Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби H. Y. из Републике Турске, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 18. јуна 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба H. Y. изјављена против пресуде Прекршајног апелационог суда – Одељење у Новом Саду III – 308 Прж. 7658/17 од 12. априла 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. H. Y. из Републике Турске поднео је Уставном суду, 7. октобра 2017. године, преко пуномоћника С. М, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Прекршајног апелационог суда – Одељење у Новом Саду III – 308 Прж. 7658/17 од 12. априла 2017. године, због повреде права на имовину из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Како се право гарантовано означеном одредбом наведене Европске конвенције садржински не разликује од права зајемченог Уставом, то Уставни суд постојање његове повреде цени у односу на одговарајућу одредбу Устава.
У уставној жалби је наведено: да је „изречена заштитна мера одузимања предмета прекршаја – ефективног страног новца у износу од 57.600 швајцарских франака у драстичној несразмери са бићем предметног прекршаја, односно самом радњом непријављивања предмета прекршаја, чиме је повређено право на мирно уживање својине окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе“; да је новац који је одузет од окривљеног законитог порекла; да изречена заштитна мера превазилази како сврху примене заштитних мера из чл. 45, 46. и 47. Закона о прекршајима, тако и сврху прекршајних санкција предвиђену чланом 5. став 2. Закона о прекршајима и у очигледној је несразмери са учињеном радњом окривљеног; да је „изречена заштитна мера излишна и са разлога што извршеним прекршајем окривљени није причинио никакву штету Републици Србији“; да „пуномоћник окривљеног не спори право суда на примену мере одузимања предмета прекршаја у складу са законом, али такође сматра да суд приликом одлучивања мора водити рачуна о постојању равнотеже између општег друштвеног интереса и права на мирно уживање својине, те да је у конкретном случају равнотежа грубо нарушена на штету окривљеног“.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду истакнутог права, поништи оспорену пресуду и предмет врати на поновни поступак, те утврди постојање основа за враћање предметног ефективног страног новца, односно основа за накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из списа предмета Пр. 867/17 Прекршајног суда у Сремској Митровици – Одељење у Шиду и достављене документације уз уставну жалбу утврдио:
- да је у записнику о извршеној царинској контроли Министарства финансија – Управе царина – Сектора за контролу примене царинских прописа – Одељење за сузбијање кријумчарења – Одсек Нови Сад Д - бр. 148-20-230-08-4/34/2017 од 31. марта 2017. године наведено да се „дана 31. марта 2017. године на граничном прелазу Батровци, на улазу у Републику Србију, пријавио (се) за царинску контролу путник H. Y. са пасошем Турске бр. U06715110 управљајући путничким моторним возилом марке 'RANGE ROVER', швајцарских регистарских ознака LU ... Са њим у возилу се налазила његова супруга Y. E. пасош бр. U06717077. На питање царинског службеника Управе царина – Одељење за сузбијање кријумчарења С. Г. 'шта имате за пријавити царинској контроли' путник H. Y. је изјавио да имају само лични пртљаг. На следеће питање царинског службеника 'колико новца носите са собом' именовани путник је изјавио да имају заједно хиљаду еура што је и написао на стаклу задњег левог прозора возила. Конверзација са путником је вршена на турском језику. Детаљну контролу возила и пртљага извршили су припадници УЦ – Одељења за сузбијање кријумчарења М. Р, А. Б. и Н. В. у сарадњи са полицијским службеницима СГП Батровци В. С. и С. Ж. и том приликом у женској путној торби у више белих коверата пронађен је новац у укупном износу од 73.100 chf и 5.500 еура. Путницима је враћен дозвољен износ од 15.500 chf, што чини противвредност од 14.500 еура и 5.500 еура што укупно чини дозвољен износ од 20.000 еура, а износ од 57.600 chf за који је H. Y. изјавио да је његов, је привремено задржан до окончања прекршајног поступка. Путнику H. Y. је издата потврда о привремено задржаним средствима плаћања ...“;
- да је решењем Прекршајног суда у Сремској Митровици – Одељење у Шиду Пр. 567/17 од 31. марта 2017. године покренут прекршајни поступак против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе;
- да из записника о саслушању окривљеног пред Прекршајним судом у Сремској Митровици – Одељење у Шиду у предмету Пр. 867/17 произлази да су „тачни наводи из захтева. Тачно је да сам дана 31. марта 2017. године око 19,50 часова приликом уласка у Републику Србију на ГП Батровци контролисан као возач путничког возила марке и регистарске ознаке, а како је то наведено у захтеву, те да нисам пријавио царинским службеницима страни новац у укупном износу од 73.100 швајцарских франака и 5.500 еура а које су се налазиле у женској путној торби у више белих коверата код моје супруге Е. Тај новац који се налазио код моје супруге припада мојој деци и са тим новцем смо имали намеру да купимо плац у Турској. Мене су царински службеници на уласку у земљу питали колико имам новца да пријавим, а ја сам им рекао да имам да пријавим само 1.000 еура и то нешто је било у еврима и нешто у францима и ја сам те паре у укупној вредности од око 1.000 еура извадио из џепа панталона и показивао царинским службеницима. Ја ову разлику новца нисам пријавио јер нисам знао да треба да је пријавим. Новчани износ од 57.600 швајцарских франака ми је одузето уз потврду. Предлога за другим доказима немам“;
- да је пресудом Прекршајног суда у Сремској Митровици – Одељење у Шиду Пр. 867/17 од 31. марта 2017. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен договорним што је „као нерезидент дана 31. марта 2017. године око 19.50 часова на ЦИ Батровци на улазу у Републику Србију, као возач путничког возила 'RANGE ROVER' швајцарских регистарских ознака … (CH) није пријавио царинском органу страни ефективни новац у износу од 73.100 CHF и 5.500 еура који се налазио у женској путној торби у више белих коверата код његове супруге Y. E. као сапутника будући да је износ страног новца већи од 10.000 еура дужан да пријави царинском службенику приликом уласка у земљу, а да је у царинско подручје уносио ефективни страни новац у укупном износу од 73.100 CHF и 5.500 еура, чиме је учинио прекршај из члана 63. став 1. тачка 14. Закона о девизном пословању“; наведеном пресудом окривљеном је изречена новчана казна у износу од 20.000 динара и заштитна мера одузимања предмета прекршаја, и то ефективног страног новца у износу од 57.600 CHF као предмет прекршаја;
- да је окривљени преко пуномоћника – адвоката С. М. изјавио жалбу против пресуде Прекршајног суда у Сремској Митровици – Одељење у Шиду Пр. 867/17 од 31. марта 2017. године; уз жалбу је достављено пуномоћје, као и акт оверен од стране јавног бележника кантона Луцерн, Швајцарска конфедерација, из кога проистиче да су D. G, S. Y. T. и A. F. 29. марта 2017. године повериле по 25.000 CHF (укупно 75.000 CHF) њиховом оцу Y. H;
- да је оспореном пресудом Прекршајног апелационог суда – Одељење у Новом Саду III – 308 Прж. 7658/17 од 12. априла 2017. године одбијена као неоснована жалба окривљеног, а пресуда Прекршајног суда у Сремској Митровици – Одељење у Шиду Пр. 867/17 од 31. марта 2017. године је потврђена.
