Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. С, држављанина Руске Федерације , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. јуна 20 20. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. С . изјављена против решења Вишег суда у Панчеву Кв. 79/14 од 12. марта 201 4. године и решења Апелационог суда у Београду Кж.2. 565/14 од 21. марта 201 4. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. С, држављанин Руске Федерације , поднео је Уставном суду, 22. априла 2014. године, преко пуномоћника Д. Б , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде права на ограничено трајање притвора зајемченог одредб ом члана 31. став 1. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да се у притвору налази преко пет месеци, да му је притвор више пута продужаван, да му је последњи пут пре подношења уставне жалбе притвор продужен оспореним решењима у којима се, као и у свим ранијим, разлози за продужење притвора понављају и преписују, а да суд не наводи релевантне и довољне разлоге који би оправдали трајање мере притвора, јер у оспореним решењима нису наведене, па тиме ни оцењене све околности од значаја за продужење притвора, с обзиром на то да, без обзира што је подносилац странац, не постоји никаква потреба, као ни реална могућност да подносилац као окривљени побегне из Србије, и тиме постане недоступан суду.
Поднеском од 3. јуна 2014. године, подносилац је обавестио Уставни суд да је Апелациони суд у Београду укинуо решење о продужењу притвора које је донето након овде оспореног решења, те да је као разлоге укидања ове мере навео управо оне разлоге који се истичу уставном жалбом. Наведено је да се подносилац налази под мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора која је, по мишљењу подносиоца, изједначена са мером притвора.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означеног уставног права и Одлуку објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио je следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Наредбом Вишег јавног тужилаштва у Панчеву Кти. 15/13 од 15. новембра 2013. године отворена је истрага против подносиоца уставне жалбе због продуженог кривичног дела примање мита из члана 367. став 6. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика.
Решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Панчеву Кпп. 5/13 од 15. новембра 2013. године, подносиоцу је, на основу одредбе члана 211. став 1. тач . 1) и 2) ЗКП одређен притвор који му се рачуна од 13. новембра 2013. године, када је лишен слободе .
Оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Панчеву Кто. 14/14 од 12. марта 2014. године подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет извршење продуженог кривичног дела примање мита из члана 367. став 6. у вези са ставом 1. у вези са чланом 61. Кривичног законика.
Оспореним решењем ванрасправног кривичног већа Вишег суда у Панчеву Кв. 79/14 од 12. марта 2003. године , подносиоцу уставне жалбе је продужен притвор, након подизања оптужнице, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, за најдуже 30 дана д о потврђивања оптужнице , односно најдуже до 11. априла 2014. године.
У образложењу првостепеног решења о продужењу притвора је, поред осталог, наведено: “...по оцени већа овог суда нужно је продужење притвора према С . В . у смислу члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, будући да је и овај именовани страни држављанин, односно држављанин Руске Федерације, који у Републици Србији има само привремено боравиште за време док је радно распоређен у Компанији Н. Нови Сад, која компанија је са већинским страним капиталом и да је, уједно, и даље запослен у другој компанији „Г .“, која га може распоредити на рад у другој земљи, зашта су, по наводима његове одбране и постојали планови, имајући у виду да је требало да буде распоређен на рад у рафинерији у Москви и да уједно именовани поседује непокретност на подручју треће државе, односно Украјине, што даје основа за закључак да је у питању окривљени који је животно везан за друге земље, а наведено у свом скупу су у питању особите околности које упућују на закључак на постојање опасности од бекства, при томе се не сме изгубити из вида и запрећена казна за кривично дело за које се терети горе наведеном оптужницом ВЈТ Панчево Кто. 14/14 која је предата 12. марта 2014. године Вишем суду у Панчеву, а што значи да се продужење притвора у смислу поменутог законског прописа из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП показује као нужна мера ради обезбеђења присуства окривљеног пред овим судом и несметано вођење кривичног поступка“.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 565/14 од 21. марта 2014. године, одбијене су као неосноване жалбе бранилаца окривљених изјављене против првостепеног решења о продужењу притвора.
У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да је Апелациони суд у Београду имао у виду наводе браниоца да је околност да окривљени треба да промени радно место и пресели се у Москву „депласирана“, али налази да оне нису од утицаја на доношење другачије одлуке, јер постојеће околности оправдавају притвор према подносиоцу као најтежу меру обезбеђења присуства окривљен ог.
