Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби A. (G.) Y . из Републике Бугарске, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. јуна 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Oдбија се као неоснована уставна жалба A. (G.) Y . изјављена против пресуд е Прекршајног суда у Пироту Пр. 1519/17 од 7. јула 201 7. године и Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 15084/17 од 22. јула 2017. године у односу на истакнуте повреде права на правично суђење и права на имовину , зајемчених одредб ама члана 32. став 1. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. A. (G.) Y . из Републике Бугарске ј е, 25. августа 201 7. године, преко пуномоћника Ј. Н , адвоката из Пирота, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуда означених у изреци због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину, зајемчених одредб ама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају судск е одлук е кој има је подноси тељка правноснажно оглашен а одговорном за извршење девизног прекршаја и осуђен а на новчану казну у износу од 100.000,00 динара, уз изрицање заштитне мере одузимање предмета прекршаја – ефективног страног новца у износу од 60.000,00 евра.
У уставној жалби је наведено да је подноситељка бугарски држављанин, а да од 1970. године живи и ради у Белгији, где је са сином стекла кућу коју су продали у јулу 2017. године за износ од 224.000,00 евра, те је новац у износу од 70.000,00 евра добила од сина како би у Бугарској купила кућу за њих двоје ; да није знала да на улазу у Србију мора да пријави новац царинској контроли нити је разумела цариника шта значи реч „декларација о новцу“ на граничном прелазу на излазу из Србије ; да због умора није видела шта пише на табли која се налази на улазу у Србију; да је код себе тада имала документацију о продаји куће на белгијском језику.
Подноситељка је навела да су оспорене пресуде незаконите јер је суд приликом њиховог доношења повредио одредбе поступка, јер, иако је поучио окривљену да се поступак може водити на језику који она разуме, односно да јој може обезбедити преводиоца, након чега се она сложила да се поступак води на српском језику, с обзиром да га добро разуме, суд ипак није могао да настави вођење поступка на српском језику, након што је окривљена приликом саслушања изјавила да не разуме шта значи реч „новац“ и реч „декларација“ .
Повреду права на имовину подноситељка је образложила наводима да су јој нижестепени судови онемогућили да мирно ужива у новцу који је добила од сина ради куповине куће за њега и себе.
Подноситељка је предложи ла да Уставни суд утврди повреду истакнутих права, поништи оспорену другостепену пресуду, те да наложи да јој се врати одузети новац у износу од 60.000,00 евра са каматом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из навода уставне жалбе и приложене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Прекршајног суда у Пироту Пр. 151 9/17 од 7. јула 201 7. године подноситељка уставне жалбе је оглешен а одговорн ом због учињеног прекршаја из члана 63. став 1. тачка 14. Закона о девизном пословању, осуђена на новчану казну у износу од 100.000,00 динара, те јој је изречена заштитна мера одузимања предмета прекршаја у износу од 60.000,00 евра. У образложењу оспорене првостепене пресуде је наведено да је окривљена пре саслушања изјавила да ће своју одбрану изнети сама на српском језику, који доста добро разуме, због његове сличности са бугарским језиком. Прекршајни суд у Пироту је у оспореној пресуди навео да при оцени доказа није прихватио фотокопије доказа које је окривљена приложила, јер нису достављени на језику који суд разуме, а који се, по казивању окривљене односе на то да је њен син продао кућу за 224.000,00 евра, јер су ти докази без утицаја на чињење предметног прекршаја, с обзиром на то да окривљена није спорила да је код себе имала новац у износу од 70.000,00 евра за кој и није имала потврду о уносу приликом уласка у Србију нити је на излазу из Србије, приликом конкретне царинске контроле , пријавила да преноси , односно износи новац у износу већем од 10.000,00 евра.