У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да „што се тиче жалбеног навода браниоца окривљеног да је окривљени прекршај учинио из нехата, а не са умишљајем, имајући у виду да је окривљени целокупан новац који је имао код себе није сакрио на неко скривено место или у неку тајну преграду у аутомобилу, већ је исти држао у ташни своје супруге Е, овај суд га је сматрао неоснованим, будући да је окривљени приликом давања одбране навео да је на питање царинског службеника колико новца има да пријави, одговорио да за пријаву има само 1.000 евра и то нешто је било у еврима и нешто у францима, а паре је у укупној вредности од око 1.000 евра извадио из џепа панталона и показао царинским службеницима. Дакле, питање упућено окривљеном било је потпуно јасно те је неуверљива одбрана окривљеног да није знао да треба да пријави сав новац, без обзира што је то новац који по његовом казивању припада његовој деци, јер према утврђеном чињеничном стању окривљени је турски држављанин који има пребивалиште у Швајцарској, те очигледно путује између наведених земаља, па с обзиром да је прописима који важе и у другим државама, а који се тичу уношења и изношења ефективног страног новца, ограничено изношење и уношење ефективних средстава плаћањам тако да је окривљени могао бити упознат са овим прописом, те је по оцени другостепеног суда, окривљени могао знати да је изношење и уношење девизних средстава ограничено, односно ефективног страног новца и у Србију…, Другостепени суд испитао побијану пресуду и у погледу одлуке о изреченој заштитној мери одузимања предмета прекршаја, а у питању је износ ефективног страног новца од 57.600 chf, те налази да је првостепени суд правилно примењујући одредбу члана 64. став 1. Закона о девизном пословању, окривљеном изрекао заштитну меру одузимања предмета који су употребљени за извршење прекршаја, јер је ова заштитна мера као обавезна прописана за учињени прекршај из члана 63. став 1. тачка 14. Закона о девизном пословању, за који је окривљени оглашен одоговорним. Неосновани су жалбени наводи браниоца окривљеног да су околности у конкретном случају да новац припада деци окривљеног и да исти није сакрио, околности које указују да је требало применити институт делимичног одузимања предметног новца из члана 64. став 2. Закона о прекршајима, јер те околности не могу довести до другачије одлуке у погледу изрицања заштитне мере одузимања предмета којима је прекршај извршен будући да не указују ни на какву посебну околност која би била основ да се окривљеном предмет којим је прекршај извршен, не одузме у целини, због чега другостепени суд ове наводе изнете у жалби браниоца окривљеног није прихватио“; да подносилац уставне жалбе као доказ о законитом пореклу одузетог новца доставља акт оверен од стране јавног бележника кантона Луцерн, Швајцарска конфедерација; да из акта проистиче да су D. G, S. Y. T. и A. F. 29. марта 2017. године повериле по 25.000 CHF (укупно 75.000 CHF) њиховом оцу Y. H; да је у овом акту, на другој страни, наведено: „Овера потписа – потписано лице надлежно за документе кантона Луцерн оверава да су три потписа са предње стране, по један од стране госпође G. D, рођене 15. јануара 1973. године, турске држављанке, са станом у … E, A., Швајцарска, госпође T. S. Y, рођене 14. марта 1972. године, из B, са станом у … B, Швајцарска, госпође F. A, рођене 7. марта 1976. године, турске држављанке, са станом у … E, Швајцарска, својеручно стављена у његовом присуству“.
4. Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Сагласно одредбама члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине и нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1.), а претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни (став 2.).
Одредбама Закона o прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16 – Одлука УС) прописано је: да је сврха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји (члан 5. став 2.); да су прекршајне санкције казне, казнени поени, опомена, заштитне мере и васпитне мере (члан 32.); да се за прекршај могу прописати казна затвора, новчана казна и рад у јавном интересу (члан 33.); да се новчана казна може расписати у распону од 5.000 до 150.000 динара за физичко или одговорно лице и да се изузетно од одредаба става 1. овог члана, за прекршаје из области јавних прихода, јавног информисања, царинског, спољнотрговинског и девизног пословања, животне средине, промета робе и услуга и промета хартијама од вредности законом могу прописати казне у сразмери са висином причињене штете или неизвршене обавезе, вредности робе или друге ствари која је предмет прекршаја, али не више од двадесетоструког износа тих вредности с тим да не прелази петоструки износ највећих новчаних казни које се могу изрећи по одредби става 1. овог члана (члан 39. став 1. тачка 1) и став 4.); да је сврха примене заштитне мере да отклони услове који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја (члан 51. став 1.); да се као врста заштитне мере може прописати одузимање предмета (члан 52. став 1. тачка 1)); да се заштитне мере изричу уз изречену казну, опомену или васпитну меру (члан 53. став 2.); да се предмети који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или који су настали извршењем прекршаја могу одузети од учиниоца прекршаја, да ће суд који је донео пресуду одредити, у складу са посебним прописима, да ли ће се одузети предмети уништити, продати или предати заинтересованом органу, односно организацији и да се прописом којим се одређује прекршај може предвидети обавезно изрицање заштитне мере одузимање предмета (члан 54. ст. 1, 2. и 4.).