4. Одредбом члана 31. став 1. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби , утврђено је да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, и да се, ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени пушта на слободу.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако се , поред осталог, крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбама члана 367. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12), прописано је кривично дело примање мита, па је, поред осталог, ставом 1. овог члана прописано да ће се затвором од две до дванаест година казнити службено лице које непосредно или посредно захтева или прими поклон или другу корист или које прими обећање поклона или друге користи за себе или другог да у оквиру свог службеног овлашћења или у вези са својим службеним овлашћењем изврши службену радњу коју не би смело извршити или да не изврши службену радњу коју би морало извршити, док је ставом 6. овог члана прописано да ће се одговорно лице у предузећу, установи или другом субјекту које учини дело из ст. 1, 2. и 4. овог члана, казнити казном прописаном за то дело.
5. Уставни суд констатује да се суштина навода уставне жалбе о повреди права из члана 31. став 1. Устава у односу на оспорен а решењ а, заснива на тврдњама да није било основа да се притвор према подносиоцу продужи на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 1) ЗКП, јер „у оспореним решењима нису наведене, па тиме ни оцењене све околности од значаја за продужење притвора, с обзиром на то да, без обзира што је подносилац странац, не постоји никаква потреба, као ни реална могућност да побегне из Србије и тиме постане недоступан суду“, као и да суд у свим решењима наводи потпуно исте разлоге за продужење притвора према њему, без разматрања битних околности које су од значаја за одлуку о продужењу притвора.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужен након подизања оптужнице, на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 1) ЗКП, због постојања особитих околности које указ ују на опасност од бекства , а те особите околности су чињеница да је окривљени „страни држављани, тачније да је окривљени С. В . држављанин Руске федерације, да у Републици Србији има само пријављено боравиште и то само за време док је радно распоређен у компанији Н . Нови Сад, те да окривљеног ништа не веже за територију Републике Србије “, па су судови закључили да „у конкретном случају постоје особите околности које упућују на закључак да ће се окривљени уколико се пусти на слободу крити или пак наћи у бекству те отежати вођење овог кривичног поступка“.
Уставни суд је оценио да су оспорен а решењ а заснован а на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни суд ови поступа ли у складу са ЗКП када су утврди ли да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означен ом законском основу. Наиме, постојање околности које указују на опасност од бекства подносиоца уставне жалбе је, по оцени Уставног суда, јасно и довољно образложено. Чињенице да је окривљени страни држављанин, односно држављанин Руске Федерације, који у Републици Србији има само привремено боравиште за време док је радно распоређен у Компанији Н . Нови Сад, која компанија је са већинским страним капиталом и да је, уједно, и даље запослен у другој компанији „Г .“, која га може распоредити на рад у другој земљи, зашта су, по наводима његове одбране и постојали планови, имајући у виду да је требало да буде распоређен на рад у рафинерији у Москви, те да окривљени поседује непокретност на подручју треће државе, односно Украјине, што даје основа за закључак да је у питању окривљени који је животно везан за друге земље, уз постојање оправдане сумње да је извршио кривично дело за које је запрећена казна затвора од две до 12 година, по оцени Уставног суда, представљају релевантне и довољне разлоге за продужење притвора по наведеном законском основу ради несметаног вођења кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да му се притвор продужи по наведеном законском основу, односно да у оспореним решењима нису наведени релевантни и довољн и разло зи због којих је задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору било неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка.
Оцењујући основаност навод а уставне жалбе да је право на ограничено трајање притвора из члана 31. став 1. Устава подносиоцу повређено и тиме што су у оспореним решењима „поновљени потпуно исти разлози“ из ранијих решења којима је одлучивано о притвору према њему, без разматрања оних околности које би могле да доведу до тога да притвор буде замењен блажом мером за окривљеног, Уставни суд је утврдио да је свака одлука суда од одређивања притвора до доношења оспорених решења о постојању притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП – опасност од бекства, заснована на истим разлозима, који се тичу чињеница да је подносилац уставне жалбе страни држављанин, који у Републици Србији има само привремено боравиште и то док је радно распоређен у компанији Н . Нови Сад , да је запослен у компанији која га може распоредити на рад у другој земљи, да поседује непокретности у трећој држави, а које околности, по оцени суда, указују на то да је он животно везан за друге земље, а не за Србију.