Оспореном пресудом Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 15084/17 од 22. јула 201 7. године су одбијен е као неоснован е жалб е бранио лац окривљене, овде подноситељке уставне жалбе изјављене против пресуд е Прекршајног суда у Пироту Пр. 1519/17 од 7. јула 2017. године.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је, поред осталог, наведено да нису основани наводи жалбе да је у првостепеном поступку учињена битна повреда поступка, с обзиром на то да су уз захтев за покретање прекршајног посутупка били достављени материјални докази, те стога нису основани наводи да је поступак вођен без доказа, а имајући у виду да је окривљена на саслушању изјавила да разуме српски језик и да разуме питања судије, као и да разуме шта јој се ставља на терет, те да ће одбрану изнети на српском језику, нису основани ни наводи браниоца да је учињена повреда из члана 94. став 4. Закона о прекршајима, којом је прописано да странке и други учесници у поступку који нису држављани Републике Србије имају право да ток поступка прате преко преводиоца и да у том поступку употребљавају свој језик. У оспореној пресуди је надаље наведено да су неосновани наводи жалкбе да суд није ценио уговор о купопродаји куће, јер окривљена није приложила уговор о купопродаји као доказ, већ је као доказе приложила копију личне карте белгијског држављанина, за којег је тврдила да је њен син и потврду нотара да је тај белгијски држављанин дана 14. новембра 2016. године продао кућу у Белгији за суму од 224.000,00 евра и да му је по одбијању дуговања сума од 50.470,37 евра пребачена на рачун. Другостепени суд је утврдио да окривљена није доказала да је новац који је носила са собом легално стечен, односно да за исти постоји потврда банке, а наводи жалбе да је новац добила од сина нису доказани, јер у списима предмета не постоје докази да је наведени белгијски држављанин син окривљене, нити потврда банке издата на његово име, а уз жалбу је достављена копија личне карте која је издата у Републици Бугарској на име Станчев Ердуана, од оца Алдинова, са сталним местом боравка у граду Исперих, а што се не може прихватити као доказ да је именовано лице син окривљене. У образложењу оспорене пресуде је даље наведено да су без основа наводи из жалбе да је окривљена прекршај извршила у заблуди, јер обавештење на улазу у Републику Србију није видела због умора, с обзиром на то да окривљена дужи низ година борави у иностранству и често путује и прелази граничне прелазе, што је сама изјавила приликом давања одбране.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је надаље наведено да је првостепени суд правилно окривљеној за учињени прекршај изрекао заштитну меру, јер је она као обавезна прописана за учињени прекршај, сходно члану 64. став 1. Закона о девизном пословању и одузео целокупан износ изнад дозвољеног од 10.000,00 евра, који је затечен код окривљене, с обзиром на то да у конкретном случају није било места примени члана 64. став 2. Закона о девизном пословању, јер окривљена пред првостепеним судом, а ни у поступку по жалби, није доказала да постоје оправдане околности да се предмет прекршаја не одузме у целини, нити је достављен ниједан валидан доказ на основу кога би било оправдано делимично одузимање .
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
Чланом 58. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); законом се може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено је само у складу са законом (став 4.).
Одредбама Закона o прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16-Одлука УС) прописано је: да је сврха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји (члан 5. став 2.); да су прекршајне санкције казне, казнени поени, опомена, заштитне мере и васпитне мере (члан 32.); да се за прекршај могу прописати казна затвора, новчана казна и рад у јавном интересу (члан 33.); да се новчана казна може расписати у распону од 5.000 до 150.000 динара за физичко или одговорно лице и да се изузетно од одредаба става 1. овог члана, за прекршаје из области јавних прихода, јавног информисања, царинског, спољнотрговинског и девизног пословања, животне средине, промета робе и услуга и промета хартијама од вредности законом могу прописати казне у сразмери са висином причињене штете или неизвршене обавезе, вредности робе или друге ствари која је предмет прекршаја, али не више од двадесетоструког износа тих вредности с тим да не прелази петоструки износ највећих новчаних казни које се могу изрећи по одредби става 1. овог члана (члан 39. став 1. тачка 1) и став 4.); да је сврха примене заштитне мере да отклони услове који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја (члан 51. став 1.); да се као врста заштитне мере може прописати одузимање предмета (члан 52. став 1. тачка 1)); да се заштитне мере изричу уз изречену казну, опомену или васпитну меру (члан 53. став 2.); да се предмети који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или који су настали извршењем прекршаја могу одузети од учиниоца прекршаја, да ће суд који је донео пресуду одредити, у складу са посебним прописима, да ли ће се одузети предмети уништити, продати или предати заинтересованом органу, односно организацији и да се прописом којим се одређује прекршај може предвидети обавезно изрицање заштитне мере одузимање предмета (члан 54. ст. 1, 2. и 4. ).
