да само сведок сарадник број 1. терети подносиоца да је заклао једног заробљеника; да оба сведока сарадника терете подносиоца да је 'оверавао' пр еживеле заробљенике револвером 'Магнум', али су њихови искази оповргнути анализом пројектила извађених из тела и одеће жртава и чаура пронађених на лицу места“, као и да је „сведок сарадник број 2. испитан у том својству много касније у односу на сведока сарадника број 1, односно добио је статус након што је окривљени већ био упознат са изјавом сведока сарадника број 1. датом у том својству, као и поменутом изјавом подносиоца уставне жалбе датом истражном судији, у којој је исти објаснио да је револвер 'Магнум' добио после рата, па како је исти адвокат – Б . Д . из Новог Сада – паралелно био бранилац и сведока сарадника број 2. који је све до добијања статуса имао својство окривљеног лица и сведока сарадника број 1. који је већ био сведок сарадник у истом поступку, није било тешко искординирати да сведок сарадник број 2. учини уверљивијом изјаву сведока сарадника број 1. у погледу тако тешке оптуж бе против подносиоца, каква је 'овера' преживелих заробљеника, а у циљу оповргавања подносиочеве одбране по принципу да више пута изговорена лаж постаје истина“, те у суштини захтева да Уставни суд оцени и прихвати ове њ егове наводе , те да поништи оспорену пресуду.
Уставни суд налази да је за оцену основаности ових навода подносиоца уставне жалбе неопходно размотрити и тзв. правило јединог и одлучујућег доказа које је Е вропски суд за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) установио у пресуди Luca против Италије, представка број 33354/96, од 27. фебруара 2001. године, а које значи да ако се осуда темељи искључиво, или у одговарајућој мери, на изјави коју је дала особа коју оптужени није могао испитати лично или преко браниоца, било током истраге или на суђењу, право на одбрану било би ограничено у мери која није у складу са јемствима из члана 6. (пасус 40.). Од овог правног става ЕСЉП је делимично одступио у пресуди Al-Khawaya and Tahery против Уједињеног Краљевства, представка број 26766/05-22228/06, од 15. децембра 2011. године, у којој се наводи: „Суд стога закључује да у случају у којем је изјава из друге руке (hearsay statement) једини или одлучујући доказ против окривљеног, њено допуштање као доказа неће аутоматски довести до повреде члана 6. став 1. Истовремено, ако се осуђујућа пресуда темељи искључиво или одлучујуће на исказу одсутних сведока, Суд мора подвргнути поступак најпажљивијој испитној провери.“ (пасус 147.). У исто ј пресуди наведено је да израз „одлучујући“ мора бити уско схваћен у смислу да означава доказ таквог значења или важности који ће вероватно бити пресудан за исход случаја (пасус 131.).
Уставни суд је увидом у пресуду Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године и оспорену пресуду Апелационог суда у Београду – Одељење за ратне злочине Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године, утврдио да су у спроведеном кривичном поступку прибављени бројни докази, као и да је испитано више сведока. Дакле, искази сведока сарадника 1. и 2, односно сведока сарадника С . П . и Б . Л . нису били једини докази на којима је заснована оспорена пресуда. Али, по оцени Уставног суда, искази сведока сарадника су били одлучујући за доношење осуђујуће пресуде. Имајући у виду правило „јединог и одлучујућег доказа“ које је установио ЕСЉП, Уставни суд подсећа да сама чињеница да се осуђујућа пресуда у односу на подносиоца темељи на изјавама два сведока сарадника, не представља аутоматски повреду права на правично суђење. За оцену да ли је суђење било правично или није, битно је у којој мери је суд подвргао такве исказе озбиљној провери и да ли је несумњиво утврдио њихову веродостојност.