Одредбама Закона о девизном пословању („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 31/11, 119/12 и 139/14) прописано је: да се овим законом уређују једнострани преноси средстава плаћања из Републике Србије (у даљем тексту: Република) и у Републику који немају обележја извршења посла између резидената и нерезидената (члан 1. став 1. тачка 4)); да Народна банка Србије прописује ближе услове за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранству и из иностранства (члан 31.); да царински орган врши контролу изношења из Републике и уношења у Републику ефективног страног новца, динара, чекова и хартија од вредности у путничком, робном и поштанском саобраћају (члан 47.); да царински орган на граничном прелазу привремено одузима од резидената и нерезидената уз издавање потврде, динаре и ефективни страни новац, чекове и хартије од вредности који гласе на страну валуту који прелазе износ који пропише Народна банка Србије (члан 48.); да ће се новчаном казном од 5.000 до 150.000 динара казнити за прекршај нерезидент – физичко лице ако не поступи у складу са прописом Народне банке Србије који уређује ближе услове за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранство и из иностранства (члан 31.) (члан 63. став 1. тачка 14)); да ће се за прекршај из члана 59. до 63. овог закона, поред новчане казне, изрећи и заштитна мера одузимања предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја и да се изузетно од одредбе става 1. овог члана, може извршити делимично одузимање предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или друге околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини (члан 64. ст. 1. и 2.).
Одлуком Народне банке Србије о условима за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранство и из иностранства („Службени гласник РС“, бр. 67/06, 52/08 и 18/09) прописано је: да нерезидент – физичко лице може слободно уносити у Републику ефективни страни новац, с тим што је дужан да износ већи од 10.000 евра, односно противвредност у другој страној валути пријави надлежном царинском органу, који му о томе издаје потврду (тачка 11а); да нерезидент – физичко лице може износити у иностранство ефективни страни новац до износа од 10.000 евра, односно противвредност у другој станој валути, да ако овај нерезидент истовремено у иностранство износи динаре и ефективни страни новац – укупан износ тих средстава не може прећи 10.000 евра, односно противвредност у другој страној валути, те да нерезидент – физичко лице може износити у иностранство ефективни страни новац изнад износа из става 1. ове тачке – који је пријавио при уласку у Републику – на основу потврде о уношењу ефективног страног новца у Републику, коју обезбеђује и оверава царински орган, који је подигао с девизног рачуна или девизне штедне књижице код банке у Републици – на основу потврде те банке, који је стекао продајом динара добијених претходним коришћењем платне картице у Републици – на основу потврде мењача, а да потврде из става 2. ове тачке царински орган поништава при првом изласку из Републике (тачка 12.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на имовину из члана 58. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац наводе о повреди овог права, у суштини, образлаже тврдњом да је „изречена заштитна мера одузимање предмета прекршаја – ефективног страног новца у износу од 57.600 CHF у драстичној несразмери са бићем предметног прекршаја, односно самом радњом непријављивања предмета прекршаја“.
Уставни суд констатује да Устав у члану 58. став 1. гарантује мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Уставни суд даље констатује да право на имовину није апсолутно право, будући да Устав у ставу 2. члана 58. предвиђа могућност дозвољеног одузимања или ограничења права својине. Истовремено, сагласно пракси Европског суда за људска права, мирно уживање имовине, која је стечена на основу закона, може бити ускраћено или ограничено у јавном интересу утврђеном на основу закона (видети, поред осталих, пресуду у предмету Sporrong and Lonnroth против Шведске, представке бр. 7151/75, 7152/75, од 23. септембра 1982. године, став 61.).
Да ли је мешање оправдано, односно да ли је одузимање или ограничење права својине у складу са гаранцијама утврђеним одредбом члана 58. став 2. Устава, мора се процењивати у сваком конкретном случају. Уставни суд указује да, сагласно пракси Европског суда за људска права, до дозвољеног одузимања права својине (имовине), које не представља повреду тог права, може доћи под кумулативно испуњеним условима: 1) да је такво одузимање прописано законом; 2) да постоји оправдани и неопходни јавни интерес за одузимање права својине; 3) да је приликом одузимања права својине успостављена правична равнотежа између јавног интереса и интереса појединца чија се својина одузима, имајући у виду сврху и тежину мере (у смислу наведеног, видети, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предметима Ismayilov против Русије, представка број 30352/03, од 6. новембра 2008. године, Габрић против Хрватске, представка број 9702/04, од 5. фебруара 2009. године и Grifhorst против Француске, представка број 28336/02, од 26. фебруара 2009. године).
Примењујући претходно наведено на конкретан случај, Уставни суд, пре свега, констатује да је неспорно да је подносилац имао код себе новац у укупном износу од 73.100 CHF и 5.500 евра, за који је изјавио да је лично његов, као и да му је у прекршајном поступку одузет новац изрицањем заштитне мере – одузимањем предмета прекршаја у износу од 57.600 CHF, чиме је дошло до мешања у мирно уживање имовине подносиоца уставне жалбе. Уставни суд указује да подносилац као доказ о законитом пореклу имовине – одузетог новца доставио акт оверен од стране јавног бележника кантона Луцерн, Швајцарска конфедерација. Из акта проистиче да су D. G, S. Y. T. и A. F. 29. марта 2017. године повериле по 25.000 CHF (укупно 75.000 CHF) њиховом оцу Y. H. У акту, на другој страни је наведено „Овера потписа – потписано лице надлежно за документе кантона Луцерн оверава да су три потписа са предње стране, по један од стране госпође G. D, рођење 15. јануара 1973. године, турске држављанке, са станом у … E, Швајцарска, госпође T. S. Y, рођене 14. марта 1972. године, из B, са станом у … B, госпође F. A, рођене 7. марта 1976. године, турске држављанке, са станом у … E, Швајцарска, својеручно стављена у његовом присуству“. Уставни суд указује да су поступајући прекршајни судови прихватили овај акт као доказ законитог порекла новца.