Одредбама Закона о девизном пословању („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 31/11, 119/12 и 139/14) прописано је: да се овим законом уређују једнострани преноси средстава плаћања из Републике Србије (у даљем тексту: Ре публика) и у Републику који немају обележја извршења посла између резидената и нерезидената (члан 1. став 1. тачка 4)); да Народна банка Србије прописује ближе услове за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранству и из иностранства (члан 31.); да царински орган врши контролу изношења из Републике и уношења у Републику ефективног страног новца, динара, чекова и хартија од вредности у путничком, робном и поштанском саобраћају (члан 47.); да царински орган на граничном прелазу привремено одузима од резидената и нерезидената уз издавање потврде, динаре и ефективни страни новац, чекове и хартије од вредности који гласе на страну валуту који прелазе износ који пропише Народна банка Србије (члан 48.); да ће се новчаном казном од 5.000 до 150.000 динара казнити за прекршај нерезидент – физичко лице ако не поступи у складу са прописом Народне банке Србије који уређује ближе услове за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранство и из иностранства (члан 31.) (члан 63. став 1. тачка 14 )); да ће се за прекршај из члана 59. до 63. овог закона, поред новчане казне, изрећи и заштитна мера одузимања предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја и да се изузетно од одредбе става 1. овог члана, може извршити делимично одузимање предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или друге околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини (члан 64. ст . 1. и 2.).
Одлуком Народне банке Србије о условима за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранство и из иностранства („Службени гласник РС“, бр. 67/06, 52/08 и 18/09) прописано је: да нерезидент – физичко лице може слободно уносити у Републику ефективни страни новац, с тим што је дужан да износ већи од 10.000 евра, односно противвредност у другој страној валути пријави надлежном царинском органу, који му о томе издаје потврду (тачка 11а); да нерезидент – физичко лице може износити у иностранство ефективни страни новац до износа од 10.000 евра, односно противвредност у другој станој валути, да ако овај нерезидент истовремено у иностранство износи динаре и ефективни страни новац – укупан износ тих средстава не може прећи 10.000 евра, односно противвредност у другој страној валути, те да нерезидент – физичко лице може износити у иностранство ефективни страни новац изнад износа из става 1. ове тачке – који је пријавио при уласку у Републику – на основу потврде о уношењу ефективног страног новца у Републику, коју обезбеђује и оверава царински орган, који је подигао с девизног рачуна или девизне штедне књижице код банке у Републици – на основу потврде те банке, који је стекао продајом динара добијених претходним коришћењем платне картице у Републици – на основу потврде мењача, а да потврде из става 2. ове тачке царински орган поништава при првом изласку из Републике (тачка 12.).
Уредбом (ЕЗ) број 1889/2005 Европског Парламента и Савета од 26. октобра 2005. године о контроли готовине која се уноси у Заједницу или износи из Заједнице („Службени лист Европске Уније“ Л . 309 ) утврђено је свако физичко лице које улази у Заједницу или је напушта, а носи готовину у вр едности од 10.000 ЕУР или више, пријављује тај износ надлежним телима државе чланице преко које улази у Заједницу или је напушта, сагласно овој Уредби. Обавеза пријављивања није испуњена ако су дати нетачни или непотпуни подаци (члан 3.)
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд констатује да подноситељка наводе о повреди овог права образлаже тврдњом да је изрицањем заштитне мере ускраћена да мирно ужива у новцу који је добила до сина ради купвине куће за њега и себе.
Уставни суд констатује да Устав у члану 58. став 1. гарантује мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Уставни суд даље констатује да право на имовину није апсолутно право, будући да Устав у ставу 2. члана 58. предвиђа могућност дозвољеног одузимања или ограничења права својине. Истовремено, сагласно пракси Европског суда за људска права, мирно уживање имовине, која је стечена на основу закона, може бити ускраћено или ограничено у јавном интересу утврђеном на основу закона (видети, поред осталих, пресуду у предмету Sporrong and Lonnroth против Шведске, представке бр. 7151/75, 7152/75, од 23. септембра 1982. године, став 61.).