Уставни суд сматра да је у првостепеној пресуди Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године пажљиво анализиран сваки појединачни доказ, те да су искази сведока сарадника цењени како у односу на исказе других испитаних сведока, тако и у вези са осталим доказима који су изведени у току поступка. Апелациони суд у Београду – Одељење за ратне злочине , као другостепени, у тачки 4.2. оспорене пресуде је детаљно образложио, на уставноправно прихватљив начин зашто је додељивање статуса „сведока сарадника“ окривљенима (С. П . и Б . Л .) извршено у складу са одредбама Законика о кривичном поступку, а у тачки 4.5.2. пресуде је образложено како је утврђено чињенично стање у односу на радње окривљеног П. М . (подносиоца уставне жалбе) . Имајући у виду наведено, Уставни суд нарочито напомиње да сведок сарадник има дужност да говори истину, за разлику од окривљеног, тако да када су окривљени Б . Л . и С . П . постали сведоци сарадници у конкретном случају , настала је њихова дужност да се каже истина и да се ништа што им је познато о предмету суђења неће прећутати, а како то произилази из одредбе члана 504т став 5. раније важећег Законика о кривичном поступку који се примењивао у конкретном случају.
Такође, Апелациони суд наводи да „супротно наводима жалби, правилно је првостепени суд нашао да је оптужени М. био у шпалиру и тукао заробљенике који су пролазили кроз шпалир, заснивајући тај закључак у првом реду на исказу сведока сарадника број 2, који је и након суочења са оптуженим М . потврдио свој првобитни исказ. Одбрану оптуженог М, који тврди да је касније дошао на Овчару, да су у том тренутку заробљеници већ били у хангару и да није било шпалира, оповргава у својој одбрани и оптужени Му, који наводи да је у време када је он – Му . био у шпалиру, видео је оптуженог М, што додатно поткрепљује исказ сведока сарадника број 2, који тврди да је видео оптуженог М . у шпалиру и да је видео да је и он ударао ратне заробљенике. Стога је првостепени суд правилно поступио када је прихватио исказ сведока сарадника број 2. у односу на радње које је испред хангара предузимао оптужени М. Неосновано се жалбама оптуженог М . и његовог браниоца оспорава првостепена пресуда и у делу где је утврђено присуство оптуженог М . на Г, као и утврђење првостепеног суда да је оптужени М . заклао једног од заробљеника, те да је након стрељања прилазио до рупе са лешевима и пуцао у оне који су давали знаке живота. Да је оптужени М . заклао једног заробљеника првостепени суд је утврдио на основу исказа сведока сарадника број 1, који је осим оптуженог М. као извршиоце у убијању заробљеника клањем означио још и оптужено г Ш. и НН лице са надимком 'Т . '. Овај сведок сарадник је навео да је оптужени М. и 'оверавао' стрељане заробљенике. Тај део исказа сведока сарадника број 1. потврђен је и исказом сведока сарадника број 2. који такође наводи оптуженог М . као лице које је било на Г. и ' оверавало' стрељане заробљенике. Сведоци сарадници дају и релативно сагласан опис изгледа оптуженог М . којег иначе добро познају, а који се поклапа са грубим описом изгледа непознатог лица које је, и по исказу окривљеног Пе. датог у по лицији (а који иначе не познаје оптуженог М.) након стрељања 'оверавало' заробљенике који су показивали знаке живота“.
Уставни суд напомиње да се и Окружни суд у Београду – Веће за ратне злочине у пресуди Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године детаљно изјаснио, у складу са стандардима права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, на ове наводе уставне жалбе.
Имајући у виду све наведено, становиште првостепеног и другостепеног суда прихвата и Уставни суд, јер разлоге наведене у пресудама оцењује као детаљне, довољне и уставноправ но прихватљиве, због чега тврдње подносиоца да су искази сведока сарадника правно неваљани и неистинити , Уставни суд сматра неоснованим .