Уставни суд даље констатује да питање да ли та врста одузимања новца представља и повреду права из члана 58. Устава, зависи од оцене постојања наведена три услова, односно оцене Суда да су у оспореној пресуди испуњени напред наведени услови за дозвољено одузимање права својине.
Оцењујући постојање првог услова, да ли је одузимање својине прописано законом, Уставни суд констатује да је заштитна мера – одузимање предмета прекршаја прописана Законом о прекршајима и Законом о девизном пословању, који су и примењени у конкретном случају приликом одузимања права својине подносиоца уставне жалбе.
Испитујући постојање другог услова, да ли постоји оправдани и неопходни јавни интерес за одузимање права својине подносиоца, Уставни суд је оценио да је ово мешање тежило легитимном циљу у општем интересу. Наиме, материја промета и преноса новца носи посебну осетљивост, с обзиром на то да може бити повезана са криминалним активностима, те да порекло новца може бити незаконито, па су утолико прописи у овој области у уској повезаности са ограничењем права на имовину у сврху заштите јавног интереса. Са друге стране, постоје и оне правне ситуације у којима имовина јесте законитог порекла, али да и поред тога постоји овлашћење јавних власти да у одређеној мери задиру у то право. Наиме, сам чин уношења, односно преношења новца преко државне границе и територије Републике Србије није противзаконит, под прописаним условима. Законито је новац унети и пренети, без ограничења износа, уз обавезу која се састоји у пријављивању и узимању потврде о поседовању и преношењу оног новчаног износа који прелази границу од 10.000,00 евра, до које не постоји обавеза пријављивања.
Такође, Уставни суд констатује да је, сврха кажњавања учиниоца прекршаја, према члану 5. став 1. и члану 33. став 1. Закона о прекршајима, да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји, као и да се изрази друштвени прекор учиниоцу због извршеног прекршаја и да се утиче на њега и на сва остала лица да убудуће не чине прекршаје, а која сврха је у конкретном случају остварена изрицања новчане казне у износу од 20.000 динара. Уставни суд указује да је, према члану 51. став 1. Закона о прекршајима, сврха примене заштитне мере отклањање услова који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја, а да је чланом 42. став 1. Закона о девизном пословању прописано да у случају наступања озбиљних поремећаја у платном билансу, када кретање капитала проузрокује или прети да проузрокује озбиљне потешкоће у спровођењу монетарне политике и политике девизног курса, које су резултат прекомерног прилива или одлива капитала из Републике, Влада на предлог Народне банке Србије може донети неопходне заштитне мере по условима регулисаним овим законом. Из наведеног произлази да је сврха примене заштитне мере одузимања предмета прекршаја – ефективног страног новца, омогућавање спровођења монетарне политике и политике девизног курса, те обезбеђивање финансијске стабилности Републике Србије, заштита јавног поретка односно спречавање његовог угрожавања, као и утицај на учиниоца прекршаја да више не чини прекршаје.
Подносиоцу уставне жалбе је новац у износу од 57.600 CHF одузет применом одредбе члана 64. став 1. Закона о девизном пословању. Уставни суд констатује да се одредбом члана 64. Закона о девизном пословању остварује јавни интерес и да наведена одредба члана 64. у себи садржи критеријум сразмерности, јер као правило прописује одузимање предмета у целости, а само као изузетак дозвољава и могућност делимичног одузимања предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини. Ова законска могућност одузимања дела страног ефективног новца подразумева да је окривљени у току поступка изнео наводе и доставио доказе о оправданости таквог поступања, а што би створило обавезу суда да при изрицању мере заштите из члана 64. Закона, цени изнете наводе и достављене доказе и утврди да ли су се стекли законски услови за примену цитираног става 2. наведеног члана 64. Ако оцени да јесу, суд ће оценити и која је адекватна сразмера односно који износ ће бити одузет изрицањем мере. Оцену навода и доказа окривљеног као и оцену сразмерности одузимања суд је у том случају дужан да образложи у одлуци.
Оцењујући испуњеност трећег услова, односно да ли је приликом одузимања права својине успостављена правична равнотежа између јавног интереса и интереса појединца чија се својина одузима, Уставни суд указује да, сагласно пракси Европског суда за људска права, правична равнотежа, односно потребна сразмерност између јавног интереса и интереса појединца неће бити постигнута, уколико је неко лице сносило појединачан и прекомеран терет (видети, поред осталих, пресуде у предметима Ismayilov против Русије, представка број 30352/03, од 6. новембра 2008. године, став 38; Габрић против Хрватске, представка број 9702/04, од 5. фебруара 2009. године, став 39; Grifhorst против Француске, представка број 28336/02, од 26. фебруара 2009. године, став 94; Бољевић против Хрватске, представка број 43492/11, од 31. јануара 2017. године, став 41.). Да би мешање у мирно уживање имовине било сразмерно, треба да одговара озбиљности повреде, а санкција тежини учињеног казненог дела и последици које оно производи. При томе суд мора водити рачуна и о томе да ли је извршењем казненог дела настала и каква штета за државу.