Да ли је мешање оправдано, односно да ли је одузимање или ограничење права својине у складу са гаранцијама утврђеним одредбом члана 58. став 2. Устава, мора се процењивати у сваком конкретном случају. Уставни суд указује да, сагласно пракси Европског суда за људска права, до дозвољеног одузимања права својине (имовине), које не представља повреду тог права, може доћи под кумулативно испуњеним условима: 1) да је такво одузимање прописано законом; 2) да постоји оправдани и неопходни јавни интерес за одузимање права својине; 3) да је приликом одузимања права својине, успостављена правична равнотежа између јавног интереса и интереса појединца чија се својина одузима, имајући у виду сврху и тежину мере (у смислу наведеног, видети, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предметима Ismayilov против Русије, представка број 30352/03, од 6. новембра 2008. године, Габрић против Хрватске, представка број 9702/04, од 5. фебруара 2009. године и Grifhorst против Француске, представкиа број 28336/02, од 26. фебруара 2009. године).
Примењујући претходно наведено на конкретан случај, Уставни суд, пре свега, констатује да је неспорно да је подноситељка имала код себе новац у укупном износу од 70.000 евра, за који је изјавила да је новац њен и да јој га је дао син, као и да јој је у прекршајном поступку одузет новац изрицањем заштитне мере – одузимањем предмета прекршаја у износу од 60.000,00 евра, чиме је дошло до мешања у мирно уживање имовине подноситељке уставне жалбе.
Уставни суд даље констатује да питање да ли та врста одузимања новца представља и повреду права из члана 58. Устава, зависи од оцене постојања наведена три услова, односно оцене Суда да су оспореној пресуди испуњени напред наведени услови за дозвољено одузимање права својине.
Оцењујући постојање првог услова, да ли је одузимање својине прописано законом, Уставни суд констатује да је заштитна мера – одузимање предмета прекршаја прописана Законом о прекршајима и Законом о девизном пословању, који су и примењени у конкретном случају приликом одузимања права својине подносиоца уставне жалбе.
Испитујући постојање другог услова, да ли постоји оправдани и неопходни јавни интерес за одузимање права својине подноситељке, Уставни суд је оценио да је ово мешање тежило легитимном циљу у општем интересу. Наиме, материја промета и преноса новца носи посебну осетљивост, с обзиром на то да може бити повезана са криминалним активностима, те да порекло новца може бити незаконито, па су утолико прописи у овој области у уској повезаности са ограничењем права на имовину у сврху заштите јавног интереса. Са друге стране, постоје и оне правне ситуације у којима имовина јесте законитог порекла, али и поред тога постоји овлашћење јавних власти да у одређеној мери задиру у то право. Наиме, сам чин уношења, односно преношења новца преко државне границе и територије Републике Србије није противзаконит, под прописаним условима. Законито је новац унети и пренети, без ограничења износа, уз обавезу која се састоји у пријављивању и узимању потврде о поседовању и преношењу оног новчаног износа који прелази границу од 10.000,00 евра, до које не постоји обавеза пријављивања.
Такође, Уставни суд констатује да је сврха кажњавања учиниоца прекршаја, према члану 5. став 1. и члану 33. став 1. Закона о прекршајима, да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји, као и да се изрази друштвени прекор учиниоцу због извршеног прекршаја и да се утиче на њега и на сва остала лица да убудуће не чине прекршаје, а која сврха је у конкретном случају остварена изрицања новчане казне у износу од 100.000 динара. Уставни суд указује да је, према члану 51. став 1. Закона о прекршајима, сврха примене заштитне мере отклањање услова који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја, а да је чланом 42. став 1. Закона о девизном пословању прописано да у случају наступања озбиљних поремећаја у платном билансу, када кретање капитала проузрокује или прети да проузрокује озбиљне потешкоће у спровођењу монетарне политике и политике девизног курса, које су резултат прекомерног прилива или одлива капитала из Републике, Влада на предлог Народне банке Србије може донети неопходне заштитне мере по условима регулисаним овим законом. Из наведеног произлази да је сврха примене заштитне мере одузимања предмета прекршаја – ефективног страног новца, омогућавање спровођења монетарне политике и политике девизног курса, те обезбеђивање финансијске стабилности Републике Србије, заштита јавног поретка односно спречавање његовог угрожавања, као и утицај на учиниоца прекршаја да више не чини прекршаје.