Уставни суд је, надаље, из навода уставне жалбе и достављене документације утврдио да је решењем Вишег суда у Панчеву Кпп. 5/13 од 3. јануара 2014. године усвојен предлог браниоца осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе, па је одређено јемство у износу који подносилац није могао да уплати на рачун буџетских средстава, као и да је решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 870/2014 од 25. априла 2014. године, уважавањем жалби бранилаца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, укинуто решење Вишег суда у Панчеву Кв. 130/14 од 10. априла 2014. године и списи су враћени првостепеном суду на поновно одлучивање, са образложењем да је у поновном поступку потребно ценити одлучне чињенице на које је указано у поднеску од 9. априла 2014. године, и то: да окривљени има породицу која живи у месту његовог боравишта, а које је везано за место његовог рада, те да се ту налази центар животних активности породице, као и да су његова знатна финансијска средства блокирана по потврди о привремено одузетим предметима, које околности, по оцени другостепеног суда уз околности да му је одузет пасош и да су амбасаде државе чији је држављанин и државе у којој поседује непокретности обавештене о току кривичног поступка и да су се обавезале да му неће издавати путне листове, као замену за одузете путне исправе.
Уставни суд констатује да подносилац оправдано указује на то да стереотипно понављање истих разлога, без разматрања нових околности може довести до повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава. Стога Уставни суд, позивајући се и на праксу Европског суда за људска права, сматра да могућност бекства може бити прихватљиво оправдање да се окривљени у почетку притвори. Међутим, потреба да се настави са лишењем слободе не може се процењивати само са апстрактне тачке гледишта. Како време пролази, надлежни органи морају разматрати ово питање позивајући се на један број других релевантних фактора који могу или потврдити постојање опасности од бекства или да та опасност буде тако мала да не може оправдати притвор до суђења (види, међу многим другим, пресуду Европског суда за људска права у предмету Ђермановић против Србије, број представке 48497/06 од 23. фебруара 2010. године, став 78; пресуду Европског суда за људска права у предмету Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 43 , Серија А број 207).
Полазећи од напред утврђеног, Уставни суд сматра да судови у оспореним решењима нису исказали површан однос према притвору подносиоца уставне жалбе, иако су поновили исте разлоге за продужење притвора који су, поред притворског разлога из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП ( доказна опструкција), послужили као почетни основ за његово одређивање, с обзиром на то да је, пре доношења оспорених решења, Виши суд у Панчеву разматрао алтернативне могућности за обезбеђење присуства подносиоца уставне жалбе у кривичном поступку, па је тако усвојио његов захтев за одређивање јемства, које је по мишљењу подносиоца било превисоко одређено, што је у недостатку нових околности до доношења оспорених решења, сасвим основано оправдавало његово даље задржавање у притвору и з истих разлога. Уставни суд, надаље, сматра да решење Апелационог суда у Београду Кж2. 870/2014 од 25. априла 2014. године које је достављено у допуни уставне жалбе 3. јуна 2014. године управо потврђује да редовни судови показују довољно брижљив однос код продужења притвора према подносиоцу уставне жалбе и воде рачуна о динамичном приступу који захтева Европски суд за људска права код процене довољних и релевантних околности, што подразумева да се морају узети у обзир и накнадно измењене околности, које је подносилац доставио суду уз поднесак од 9. априла 2014. године (након доношења решења које су предмет ове уставне жалбе). Уставни суд, насупрот мишљењу подносиоца уставне жалбе, стога констатује да се решење Апелационог суда у Београду Кж2. 870/2014 од 25. априла 2014. године, којим је укинуто решење о продужењу притвора према подносиоцу и предмет враћен на поновно одлучивање, не може сматрати доказом да је притвор према њему сво време био „незаконито продужаван“, јер наведеним решењем Апелациони суд у Београду није утврдио да разлози за притвор према подносиоцу нису постојали, нити је оценио да су такви разлози престали да постоје.
Истовремено, Уставни суд је оценио да се кривични поступак против подносиоца до дана подношења уставне жалбе водио са примереном хитношћу, посебно имајући у виду да се предметни кривични поступак спроводи против четири лица, због продужених кривичних дела примања и давања мита, да је истрага против подносиоца уставне жалбе трајала свега четири месеца, а да се подносилац до подношења уставне жалбе (22. априла 201 4. године) налазио у притвору пет месеца и девет дана , рачунајући од 13. новембра 201 4. године, када је лишен слободе.
Стога је Уставни суд оценио да оспореним решењ има није повређено Уставом зајемчено право подносиоца на ограничено трајања притвора из члана 31. став 1. Устава , па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.