У конкретном случају, оцењујући да ли постоји трећи услов сразмерности, анализирајући околности конкретног случаја, Уставни суд најпре констатује да је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен одговорним зато што је пропустио да надлежним царинским властима пријави да као нерезидент уноси у Републику Србију ефективни страни новац у износу од 73.100 CHF и 5.500 евра. При томе, Уставни суд нарочито указује да се обавеза подносиоца (а која у конкретном случају није остварена) огледала у томе да новац пријави на уласку у Републику Србију, те да би од надлежног органа добио потврду на основу које би новац изнео из Републике Србије, да је подносилац на питање царинског службеника „колико новца носите са собом“, одговорио да имају заједно (подносилац и његова супруга Y. E.) 1.000 евра, а што је и написао на стаклу задњег левог прозора возила, као и да је новац (73.100 CHF и 5.500 евра) пронађен при детаљној контроли возила и пртљага у женској путној торби у више белих коверата, а што све јасно указује на намеру да се непријављен новац унесе у земљу. Уставни суд указује да је подносиоцу и његовој супрузи враћено 15.500 CHF (што чини противвредност од 14.500 евра) и 5.500 евра, односно укупно им је враћен дозвољени износ од 20.000 евра (10.000 евра које подносилац може да унесе без пријаве у Републику Србију и 10.000 евра које супруга подносиоца може да унесе без пријаве), када би се швајцарски франци CHF претворили у евро.
Поред наведеног, у току првостепеног поступка окривљени није изнео наводе и доставио доказе о околностима које би суд ценио у смислу члана 64. став 2. Закона, а што је и наведено у образложењу оспорене одлуке. Уставни суд је утврдио да је у Закону о прекршајима прописано да је сврха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји (члан 5. став 2.), а да је сврха примене заштитне мере да отклони услове који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја (члан 51. став 1.), што све има за циљ заштиту јавног поретка и интереса.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају, изрицањем новчане казне подносиоцу уставне жалбе у износу од 20.000 динара остварена сврха прекршајних санкција, односно казне, а изрицањем одузимања предмета прекршаја у износу од 57.600 CHF, остварена је сврха изрицања заштитне мере. Такође, Уставни суд сматра да није нарушена сразмерност у санкционисању нарушавања јавног интереса, који се у конкретном случају огледао у уношењу непријављеног новца у износу изнад 10.000 евра (када би се износ швајцарских франака – CHF који је подносилац имао код себе, претворио у евре) по особи, са Уставом зајемченим правом појединца на мирно уживање имовине, нарочито имајући у виду све околности под којима је прекршај учињен у конкретном случају.
Стога је Уставни суд оценио да одузимање предмета прекршаја у целини, уз изречену новчану казну, не представља прекомеран терет за подносиоца уставне жалбе, те да је изречена заштитна мера, као мера у циљу заштите јавног интереса, сразмерна заштити права подносиоца на мирно уживање имовине.
Такође, Уставни суд је имао у виду и да мера одузимања новца није била изречена са намером да представља новчану накнаду за штету, коју је друштво претрпело, јер извршењем девизног прекршаја она није ни наступила, већ је с обзиром на природу и сврху мере имала сврху одвраћања и заштите, па је стога нашао да је, с обзиром на околности случаја и сврху изречене мере, оправдано одузимање целокупног новчаног износа.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу није повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава. Из тих разлога, Суд је одбио уставну жалбу као неосновану у целини, сагласно одредби члана 89. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. На основу свега изнетог и одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ ДР ТАМАША КОРХЕЦА (Dr. KORHECZ TAMÁS)
у вези са Одлуком Уставног суда број Уж- 8449/2017, од 18. јуна 2020. године.
Уставни суд, на седници одржанe 18. јуна 2020. године, у предмету Уж-8449/2017, већином гласова донео је одлуку са којом је одбио уставну жалбу H.Y. из Турске изјављена против пресуде Прекршајног апелационог суда - Одељење у Новом Саду III – 308 Прж. 7658/17 од 12. априла 2017. године
Не могу да се сложим са Одлуком Уставног суда из више разлога.
Пре него што изложим своје конкретне разлоге за неслагање са овом Одлуком потребно је да се кратко осврнем на проблематику у вези девизних прекршаја приликом уласка и изласка у Србију, на законски оквир прекршајних санкција за ова дела, као и на јуриспруденцију судова прекршаја.
I.
НЕПРИЈАВЉИВАЊЕ ГОТОВОГ НОВЦА, ЗАКОНСКИ ОКВИР И ЈУРИСПРУДЕНЦИЈА СУДОВА
У транзитном саобраћају преко Републике Србије годишње пролази више милиона путника. Ови људи преко наше државе најчешће путују из земаља Западне Европе према Северној Македонији, Турској, Грчкој, Бугарској, Албанији итд., као и из ових земаља према земљама Западне Европе. Милионски проток људи представља драгоцен извор за привреду Србије, али са собом носи и значајне опасности. Један од њих јесте неконтролисани проток готовог новца, различитог порекла и намене. Неспорно је да постоји јавни интерес да се овај проток новца евидентира и контролише у циљу спречавања противправних активности, спровођење успешне монетарне политике итд. Да би се јавни интерес заштитио, казнено право забрањује и санкционише различите активности везане за нелегални проток новца преко државних граница. Одредбама Закона о девизном пословању („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 31/11, 119/12 и 139/14) уређени су услови за легалан пренос готовог новца преко државних граница, овлашћења државних органа, као и санкције за одређене нелегалне активности у вези преноса готовог страног новца преко граница. Овим законом прописано је да лице које не пријави унос страног готовог новца приликом уласка на територију Србије, или жели да изнесе готов новац који није пријавио приликом уласка у земљу биће кажњен за прекршај новчаном казном од 5.000 дин до 150.000 хиљада динара и биће му изречена заштитна мера одузимања предмета извршења прекршаја (готовог новца) изнад 10.000 евра. Одредба члана 64, став 2 овог закона омогућује да се може извршити делимично одузимања новца изнад 10.000 евра ако „побуде и друге околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини“. На овај начин законодавац се определио да за исту радњу „двоструко“ санкционише извршиоца, са једне стране да му се изрекне новчана казна за противправну радњу, док са друге стране, да истом лицу, за исту радњу изрекне заштитна мера, тојест да се одузме непријављени новац (изнад 10.000 евра) у целости, или делимично. Овакво законско решење (чију уставност Уставни суд није испитао до сада) омогућује да путник који не пријави готов страни новац приликом уласка у Србију буде кажњен са новчаном казном за прекршај, а истовремено да му се као заштитна мера одузме новац, и то често у много већем износу од изречене новчане казне. Другим речима, заштитна мера лако може да постане санкција која је несразмерна како у односу на изречену новчану казну, тако и у односу на значај и друштвену опасност оваквог дела. Примењујући ове одредбе Закона о девизном пословању на конкретне случајеве, путнику, који је био немаран, непажљив, лакомислен или свесно се понашао противзаконито може се одузети више десетина хиљада евра готовог новца (вредно више милиона динара), чак и ако је порекло новца доказано законито, а да се при томе за противправно дело изрекне новчана казна од свега 5 хиљада динара. Напомињем, да уколико постоји сумња да се ради о новцу који је стечен криминалом, или служи тероризму или другим криминалним активностима, уместо примене ових прекршајних санкција држава ће применити другачије, углавном кривичне санкције, као одговор на друштвену опасност тих дела.