5.2. Друго, Уставни суд посебно, поводом навода подносиоца да је „наводно подносилац 'оверавао' стрељане заробљенике, што су тврдила оба сведока сарад ника говорећи да је подносилац 'оверавао' заробљенике револвером марке 'Магнум', што је материјалним доказима утврђено као нетачно, јер од 540 пројектила извађених из тела жртава није нађен ни један пројектил од револвера марке 'Магнум', нити је између више од 1700 пронађених чаура пронађена нека која потиче од револвера марке 'Магнум', као и да оба сведока сарадника говоре баш исту неистину, коју суд сматра истином само зато што је изговарају обојица“, указује да су ови наводи оцењени на уставноправно прихватљив начин у пресуди Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године на стр . 170 . и 171, као и на стр. 34. и 35. оспорене другостепене пресуде .
5.3. Треће, у односу на остале наводе уставне жалбе којима се образлаже повреда права на правично суђење, Уставни суд, полазећи од чињенице да су ова указивања подносиоца о повреди процесних гаранција права из члана 32. став 1. Устава, већ јасно, прецизно и разумљиво образложена и оцењена као неоснована од стране и првостепеног и жалбеног суда, као и Врховног касационог суда, нашао да се наводи подносиоца не могу прихватити као релевантни и утемељени уставноправни разлози за тврдње о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорене пресуде Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године.
5.4. Четврто, Уставни суд наглашава да сагласно пракси и ставовима како овог суда, тако и Европског суда за људска права, право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава не значи гаранцију да ће током судског поступка бити прихваћени сви доказни предлози окривљеног, као и да ће поступајући суд поклонити веру свим доказима одбране. Наиме, суд у сваком конкретном случају цени да ли је и које доказе потребно извести ради потпуног и правилног утврђења релевантног чињеничног стања, као и којим доказима ће поклонити веру, а којим а не, а у пресуди је дужан да изведене доказе оцени и образложи свој став у погледу утврђеног чињеничног стања, што је овде детаљно и учињено у пресуди Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године и оспореној пресуди Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године.
При томе, у наведеним пресудама је образложено, на уставноправно прихватљив начин, зашто су одбијени доказни предлози подносиоца уставне жалбе.
5.5. Подносилац сматра да му је оспореном пресудом повређено и право на непристрасан суд, као елемент права на правично суђење. Подносилац образлаже повреду права тиме што му је у „поновљеном другостепеном поступку – по истој жалби на првостепену пресуду која је донета по оптужби која је раније већ правноснажно потврђена – поново судило троје истих судија који су управо и донели правноснажну пресуду против подносиоца, а којом је оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од 20 година, а у доношењу одлуке по жалби, су смислу члана 47. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку не може да одлучује судија који је раније већ мериторно одлучивао о оптужби“.
Уставни суд је оценио ове наводе подносиоца као неосноване. Наиме, одредбом члана 37. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку прописано је да ће судија или судија – поротник бити изузет од судијске дужности у одређеном предмету ако је у истом предмету учествовао у доношењу мериторне одлуке о оптужби која се побија жалбом. Подносилац указује да су судије О. Х, др М . М . и мр С . Ј . као чланови петочланог већа донели пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године, као и да су наведене судије били чланови већа које је донело оспорену пресуду Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године. Одлуком Уставног суда Уж-4461/2010 од 12. децембра 2013. године усвојена је уставна жалба С. Р . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1 По2-1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године и утврђено да је подносиоцу уставне жалбе С . Р . повређено право на непристрасан суд као саставни део права на правично суђење, гарантованог чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, те је наложено да Апелациони суд у Београду поново одлучи о жалби коју је С . Р . изјавио против пресуде Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06 од 12. марта 2009. године. Такође, одређено је да одлука Уставног суда има правно дејство и према свим осталим лицима из предмета Кв. 4/06, а која се налазе у истој правној ситуацији као и подносилац уставне жалбе. Пресуда Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године је укинута пресудом Врховног касационог суда Кзз. РС 2/14 од 19. јуна 2014. године.