Подноситељки уставне жалбе је новац у износу од 60.000 евра одузет применом одредбе члана 64. став 1. Закона о девизном пословању. Уставни суд констатује да се одредбама члана 64. Закона о девизном пословању остварује јавни интерес и да наведени члан 64. у себи садржи критеријум сразмерности, јер као правило прописује одузимање предмета у целости (став 1.), а само као изузетак дозвољава и могућност делимичног одузимања предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини (став 2.). Ова законска могућност одузимања дела страног ефективног новца подразумева да је окривљени у току поступка изнео наводе и доставио доказе о оправданости таквог поступања, а што би створило обавезу суда да при изрицању мере заштите из члана 64. Закона цени изнете наводе и достављене доказе и утврди да ли су се стекли законски услови за примену цитираног става 2. наведеног члана 64. Ако оцени да јесу, суд ће оценити и која је адекватна сразмера, односно који износ ће бити одузет изрицањем мере. Оцену навода и доказа окривљеног, као и оцену сразмерности одузимања суд је у том случају дужан да образложи у одлуци.
Оцењујући испуњеност трећег услова, односно да ли је приликом одузимања права својине успостављена правична равнотежа између јавног интереса и интереса појединца чија се својина одузима, Уставни суд указује да, сагласно пракси Европског суда за људска права, правична равнотежа, односно потребна сразмерност између јавног интереса и интереса појединца неће бити постигнута уколико је неко лице сносило појединачан и прекомеран терет (видети, поред осталих, пресуде у предметима Ismayilov против Русије, представка број 30352/03, од 6. новембра 2008. године, став 38; Габрић против Хрватске, представка број 9702/04, од 5. фебруара 2009. године, став 39; Grifhorst против Француске, представка број 28336/02, од 26. фебруара 2009. године, став 94; Бољевић против Хрватске, представка број 4392/11, од 31. јануара 2017. године, став 41.). Да би мешање у мирно уживање имовине било сразмерно, треба да одговара озбиљности повреде, а санкција тежини учињеног казненог дела и последици које оно производи. Притом суд мора водити рачуна и о томе да ли је извршењем казненог дела настала и каква штета за државу.
У конкретном случају, оцењујући да ли постоји трећи услов сразмерности, анализирајући околности конкретног случаја, Уставни суд најпре констатује да је подноситељка уставне жалбе правноснажно оглашен а одговорн ом зато што је пропустила да надлежним царинским властима пријави да као нерезидент уноси у Републику Србију ефективни страни новац у износу од 70.000,00 евра. При томе, Уставни суд нарочито указује на следеће: да се обавеза подносиоца (а која у конкретном случају није остварена) огледала у томе да новац пријави на уласку у Републику Србију, те да би од надлежног органа добила потврду на основу које би новац изне ла из Републике Србије; да је подноси тељка морала и могла знати да новац у износу већем од 10.000 евра треба да пријави на уласку у земљу, а што није учини ла; да је новац пронађен у пактету облика цигле који је био обмотан у лепљиву траку, а који се налазио у личном пртљагу подноситељке уставне жалбе, као и да подноситељка устане жалбе код себе није имала доказе о пореклу новца. Наиме, Уставни суд констатује да је Прекршајни апелациони суд у оспореној другостепеној пресуди детаљно и свеобухватно разматрао све битне жалбене наводе и да је јасно исказао оцену да окривљена, овде подноситељка, није доказала да је новац који је преносила легално стечен продајом куће у Краљевини Белгији и намењен куповини куће за њу и њеног сина у Републици Бугарској, те да нема доказа да је белгијски држављанин на кога се односила потврда нотара да је продао кућу у Белгији за износ од 224.000,00 евра и да му је по одбијању дуговања сума од 50.470,37 евра пребачена на рачун, заиста њен син, који јој је поверио новац у износу од 70.000,00 ради преношења у Републиику Бугарску ради куповине куће, нити има било какве потврде банке из које би се могло утврдити порекло новца. Поред наведеног, у току првостепеног и другостепеног поступка окривљена није достави ла доказе о