Имајући у виду да из садржине саме законске норме произилази да је одузимање готовог новца изнад 10.000 евра правило, а делимично одузимање изузетак, не изненађује чињеница, да у пракси прекршајни судови претежно изричу заштитну меру одузимања готовог новца у целости. Оваква пракса прекршајних судова заснива се како на језичком тумачењу законске норме, тако и на обележјима прекршајног поступка, нарочито оних који се воде према странцима, путницима у транзиту. У интересу је како путника у транзиту, тако и надлежног суда да се првостепени поступак оконча ефикасно и економично на првом рочишту, да би путник могао да настави свој пут. У оваквим поступцима, окривљени ретко има стручног браниоца, а често постоје тешкоће у споразумевању између окривљеног и суда, који се одвија уз језичке баријере, са или без тумача са одговарајућим квалификацијама. Прекршајни судови се ретко упуштају у посебну оцену побуда окривљеног и других околности који би могли оправдати делимично одузимање предмета извршења прекршаја, а посебно ако се странка у првостепеном поступку не позове на такве околности. Лице осуђено за овакав прекршај, када се суочи са пресудом, односно са тежином заштитне мере, величином материјалног терета у виду висине одузетог новца, ангажује адвоката и изјављује жалбу против оваквих пресуда. Разматрајући жалбе, Прекршајни апелациони суд по правилу се не упушта у проблематику вредности одузетог готовог новца, односно у интензитет мешања у имовинска права окривљеног, као ни у разматрање околности који би оправдали делимично одузимање новца. Жалбени суд по правилу се задовољава са констатацијом да је заштитна мера изречена на основу закона и да није било посебних околности који би оправдали делимично одузимање новца.
II. ДЕВИЗНИ ПРЕКРШАЈИ ПРЕД УСТАВНИМ СУДОМ
Након неуспешне жалбе лица осуђена за девизни прекршај коме су изречене заштитне мере обраћали су се Уставном суду, уставним жалбама, указујући на несразмерно ограничење и повреду њихових уставом зајемчених имовинских права (члан 58. Устава) као и због повреде права на правично суђење (члан 32. Устава). Годинама уназад, Уставни суд је овакве уставне жалбе одбацивао решењима, не упуштајући се у мериторно разматрање повреде уставних права. У својим решењима Уставни суд је одбацио ове уставне жалбе као очигледно неосноване или их је одбацио због непостојања уставноправних разлога за разматрање уставне жалбе. Иако је Уставни суд често оценио уставне жалбе као очигледно неосноване, Суд је у образложењу тих решења ипак размотрио наводе из уставне жалбе и спровео тест у вези дозвољености - уставности ограничења уставном зајамченог права на имовину. Тако, у решењима Уж- 3901/2015 од 9. новембра 2016. године и Уж-6192/2015 од 6. децембра 2016. године Уставни суд позивајући се на општи начин на праксу Европског суда за људска права спровео је својеврстан тест оправданости ограничења. Уставни суд је у овим решењима утврдио да је одузимањем готовог новца дошло да мешања у имовинска права подносиоца уставне жалбе али да је мешање било законом прописано, а да Уставни суд није надлежан да цени да ли је сврха поступка могла бити постигнута и делимичним одузимањем предмета прекршаја (готовог новца), нити се Уставни суд упуштао у оцену да ли је одузимање новца у целини претерана и неоправдана. Другим речима, Уставни суд није разматрао постојање или непостојање сразмере између законом прописане заштите јавног интереса и мере мешања у имовинска права појединца.