Како је, у конкретном случају, реч о оспореној пресуди Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године, која је донета у поступку по жалби против пресуде Окружног суда у Београду – Веће за ратне злочине Кв. 4/06, то Уставни суд указује да напред наведене судије нису учествовале у доношењу и првостепене и другостепене пресуде. Наведене судије су били чланови већа Апелационог суда у Београду, као жалбеног суда, које је донело (укинуту) пресуду Кж.1. По.2. 1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године и саму оспорену пресуду Кж.1. По.2. 2/14 од 24. новембра 2017. године. Апелациони суд у Београду је у свему поступио у складу са одредбом члана 37. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку, јер судије О. Х, др М . М . и мр С . Ј , нису учествовали у доношењу мериторне (првостепене) одлуке о оптужби против подносиоца уставне жалбе и у доношењу одлуке по жалби на ту првостепену одлуку. Стога је Уставни суд оценио као неутемељене наводе подносиоца о повреди права на непристрасан суд , као елемента права на правично суђење , из члана 32. став 1. Устава. До повреде права из члана 32. став 1. Устава би несумњиво дошло да су напред наведене судије учествовале и у доношењу првостепене и у доношењу другостепене пресуде, противно одредби члана 37. став 1. тачка 4 ) Законика о кривичном поступку, а до чега у конкретном случају очито није дошло.
Са друге стране, Уставни суд напомиње да је у Одлуци Уставног суда Уж-4461/10 наведено да „вишеструке процесне улоге које је судија С.В. имао у првостепеном поступку, било у својству председника Окружног суда у Београду када је одлучивао о захтевима за изузеће поступајућих судија, било као члан ванпретресног већа које је донело одлуку о додељивању окривљеном С.П. статуса сведока сарадника и, уз то, одлучивало о продужењу притвора оптуженима, не може се оправдати на начин на који је то учинио заменик в.ф. председника Апелационог суда у Београду у решењу од 2. јуна 2010. године којим је одбијен као неоснован захтев бранилаца оптужених за изузеће“. Наиме, иако је неспорно да „је судија, у складу са својом функцијом и по самом закону, дужан да у свакој прилици одржи поверење у своју независност и непристрасност“, то се, према оцени Уставног суда, у околностима конкретног случаја не може сматрати довољним да отклони постојање објективне оправдане бојазни у непристрасност судије С.В. Другим речима, Уставни суд налази да, вишеструко процесно ангажовање судије С.В. у првостепеном поступку и одлуке које је том приликом доносио, представљају околности које, сагледане кроз његово учешће у истом предмету као председника жалбеног већа Апелационог суда у Београду, изазивају сумњу у пристрасност у смислу члана 40. тачка 6) ЗКП (у вези с тим видети пресуду ЕСЉП Perote Pellon против Шпаније, представка број 45238/99, од 25. јула 2002 . године, §§ 46.-48.). На основу изложеног, Уставни суд је оценио да је „учествовањем судије С.В, као председника већа, у поступку доношења оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1 По2-1/10 од 14, 15, 16, 17, 18, 21. и 23. јуна 2010. године повређено право подносиоца уставне жалбе на непристрасан суд, као саставног елемента права на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке“.
Дакле, овом одлуком Уставног суда утврђена је повреда права на правично суђење подносиоцу С. Р, а последично и према осталим окривљенима који су се налазили у истој правној ситуацији као и С . Р. До повреде права из члана 32. став 1. Устава дошло је услед вишеструких процесних улога које је судија С.В. имао у првостепеном поступку, а не неко од троје судија на које указује подносилац уставне жалбе П. М.
Уставни суд указује да је и Врховни касациони суд у својој пресуди Кзз. РЗ 4/18 од 27. марта 2018. године, на уставноправно прихватљив начин, оценио истакнуту повреду права на непристрасан суд из члана 32. став 1. Устава.
5.6. Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да се не могу прихватити као основани наводи подносиоца о повреди права на правично суђење и права на непристрасан суд, као елемента права на правично суђење, из члана 32. став 1. Устава, те је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд је оценио да се тврдње подносиоца уставне жалбе у вези истакнуте повреде права из члана 36. Устава, искључиво заснивају на истакнутој повреди права на правично суђење. С тим у вези, Уставни суд указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном. Стога је Уставни суд , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.