околностима које би суд ценио у смислу члана 64. став 2. Закона, а што је и наведено у образложењу оспорене одлуке. По оцени Уставног суда, подноситељка уставне жалбе била је дужна да суду приложи доказе о законитом пореклу новца који носи са собом, као и доказе о законитој намени наведеног новца, како би суд могао да цени испуњеност услова за делимично одузимање предмета порекршаја, што она није учинила ни у току првостепеног поступка, нити је уз жалбе које је изјављивала преко три браниоца, приложила све битне доказе који би били од значаја за одлучивање другостепеног суда о основананости њених жалбених навода. Уместо тога подноситељка тек уз уставну жалбу доставља оне доказе за које јој је у жалбеном поступку указано да недостају. Уставни суд је утврдио да је у Закону о прекршајима прописано да је сврха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји (члан 5. став 2.), а да је сврха примене заштитне мере да отклони услове који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја (члан 51. став 1.), што све има за циљ заштиту јавног поретка и интереса.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, изрицањем новчане казне подноситељки уставне жалбе у износу од 100.000 динара остварена сврха прекршајних санкција, односно казне, а изрицањем одузимања предмета прекршаја у износу од 60.000 евра остварена је сврха изрицања заштитне мере. Такође, Уставни суд сматра да сразмерност у санкционисању нарушавања јавног интереса, које се у конкретном случају огледало у уношењу непријављеног новца у износу изнад 10.000 евра, са Уставом зајемченим правом појединца на мирно уживање имовине, није нарушена, нарочито имајући у виду све околности под којима је прекршај учињен у конкретном случају.
Стога је Уставни суд оценио да одузимање предмета прекршаја у целини, уз изречену новчану казну за прекршај, не представља прекомеран терет за подносиоца уставне жалбе, те да је изречена заштитна мера, као мера у циљу заштите јавног интереса, сразмерна заштити права подносиоца на мирно уживање имовине. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу није повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава. Из тих разлога, Уставни суд је у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке, сагласно одредби члана 89. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. Разматрајући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подноситељка повреду права на правично суђење заснива на две тврдње: прво, на тврдњи да јој је, као страном држављанину, у првостепеном прекршајном поступку било ускраћено право да се поступак води на језику који разуме, и друго, да суд није у довољној мери ценио доказ о пореклу новца који је критичном приликом преносила.
С тим у вези Уставни суд, најпре, констатује да је увидом у оспорене пресуде утврдио да је подноситељка уставне жалбе пре саслушања у својству окривљене, поучена да има право да се брани сама или уз стручну помоћ браниоца кога сама изабере, као и о праву да као лице које није држављанин Републике Србије има право да ток поступка прати преко преводиоца и да у том поступку употребљава свој језик, након чега је подноситељка уставне жалбе изјавила да ће своју одбрану изнети сама, без присуства браниоца, и то на српском језику који доста добро разуме због његове сличности са бугарским, као њеним матерњим језиком, те да разуме питања суда и разуме шта јој се у предметном поступку ставља на терет. Стога се не могу сматрати уставноправно прихватљивим наводи уставне жалбе, којима се неаргументовано указује на повреду права на правично суђење, тврдње подноситељке да је суд требало да јој обезбеди преводиоца када је изјавила да не разуме реч „новац“ и реч „декларација“.
У односу на остале наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 32. став 1. Устава, којима подноситељка оспорава оцену изведених доказа у прекршајном поступку, Уставни суд најпре констатује да оспоравање чињеничног стања на ком су пресуде засноване и оцена доказа дата од стране прекршајних судова, начелно нису питања која спадају у уставоправне основе за изјављивање уставне жалбе у погледу права на правично суђење.
Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење. Уставни суд констатује да до повреде права на правично суђење може доћи ако судови не утврде и не образложе кључне аргументе за доношење пресуде. Гаранције права на образложену судску одлуку, као елемента права на правично суђење, обавезују суд да наведе прецизне, јасне и разумљиве разлоге на којима базира одлуку, а који су изграђени на примени и тумачењу релевантог права. Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може бити без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети одлуке Европског суда за људска права у предметима Georgiadis против Грчке, представка број 21522/93, од 29. маја 1997. године, став 43. и Higgins и остали против Француске, представке бр. 134/1996/753/952, од 19. фебруара 1998. године, став 43.).
С тим у вези, Уставни суд је, након извршеног увида у оспорене пресуде утврдио да је подноситељка исте наводе истицала у поступку по жалби изјављеној против првостепене пресуде и да су Прекршајни апелациони суд, Одељење у Нишу, ценио и појединачно и у међусобној повезаности све изведене доказе у првостепеном поступку који су од значаја за доношење судске одлуке, те је јасно изнео на основу којих доказа је утврђено да је подноситељка уставне жалбе одговорна за извршење прекршаја који је био предмет прекршајног поступка који је претходио подношењу уставне жалбе. У образложењу оспорене другостепене пресуде је, такође, детаљно, јасно и уставноправно прихватљиво образложено због чега се исправе, које је окривљена доставила првостепеном суду, као и оне које је приложила уз жалбу не могу сматрати валидним доказима о легалном пореклу новца који је преносила, а за који није спорила да га није пријавила ни приликом уласка у Републику Србију нити је то учинила на граничном прелазу Градина, прилком изласка из Србије. Надаље, Уставни суд је утврдио да оспорена другостепена пресуда садржи јасно образложење разлога због којих у конкретном случају није било места примени члана 64. став 2. Закона о девизном пословању, с обзиром на то да окривљена пред првостепеним судом, а ни у поступку по жалби, није доказала да постоје оправдане околности да се предмет прекршаја не одузме у целини, нити је достављен ниједан валидан доказ на основу кога би било оправдано делимично одузимање предмета прекршаја.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да се у оспореној пресуди Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу уочава да је другостепени суд с дужном пажњом приступио разматрању битних жалбених навода и за све разлоге њихове неоснованости дао довољно детаљно образложење засновано на уставноправно прихватљивој примени меродавног права. Имајући у виду да је у образложењу оспорене другостепене пресуде наведено да је суд утврдио да окривљена у току прекршајног поступка није изнела наводе и доставила доказе на основу којих би се могло утврдити постојање околности које оправдавају изузетак од правила да се предмет прекршаја одузима у целости, прописан одредбом члана 64. став 2. Закона о девизном пословању, нити је то учинила у жалбеном поступку, Уставни суд је оценио да је Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу своју одлуку образложио у складу са гаранцијама права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
Поред наведеног, по оцени Уставног суда оспорена другостпена пресуда садржи довољно јасно образложење због чега се не могу прихватити као основани наводи одбране да окривљена није знала да је износ преко 10.000 евра морала да пријави, с тим да Уставни суд додатно указује да је подноситељка у уставној жалби навела да од 1970. године живи и ради у Краљевини Белгији у којој важи Уредба (ЕЗ) број 1889/2005 Европског Парламента и Савета од 26. октобра 2005. године о контроли готовине која се уноси у Заједницу или износи из Заједнице, која предвиђа исту обавезу.
Полазећи од претходно изложеног, Уставни суд је нашао да оспореним пресудама није повређено Уставом зајемчено право подноситељке уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
7. Што се тиче истакнуте повред е права из члана 36. став 1. Устава Републике Србије , Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи ниједан навод којим би била образложена повреда права на једнаку заштиту права. Како формално позивање на повреду уставног права, без адекватног образложења, уставну жалбу не чини допуштеном, Уставни суд је и у овом делу утврдио да нису испуњене Уставом и Законом предвиђене претпоставке за одлучивање, те је уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио као недопуштену, решавајући као у другом делу изреке.
8. На основу свега изнетог и одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.