Оваква пракса Уставног суда изменила се 2018. године као резултат примене ставова Европског суда за људска права који су формулисани у различитим одлукама (поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предмету Ismayilov против Русије, број 30352/03 од 6. новембра 2008. године, Габрић против Хрватске, број 9702/04 од 5. фебруара 2009. године и Grifhorst против Француске, број 28336/02 од 26. фебруара 2009. године и Бољевић против Хрватске, представка број 43492/11, од 31. јануара 2017. године.) Европски суд за људска права у овим својим одлукама заузео је став да до дозвољеног одузимања права својине (имовине), које не представља повреду тог права, може доћи под кумулативно испуњеним условима: 1) да је такво одузимање прописано законом; 2) да постоји оправдани и неопходни јавни интерес за одузимање права својине; 3) да је приликом одузимања права својине, успостављена правична равнотежа између јавног интереса и интереса појединца чија се својина одузима. Да би мешање у мирно уживање имовине било сразмерно треба да одговара озбиљности повреде, а санкција тежини учињеног казненог дела и последици које оно производи. При томе суд мора водити рачуна и о томе да ли је извршењем казненог дела настала и каква штета за државу. Примењујући мерила Европског суда за људска права, Уставни суд је 2018. године у два девизна предмета утврдио повреду уставних права. Прво је 7. јуна 2018. године Одлуком Уж-367/2016 утврдио повреду права на правично суђење (члан 32. став 1 Устава) и права на имовину (члан 58. став 1), а 8. новембра 2018. године Одлуком Уж 1202/2016 утврдио повреду права на имовину (члана 58. став 1. Устава). Како у првом, тако и у другом предмету Уставни суд је своје одлуке засновао на троделном тесту ЕСЉП, и поништио правоснажне пресуде Прекршајног апелационог суда. Ипак постоје и одређене разлике између две одлуке. Док је прву одлуку Уставни суд донео већином гласова, другу одлуку донео је једногласно, гласовима свих судија Уставног суда. Осим тога, у првом предмету Уставни суд је због недостатака образложења другостепене пресуде утврдио и повреду права на правично суђење, док у другом Уставни суд није посебно и детаљно анализирао недостатке образложења пресуде, него је из списа предмета утврдио постојање несразмерности без посебне анализе образложења другостепене пресуде. Другим речима, док се у предмету Уж-367/2016 истичу и анализирају недостаци образложења прекршајних судова, дотле у предмету Уж 1202/2016 Уставни суд се задржава на повреди имовинског права из члана 58. Устава, примењујући мерила за оцену повреде имовинских права ЕСЉП у Стразбуру.
У обе своје одлуке Уставни суд констатује да се оправданост мешања државе у имовинска права појединца „мора се процењивати у сваком конкретном случају“ проверавајући испуњеност сва три услова:
1) да је такво одузимање прописано законом;
2) да постоји оправдани и неопходни јавни интерес за одузимање права својине;
3) да је приликом одузимања права својине, успостављена правична равнотежа између јавног интереса и интереса појединца чија се својина одузима, имајући у виду сврху и тежину мере.
Наравно у овом тесту оправданости ограничења најосетљивије питање представља испуњеност трећег услова, тојест постојање равнотеже између јавног интереса и степена ограничења права, између тежине учињеног кажњивог дела и изречене санкције. Ако наведени општи принцип преведемо на језик Закона о девизном пословању то би значило да је прекршајни суд дужан да у сваком конкретном случају води рачуна да ли одузимањем предмета прекршаја (готовог новца) у целини нарушава наведена равнотежа и да ли је такав терет прекомеран за окривљеног. Уставни суд је у наведене две одлуке утврдио нека мерила - околности од којих зависи постојање или непостојање равнотеже, односно, користећи терминологију закона које су те „побуде и друге околности“ који „указују да није оправдано да се предмет одузме у целини.“
У обе одлуке Уставни суд је указао на следеће релевантне околности, да ли је новац који је предмет прекршаја законитог порекла, да ли је доказ о пореклу новца достављен суду, где се новац налазио, да ли је и како био сакривен, који је био начин преношења новца, да ли је окривљени био упознат са прописима Републике Србије и слично. Поред наведених околности Уставни суд указује и на питање да ли је извршењем дела настала каква штета за државу, као и на однос између висине изречене новчане казне и величине заштитном мером одузетог новца. Из свих овим мерила могло би се закључити да равнотзежа између јавног интереса и ограничења имовинских права биће нарушена у случају ако је у поступку пред прекршајним судом доказано законито порекло новца који је одузет, ако новац није посебно скриван, ако извршилац није био упознат са прописима Србије, ако је изречена новчана казна у несразмери са имовинским теретом који представља сума новца одузета примиеном заштитне мере итд. и обрнуто. Чинило се да је Уставни суд, успостваљањем теста оправданости и дефинисањем релевантних околности у погледу постојања и непостојања сразмерности санкционисања дугорочно се определио у вези одлучивања у девизним предметима.
Ипак правна сигурност и известност у поступању Уставног суда се променила у оквиру свега годину дана. Због истека мандата неким судијама, избором нових судија, током 2019. године значајно је промењем састав Уставног суда. Уставни суд у новом саставу , у кратком временском периоду заначјно је променио своју праксу и почев од 2019. године одбио је све уставне жалбе подносиоцау девизним предметима.(види следеће одлуке Уставног суда: Уж-5214/2016 од 24.октобра 2019. године, Уж-1932/2017 од 5.марта 2020. године, Уж-7327/2017 и Уж-10438/2018, обе од 18. јуна 2020. године. Заокрет се десио са одлуком Уж-5214/2016 од 24.октобра 2019. године. Неслагање са овом одлуком детаљно је образложила судија др Тијана Шурлан у свом издвојеном мишљењу. Иако постоје извесне, можда и релевантне разлике између предмета у којима је уставна жалба одбијена 2019. и 2020.године, али оно што свакако представља заједнички недостатак, да у образложењима ових одлука, Уставни суд не спомиње своје одлуке из 2018.године, нити она конкретна мерила која су у њима формулисана и чија примена је требала олакшати оцену постојања или непостојања сразмерности ограничења права, тојест санкционисања. Према томе, Уставни суд је, са једне стране у сличним ситуацијама дошао до потпуно различите одлуке а при томе је прећутао своје сопствене прецеденте и раније утврђена мерила за оцену уставности ограничења права.
III. ПРЕЦЕДЕНТИ, ДОСЛЕДНОСТ СУДСКЕ ПРАКСЕ И ПРАВНА СИГУРНОСТ
Углед и ауторитет судова, као и правна сигурност у великој мери зависи од уједначености и предвидљивости судске праксе, извесности у погледу правно-заштитне делатности судова. Све то посебно важи и за Уставни суд, за кровну институцију државе у заштити уставности и законитости, људских и мањинских права. Значајне осцилације, заокрети у нашој пракси у заштити имовинских права људи у девизним предметима ни на који начин не представља допринос правној сигурности - извесности у правима и обавезама. Тешко да би ико могао на основу наших мериторних одлука, заузетих ставова и примене мерила у њима са сигурношћу могао закључити када ће Уставни суд утврдити повреду права на имовину у неком девизном предмету, а када ће одбити жалбу. Наравно, промене у судској пракси су могуће а некад и оправдане како због промењеног правног оквира, промене друштвених околности тако и због субјективних ставова судија. Оно што међутим не би смело бити спорно, да нагли заокрети у судској пракси су непожељни и да свака промену у судској пракси захтева осврт на досадашњу праксу и јасне и недвосмислене разлоге за промену судске праксе. Управо ова два елемента недостају у случају одлука уставног суда којима су одбијене уставне жалбе у такозваним девизним предметима. Дакле, да сумирамо, Уставни суд је у року од две године направио два велика заокрета у својој судској пракси. Прво је 2018. године, под утицајем јуриспруденције ЕСЉП, уместо одбацивања уставних жалби без мериторног одлучивања због очигледне неоснованости одлукама усвајао уставне жалбе, и дефинисао конкретне околности и мерила. Након промена у свом саставу 2019.године Уставни суд мења своју праксу и без осврта на своје раније одлуке и критеријуме у више наврата одбија уставне жалбе у случају девизних предмета. Имајући у виду да се пред ЕСЉП налази више представки против Србије у вези девизних предмета, а имајући у виду досадашњу праксу ЕСЉП у предметима где је правно и чињенично стање слично, сасвим је могуће да ће ЕСЉП утврдити повреду имовинских права у овим случајевима. Пошто Уставни суд прилично доследно прилагођава своју праксу пресудама ЕСЉП против Србије, можемо очекивати нови, за сада трећи нагли заокрет у пракси Уставног суда, у кратком периоду.
IV. ЧИЊЕНИЧНИ И ПРАВНИ ИДЕНТИТЕТ У ПРЕДМЕТИМА УЖ 1202/2016 и УЖ 8449/2017
У претходном делу свог издвојеног мишљења дао сам кратак преглед еволуције праксе Уставног суда у вези предмета девизних прекршаја, као и анализу релевантних прецедената суда. Исто тако, указао сам и на значај уједначености судске праксе. Иако сам своје неслагање са промењеном судском праксом Уставног суда већ исказао у издвојеном мишљењу датом у случају Одлуке Уж-5214/2016, имам потребу да то урадим и у овом предмету. Наиме, за разлику од осталих одлука којима су одбијене уставне жалбе у овом предмету постоји изузетно велик степен истоветности свих релевантних чињеница за оцену уставности. Одступање од ранијих одлука Уставног суда начелно може бити оправдано у случају да се релевантне чињенице разликују док у случају истоветности релевантних чињеница одступања представљају угрожавање правне сигурности. У наредном делу указао бих на битне сличности између релевантних чињеница у предмету Уж-1202/2016 у којој је Уставни суд једногласно утврдио повреду права на имовину, и у предмету Уж-5214/2016 где је већином гласова, Уставни суд одбио уставну жалбу.
- У оба случаја девизни прекршај је учињен радњом непријављивања готовог новца на граничном прелазу Батровци, приликом уласка у Републику Србију.
- Окривљени су и у једном, и у другом случају били држављани Турске, без знања српског језика.
- Окривљени су ангажовали истог адвоката, СМ из Београда који је окривљене бранио у жалбеном поступку, и у њихово име поднео уставну жалбу Уставном суду.
- Жалбени наводи у прекршајном поступку, као и образложење уставне жалбе су у највећој мери идентични.
- У оба случаја, првостепени поступак је водио Прекршајни суд у Сремској Митровици – Одељење у Шиду, а у жалбеном поступку одлучивао је Прекршајни апелациони суд – Одељење у Новом Саду.
- Образложења и резоновање у пресудама прекршајних судова су битно слична.
- У оба случаја прекршајни судови су одузели непријављени износ готовог новца у целини и сматрали да није било околности које би оправдале делимично одузимање новца.
- У оба случаја су прекршајни судови утврдили да се ради о новцу законитог порекла, за шта су окривљени предали доказе судовим
- У оба случаја окрвиљени су истицали да нису знали да је обавезно пријавити унос готовог новца у Србију изнад 10.000 евра.
- У оба случаја, окривљени нису скривали готов новац, у једном случају новац је био у џепу окривљеног, а у другом у ручној ташни.
- У оба случаја, окривљени су на питање цариника у вези количине готовог новца дали неистинит одговор.
- У оба случаја новчане казне за извршени прекршај су изречене у износу ближе законском миниму. У првом случају изречена је новчана казна у износу од 15 хиљада динара, у другом у износу од 20 хиљада динара (закон прописује казну у распону од 5.000 до 150.000 динара).
Уз горе наведене сличности у вези битних чињеница као и у начину поступања окривљених и прекршајних судова, уочљиве су и неке мање разлике између два случаја. Оно у чему се ова два случаја можда највише разликују јесте величина непријављеног и одузетог готовог новца. У предмету Уж-1202/2016 у коме је Уставни суд уставну жалбу усвојио, применом заштитне мере одузето је 8900 евра, док у предмету Уж-8449/2017 одузет је готов новац у висини од чак 57.600 CHF. Ако размотримо релевантност ове разлике у светлу критеријума за постојање сразмерности, лако можемо закључити да величина одузетих средстава, за исто дело (непријављивање готовог новца приликом уласка у Србију), учињено у битно сличним околностима представља разлог више за утврђивање несразмерности санкције у односу на тежину забрањеног дела. Терет на имовину окривљеног у другом случају био је знатно већи, што може бити само додатан разлог за усвајање уставне жалбе а никако основ за одбијање уставне жалбе. Већина мојих уважених колега није имао слуха за све ове аргументе које сам изнео и на седници суда 18. јуна 2020. године и тако одбио уставну жалбу.
судија Уставног суда
др Тамаш Корхец
(Dr. Korhecz Tamás)